Шта је речено између редова на самиту Путина и Бајдена?

Главни Бајденов циљ био је да насамари Русију како је САД желе „назад у својим редовима“, одвајајући тако Москву од Пекинга. Али Путин и Лавров нису наивни типови

Почнимо од писане речи.

Сједињене Државе и Русија су у Женеви издале заједничко саопштење у којем „поново потврђују принцип да у нуклеарном рату нема победника и да се он никад не сме повести“. Разни „доктори стрејнџлави“ (алузија на филм Стенлија Кјубрика „Dr Strangelove“ – прим. прев) подсмехнуће се овоме, али свет макар сада има такву констатацију написмено, што је какво-такво достигнуће. То наравно не значи да ће се „за споразум неспособни“ амерички војно-индустријски комплекс тога придржавати.

Москва и Вашингтон такође су се обавезали да ће се „у блиској будућности“ упустити у „интегрисани билатерални дијалог о стратешкој стабилности, који ће бити смишљен и робустан“. Ђаво који се крије у детаљима односи се на питање о којој се то „блиској будућности“ ради.

Први корак је учињен: амбасадори се враћају у обе престонице. Путин је потврдио да ће руско Министарство спољних послова и Стејт департмент „отпочети консултације“ сада кад је нови „СТАРТ 3“ споразум продужен за пет година. Подједнако важна била је и главна тема из Женеве: Мински протокол (мисли се на имплементацију Минског споразума о решавању кризе у Украјини; прим. прев). Био је то један од кључних разлога да Бела кућа уопште упита Кремљ за састанак (не обрнуто).

Амерички естаблишмент био је уздрман муњевитим гомилањем војске на руској територији наслоњеној на Донбас, што је био одговор на провокације Кијева. Путин је рекао: „Ми изводимо вежбе на сопственој територији, а не вршимо их тако што довлачимо опрему и оружје до америчких граница“. Порука је схваћена на прави начин. Делује да је дошло до промене америчког наступа поводом Украјине – што имплицира да је Мински протокол поново ту.

Али, све би то – поново – могло да се покаже као навлакуша. Бајден је рекао: „Сложили смо се да прибегнемо дипломатији поводом Минског споразума“. „Прибећи дипломатији“ не значи нужно и стриктно се држати договора који је Савет безбедности УН већ прихватио, а који Кијев гази нон-стоп. Али макар наговештава дипломатију.

Добронамерно читање открива да су изгледа неке црвене линије коначно схваћене. Путин јесте алудирао на то: „Генерално нам је јасно о чему наши амерички партнери говоре, а и они разумеју о чему ми говоримо када дођемо до ‘црвених линија’. Али морам искрено рећи да нисмо ишли тако далеко да о кључним стварима разговарамо детаљно, у смислу да нешто размењујемо и делимо.

Дакле, нема детаља – макар не за сада.

Разоткривање игре

Обраћајући се пред укрцавање у председнички авион у Женеви, опуштени Џо Бајден је изгледа разоткрио игру, на себи својствено излапели начин. Рекао је: „Русија је сада у веома, веома тешкој ситуацији… Притиска их Кина. Они очајнички желе да остану велика сила“. Ово открива необичну мешавину потпуног незнања о сложеном и еволуирајућем свеобухватном стратешком партнерству Русије и Кине и пуких жеља („притиска их Кина“, „очајни да остану велика сила“).

Русија де факто јесте велика сила. Али Путинова визија пуног руског суверенитета једино може да буја у истински мултиполарном свету којим управља концерт суверена: баланс снага утемељен у реалполитици. То је у оштрој супротности са униполарношћу којој примат дају САД, чији естаблишмент третира било ког политичког играча који се позива на суверенитет и мултиполарност као заклетог непријатеља. Ова когнитивна дисонанца свакако није уклоњена ониме што су Путин, Бајден и њихови шири тимови дискутовали у вили Ла Гранж.

Врло је просветљујуће подсетити се тока догађаја од Енкориџа до Женеве, што сам хронолошки пратио за Ејжа тајмс протекла три месеца. На Аљасци, Кина је гурнута у непријатељско окружење и извређана за дипломатском говорницом – на шта је истом мером одговорио жестоки Јан Ђијечи. Упоредимо то са холивудском церемонијом у Женеви.

Разлика у третману Кине и Русије такође разоткрива игру.

Америчка владајућа елита је тотално паралисана страхом од руско-кинеског стратешког партнерства. Али њихов највећи кошмар јесте да ће Немци увидети да их поново користе као топовско месо, што је евидентно из саге о „Северном току 2“. То би у једном моменту могло да коначно гурне Берлин у евроазијско савезништво са Русијом и Кином. Недавно потписана Атлантска повеља наговештава да је за Англоамериканце – као и у Другом светском рату –  идеалан сценарио да Немачка и Русија буду непомирљиве супротности.

 

Дакле, главни амерички циљ у донекле поквареној фото сесији Путин-Бајден (где се Путинов цинични смешак сусрео са Бајденовим прозирним погледом) био је насамарити Путина да Вашингтон жели Русију „назад у својим редовима“, одвајајући тако Москву од Пекинга и избегавајући тројно савезништво са Берлином.

Регионална стабилност

Ништа битно није процурило из Женеве – макар није до овог тренутка. Не знамо да ли су Лавров и Блинкен заправо водили главне разговоре док су само четири саговорника – плус преводиоци – били у читаоници зграде. На проширеном састанку, озлоглашена делитељка колачића на Мајдану – Викторија „Јебеш ЕУ“ Нуланд – имала је место за столом. То би могло да имплицира да иако се САД и Русија слажу поводом нуклеарне стабилности, регионална стабилност углавном остаје ван оквира дискусије. Путин је упитао: „Шта има стабилно у подршци државном преврату у Украјини?“

Бајден је неодређено споменуо како САД и Русија можда заједно раде на достављању хуманитарне помоћи Сирији. Била је то шифра за Идлиб – у којем НАТО чланица Турска активно подржава џихадисте Ал-Нусре. Ни речи о илегалној америчкој окупацији сиријске територије – са све шверцовањем нафте – и чињеници да је права хуманитарна криза у Сирији директна последица америчких санкција. Ништа од овога није се нашло у питањима на конференцијама за медије. Једна реч о Ирану, друга о Авганистану, а ни гласа о Гази.

Путин, који потпуно влада чињеницама и инсистира на логици, очигледно се прилагођавао, дајући акценат „непостојању непријатељстава“ и „спремности да разумемо једни друге“. Бајдену служи на част то што, како је рекао, несугласице нису биле разматране у „хиперболисаној атмосфери“, додајући да његова „агенда“ није усмерена против Русије.

Путин је врло детаљно говорио о томе како Русија „обнавља изгубљену инфраструктуру“ на Арктику. Он је „дубоко уверен“ да САД и Русија треба да сарађују на Арктику. Поводом сајбер безбедности, непоколебљиво је тврдио да Москва пружа све информације о сајбер нападима Сједињеним Државама, на њихов захтев, али да никада не добија одговоре од Американаца. Подвукао је да већина сајбер напада има полазиште из САД.

Поводом људских права: „Гвантанамо још увек ради, мимо било које одредбе међународног права“. А „мучење је коришћено у америчким затворима, укључујући оне на европској територији“.

Врло битно: дотакли су се, „спонтано“, рата вакцинама, а поменута је и „могућност“ узајамног признања вакцина.

Ваља истаћи да су амерички медији главног тока били позвани на Путинову конференцију за медије, на којој су се осећали слободним да завлаче оптуживачка „питања“, верни сценарију о „одметничком понашању Кремља“ – док за то време ниједном руском медију није допушетно да присуствује Бајденовој конференцији за медије. Укратко, Кисинџеровом правилу „завади па владај“, намењеном растурању сарадње Русије и Кине, било је суђено да пропадне ако знамо да са друге стране наступају ултрапроницљиви ликови попут Путина и Лаврова.

Путин је на својој конфернецији за медије рекао: „Немам илузија, нити може бити илузија“. Касније, портпарол Кремља Дмитриј Песков био је упитан хоће ли Женева довести до тога да САД буду уклоњене са руске листе непријатељских држава. „Не“, одговорио је. „Још увек нема основа за то“.

Ипак, трачци наде постоје. И чудније геополитичке ствари су се догађале. Уколико ратни хушкачи буду изгурани на маргине, 2021. би још могла и да постане година стратешке стабилности.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: ТАСС/kremlin.ru

 

Извор Asia Times