Овогодишње обраћање Владимира Путина на заседању Међународног дискусионог форума „Валдај” у Сочију оставило је дубок утисак у највећем делу српске јавности и то пре свега због поруке руског председника, који је изјавио да се нада да ће колективни Запад „пре или касније схватити” да Србе „можете уништити”, али их не можете „сломити и потчинити” (овде).
Утисак је био тим јачи, што се такве речи хвале и дивљења на рачун Срба нису од европских и светских лидера чуле још од времена страшних и славних, крстно-васкрсних подвига Албанске голготе и пробоја Солунског фронта. Ако је ишта желео да чује српски народ – то је похвала његовом слободарству – због којег је 1990-их година не само пропатио и пострадао, већ је и до те мере дехуманизован да је други актуелни светски лидер 1993. године Србе назвао „неписменима, дегенерицима, чедоубицама и кукавицама” (овде).
Савет пријатеља
Зар након тога треба било какво додатно објашњење зашто Срби Путина сматрају ближњим, а Бајдена туђим? Ако ни у чему другом, данашњи Срби макар на нивоу ове дистинкције показују да су савладали важну – а према Карлу Шмиту чак и кључну лекцију за разумевање политике – разликовање пријатеља и непријатеља (овде). Да није реч о пролазној емотивно-психолошкој реакцији – потврђују годинама уназад сва релевантна истраживања јавног мњења. Ту чињеницу свака влада Србије мора узети у обзир, независно од тога што њена политичка техника мора умногоме да надиђе, али не и да поништи, такво колективно поимање суштинског елемента државне и националне политике.
Под утиском Путинове похвале, испод видокруга српске јавности остале су неке врло важне поруке руског председника упућене са Валдајског форума не само Србима, већ свим народима света и њиховим политичким елитама. Неке од тих порука садржане су у Путиновом одговору на питање српског учесника Александра Раковића, док су друге биле изречене у уводној речи руског председника, као и током дискусије у одговорима на питања других учесника Валдајског форума.
На Раковићево питање зашто је Запад маркирао Русију и Србију као мету, Путин је дао вишеслојан одговор, а потписнику ових редова је свакако најзанимљивији био његов први део. Уместо да директно одговори на питање, руски председник је на почетку свог одговора подсетио како је Русија после распада СССР-а, „претпостављајући да су се времена на кардиналан начин променила”, била „спремна фактички на било коју жртву да би изградила своје односе са западним земљама”. Заузврат, Русија је од колективног Запада добила, према речима Путина, „подршку сепаратизму и тероризму на Кавказу – притом, директну – и политичку, и информативну, и финансијску, па чак и војну”.
Тешко је поверовати да је Путин на овакав начин подсетио на руско искуство са Западом из 1990-их година прошлог века, а да није сматрао да је оно актуелно за Србију, с обзиром на њену садашњу позицију. Путин свакако није историчар, па се прошлошћу не бави из разлога научне знатижеље. Изгледа да према Путиновом, превасходно политичком суду, некадашњу Русију и данашњу Србију повезује не само проблем сепаратизма, већ и заблуда политичке елите, или макар једног њеног значајног дела, да се са политичким елитама колективног Запада може постићи било какав договор у обостраном интересу. Истовремено, Путин је уверен да такву заблуду не дели највећи део српског народа – јер да му је својствена таква заблуда не би вишедеценијски притисак Запада довео до тога да Србе, речју руског председника, „могу уништити, али не сломити и потчинити”.
Будућност света
Не само да руско искуство из 1990-их година говори да је илузорно свако очекивање да Србија може постати равноправни члан западног политичког, економског и војног блока, већ је према Путиновом суду политика која се заснива на блоковском приступу већ сада један историјски анахронизам. Према Путину, „блоковски приступ” је превазиђен, зато што је остатак „епохе колонијалне владавине”, која је у претходним вековима била извор „огромне моћи Запада”. Следствено томе, „блоковски приступ”, који подразумева да у свету постоји стални конфликт између „ми” и „они” – „производ је западне политичке културе и у сваком случају њена најагресивнија манифестација”.
„Западу, односно одређеном делу Запада, западних елита”, прецизирао је руски председник, „потребан је непријатељ, пошто је борбом против њега могуће објаснити неопходност оружаног деловања и експанзије”. Блоковски приступ уређењу међународних односа подрзумева, према Путину, пре свега „ограничење права и слободе државе на сопствени развитак, покушај утеривања у својеврсни кавез обавеза”, односно „одузимање дела суверенитета, а затим, врло често, наметање решења у другим областима, поред области безбедности, а пре свега у сфери економије, као што се сада дешава у односима између САД и Европе.”
Човечанство се, према Путину, креће „не ка новом блоковском супротстављању”, нити „ка безосећајном универзализму нове глобализације”, већ се „свет налази на путу синергије држава-цивилизација.” Притом, како руски председник истиче, „цивилизација није универзална конструкција, једна за све”, већ постоји читав низ културолошки самодовољних цивилизација, које се темеље на сопственим идејно-вредносним принципима који су резултат различитих историјских искустава. Зато цивилизација „не дозвољава да јој се ништа намеће”.
Према мишљењу руског председника, ефективан је и чврст само онај државни систем који није наметнут споља, него проистиче из сопствених цивилизацијских корена. Цивилизацијски ослонац је, према Путину, неопходни услов успеха у савременом свету, „свету беспоретка”, који је „изгубио своје орјентире”. Полазећи од цивилизацијског мерила, све више држава постаје свесно „својих интереса и потреба, могућности и ограничења, своје аутохтоности и степена узајамних веза са околним светом”.
Наведене тезе из Путиновог пленарног иступања – којима он оцртава међународне односе у будућности, али чије су основне контуре већ видљиве у садашњој прелазној епохи – углавном се поклапају са тезама изнетим у овогодишњем реферату водећих личности Валдајског форума, О. Н. Барабанова, Т. В. Бордачева, Ф. А. Лукјанова, А. А. Сушенцова и И. Н. Тимофејева. Реферат носи инспиративни наслов, који сам по себи већ много говори о погледу руске политичке елите, или њеног важног „валдајског” дела, на будућност међународних односа: „Атест зрелости или Поредак какав до сада није постојао – Фантазија о будућности без хијерархије” (овде).
Аутори ове публикације, у покушају да представе будуће односе у свету, полазе од тезе да је „24. фебруар 2022. године био преломна тачка” након које се „структура међународних односа у потпуности изменила”, те да се „на претходно стање не може вратити, независно од исхода конфликта”. Истовремено, водећи „валдајци” оцењују, да је „тежња да се сачувају елементи претходног светског поретка у оквирима оног који сада настаје – важан узрок садашњих конфронтација”. Аутори су и мишљења да постојећа „инфраструктура међународних односа, почев од водећих установа” не представља ништа друго него „декорацију којом се камуфлира политика силе”. Једном речју, постојећи међународни институти су производ блоковског света и створени су с циљем наметања једног цивилизацијског модела, али из врло прозаичних неоколонијалних разлога.
Осипање и криза старог међународног поретка нису, међутим, изазвали никакву катастрофу када је у питању опстанак појединих субјеката међународног права – јер се највећи број држава успешно прилагодио новом стању, водећи се сопственим националним интересима и не чекајући било чију помоћ. Аутори истичу два аргумента у прилог томе да је свет коначно прешао са хијерархијски уређених међународних односа на „асинхрону мултиполарност”: 1) никада у свету није постојао толики број независних држава; 2) апсолутно највећи број тих држава способан је да самостално контролише своју унутрашњу територију и да самостално доноси одлуке. Следствено томе, будући међународни поредак почиваће пре свега на вредностима „суверенитета и самосталног одређивања приоритета развитка и начина њихове реализације”.
Суверенистичка политика
Иако ће покушаји ограничења суверенитета бити неизбежни и у новој ери развитка међународних односа, те покушаје ће карактерисати посредност и фрагментарност. С тим у вези, група водећих „валдајских” аутора истиче да ће важан фактор стабилности међународних односа у новом свету без хијерархије и блоковске поделе бити унутрашња стабилност главних субјеката међународних односа – суверених држава, и то „независно од начина на који се она постиже”. А унтрашња стабилност сваке државе зависиће од успеха у одговору на изазове унутрашње политике, као и од способности одупирања спољном притиску.
Аутори закључују да ће „цена унутрашњих грешака (националних политичких елита) значајно порасти, између осталог и због тога што се смањује могућност флексибилне сарадње са различитим спољним партнерима”. „Решење глобалних проблема и изазова практично је немогуће колективним настојањима, јер она увек претпостављају неку од форми међународног лидерства. А тражња за њим је сада мала. Свака држава полази од оцене својих интереса, могућности и претњи које постоје. Сарадња постоји, али она није одлучујући фактор. Много је битнија индивидуална самосталност државе да доноси важне одлуке. Видимо да самосталност помаже државама да сачувају важна достигнућа заједничке отворености и сарадње у условима оштрих војно-политичких конфронтација између великих војних држава”, завршавају свој овогодишњи коауторски реферат главни људи Валдајског форума.
Како данашња званична Русија гледа на улогу и одговорност појединих држава, односно њених грађана и политичких елита, видело се најбоље у одговору који је Путин на „Валдају” дао учеснику из Молдавије. На питање какво место може имати Молдавија у будућој конфигурацији међународних односа – а с обзиром на актуелну конфронтацију Русије и Запада – руски председник је одговорио да је на народу Молдавије да изабере да ли ће подржати оне политичке структуре које су спремне да предају значајан део молдавског суверенитета или оне које су спремне да бране суверенитет своје државе. У једном скорашњем чланку програмски директор „Валдаја”, Бордачев, истакао је да однос савремене Русије ни према држава бившег СССР-а не треба да буде патерналистички, пошто је такав приступ повезан са великим ризицима и трошковима, већ да треба да се заснива на различитим видовима сарадње у мери националних интереса руске државе и њених суседа (овде).
Мултиполарни свет суверених држава пред сваку државу поставља питање зрелости њених политичких елита, али ништа мање и њених грађана, за вођење суверенистичке политике. Српска политичка елита – чији су погледи углавном формирани у доминацији униполарног света – у већини пати од отворене или скривене потребе за страним туторством. Додуше, не у мери у којој су неспособне и недорасле политичке елите чланица ЕУ, која се убрзано претвара у политичког патуљка у међународним односима (овде). Пошто је наша политичка елита углавном политички малолетна и неспремна да преузме одговорност и ризике суверенистичке политике – треба јој стално понављати „валдајске” речи руског председника: „Протрљате очи, та епоха се давно окончала и никада се више неће вратити”. Ипак, највећи део српске политичке класе није кадар за било какву суверенистичку трансформацију, због чега ће трајно остати у руинама униполарног поретка. Једино је важно да са собом не повуче и српску државу.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Sputnik/Sergey Guneev
