ШТА ЈЕ ПОКВАРИЛО БИЗНИС ПЛАН ПАВЛА ЧИЧИКОВА?

У издању Алпина Паблишер недавно се појавила књига Леонида Клејна „Бескорисна класика: Зашто је фикција боља од уџбеника менаџмента“.
На полици сваког предузетника или менаџера требало би да буде мјеста за умјетничку фикцију, то је много корисније од предавања Илона Маска и Стива Џобса.
За љубитеље генијалног Николаја Васиљевича, ево веома занимљивог поглавља о проблемима раног руског предузетништва.

„Мртве душе“: историја акумулације првобитног капитала

„Мртве душе“ су јединствено дело. Не само као књижевна и културна појава, о којој је речено више него довољно. Изузетност је и у томе што је то, можда, прво дело руске књижевности чији је јунак пословна особа, другим речима, предузетник, а радња је заснована на пројекту који захтева акције економског карактера: куповину и продају, преговоре са извођачима, смишљање и реализацију пословних идеја, анализу привредне делатности…
Поема „Мртве душе“ објављена је у време кад је у Русији тек почело формирање капиталистичке структуре, кад се интензивирала привредна активност, настајала буржоазија. Ови процеси у тадашњем тренутку нису били тако очигледни, већ једва приметни, али су писци – како и приличи суптилним природама, својеврсним медијумима – већ осећали вибрације:

„Старински јарам кулучења

Лаким је данком смењен био…“

Овим стиховима из „Евгенија Оњегина“ Александар Пушкин се само успутно дотиче теме, она ту није основа заплета. У литератури почетка и средине 19. века књижевни јунаци су могли да имају односе са новцем, и по правилу сложене, али је само Гогољ (узгред, Пушкин му је предложио тему „Мртвих душа“) ризиковао да свог јунака уведе у финансијску авантуру тако што је баш ову причу учинио приповедачким средиштем.

„Зашто бити тако строг према другима?“

Традиционално, Чичиков се третира као негативан лик – преварант, опортуниста, шаљивџија, корупционар, може се дуго набрајати, и бесмислено је о томе расправљати. Ни сам аутор не цени свог јунака. „Веома је сумњиво да ће се наш одабрани јунак допасти читаоцима…“ – пише Гогољ. Он га назива газдом, стицаоцем, придајући, међутим, овим речима негативно значење:

„Да он није јунак пун савршенства и врлина, то је очигледно. Па какав је он? То значи, хуља је? А што баш хуља? Зашто да човек буде тако строг према другима? Сад код нас нема хуља; има добронамерних и љубазних <…> Најправичније ће бити ако га назовемо тецигаздом. Стицање је свему криво; због њега су се изродили такви послови које свет назива прилично прљавим.“
Чичиков уопште није богат, али има довољно средстава друге врсте да уђе у друштво и остави неопходни утисак.

Наравно, он има много непријатних и заиста подлих особина. Али ако се присетимо историје, видећемо да се бизнис никад није обављао у белим рукавицама. Посебно у доба првобитне акумулације капитала. А управо у то време падају догађаји описани у „Мртвим душама“. Занимљиво је да Гогољ не штеди своје јунаке, не открива у њима привлачне особине, гади му се сама идеја о грабежи и стицању новца, али ипак можемо уочити његове симпатије према јаким и пословним домаћинима. Просперитет на имањима Коробочке и Собакевича, снажни, добро одевени мужици који живе у солидним избама – њих аутор описује са апетитом, љубављу и одобравањем. Такав однос према спокојном, умереном животу, чију могућност пружа разборито домаћинство, руски писци су по правилу презирали. Лако је претпоставити да Чичиков тежи да постане исти такав – превише је паметан да би новац који је добио као резултат преваре расипао на ситнице.

Стога, изостављајући моралну и етичку процену Чичиковљевих поступака и њега самог, „Мртве душе“ ћемо разматрати као задатак где главни јунак треба да формира сопствени почетни капитал, имајући само идеју, вештину да комуницира са људима и одређено искуство.

Јунак

Чичиков је сиромашан племић обдарен талентом за предузетништво. Бивши повереник. Има искуства у структурама власти, колешки саветник. Будући да је био умешан у корупционашки скандал, захваљујући способности да придобије наклоност успео је да избегне кривично суђење. Приврженик породичних вредности, он осећа слабост према танким холандским кошуљама и „сапуну да кожа буде глатка“. Воли брзу вожњу.

Ресурси

Идемо на почетак описаних догађаја: „… Остало му је десетак хиљада сачуваних за црне дане, једно два туцета кошуља од холандског платна и мала бричка којом се возе нежење, и два сељака, његове слуге: кочијаш Селифан и лакеј Петрушка, и <…> пет-шест сапуна за неговање лица – и то је све.“

Контекст

Русија. Прва половина 19. века. Криза феудално-кметске формације, у чијој се дубини одвијао процес формирања капиталистичког начина живота. Доминација бирократије. Крута класна политика. Друштвена и политичка улога племства је и даље велика, али слаби. Као резултат распарчавања поседа током наслеђивања, већина земљопоседника прелази у ранг малих и средњих земљопоседника. Профитабилност кметског рада опада. Било који облик предузетничке активности не налази подршку и чак је у племству осуђен. Производно-техничка база већине газдинстава је на ниском нивоу. Огромну већину племства карактерише економски инфантилизам.

Циљ

200 хиљада капитала, а затим: „Живот у сваком задовољству и изобиљу, са сваковрсним благостањем; господске кочије, дивно намештена кућа, укусни ручкови <…> Да би се на крају крајева, временом, све то обавезно окусило, ето зато су се чувале копејке које је, очекујући то време, тврдички ускраћивао и себи и другима.“

Бизнис план

Откуп мртвих душа од земљопоседника пре него што оне буду укључене у ревизијске поступке и њихово залагање да би се добио зајам у рубљама.

Решења

Дакле, Чичиковљев план је да мртве сељаке откупи од велепоседника за ситниш, а затим их стави под хипотеку. Није то, наравно, аукција зајмова за акције, али је такође добра идеја. Рупа у закону, коју намерава да искористи, чини да се Чичиков осећа прилично безбедно, а лојалност и заинтересованост продаваца им пружа очигледну корист – они не само да добијају новац за мртве, већ су и ослобођени пореза.

Бити у контексту

Чичиковљев план је био добро осмишљен. Чак је пронашао врло оригинално решење за проблем недостатка сопствене земље, без које није могао ни купити ни заложити мртве душе. Да би то урадио, успешно је искористио државни програм пресељења у Тауриду и Херсонску губернију, што говори о Чичикову као о особи која прати шта се дешава у свету. За насељавање западних покрајина држава је у тим местима бесплатно уступала земљиште. Све ово је за Чичикова изузетно повољно.

Велика тајна – свидети се

Да би спровео свој план, згодно се провлачећи кроз уско грло закона, Чичикову је потребан приступ тржишту мртвих душа. Може га добити само уласком у „друштво“. И то је прва ствар коју је Гогољев јунак учинио кад је стигао у окружни град НН.

„На капију једне гостионице у губернијском граду НН уђе доста лепа омања бричка, онаква у каквој се возе нежење: пензионисани потпуковници, капетани друге класе, спахије са стотинак душа сељака – једном речју, сви они што се зову осредња господа.“
Чичиков уопште није богат, али има довољно средстава другачије врсте да уђе у круг и остави неопходни утисак. Носи фрак боје бруснице са бобицама, „није ни леп ни ружан, ни предебео ни сувише мршав; не би се могло рећи да је стар, а не може се казати ни да је сувише млад“. Али, што је још важније, његова спољашњост је подржана талентом за комуникацију.
Чичиков иде у посете градским великодостојницима. Требало му је неколико дана да се свима представи и постане члан светског друштва. Наравно, прелиминарно се распитао о кључним личностима у граду и најзначајнијим земљопоседницима; он разуме како најбоље наћи приступ утицајним људима. Али главни адут Чичикова, који је заиста знао велику тајну допадања, јесте невероватна флексибилност и љубазност, зачињена приличном дозом ласкања.

Преговори: флексибилност и љубазност

Управо је флексибилност омогућила Чичикову да успешно преговара са свим својим контра-агентима. У идејној фази чини се да је куповина мртвих душа прилично једноставна ствар. Да, ова роба је веома чудна, па чак и мистична, али ипак, њена продаја је генерално корисна за потенцијалне партнере Чичикова. Што је, према плану, сасвим довољно да у њиховим очима засени извесну скандалозност посла. Штавише, понуда омогућава продавцу да практично оствари корист из ничега. Очигледно рачунајући на то, а такође претпостављајући да су његови партнери необразовани и ограничени, Чичиков се нада да ће узети робу која му је потребна без икаквих дугих преговора. Међутим, овде се мора суочити са веома незгодним преговарачима и показати своје комуникационе таленте у пуном сјају.

Агресија и лаж

Ако са сањивим и лакомисленим Мањиловом лако и више него пријатно постигне договор о послу, онда већ следећи, случајан сусрет са „тврдоглавом“ Коробочком приморава Чичикова да у току разговора више пута промени преговарачку тактику. Тим пре што се са њом осећа слободније и дозвољава себи да буде мање љубазан. Разлог тешких преговора није само тврдоглавост његове партнерке. Коробочка се не одлучује на посао због необичности предмета трговине и због непознавања тржишта: „јер ја мртве никад нисам продавала“. На крају крајева, управо то ће је натерати да ради маркетиншких истраживања оде у градић НН, где ће у право време долити уље на скандал који се распламса око Чичикова.
Коробочка се нашла између две ватре – страха и похлепе. И то је спречава да саслуша објашњење посла, које јој гост у почетку стрпљиво преноси. Доведен до очаја тврдоглавошћу домаћице, Чичиков почиње да на њу врши притисак, да се понаша агресивно, чиме је избацује из њене зоне удобности, а затим, интуитивно, наговештава казнене одредбе. И тада земљопоседница одмах пристаје. Њен страх није то што су предмет цењкања мртве душе, иако ју је ђаво којег је гост помињао баш препао, већ што се плашила да ће погрешити. Обећање о додатним куповинама било је завршни акорд трговине, што је приморало Коробочку да донесе одлуку.

Грешке

400 душа – то је Чичиковљев улов као резултат свих напорних састанака и махинација. Мисија се може сматрати завршеном. Бар у овом граду. Он саставља уговоре и ништа га не спречава да пристојно оде, остајући у сећању мештана као у сваком погледу пријатна особа. Али одједном – Чичиков касни. Против сваког здравог разума.
Нашавши се у кругу пажње и обожавања, он губи додир са стварношћу.

„Чичиков се никад није осећао тако весело, већ је замишљао да је прави херсонски спахија, говорио је о разним поправкама: о тропољним њивама, о срећи и блаженству двеју душа <…> У његовој глави, опијеној успехом, врзле су се свакојаке лудорије – плавуша заручница с јамицом на десном образу, херсонска сеоца, капитал. Селифану су чак биле издате некакве наредбе што су се односиле на газдинство: да сазове све новодосељене сељаке како би се сви поименце прозвали.“

Од тог тренутка Чичиков ступа у низ неуспеха и репутационих губитака, чији су предуслов биле грешке које је направио и сплет околности.

Погубни успех: „Црни лабуд“ Ноздрјов

Као што знамо, скандал око Чичикова настао је из ланца несрећа које су настале због непланираних сусрета. „Црни лабудови“ – неочекивано, али са рационалним објашњењем и значајним последицама, постали су Коробочка и, наравно, Ноздрјов.
Чичиков уопште није планирао да се бави овим ликом – укрстили су се код шефа полиције и код тужиоца, и већ тада је било јасно да са њим нису чиста посла.
Ипак, Чичиков пристаје да оде на имање Ноздрјова, што се испоставља као колосална грешка. Он одмах постаје предмет провокација немирног спахије. У таквој ситуацији, обично победничка флексибилност и способност прилагођавања радиле су против њега. Уместо да га грубо одбије, он покушава да се понаша у складу са пристојношћу, плаши се да не поквари односе, чак намерава да извуче корист од овог сусрета, не примећујући да га од самог почетка води манипулатор.

Не само да му ова посета није користила, већ је морао да истрпи низ увреда и понижења, а неким чудом успео је да избегне и физичко насиље. А што је најгоре, важне тајне информације постале су познате непоузданој особи, брбљивом лажљивцу. Чичиков је себе због тога прекоравао с потпуним правом, али је већ било касно. Цурење информација преко Ноздрјова било је почетак краја.
Тако се и десило – појавивши се на балу код гувернера, Ноздрјов је свима открио Чичиковљев покушај да од њега купи мртве душе, што је био почетак скандала који је неповратно уништио репутацију јунака „Мртвих душа“ у граду НН.

Грабуље љубави; умешале се жене

Ко зна, можда је галама коју је Ноздрјов подигао током бала могла и да се утиша – треба ли узимати озбиљно речи општепознатог смутљивца, коме се никада није веровало. Али су се у ствар умешале жене. И није то први пут у Чичиковљевом животу да се односи са лепим полом за њега тужно завршавају. И место на царини је изгубио због тога што са партнером није поделио „некакву жену, свежу и снажну, као бујна репа“. Не доневши тада праве закључке, Чичиков је опет стао на исте грабуље – дозволио је себи да се занесе не довршивши подухват.

Овога пута Чичиков, довољно глуп да остане на балу, почео је да се удвара гувернеровој ћерки и занемарио је пажњу свих осталих дама. А то се не опрашта. И ево, једна умиљата дама јури ка дами умиљатој у сваком погледу, и пожар оговарања, великодушно зачињен љубомором, неконтролисано се шири по граду. Шансе хероја да сачува своју репутацију постају равне нули.
Мало је вероватно да је у време Чичикова постојао појам work and life balance (равнотежа бизниса и живота), али у свим временима покушај мешања пословног и приватног живота доводи до озбиљних ризика.

Међутим, мора се признати да губитак угледа уопште није утицао на Чичиковљев бизнис план. Добио је ударац по частољубљу и самопоштовању. Али тај ударац га је отрезнио и натерао да брзо оде, како би наставио са спровођењем своје замисли. Једина ствар која је Чичикова заиста онерасположила јесте то што је побегао из града као лопов, уместо да га напусти тријумфално.

„Главна мука је била <…> што му се десило да се сруши са своје висине, што се изненада пред свима показао бог би га знао у каквој боји, што је играо некакву чудновату, двосмислену улогу. Истина, гледајући очима разборитог човека, схватао је да је све то лудорија, да будаласт говор ништа не значи, нарочито сад кад је главни посао обављен како ваља. Али чудан је човек: њега је јако мучила злурадост баш оних које није поштовао и о којима је оштро говорио, ружећи њихову таштину и кинђурење. Још теже му је било кад је, размотривши ствар побоље, видео да је унеколико и сам томе био узрок.“

(Превео Ж. Никчевић)