Шта је нама Новак Ђоковић?

Кад је звезда Новака Ђоковића засијала на планетарном спортском небу Србија је била земља поражена у ратовима у којима није учествовала, исцрпљена економским санкцијама и, као и већина других сиромашних друштава, збуњена технолошком револуцијом. Први успеси тог нејаког, мршавог дечака чинили су нам се у први мах као случајан сплет околности и бљесак још једног од оних талената који ће се, какав је код нас већ устаљени обичај, угасити након првих великих искушења.

Већ у првим његовим мечевима, међутим, видело се да тај дечак има оно што већини нашег површног и нестрпљивог света недостаје: истрајност, упорност и озбиљност, у тренуцима који захтевају највећу одговорност. Оперисан од наше словенске патетике и балканске малодушности он је од најранијег детињства показивао озбиљност и веру у себе, која нам је толико пута недостајала за врхунске резултате.

У Србији на почетку века, у којој се све, укључујући и национално достојанство, продавало испод цене, свака његова победа била је попут лека који враћа здравље и краткотрајан нормалан живот у наше балканске поражене душе. Након деценије у којој је све изгледало као ружан сан, Ђоковићеве победе чиниле су нам се као повратак у стварност, најава бољих дана и мала утеха за патње које смо, мало сопственом мало туђом кривицом, преживели по ко зна који пут у само једном веку.

И док смо, попут папагаја, понављали да желимо да живимо „као сав нормалан свет”, Новак Ђоковић је био једини производ који смо, у годинама првобитне акумулације сумњиво стеченог капитала, могли да понудимо свету.
Важније од спорта

Новак Ђоковић, тај невероватан скуп врлина о којима сањају милиони родитеља широм света, спортиста који успева да побеђује и да остане човек, заправо никад није био дете. Од тренутка кад је као пионир изјавио у једној телевизијској емисији да жели да буде број један у светском тенису, преко тренинга на коме је Николи Пилићу, као дванаестогодишњи дечак, рекао да неће да касни са тренингом како не би „довео у питање своју каријеру”, до победе на турниру у Риму, након које је, у време оних великих поплава, на објектив телевизијске камере написао „Ово је за Србију и Босну”, увек је био на висини свог задатка, озбиљан и одговоран.

Као што је на терену најчешће задивљујуће усредсређен на игру, тако је ван терена сконцентрисан на сваку своју изјаву или поступак. Не постоји спортиста који је изговорио толико бираних речи о својим супарницима, нити смо чули трачак злобе или пакости у било којој његовој изјави о Надалу, Федереру, Алкарасу или неком другом великом тенисеру.

Ђоковићеве анализе сопствених слабости и противникових квалитета након мечева толико су тачне, прецизне и истинољубиве да се понекад чини да је разлоге победе или пораза боље чути од самог Ђоковића него од спортских коментатора који су плаћени за ту анализу.

Тај реалан, балансиран однос према свему и ретка, несвакидашња истинољубивост најбоље се, наравно, виде на терену. И у тренуцима највеће играчке кризе, док је љут на себе што не игра боље, Ђоковић ће поздравити добар потез противника, демонстрирајући најбоље особине врхунског спортисте и уверење да постоје вредности које су важније од спортског резултата.

Кад Новак Ђоковић, у мечу против Тонија Робреда, исправља судијску грешку и даје противнику поен на сопствену штету, чак и онај ко, попут потписника ових редова, није претерани љубитељ гусала, морао би се у часу тог узвишеног чина упитати да ли је тај поступак само одраз доброг породичног васпитања или неки закаснели одјек архетипских поука из епске народне поезије, које Србе и дан данас обавезују више него писани закони.

Тај Београђанин са Косова, који носи име старога хајдука који је „био кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати”, таквим поступком, поручује милионском ТВ аудиторијуму, исто што и мајка Јевросима своме сину Краљевићу Марку у песми „Урош и Мрњавчевићи”: „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”.

У једном времену које на сваком кораку показује грамзивост, неморал и непоштење Новак Ђоковић, из меча у меч, са турнира у турнир, оваквим потезима враћа веру у људе, у морал и спортски дух. А нама, његовим савременицима и сународницима, остало је само да се запитамо да ли бисмо и ми, у сличној ситуацији, учинили исто.
Више од игре

Фасцинантно је колико је Ђоковић, након две деценије успеха, задржао у себи потребу за усавршавањем и, у исто време, једну исконску, дечачку страст за игром. У најдраматичнијим тренуцима Новакових мечева, пуним разноврсности и изненађења, упркос драми и резултатској неизвесности, у њему још можемо видети оног ученика Јелене Генчић, коме је страст за игром и забавом важнија од свега.

За разлику од Рафаела Надала, код кога је све на терену производ неког напора, Роџера Федерера, који је демонстрирао савршенство у педантности и Ендија Марија, код кога је све на нервној бази, Новак Ђоковић у сваком мечу види прилику за надигравање и неки мали шоу. Међутим, чак и у тренуцима кад се поиграва са сопственим противником, његов однос према игри је такав да ни у једном тренутку нећете осетити ни потцењивање противника ни игре. То је човек који ће на великој позорници тениског терена своју улогу, са максималном посвећеношћу, увек одиграти до краја.

Шале које Ђоковић збија на добротворним, хуманитарним приредбама, духовитости, имитације, твитови и постови представљају пре свега покушај једног врхунског спортисте да сачува у себи нормалност, која најчешће не станује под светлима рефлектора. Та привидна опуштеност и потреба да се и на терену и ван њега унесе у живот мало маште и разноврсности, представља непроцењиви, драгоцени траг људскости у човеку.

Оно што њега разликује и издваја из гомиле других тенисера је управо та нормалност, тако посебна и упадљива у овом обездушеном свету који чини све да од спортисте направи машину. Изненађујући публику повременим шоу програмима он заправо релаксира сопствену позицију, свестан да свако пропадање почиње у тренутку кад себе почињеш да схваташ превише озбиљно.

Посебна је прича такозвани друштвени ангажман Новака Ђоковића. За разлику од већине других спортиста, који су инсистирали на индивидуализму и бежали од сваке врсте ангажмана који није програмиран у светским спортским центрима моћи Ђоковић је, прецизно мерећи сваку своју реч или поступак, од почетка своје каријере показивао жељу да, у складу са сопственим могућностима, помогне свакоме коме би његова помоћ могла да буде од користи. Основао је фондацију, организовао донаторске вечери, користио друштвене мреже да пошаље поруку подршке и охрабрења.

Није тешко закључити да Ђоковић управо у тим ванспортским, хуманитарним, сасвим људским разлозима налази мотив за врхунске резултате, у часу кад је, након толиких успеха, све теже наћи подстицај за нови искорак. То је само један од разлога што је Новак Ђоковић у Србији одавно више од спортисте, човек са којим се идентификује читава једна нација, од најмањих полазника тениских школа и курсева, који у Новаку виде сопственог идола, до пензионера који у њему виде нешто од узвишености и честитости некадашњег, давно прошлог времена.
Наши мали народи

Упркос томе, Новак Ђоковић се никад није примио на јефтини патриотизам. Кад је официјелни спикер, пред уручење пехара на турниру у Индијанаполису, изговорио: „Новак Ђоковић, Хрватска” – синтагму која би представљала доживотну увреду за сваког истинског националисту – он је, на изненађење милионског аудиторијума, рекао да мора да исправи ту грешку, иако су „Хрвати и Срби исто”, схватајући да међу нашим малим балканским народима, из далеке америчке перспективе, нема неке велике разлике.

С друге стране, у часу својих највећих успеха и пратећих почасти, свестан колико велике спортске победе значе његовом малом народу, пре него што се попне на победничко постоље, Ђоковић никад не заборави да неким симболичним, макар и најмањим гестом, поздрави своју земљу и свој народ, милионе осиромашених грађана којима је та победа била можда једина истинска радост у тешким транзиционим годинама.

Читав би се један новински текст могао написати само о тим гестовима, од посебног поздрава нашим навијачима до качкета са националном заставом, који бројним Ђоковићевим иностраним фановима не значе много, али у Србији значе све.

Његов успон поклопио се са суновратом полусвета у коме су млади људи неколико деценија видели оличење снова и лаког успеха. Никад га нисмо видели у лошем друштву, није дозволио да га једнократно употреби ниједан политичар, нити је падао на флертовања јефтиних певачица у још јефтинијим таблоидима. Тај човек који враћа веру у људе и спортиста који враћа веру у успехе вратио је сјај српској застави и постао позитиван пример у часу кад је свака друга вест о нама била негативна.

То је само најкраћи списак разлога због којих се у Србији победе Новака Ђоковића славе као државни празници, а јутра након пораза претварају у мале дане жалости. То су и разлози због којих се у нашој јавности, без имало претеривања, верује да постоје спортисти који су добри људи, људи који су добри спортисти и – Новак Ђоковић. То су, коначно, и разлози због којих је тај човек, који се у данашње време доима попут античких хероја, тај велики борац који верује у правду, поштење и част, тако различит од времена у коме живимо.