Шта је договорено 14. марта: примена закона о странцима и/или интеграција

Данас у раним јутарњим часовима огласили су се прво Соренсен и Курти, а затим и редом неколико српских политичара. Како свако тумачи договор који је постигнут на свој начин (а мени је испод части да се бавим тумачењима којима се вређа интелигенција), најсигурније је погледати шта је објавила ЕУ, пошто је то за сад једини званични извор који имамо:

• Боравишне дозволе радницима и студентима ће бити издате на иницијални период од 12 месеци;
• Српска документа издата до 15. марта ће бити прихваћена од стране косовских власти, и биће омогућен упис у косовски цивилни регистар у складу с косовским правом. Остаје нејасно шта значи да ће тај упис бити доступан само онима који су „елигибле“, и то у складу са чињеницама о њиховом цивилном статусу, односно да ли ће се признавати нпр. бракови закључени само по српском систему до 15. марта. Свакако је јасно да се српска документа издата после 15. марта неће признавати од стране косовских власти.

Шта ово заправо значи?

Прво, страх од примене Закона о странцима је ублажен кроз његову примену, с тим да се она неће одвијати у складу са самим законом, већ постигнутим договором (нпр. чули смо да општине неће пријављивати људе достављајући пратећу документацију коју закон захтева, већ само њихов списак).

Остаје нејасно да ли ће се то даље разрадити неким поџаконским актом (а чини се да хоће – законом свакако не може јер приштинска скупштина не ради), као и шта ће бити по истеку периода од годину дана.

Курти је споменуо и рок од три месеца за регистрацију у косовском систему (друга тачка горе). Све у свему, договорено личи на оно што је предложено у анализи НВО Цаса, и може се окарактерисати синтагмом из наслова те анализе: без претераног формализма. О валидности самог механизма спискова, можда неки други пут.

Друго, да ли се ради о интеграцији?

Институције у српском систему нису погођене директно (нити је то било планирано у вези са законом) овим договором, али људи који у њима раде или их похађају јесу. Издаваће им се дозволе и документа у косовском систему, и у том смислу нема места дилеми да ли се ради о интегрисању људи у тај систем.

Што се интеграције институција тиче, врло је индикативно шта у ЕУ саопштењу пише: „Ње хаве такен ноте оф тхе планс оф тхе Говернмент оф Косово то интеграте Сербиа-суппортед хеалтх анд едуцатион институтионс њитхин тхе Косово фрамењорк, фуллy ин лине њитх приор Диалогуе агреементс анд отхер ЕУ анд регионал цоммитментс.“.

Дакле, ЕУ као посредник и гарант у бриселском процесу сматра да је интеграција институција предвиђена постигнутим договорима.

Треће, какав је карактер овог договора? Чини се, не само из саопштења ЕУ, већ и из твита Каје Калас (којим се опет најављује састанак на високом нивоу), да он има третман ако не формалног договора у оквиру бриселског процеса, онда бар фактичког (свакако се користи термин „агреемент“).

И тај договор свакако има снагу да, ако ништа друго, а оно усмери примену закона, јер да је другачије, не би се постигао дан пре датума предвиђеног за његову примену. Врло је могуће да ће се ово критиковати на косовској политичкој сцени.

Што се Универзитета тиче, постигнут договор не улази директно у питање његовог статуса (што, опет, није ни била намера законодавца). Имајући у виду активну улогу општина у примени закона, може се претпоставити да ће се ту негде тражити и решење за Универзитет у наредних годину дана, што би заправо представљало повратак на Ахтисаријев план (Анекс 3, тачка 7.23: „Тхе муниципалитy оф Митровице/Митровица Нортх схалл хаве аутхоритy то еџерцисе респонсибилитy фор тхис публиц Сербиан лангуаге университy,“).

То пак може захтевати измену члана 138. српског Закона о високом образовању, којим је као оснивач Универзитета предвиђена Република Србија, али ће свакако подразумевати и некакав вид преноса оснивачких права са Републике Србије на општину Северна Митровица у косовском систему, те обезбеђивање средстава за финансирање Универзитета.

Генерално, кроз ово се показују неки нови моменти у дијалогу: додатна неформалност (а може се рећи и правна неухватљивост) договора, повратак на Ахтисарија (док се не формира ЗСО) и озбиљан ниво двосмислености (или чак тросмислености), који омогућава свакој страни да за своје унутрашње политичке потребе тврди да се изборила за нешто за шта се залагала – Курти за примену закона и интеграцију, Београд за очување мира и институција, а ЕУ за спровођење договора. А заправо су сви у праву – чињеница је да се спроводи договорено, да договорено подразумева интеграцију, и да је ово један корак у истој.

Институције настављају да постоје у српском систему док не буду пренете у косовски, а примена ће бити мирнија него што је могла да буде, јер ће се свима признати боравак (на Косову и у косовском систему) у првих 12 месеци.

Суштински, нема разлике у односу на претходна дешавања са таблицама – од „нема предаје КМ остаје“ смо стигли до тога да КМ таблица више нема, а да ће они који имају таблице РА морати да наизменично улазе и излазе с Косова на свака три месеца, осим уколико се и ту не направи неки договор.

Кључно (и Београду омиљено) питање новца ће вероватно бити фокус преговора у наредном периоду. Да је могло другачије – вероватно јесте, али шта је ту је – историја ће судити о томе ко је у претходном периоду ћутао, ко је лагао, и ко је шта радио.

За то време, српски народ на Косову ће краткотрајно одахнути, добиће нових 20,000 динара од државе Србије, и размишљати где ће му деца ићи у школу и где ће се лечити у наредном периоду, слуђен какофонијом медијских и политичких наратива.

Рекло би се – на Косову ништа ново.