ШТА ИМ ЈЕ ЈОШ ОД НАС ПОТРЕБНО?Пише: Наталија Курчатова 

Људи се нађу увређени, па се чак и наљуте кад кажем: пре него што искритикујеш војску, мораш и сам нешто да урадиш.

Типична реакција је отприлике оваква: ми радимо, плаћамо порез, сад су почели да мобилишу наше момке, шта им је још од нас потребно?

Видите. Први пут сам се нашла у Донбасу у марту 2017. године. Онда сам живела и радила у Доњецку годину и по дана, још пре почетка Специјалне војне операције. За то време упознала сам људе који су за јединство са Русијом дали скоро све што су имали. Изгубили су своје домове, изгубили најмилије, поткопали своје здравље.

Они, наравно, имају сопствени, посебан поглед на живот. Близак ми је, али ја такав поглед немам. Пошто сам све ово време имала, да тако кажем, излазни пут – у свој просперитетни, мирни регион.Са почетком Специјалне операције морала сам да схватим да тај пут више не постоји.Сад смо сви у истом чамцу, а тај чамац се нашао у олујном мору.Дакле, кад људи почну да критикују и негодују са СПОЉНЕ позиције, са позиције, у ствари, ПОТРОШАЧА, коме неко други није пружио позитивне емоције брзим и лаким победама, код мене се рађа веома велико неразумевање.То се посебно односи на моје колеге у новинарској професији – као људе, прво, упућеније од просека, а друго… Па, извините, овде сам се нагледала рада свеже пристиглих престоничких дописника. Да, и сама сам прошла кроз ту фазу.То је фаза кад су локални становници понекад због тебе увређени, а ти у почетку не разумеш зашто. Ти само радиш свој посао. То је то – САМО. РАДИШ. СВОЈ ПОСАО.Можда чак мислиш да га радиш добро. Али – то није довољно.Сећам се, у пролеће се десио један такав радни тренутак. Послала сам московском уреднику видео из околине Мариупоља, након обраде је било потребно још нешто ситно додати. Човек је одговорио – мој радни дан се завршава за петнаест минута, па данас нећу ништа друго да радим.Да ли сте разумели?Не желим да изговарам велике речи, али тај видео материјал није добијен у најједноставнијим условима. Људи који су пристали да разговарају са мном пред камером изашли су буквално из пакла.А човек са московском платом завршава свој радни дан.И авај – та ситуација је типична.Од почетка СВО-а неколико мојих познаника, војних дописника, напустило је новинарство и отишло у активну војску. Зато што је тако поштеније.Понекад им завидим, јер сам жена, и притом не Џејн-солдат, и немам никакву специјалну обуку која би ме тамо учинила кориснијом него овде.И зато: кад људи из Москве, са солидним могућностима, после шест месеци активних борбених дејстава и осам година жестоког конфликта „угледају светло“ и почну повишеним гласом да окривљују војску, имам осећај да сам упалила погрешан телевизор. Како то да је њима донедавно све било добро? Што се тиче обичних радних људи – ако сам некога увредила, извините. Али сви треба да схватимо да је уобичајени, нормирани радни дан завршен. Завршио се за целу земљу 24. фебруара.И да, није било алтернативе Специјалној операцији. „Биће рата, обавезно… Запад, кад почне да врши притисак, неће стати“, рекао је један веома компетентан војник још у пролеће прошле године.Тако се и догодило.

 

(t.me/vozlevoiny; превео Ж. Никчевић)