ШТА ЋЕ БИТИ СА НАШОМ ВЕРОМ: ПИСМО МЛАДОГ ПРАВОСЛАВЦА ПОСЛЕ ИЗБОРА НОВОГ ПАПЕ

© Tanjug/AP Photo/Domenico Stinellis

ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УВОДНА РЕЧ

Добио сам, у виду електронског писма ( али, очито је текст у питању, као намењен за објављивање ), писмо једног младог православног хришћанина, који је за себе каже да је од детињства васпитан у вери, да пости, причешћује се и исповеда, по мери својих сила редовно иде на службе, и труди се да живи по закону Божјем. Начитан је, прати збивања у хришћанском свету. Са болом поставља питање – зашто ми, који смо православни по вери, не живимо у складу са вером, него угађамо духу овог света? Зашто инославни, барем споља, изгледају озбиљније од нас, који имамо Богом откривену веру и Христом основану Цркву?

Некоме се аргументација писма може свидети, а некоме не мора. Али, мени се чини да је ово писмо знак да наш народ – наша омладина – нису религиозно равнодушни, него са болом желе да сачувају своју веру, и да желе не само правоверје, него и правоживље.

То је сасвим у складу са оним што је, у „Аксиомима религиозног искуства“, говорио велики руски философ Иван Иљин:„Човеку као духу и, уз то, зрелом духу, неопходно је имати самосталне погледе и уверења. Он мора да сагледава и види свет, људе и Бога, градећи свој поглед на свет и боговиђење; људи за то неспособни су празни и мртви (…) Верујући мора стајати на својим ногама. Он мора у самом себи носити сву ту залиху која му је неопходна да би се изборио са сваким страхом, искушењем и саблазни. Ако тога нема, сваки страх ћe га сломити, свако искушење ће га надилазити, свака саблазан ће га одводити на криве путеве. (…) Религиозност се мери усамљеним стајањем пред лицем Божијим“.

Само слободно прихватање Бога, сматра Иљин, човека може довести до Њега. Он каже: „Човек правим путем према Богу не иде кад жуди, боји се, или за себе тражи земаљске успехе; нити онда кад тражи власт или се предаје магији; нити онда кад се усиљава да Бога „појми“ разумски или да „уобрази“ Бога, и то земаљском уобразиљом; нити онда кад је он жедан хипнотичког покоравања и кад реши да себе принуди да поверује у оно што нареди ауторитет који је он изабрао или који му се наметнуо… Него онда кад он слободно и целосно воли савршенство и сушто савршенство види у Богу.“

Иван Иљин као да је читао писмо овог младића кад каже:“Сваки верујући мора да носи у самом себи живе корене своје вере; да не верује „зато што је од детињства тако васпитан и навикао“, него зато што Божански пламен гори у његовом слободном срцу, сија његовом личном разуму, испуњава његову вољу, озарава и осмишљава сав његов живот; да верује не само оно што му је „предато и указано“, него у оно што је он стварно видео и сагледао срцем, уживо и на јави; веровати не само људима и ради људи, него у самоћи ноћне таме, страшне опасности, мора које бесни, снежне пустиње и тајге, у најдубљој усамљености утамничености и незаслужене казне“.

И Црква, сматра Иљин, те и такве људе увек мора васпитавати у својим недрима, јер ће, ако у њој буду мање снажни, колебљиви, неодлучни, сама она бити срушена изнутра: „Постоје људи кадри да од хартије изрежу коло папирнатих човечуљака, који један другог држе за руке. Таква кола могу чак и да стоје, ако површина стола није превише глатка и ако у соби нема сувише промаје. Али чим се ваздух покрене – читаво коло несамостојећих човечуљака лети под сто. Црква опстаје на људима самосталне љубави, самосталне молитве и самосталног делања. Има ли чега убогијег и лажнијег, од скупа себичних људи, који декламују о љубави, или скупа тврдица – рачунџија који хвале доброту и пожртвовање? Један човек са пламеним срцем стварнији је од читаве гомиле лицемера. И ако је црква за време богослужења пуна таквих лицемера који се не моле, јер нису способни за самосталну молитву, него само уображавају да се они други, тобож, моле – читава ова религиозна заједничкост остаје лажна и под пепелом мртвих речи уопште не искри огањ Божији. Који дела у Богу – дела сам, и не препушта другима да делају уместо њега, нарочито кад их он зове и води.Управо зато је свака Црква призвана да одгаја, снажи и умножава у свом саставу људе самосталне љубави, самосталне молитве и самосталног делања. А то пре свега значи људе самосталног Богосагледања и непатвореног религиозног искуства.“

Млад човек који ми је ово писао спада, по мом дубоком уверењу, у људе који нису папирнати човечуљци који формално припадају Цркви, и који желе да самостално мисле и сведоче о томе. Зато и објављујем ово писмо.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ВЕРА БЕЗ ДЕЛА ЈЕ МРТВА – РАЗМИШЉАЊА МЛАДОГ ПРАВОСЛАВЦА ПОСЛЕ ИЗБОРА НОВОГ ПАПЕ

„Црква није од овога света, али јесте у овоме свету. И када престане да буде сведок Истине, постаје огледало лажи.“ — једном је написао један од великих духовника XX века. Са болом и одговорношћу, данас гледамо како се два велика хришћанска организма — Католичка црква и Српска православна црква — крећу у супротним правцима. Једна, ма колико рањена и оптерећена историјским греховима, стреми повратку еванђелској суштини. Друга, наша — светосавска, крсна, страдална — делује као да све више пада под терет власти, гордости и духовне лености.

Ово није текст против Цркве. Ово је исповест верног члана Тела Христовог, који љуби своју Цркву више него што љуби свој спокој. Јер љубав није ни сентимент, ни занос — љубав је страдање за истину.

Многи од нас, навикнути да Католичку цркву посматрамо кроз призму крсташких похода, инквизиције, језуитског рационализма и папског непогрешивог тријумфа, нису очекивали да ће баш одатле доћи нешто што личи на покајање. Али ево — последње две деценије, од Другог ватиканског концила до папа Фрање и Лава XIV, римска Црква показује знаке некакве унутрашње метаноје. Не савршене, не потпуне, али стварне. Бар се мени тако чини.

Папа Фрања је проговорио речју коју давно нисмо чули од папског трона: кроз милосрђе. Признао је грехове, клекнуо пред сиромашнима, позвао на Цркву која је „пољска болница, а не тврђава.“ Наследио га је Лав XIV — човек који долази из народа, са мисионарским духом, са лицем које се више моли него што управља. Да, има ту и даље спољашње структуре, дипломатских замки и компромиса, али правац се јасно види: од силе ка служењу, од затворености ка отворености, од тријумфа ка Голготи.

И ми се питамо: како то да баш они, који су толико пута заборавили на Распетога, данас више личе на Њега него ми?

Српска Црква: некад место страдања,а данас – и саблазни

Светосавска Црква је преживела више него што једна земаљска установа може преживети: ропство, унијаћење, комунизам, бомбардовања, лажна обећања Европе и Истока. Она је била утеха народу, кандило над гробовима, гусле над костима мученика. Али чини се да је баш сада, када спољна слобода постоји више него икада, она доживела свој најдубљи пад.

Питање које морамо поставити — не ради западњака, не ради непријатеља, већ ради Господа — јесте: шта нам се то догодило?

Имамо храмове, али немамо духа. Имамо литургијске одежде, али све мање литургијског осећања света. Имамо свештенике који носе скупу мантију, али их у мисију не носи распеће. Имамо патријаршију у најелитнијем делу Београда, али изгубили смо манастир у души.

Служе ли нам архијереји као оци, или као чиновници? Где је одјек Јеванђеља у њиховим посланицама? Где је храброст да се стане уз народ, не само када гласа за „наше“, него када страда од неправде, када некога прогоне, када се продаје земља, вера и душа?

Клерикализам, новац и државна милост

Све чешће смо сведоци да се наша Црква користи језиком државе, а не језиком Царства Божијег. Свештеници, мада нису на изборним листама, стоје уз власт ма каква да је, епископи у загрљају тајкуна, сабори без саборности. А народ? Народ или бежи у секуларизам или тражи утеху у традицији без живе вере.

Црква не сме бити патријархална верзија НВО сектора. Она мора бити литургијска заједница, место крштења као обнове, место покајања, духовне борбе. Она мора бити „немир савести народа“, а не гарант стабилности режима. Њена мисија није да хвали власт, већ да пророчки опомиње и саму себе.

Може ли доћи покајање?

Наравно да може. Господ увек чека. Питање је: хоћемо ли га чути? Или ћемо, као и фарисеји, увек имати „добар разлог“ да ћутимо, да се склонимо, да оправдамо?

Има још монаха који се искрено моле. Има још бакица и брачних парова с малом децом које у зору иду на литургију. Има још младих људи који не желе задовољства овог света, него крст. Али тим људима треба да чују глас правих пастира. Треба им простор. Треба да знају да нису сами.

Поглед ка Риму – не због издаје, него због стида

Нисам римокатолик, нити ћу то бити. Али данас, као православни Србин, са тугом гледам како инославна црква личи више на оно што је Христос очекивао од заједнице верних – од наше. Исправна догматика без етике је – скоро ништа.

Ми смо они који се куну у истину, али често не живе по њој. Римокатолици су, бар неки од њих, они који признају своје грехе и покушавају да ходају ка Истини. Зар нас то не би требало барем да замисли?

Позив на будност

Ово није позив на унију. Ово је позив на покајање. На враћање чистоти вере, на литургију као средиште живота, на Еванђеље као једини закон. Да се вратимо срцу, не политици. Да се сетимо да Црква није ту да влада, него да сведочи.

Јер, ако не будемо Црква Христова, бићемо само једна од световних институција — и то све мање релевантна.

Ако се не покајемо, камење ће проговорити.