СРПСКИ ПЕСНИЦИ О СРПСКОМ ЧИЧИ: МАТИЈА БЕЋКОВИЋ И МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ О ЂЕНЕРАЛУ ДРАЖИ

ДВА ПЕСНИКА 

Два су велика српска песника, Матија Бећковић и Милован Данојлић, доживела леп час ових дана: Матија је говорио, поводом 85. рођендана Данојлићевог и давања његовог имена Градској библиотеци у Љигу, о племенитом песничком сабрату једним свечаним АКСИОС, како само он уме, знајући да, како рече Маларме, песници дају јасије значење речима племена, и да је то њихова величанствена улога. Лепо је то било чути: песник о песнику. Или, боље рећи, Песник о Песнику.

Једнога дана ћемо се чудити – зар је могуће да смо живели у време Бећковића и Данојлића, који су постали класици и споменици за живота, никад се не укочивши у класику и монументалност, него увек живо сведочећи о живоме језику и народу који тим језиком говори? А живели смо и живимо. 

Али, ово неће бити текст о песницима који се дозивају – један од Љига, други од Ваљева, а обојица од Његоша, него о томе како су они, као прави синови свог народа, осетили величину ђенерала Драгољуба Михаиловића, патничког вожда напаћеног сељачког племена, који је, 2021, доживео да изгуби сто хиљада људи више него што му се родило. 

Умире то племе, али га још има. И песника његових има. 

КАДА СЕ НИЈЕ ЗНАЛО 

Убијен у ноћи између 16. и 17. јула 1946, двадесет осам година после Царских Мученика Романових, ђенерал Драгољуб Михаиловић је деценијама био оклеватан и одбачен и презрен. Познати историчар маше отаџбинске борбе из Другог светског рата, Милослав Самарџић, о томе каже:“Објективних информација није било и временом је створен феномен који је књижевник Милован Данојлић описао у причи ‘‘Сарадња’‘. Деведесетих година 20. века, литерата је питао једног старог Дражиног борца, из околине Љига, да ли су четници сарађивали са Немцима. Добио је потврдан одговор, на што је питао саговорника да ли је он лично сарађивао са Немцима. Старац је плануо, рекавши да је Немце целог рата гледао само преко нишана. Уследила су питања да ли је сарађивала његова јединица, нека суседна јединица и да ли је уопште видео ма које Дражине четнике у сарадњи са Немцима. Како су сви одговори били негативни, писац је упитао старца како онда зна да су четници сарађивали са Немцима, а он је одговорио: „Како не бих знао, кад новине о томе пишу 50 година!““

О томе је Матија Бећковић писао у песми „Издајник и сарадник окупатора“: 

Многи се питају
Зашто се издајник
И сарадник окупатора
Одметао у шуму
И шта му је требало
Да пушта коротну браду
Што се носи кад је земља у ропству
И да на својој застави исписује завет
Слобода или смрт
Зашто га је окупатор
Гонио као звер
И давао суво злато
За главу издајника
И сарадника окупатора
И зашто је окупатор
Стрељао хиљаде издајника
И сарадника окупатора
Његових присталица и војника
Зашто је издајник
И сарадник окупатора
Спасавао пет стотина
Америчких пилота
И зашто није побегао
Заједно с окупатором
Или ако није хтео с њим
Зашто се није одазвао
Онима који су га звали
И одликовали
Пошто је осуђен и стрељан
Као издајник
И сарадник окупатора
Зашто издајник
И сарадник окупатора
Није остао у граду
У топлом апартману
У кућном огртачу и папучама
И сарађивао с окупатором
Као господин човек
Него се четири Божића
Потуцао по пећинама
Борећи се с ранама
Вашкама и бувама
Не силазећи испод хиљаду метара
Надморске висине
Слободних српских планина
Како зашто
Коме то није јасно
Па да сакрије издају
И сарадњу

Али, то време је прошло. Сада се зна истина. Крвава, али српска. Тешка, али славна.

 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СВЕДОЧИ 

 

Мишљење православне Србије о ђенералу Дражи исказао је Свети владика Николај. Говорећи о ђенералу Михаиловићу 18. јула 1954, у храму Христовог Васкрсења у Чикагу, Свети Николај је рекао: „Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човечијим, тиме што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човека, него за Бога. (…) Дража је био народни човек. (…) Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, причешћивао се и држао крсну славу. (…) Дража је био у законитом браку с венчаном женом. (…) Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. (…) Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“

Тако је и било. 

 

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ СВЕДОЧИ 

 

Матија Бећковић нас је, увек и свагда, подсећао: “Има ли још неки сарадник окупатора код кога су савезници држали своје војне мисије? Да ли се још неки сарадник окупатора крио у шуми, не силазећи све време рата испод хиљаду метара надморске висине? Да ли је још неки вођа војске која је сарађивала с окупатором био уцењен од оних са којима је сарађивао и то на сто хиљада рајхс – марака у злату? Да ли је у Лондону столовала још нека квислиншка влада осим наше? Да ли се још неки од краљева који је по избијању рата био присиљен да оде у Лондон издајник и кукавица? Да ли је још неки сарадник окупатора спасавао америчке пилоте? Да ли су још нечији сарадници окупатора били заточени у немачким логорима? /…/ Да ли ми боље од Немаца знамо ко је с њима сарађивао?/…/Чувам неколико ратних плаката којима је врховни заповедник немачких трупа у Србији Мајснер на српском и немачком оглашавао стрељање талаца, Михаиловићевих присталица. Као и плакат уцене на Михаиловићеву главу на којој је он сам, без Тита“. То јест:“Безгробни командант безгробне војске дао је за свој народ све што жив човек може дати, издани савезник, стрељан. Двије године касније амерички предсједник Хари Труман га је одликовао Легијом за заслуге, не само због спасавања 540 америчких пилота, него и због допринса савезничког победи. Ова одлука је објављена 23 године касније, орден уручен након 38 година његовој кћерки Гордани у Београду.“

Можда касно. Али, пред Вечним нема позника. 

 

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ СВЕДОЧИ 

 

Дража је, рекосмо, био вођа сеоског српског народа. О томе Милован Данојлић каже:“Заостала сељачка маса свог Кмета је осећала као блиског рођака, па га је звала Чичом. Све до чега је она држала – краљ, вера, језик, писмо, часни крст, славна прошлост – отишло је дођавола. Име њеног драгог стрица стајало је, па и даље стоји, на црној листи поражених снага, те га, ево, београдска телевизија представља седамдесет шест година касније под колективним називом сељаци. Владислав Петковић Дис, чији ће се син јединац Мутимир Петковић, дипломирани правник, за време рата посељачити, добиће, од ослободилаца, метак у потиљак. Песник Дис је, поводом балканских ратова, оставио стихове натопљене дивљењем према сељаштву, које је, почетком 20. века, оличавало државу, нацију, културу и веру у будућност, да би од тог друштвеног слоја остала жалосна рушевина. Ево последње строфе Дисове песме:

Кроз моју душу, преко страха, рана,
Прође победа, вера, нови зраци,
Осмех и лице зоре доброг дана,
И просто име: сељаци, сељаци.

Тако онда. У модерном добу, нема места за простоту.“

Зато, можда, изумиремо. Брзином од сто хиљада годишње. 

 

СЕЛОУБИСТВО У ИМЕ ПРОГРЕСА 

 

У интервјуу потписнику ових редова, а поводом свог романа „Ослободиоци и издајници“, Данојлић је указао да је српско село, које је волело свог Чичу, нестало под ударцима џелатског прогреса 20. века:“Ослободиоци су крсташка војска једног новог вида цивилизацијског напредовања, буревјесници марксизма применљивог у динарској клими,  не нарочито бистри ђаци Француске и Октобарске револуције, победници у грађанском рату вођеном под будним оком окупатора, а издајници сељачија утонула у хиљадугодишњу инерцију животарења; у њој је и сам Маркс препознавао природног непријатеља Прогреса, па је као главну карактеристику тог друштвеног слоја дао као „идиотизам сеоског живота“, где је ова реч употребљена у изворном, грчком значењу појма идиот – аполитична, приватна, у себе затворена личност, незаинтересована за проблеме полиса. А ето, управо је сељаштво, као предодређени непријатељ Прогреса, код нас одиграло пресудну улогу у извођењу тобожње пролетерске револуције, барем у оним крајевима где није имало другог избора, док је овамо, у Шумадији, било листом уз покрет генерала Михаиловића, без борбе дочекало крај рата, да се заједно, са својим вољеним „Чичом“, нађе у табору „издајника“, принуђено да тај срамотни жиг ћутке прими и носи. Тако се ослободиоци појављују у улози нових, домаћих окупатора, а издајници су тај назив заслужили једино зато што се нису благовремено укључили у партију и у армију незадрживих освајача планете.“ 

Због којих планета чека пошаст апокалипсе. 

 

МОГУЋНОСТИ СЕ НИСУ ОСТВАРИЛЕ 

 

Сада се чисто пишу „алтернативне историје“: шта би било кад би било. 

Али, није се дало. 

Србофобија нам је узела Дражу. 

И, под Дебелим Мртвацем Грозом, удаљила нас од Русије, коју Данојлић зове нашом далеком мајком.             Душан Буковић је о трагедији наших неостварених могућности писао:“Један осврт на Стаљина и Дражу и на књигу енглеског историчара Стефана Клисолда, коју је објавио под насловом „A short history of Yugoslavia from early times to 1955“, где дословно стоји о односима Стаљина и Драже: „Целу 1942. Москва је сматрала Дражу Михаиловића као јединог вођу отпора у Југославији… Кад је Черчил одлучио да повуче своју војну мисију од Драже, Совјети су хтели да пошаљу своју, јер су веровали да ће на крају рата Дража ипак бити главна личност у Југославији. Енглези су се томе супроставили“ (Види: Stephen Clissold, A short history of Yugoslavia from early times to 1955, Cambridge, Great Britain, 1966, стр. 223 и 229).                                Стаљин није веровао Брозовим оптужбама, које је слао у Москву потив генерала Драже Михаиловића ни у току септембра 1942. године. Сматрао је да су Брозове оптужбе лажне, зато је дословно рекао: „…Водите рачуна да добро проверите аутентичност. Могуће је да су окупатори посебно заинтересовани за крваву борбу између партизана и четника…“ (Види: Ronald Seth, The undaunted – The story of resistance in Western Europe, New York, 1956, стр. 228).

Истини за вољу, четничко-партизанска сарадња није одговарала Англо-американцима, јер су се бојали да ће са Србима опет граничити на Средоземном мору, као и за време Краљевине Југославије. Није одговарала ни Ватикану, ни Анти Павелићу, који је послао Броза у Србију 1941. године да међу Србима покрене братоубалачки рат (Види: Stephen Clissold, Whirlwind, London, Great Britain, 1949, стр. 98). Није одговарала ни Брозу, ни Ивану Рибару, ни Брозовим ментору, како то рече Џан Гунтер ( Види: John Gunter, Behind the curtain, New York, 1949) Моши Пијади, који се у току 1948. године разоткрио и као један између осталих твораца и режисера анти-совјетског блока. Више о томе видети књигу Моше Пијаде (Mosha Piyade) коју је објавио под насловом “The Legend That the Yugoslav Uprising Owed its Existence to Soviet Assistance”, London, Great Britain, 1950 – Моша Пијаде, Легенда да југословенски устанак дугује своје постојање совјетској помоћи…“).“

Сада о свему томе можемо само да ламентирамо. 

И да слушамо гласове наших писаца – монумената, који се нису претворили у камен, него још жуде и жуборе. И говоре о српском Чичи. 

 

ЗНАЧАЈ ПЕСНИЧКОГ СВЕДОЧЕЊА 

 

    У већ поменутом интервјуу, Милован Данојлић нам је рекао каква је улога писаца у историји народа:“Неке просте ствари, огољене у „Ослободиоцима и издајницима“, деловале су, у тренутку објављивања, као провокација. Легенда о Дражи – кољачу и Титу – слободољубивом јунаку исувише је дуго, свим могућим средствима, наметана, пропагандна логореја се била усадила у свест младих људи, да се, преко ноћи, не може довести у питање. Амерички дипломати, у последње време, носе венце цвећа на аеродром у Прањанима, одакле је спасено око 500 њихових авијатичара, а да притом нико не помиње генерала Михаиловића, под чијим руководством је то спасавање изведено. Да се то нагласи, требало би објаснити младим људима како је могућно да осуђени „сарадник окупатора“, дакле Немаца, помаже Американцима, немачким ратним непријатељима. До грла смо огрезли у оваквим и сличним лажима, које су до јуче важиле као званичне истине, и оно што повремено супротстављам насиљу лажи, јесу увиди у голу стварност. Од писца је, понекад, довољно и то, да поштено сведочи…“

    Поштени наши сведоци, песници српски, Бећковић и Данојлић, сведоче и даље. Од Мораче и Качера, од Љига и Ваљева, чују се њихови гласови – до Бога, до праобразаца наше душе, до истина наших савести. 

    Они су одали почаст српског језика нашем вечноме Чичи. 

    Хвала им због тога. И нека их, да поју, на многа и блага лета! 

        ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ