СРПСКИ И РУСКИ КРСТОНОСНИ МАРТ: МЕСЕЦ СТРАДАЊА И ПОЗИВА НА ПОКАЈАЊЕ

Овај текст је писан из перспективе православног хришћанина. Та перспектива подразумева оно о чему данас скоро нико не мисли, јер не видимо даље од носа и стомака. О чему је реч? На нама, људима, огромна је благодат Господња, и још већа одговорност: људи су највиша створења Божја, мали космоси и мали богови, саздани по слици и прилици Вишњег. Од нашег понашања не зависи само планета Земља, него и читава васиона. Ако људи живе по благослову Творца, време се прелива у вечност мирно, и узводи нас ка нашем циљу и назначењу; ако одбијемо закон Његов, време се узвихори, и почињу, како би рекао Владика Николај, жетве Господње у бури и олуји. Мирна времена су, на планети Змљи, очито, прошла – пред нама су буре и олује.

Пишући о Светом Григорију Туронском, православном свецу ранохришћанске Галије, и његовој „Историји Франака“, отац Серафим Роуз нас подсећа на то како православни виде историју:“Свака појава  у свету има своје „значење“. Свети Григорије је стално пратио комете, земљотресе и сличне појаве. Кад краљ учини неко зло – буде земљотрес; ако убије човека или неправедно казни цело село – бива глад. И Свети Григорије подсећа да Бог све види, да свака појава има духовни смисао – било да је комета, краљева смрт или нешто друго у питању. Он увек види везу између онога што се збива у свету и моралног стања народа. Када је морално стање лоше, земљотреси, глад и слично подсећају да нису на исправном путу и дају им повода да се замисле. У наше доба, историчари веле да је такав начин мишљења ужасно застарео, „наиван“ и „елементаран“, и, разуме се, у наше време нико не може тако да мисли. Они мисле да је занимљиво и корисно да се прошлост гледа из савремене перспективе и да се тумачи како су људи онда осмишљавали свет. „Али“, веле они, „ми, озбиљни научници, треба да тражимо праве узроке“. Под „истинским узроцима“ они подразумевају, рецимо, начин исхране и утицај исхране на људско понашање. Хришћански поглед на то је сасвим другачији, јер су то другостепени, а не првостепени узроци. Истински узроци су: душа и Бог; Божје деловање и деловање душе. Та два чиниоца граде историју; сви остали спољни фактори – потписани уговори, економски узроци незадовољства маса, итд. – апсолутно су другостепени.“

Овај текст је, управо због наведеног, писан из хришћанске историософске перспективе. Читаоци који мисле да је у свету баш све случајно, и да је игра пред нама, као и увек кроз столећа, „јачи тлачи“, и да одлучује оружје, а на стање срца и душе, у овомм тексту неће моћи да препознају своје становиште. Зато ни не морају да читају даље, да се не би „смарали“ и, не дај Боже, нервирали. Разумљиво је да човек може имати и такву перспективу; њему ће овакав текст деловати као пуко хришћанско фантазирање.

О МАРТУ МЕСЕЦУ

Март је месец – нарочит за православне. Свети Јустин Ћелијски у Житијима светих каже:“У „Синаксару Цариградске Цркве“ (…) на почетку месеца Марта стоји следећа уводна примедба: „Овај месец је почетак месеци и он се код богонадахнутог Мојсија назива првим месецом. Јер се вели: „И рече Господ Мојсију и Арону: Овај вам је месец почетак месеци; он вам је први међу месецима године“ (2. Мој. 12, 2). А и из древног предања дознајемо да је Бог у тај месец све и сва створио и привео из небића у биће, што се види и по томе што у то време, по Божјој заповести, земља производи биље и растиње из семена, и што тада наступа пролеће, море се умирује, а небо постаје светлије, јер се ослобађа зимске облачности и магловитости. Овога је месеца и човек саздан рукама Божјим. Овога се месеца и Израиљски народ ослободио ропства Фараоновог, и Пасху савршио, и Црвено Море прешао, и тога је месеца ушао у земљу обећану (ср. Ис. Нав. 5, 10- 12). У овај је месец и Син Божји, сишавши на земљу ради нашег спасења, уселио се у блажену утробу Приснодјеве Марије Богородице, позајмивши тело од Ње (због чега се и славе 25. марта Благовести). Овога је месеца Он и смрт на крсту примио, и Васкрсење нам у Себи богодолично показао и даровао. Зато верујемо да ће тога месеца бити и опште васкрсење и свеопшти суд и потпуно и неуништиво васпостављење свих твари. Зато, ако би ко назвао овај месец савршеним месецом, не би погрешио, јер налазимо да је у њему савршено све што се тиче саздања и пресаздања (спасења) света и човека, тј. све оно што је учињено и што се чини и што ће се учинити. Овај се месец код Јевреја зове Нисан, а код Итала (Римљана) се најпре звао Први (Primus), а затим Март…“

Март је, иначе, код Римљана пагана био месец Марса, бога рата. И нови паганизам у марту ратује против Христа.

МЕСЕЦ ЗА ПАМЋЕЊЕ

Србима је март месец за памћење: на Благовести, 25. марта 1196, Стефан Немања се одрекао престола и решио да се замонаши, предајући престо Првовенчаном. То је српску историју определило као схватање да је земно царство пролазно, а небеско вечно – што, наравно, није значило одрицање од земаљске државе, него њено подређивање непролазним вредностима душе и образа.

Други српско-турски рат, који је Србији донео слободу и међународно признање на Берлинском конгресу, завршен је, по Сан – Стефаном споразуму 3. марта 1878, а 6. марта 1882. проглашена је Краљевина Србија.

Године 1903, крајем марта, руског конзула Григорија Шчербину, који је штитио Србе од арнаутских зулума на Косову и Метохији, убио је један арбанашки разбојник, маскиран у турског подофицира, о чему је писао новинар „Руског весника“, Повољни, који је догађају присуствовао:„Шчербина је, као и увек, ишао у пратњи своје оружане страже. Путем је сретао војнике који су ишли из касарне у град и назад. Постројавали су се и салутирали конзулу оружјем. Конзул би прислонио руку на качкет и клањао се. Исто тако је наишао и каплар Ибрахим Халит, који је већ три године служио војску. Ишао је из касарне. Ибрахим се постројио и салутирао пушком. Шчербина је, мислећи да је хтео, као и други, да ода почаст, прислонио руку на качкет и мирно прошао поред. Ибрахим је брзо спустио пушку и пуцао. Све се одиграло у делићу секунде. Конзул је рањен у леђа. Метак је ушао у близини десног позлаћеног дугмета његовог мундира, а изашао у близини левог. Шчербина је направио још два корака; онда су му колена заклецала и он је пао… ’Убили су ме!’, рекао је.”

И знао је да кап његове, руске крви, у мору српске крви, доноси коначно ослобођење српском крстоносном роду.

ОД 1941. ДО 1981.

Под притском Тројног пакта, 25. марта 1941. Влада Цветковић – Мачек потписује споразум са Силама осовине. Краљевина Југославија ври: 27. марта, у заносу антинацизма, Срби су устали против најмоћније силе света; чинило им се да ће Хитлер доживети слом у Југославији, а да ће нам „савезници“ (Енглези, стари србомрсци) притећи у помоћ.

По православном календару, 6. април 1941. године, када је Београд од стране Немаца крвнички бомбардован и када су хиљаде људи изгубиле живот, такође је био у марту месецу ( 24. по црквеном календару, уочи Благовести), у великопосном добу…

А 7. марта 1945, после оставке краљевске владе, комунистички србофоб Тито формира своју владу, и почиње ропство брозомори. Годину дана касније је, 13. марта 1946, ухапшен  вођа Трећег српског устанка, ђенерал Драгољуб Михаиловић, који ће од стране Брозових џелата бити убијен јула те исте године, да му се не зна гроба ни мрамора.

После Брозове смрти, 11. марта 1981. под паролом “Косово република” у Приштини избијају студентске демонстрације Арбанаса, које су покренуле распад Југославије. 28. марта 1989, у Београду су проглашени амандмани на Устав Србије, којима су покрајинама одузети могућност вета на уставне промене у држави,као и сви државолики прерогативи. Уставни амандмани су на Косову праћени масовним демонстрацијама Арбанаса и сукобима са полицијом.

МАРТОВСКИ ДАНИ ДЕВЕДЕСЕТИХ

Девети март 1991. био је дан кад на улицама престонице умало није дошло до грађанског рата између Срба: сукобили су се власт и опозиција…

21.марта 1991. на седници Председништва СФРЈ је одлучено да се преговара о будућности савезне државе. Први од шест састанака одржан је 28. марта у Сплиту, без резултата. Три дана касније на Плитвицама је избио први оружани сукоб између хрватске полиције и Срба. Затим су, 1. марта 1992, босански муслимани и Хрвати на референдуму гласали за отцепљење од Југославије. Ускоро је почео крвави рат у Босни и Херцеговини.

Београдски студенти су шетњом 20. марта 1997. прославили последњи дан студентског протеста који је почео 20. новембра 1996. због фалсификовања резултата локалних избора у Србији. Али, невоље нису престале. Летописац каже и ово:“Већ следеће године, 4. марта 1998, у сукобима српских снага безбедности и наоружаних Албанаца на подручју Дренице погинуло је више десетина људи. Почеле су масовне демонстрације косовских Албанаца широм Косова, а нова оружана сила на том простору, Ослободилачка војска Косова, позвала је сународнике да јој се придруже. Савет НАТО-а у Бриселу је оценио да Косово није само унутрашње питање СР Југославије, већ и међународне заједнице.“

Онда стиже 24. март 1999, када је 19 држава НАТО пакта почело да нас злочиначки бомбардује, после чега је на овај народ бачено 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом, да би НАТО окупирао светињу Косова и Метохије.

СРПСКИ МАРТ У 21. ВЕКУ

А онда долази 30. март 2001, кад је, по налогу НАТО џелата, хапшен Слободан Милошевић, који ће умрети 11. марта 2006 у Хагу; смрт Југославије је објављена 14. марта 2002, када су представници Србије, Црне Горе, СР Југославије и Европске уније потписали у Београду Споразум о преуређењу односа Србије и Црне Горе. Март је био и 2003, када је, 12. дана тог месеца, убијен председник Владе Србије, Зоран Ђинђић (опет је био Велики пост). Пожар у Хиландару десио се такође у марту, у Великом посту 2004, и шиптарско дивљање, спаљивање наших светиња у те исте године, у том истом марту…

Па признавање косовске „независности“ 2008, уочи Поста; па прогони владике Артемија и његовог монаштва у Епархији рашко- призренској уочи и за време Поста 2010.

Онда 2020, март, почетак короне и општег страдања у нашој земљи.

Онда Охридско – бриселски споразум, за коначну предају Свете Земље, марта 2023. године.

ЗЛОЧИН У МОСКВИ НА МЛАДЕНЦЕ

Страхотни злочин терориста у Москви 22. марта 2024 ( 9. марта по црквеном календару ), саставни део рата Запада против Русије ( маскираног у, између осталог, Исламску државу) десио се на дан Светих четрдесет мученика севастијских, Младенце, један од најзначајнијих празника у току Великог поста, који подсећа православне да је њихов пут – мучеништво, као верност Христу и сведочење Христа. О њима Свети владика Николај каже:“Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: „Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега“. После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.“

Ови мученици севастијски спадају међу Свете Ратнике Православне Цркве, и призивани су у борбама за Крст часни и Слободу златну.

Глобосатанисти који су покретали црне марионете из Таџикистана знали су зашто ударају Москву баш на тај празник.

ВЕЛИКИ ПОСТ У РУСИЈИ НЕКАД

Крвави злочин у Москви десио се, дакле, у првој седмици Великог поста, када се православни хришћани труде да иду путем Господњим, избегавајући весеља и забаве, и кајући се за своје грехе.

О томе како су Руси некад поштовали Велики пост, пише познати подвижник и учитељ вере, архимандрит Јован (Маслов): “У 17. веку та строгост ушла је у руско друштво тако снажно да је постала саставни део религиозног живота народа. Странци су били запањени таквим строгим држањем поста код Руса. Тако на пример Херберштајн пише да међу Русима има оних који храну узимају у суботу и недељу, а у друге дане никакву храну не узимају, а неки узимају храну само у уторак, четвртак, суботу и недељу. Веома многи се задовољавају само парчетом хлеба и с мало воде у понедељак, среду и петак”. Како сведочи један арапски путник, побожни Руси у току прве седмице Великог поста без нужде нису излазили из својих кућа. Цар Алексеј Михајлович, царица и њихова одрасла деца нису узимали храну у току прва три дана поста, не само да су усрдно посећивали службе у храму, него су испуњавали и кућно молитвено правило. Тек у среду после Литургије Пређеосвећених дарова цар је јео слатки компот и слао га својим племићима. Од четвртка до суботе опет ништа није јео, а у суботу се причешћивао Светим Тајнама Христовим. Прве недеље поста цар није ишао никуд из дворца и никог није примао. И племићи су тако поступали. У току целог поста, осим Благовести, цар је јео купус, печурке и воће без уља. Уторком, четвртком, суботом и недељом јео је једом дневно и пио квас. Понедељком, средом и петком није јео ништа, осим ако није било неког славља(…) Родитељи су чак и децу приморавали да посте. По руској традицији, беба је могла да сиса мајчино млеко само “два говјенија”, после чега је и она морала да пости. По сведочењу странаца, деца су у Русији постила од друге године. Ако је дете било слабашно, за њега је постила мајка”. Прва три дана Великог поста све радње у Русији биле су затворене, а људи скоро да и није било на улици. Архиђакон Павле Алепски (очито Грк), који је у то доба посетио Москву с александријским патријархом Макаријем, записао је: “У току поста много се намучисмо, подражавајући им упркос својој вољи, нарочито у храни: нигде није било никакве хране, осим неке чорбе, која је личила на кувани грашак и пасуљ, јер они у овом посту уопште не једу на уљу. Због тога смо се неописиво мучили… Колико пута смо уздисали и туговали за јелима нашег завичаја, и заклињали се да у Сирији више никад нећемо да се жалимо на пост”. Али, пост је био повезан и са метанијама, и то великим. То је ђакона Павла бацало скоро у очај. У једном московском храму, у петој седмици Великог поста, 1656, за време читања канона Светог Андреја Критског, видео је да верни творе и по хиљаду метанија. Тако су чинили и руски цареви и обичан народ. Отац Јован (Маслов) каже да су Руси и ван поста узимали храну тек око два – три сата поподне, строго држали среду и петак, а имали и личне постове.“

Наравно да у православној царској Русији није било никаквих концерата и весеља, забава и заборава. Сви су знали да су у духовној борби, и да нема одступања од закона Божијег.

КАКАВ СЕ РАТ ВОДИ?

Рат који антихристовски Запад води против Русије није обичан рат; то је рат злих духова против људи Господњих, и рат антихриста против Христа. Зато је један од најбољих руских проповедника данас, отац Андреј Ткачов, рекао да московске трагедије не би ни било ( или је не би било у овом обиму ) да Руси нису заборавили шта је Велики Пост, и да су  били свесни размера есхатолошког сукоба који се избећи не може, ма колико се малограђанин сакривао у мишју рупу егоизма и комфора:“Какви концерти у петак Чисте седмице Великог Поста? Какви трговачки центри? Неки ни до данас нису схватили да нам је свима објављен рат.“ Отац Андреј је, оштро и одучно, рекао да сада није време за играње, глупаве песме, распродаје и сличне разоноде:“А Пост је почео. И непријатељ не спава, него је зао и веома мотивисан. Кад ће онда глупак да схвати да живи у библијско доба? Можда кад му буду пуцали у леђа. Али тад може бити касно. Читава је Русија у рату. А ко мисли да се то њега не тиче, гадови ће га  већ подсетити. Током неке распродаје. Или на концерту. Иначе, по свему судећи, многи се не би пробудили из поспаности“.

Оштра и тешка реч, али од правог свештеника: да је поштован Велики Пост, и да се није ишло на концерт, страдања би било мање. Или га не би ни било.

СИГНАЛ УПУЋЕН СВИМА

То крволочне христомрсце, који убијају и Русе и Србе јер су православног утемељења, никако и ничим не правда, јер ништа не може оправдати слуге ђавоље. Али, ова погибија је, како би рекао Владика Николај, сигнал читавој Русији и свим православнима:“У дане Спаситељеве догодиле су се две погибије људи, које је сам Спаситељ протумачио као сигнале. Пилат поби неке Галилејце, и њихову крв помијеша са жртвама њиховијем. Када то саопште Исусу, Он одговори: мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свих Галилејаца? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. То јест: они су били грешни, за то су и пострадали. Али они нису били грешнији од свију вас. То вам је сигнал од Бога, да се брзо покајете. Не схватите ли и не примите ли овај сигнал, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 1). Друга погибија би не од људи него од пада куле Силоамске. Том приликом погибе њих осамнаест Јерусалимљана. Погрешно би било мислити, по речима Христовим, да су они били најкривљи од свих Јерусалимљана – не, кажем вам, него ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Опет, дакле, сигнал људима. По речима Теофилакта Охридског, „они се зато кажњавају, да би се ми поправили; ако ли се ми не поправимо, снаћи ће нас већа беда“ (Теофилакт: Толк. Луке).“

Не играјмо се, вели прота Ткачов: рат је свуда око нас. Пре свега духовни. Нема забаве, нема концерта који од нас то може да сакрије. Иде се до краја, и крајњим средствима.

ПЕТ О УЗРОЦИМА, НЕ ДНЕВНО – ПОЛИТИЧКИМ

А зашто је све то тако и Србима и Русима?

( Наравно, НЕ ГОВОРИМ из дневно – политичке, него из „мистичке“ перспективе. Ово, рекосмо, није дневно – политички текст ).

Зато што је, да поновимо, по Светом Предању, март месец у коме је створен свет; зато што је Велики пост доба које све православне хришћане зове на покајање; а од покајања и побожног живота зависи колико ће дуго трајати историја света. Прво човечанство, огрезло у греху, изгибе у потопу (који је такође био у марту месецу); друго човечанство, ако се не покаје, чекају погибије страшних ратова и помора.

Како каже богомољачка песма: „Спремајте се, Хришћани, / наилазе зли дани!/ Сад се треба борити,/ праву веру чувати.“ Од покајања правоверних зависи много – то јест, зависи све што човек може да учини. Бог је „прагматичан“: свет ће постојати док буде људи који се кају и спасавају, обожујући се у Христу благодаћу Свете Тројице. Без покајника и побожних, свет нема сврхе да постоји. Али, питање је у којој смо фази историје – јер, у Откровењу пише да ће људи гристи језике своје од бола због несрећа потоњих дана, ратова и природних катастрофа, али се неће покајати. НЕПОКАЈИВОСТ од човек ствара ђавола… И нарочито се не треба чудити (бар православни не треба да се чуде) онима које је описао апостол, рекавши да ће се у потоња времена јавити ругачи који живе по својим жељама, и који ће се подсмевати самој идеји последњих времена… Таквих ругача, који имају обличје побожности лишено силе, има и у Цркви; и биће их, изгледа, још…

Како било да било, на нама је да се кајемо и да Бога и ближње молимо за опроштај: “Простимо људима да Бог нама прости, /сви смо ми на земљи привремени гости“.

Господе, опрости и помози и Србима и Русима!