СРПСКА ЦРКВА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА: ДВА ИЗВЕШТАЈА АМЕРИЧКИХ ОБАВЕШТАЈАЦА

Вашингтон (Фото: Википедија)

Морални капитал Српске Православне Цркве у 20. веку био је огроман – она је, преко свог народа, свештеника и епископа била на крсту, распета са Христом, и није издала и Бога, ни Српство. И сачувала је и веру и народ. Витезови те вере и данас нам могу бити узор ( мада, очито, некима то и нису ). Зато, кад год нам је тешко, вреди се сетити како су се наши стари борили да пред Богом и људима сачувају образ и душу. Ових дана, добијамо најновије податке јер наши неуморни научни истраживачи даноноћно раде на расветљавању најтежих страница наше палимпсетске прошлости, и осветљавају својим налазима најважније моменте које су облаци црвених магли покушали неистинитим смерницама да етаблирају. Међу њима су и декласификовани документи америчке Централне обавештајне агенције ( CIA ), из којих видимо како се држао врх Српске Цркве у доба кад су комунисти нашем народу држали пиштољ на челу, сабијајући га у црну земљу. Пре свега, ту је документ о борби патријарха Гаврила за статус Српске Цркве пред лицем христофобне власти Броза и његових измећара, као и о пројекту стварања „Македонске цркве“, иза кога, према увиду америчких обавештајаца, стоји бугарска ВМРО. Из извештаја се такође јасно види да САД веома прецизно уочава злочине НДХ над СПЦ и српским народом. Такође, Американци виде да један део српских свештеника – издајника оснива комунистичко свештеничко удружење, али да их већина свештеника не подржава.

Вреди читати, баш данас. Који чита, да разуме.

ПОВРАТАК ПАТРИЈАРХА ГАВРИЛА

ОДОБРЕНО ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ 08.09.1999. – CIA-RDP82-00457R000400170007-6

Овим документом се класификација спушта на ПОВЕРЉИВО, у складу са писмом од 10. октобра 1973. године директора Централне обавештајне агенције упућеном архивару Сједињених Држава.

Следећи преглед датума: 2008.

ЦЕНТРАЛНА ОБАВЕШТАЈНА АГЕНЦИЈА

ОБАВЕШТАЈНИ ИЗВЕШТАЈ

ДРЖАВА: Југославија

ПРЕДМЕТ: Повратак патријарха Гаврила у Београд

ДАТУМ ИЗВЕШТАЈА: 7. март 1947.

БРОЈ СТРАНА: 2

1.

Повратак патријарха Гаврила у Београд био је мотивисан његовим страхом да би Свети синод могао изабрати новог патријарха који би био наклоњен Титовом режиму. По доласку у Београд, без икакве јавне помпе, одмах се упутио у своју резиденцију, где му је митрополит Јосиф вратио овлашћења. Међу првима који су га посетили био је Влада Зечевић, некадашњи православни свештеник, а у том тренутку министар у Федералној влади Србије, у пратњи делегације свештеника који су приступили Титовом режиму. Током посете митрополит Јосиф их је упознао са тренутним стањем у Православној цркви.

2.

Патријарха је затим посетила делегација Македонске православне цркве, која је тражила аутономију.

Патријарх Гаврило је њихов захтев одбио, изјавивши да, по његовом мишљењу, „не постоји македонски народ, па стога не може постојати ни аутономна македонска црква“.

3.

Напомена: Митрополит Јосиф је некада био митрополит скопски, али су га Бугари протерали током окупације Македоније 1941. године. Након ослобођења, Титов режим му није дозволио да се врати на своју дужност.

Друга делегација која је посетила патријарха састојала се од свештеника из Црне Горе, које је сам Гаврило — иначе Црногорац по рођењу — оптужио да су напустили цркву због политике.

Гаврило је такође примио Милована Ђиласа, министра у централној влади, такође Црногорца.

4.

Према извештају, Гаврило је Тита посетио тек на инсистирање једног совјетског епископа. У пратњи су му били митрополит Јосиф и владика др Нектарије Круљ, обојица познати као снажни националисти.

Тито га је примио хладно. Разговарали су о изради закона о Цркви, али није донета никаква коначна одлука.

5.

У вези са Панславенским конгресом, који је одржан 8. децембра 1946. у Београду, патријарх је био позван да говори, али се извештава да је његов говор написао совјетски војни аташе у Београду, генерал Чудуров. Иако му је раније речено да ће бити први говорник, у стварности је добио реч међу последњима, што га је, према наводима, дубоко увредило.

6.

Први задатак који ће патријарх имати када сазове седницу Светог синода, чији је председник, биће избор нових епископа за једанаест упражњених епархија од укупно двадесет седам у Југославији.

Тренутно су позната два епископа која су наклоњена Титовом режиму:

Рајић ( Владимир, нап. прев. ), бивши професор катихизиса, описан као велики опортуниста,

Викентије, који је „веома амбициозан у настојању да постане патријарх“.

Напомена: Патријаршија у Југославији подељена је на 27 епархија, којима управљају патријарх, шест митрополита и двадесет епископа.

КЛАСИФИКАЦИЈА

ЦЕНТРАЛНА ОБАВЕШТАЈНА АГЕНЦИЈА (ЦИА)

ПОВЕРЉИВО / КОНТРОЛА – САМО ЗА АМЕРИЧКЕ ЗВАНИЧНИКЕ

БЕЗБЕДНОСНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ

ИНФОРМАТИВНИ ИЗВЕШТАЈ

ДРЖАВА: Југославија

ПРЕДМЕТ:

Православна црква у Србији

Покушај стварања посебне Македонске православне цркве

ДАТУМ ДОБИЈАЊА ИНФОРМАЦИЈА: —

МЕСТО ПРИБАВЉАЊА: —

ДАТУМ ДИСТРИБУЦИЈЕ: 29. август 1952.

БРОЈ СТРАНА: 3

ПРИЛОЗИ: —

Овај документ садржи информације које се односе на националну одбрану Сједињених Америчких Држава у смислу наслова 18, одељци 793 и 794 америчког закона. Његово преношење или откривање неовлашћеним лицима је законом забрањено. Умножавање овог документа је такође забрањено.

1.

Током Другог светског рата, Српска православна црква претрпела је тешке губитке. Двадесет и један епископ је погинуо — неки су убијени, а други су страдали у концентрационим логорима. Од укупно око 3.000 свештеника, приближно 700 је убијено, 500 је умрло у логорима, а 250 је протерано из Хрватске и Босне, изгубивши сву своју имовину. Више од трећине свих цркава и манастира било је уништено. Највећи губици забележени су у области Горњи Карловац, где је 176 од укупно 189 предратних цркава било уништено. Мирјани ове Цркве, сви Срби, изгубили су скоро милион људи од укупно осам милиона пре рата. Материјална штета Српске православне цркве процењена је на око 6 милијарди златних динара.

2.

Влада Јосипа Броза Тита покушала је да искористи ослабљену позицију Цркве и створила је про-комунистичко свештеничко удружење под именом „Братство православних свештеника Федеративне Народне Републике Југославије“, које делује у оквиру Народног фронта. Ипак, велика већина српског свештенства није подлегла Титовом притиску и остала је верна монархистичким и антикомунистичким традицијама.

На челу Братства налази се отац Милан Смиљанић, кога извештај назива „марионетом и опортунистом“. Секретар је отац Ратко Јелић, а благајник отац Милан Стаменић. Братство издаје недељник Весник, али његов утицај остаје мали — до маја 1952. године имало је само 214 чланова, без иједног архијереја или члана Светог синода.

3.

Од анексије Македоније Југославији 1913. године и укључења њене цркве у састав Српске православне цркве, локални православци су тежили оснивању засебне аутокефалне Македонске цркве, независне од Београда, са бугарским, а не српским, као богослужбеним језиком.

Током тридесетогодишње владавине династије Карађорђевића, која је представљала српску доминацију и централизам, те тежње Македонаца углавном су игнорисане. Титова влада, која спаја комунистички анти-религијски централизам са политичким интересима, сматрала је јединство Српске православне цркве неповољним за режим. Зато је подржала идеју о посебној Македонској цркви како би ослабила Српску цркву и створила унутрашње поделе.

4.

Организација ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација), која је традиционално тежила уједињењу Македоније са Бугарском, до 1945. године није се бавила црквеним питањима. Након тога, постала је један од најактивнијих заговорника независне Македонске православне цркве. ВМРО је инфилтрирала своје чланове у редове комуниста у Македонији са задатком да подстакну оснивање самосталне цркве. Македонци, нарочито бугарска мањина, желе да створе независну архиепископију у Охриду, сопствени Свети синод, и да као литургијски језик користе бугарски. Ове тежње ојачале су након што је режим „позвао“ митрополита Јосифа Цвијића у Београд и спречио га да се врати у Скопље. Он је био заговорник и црквене и националне македонске аутономије. ( Овај део извештаја је нејасан – митрополит Јосиф је био против „аутокефализације“ Македоније, нап.прир. )

5.

Српска православна црква, под вођством патријарха Викентија Проданова, покушава да спречи стварање независне македонске цркве. Пошто не ужива пуну подршку југословенског режима, патријарх је био принуђен да прихвати мање административне уступке, али је у основи одлучно одбио покушаје сецесије.

Пошто црквени сепаратизам иде руку под руку са националним, режим није потпуно подржао македонску црквену самосталност, већ је дозволио да она остане само идеја којом Македонци могу слободно да се „играју“ – све док то слаби утицај Српске православне цркве међу Србима.

6.

Под притиском јавности и ради очувања унутрашњег мира, Титов режим је недавно ублажио однос према православној цркви. Први пут од 1945. године дозволио је двојици свештеника – оцу Герману Ћорићу, викару београдске епархије, и др Душану Глумцу, професору теологије на Београдском универзитету – да отпутују у иностранство и посете избегле Југословене. Број ухапшених свештеника је такође смањен; тренутно је у затвору око 75. Ипак, положај Српске православне цркве суштински се није побољшао. Њен највећи проблем и даље је катастрофалан мањак свештеника. Велики губици из 1941–1945. године нису надокнађени. Тренутно раде само две богословије, а недостатак финансијских средстава отежава њихов рад.

Приредио В.Д.