Српчићи, дигните три прста! На делу је опасан тест — неко жели да се стидимо јер смо Срби

Шта је то погрешно урадио Милош Стојнић, наставник хемије у Основној школи „Бранко Радичевић“ у Новом Саду, па су морали да га суспендују са посла?

У маниру бољшевичке крутости, глобалистичке бездушности и тобожње дисциплине, наставник је кажњен јер је објавио фотографију са својим ђацима на којој су сви дигли три прста и испод које је написао „Српчићи моји“.

Хитно и одлучно, пресудили су у „комитету“ да је то „злочин“ и разрезали казну.

Пошто нам у школском систему све савршено функционише, до перфекције је утегнут васпитно-образовни процес и ђаке као држава и заједница у сваком смислу изводимо на прави пут, нашао се неки тамо хемичар Милош да урушава беспрекорну грађевину свеопште едукације будућих генерација.

Са три прста Срби су деведесетих година срушили поредак Слободана Милошевића и постали — Европејци.

Са три прста Срби у Београду дочекују Новака Ђоковића, кошаркаше, одбојкаше, олимпијске шампионе, после освајања трофеја.

Са три прста Срби певају на свадбама, радују се у кафанама, навијају на утакмицама, прослављају празнике, испраћају децу у војску и на „привремени“ рад у иностранство.

Ништа се не би десило наставнику Милошу да је, пристојно и толерантно, раширио у одељењу НАТО заставу у славу Алијансе која нам је разорила државу 1999. године.

Ништа се не би десило Милошу да је избацио симболе Европске уније, лого Међународног монетарног фонда или ознаке мултинационалних корпорација — „Кока-коле“, „Марлбора“ или „Сузукија“.

Ништа му се не би десило ни да је развио заставу дугиних боја, позвао на „зелену револуцију“, забринуо се транспарентом због климатских промена у свету или да је позвао на правно обавезујући споразум са независним Косовом и демократском иконом Аљбином Куртијем.

Новом друштвеном алхемијом која непрекидно у епруветама меша елементе како би Срби престали да буду оно што јесу, Милош је кажњен јер је цитирао песму Јована Јовановића Змаја „Памтите децо“, у којој чика Јова у једној строфи поентира речју — српчићи:

„Памтите, децо,
Овај тренут сваки,
Чувајте спомен
Од времена таки’,
Памтите полет
Српских соколова,
Ваших отаца
И ваших дедова;
Памтите муке
И усклике њине,
Памтите шта зборе,
Памтите шта чине;
Памтите им стазе,
Памтите им путе,
Памтите битке
И бојеве љуте!
И силне жртве
Ове ствари свете,
Српчићи мали,
Заборавит не’те!

Наставник Милош својом објавом није никога позвао на насиље.

Наставник Милош није позвао на рушење уставног поретка.

Наставник Милош није потпирио међунационалну мржњу, није погазио различитости, није дискриминисао никога.

Али очигледно је да улазимо у нову фазу глобалног пројекта, где се сви српски симболи морају не само избацити из Републике Српске и из Црне Горе, већ и из саме Србије.

Неко жели да нам каже да су српска три прста исто што и кукасти крст. Да је то ознака шовинистичког и геноцидног зла, а не исконске љубави према својој земљи.

Неко жели да нам поручи да је наш православни и национални поздрав исто што и нацистички испружена рука демона.

Неко жели да упути опомену свима да ће бити кажњени, изоловани и прокажени ако буду васпитавали децу у духу српске историје и традиције.

Некоме је циљ да застраши, жигоше, обележи.

Некоме је циљ да Срби постану аморфна глобална маса без сопствених симбола, националних предзнака, здравих патриотских побуда.

Сви смо ми одрасли на америчким филмовима. И сви смо гледали како се у њима кроз државне симболе подиже и буди патриотизам.

Ремек-дело Мајкла Чимина „Ловац на јелене“ завршава се тако што после туробне вијетнамске трагедије коју су изазвали и извели Американци, после злочина и свеопштих распада, они који су преживели у драматичном и емотивном крешенду певају песму „Бог благословио Америку“.

И те и сличне слике су нам кроз један позитиван американизовани патриотски набој наметане између редова деценијама. И све у реду. И све поштујемо. Лепо је да се васпитавају деца без мржње да су припадници сваког народа на свету.

Али ако српско друштво пређе преко одлуке бирократских жбирова, будних партијских цензора и евророботизованих ћата, да се казни наставник Милош, онда више неће бити краја дотуцавању елементарног националног поноса.

Памтите децо! Српчићи, узмите се упамет.