СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА: ПРАВОСЛАВНА, А НЕ БОГОМИЛСКА

ДЕМОНТАЖА МИТА О БОГОМИЛИМА: ИСТРАЖИВАЊА ДР МИОДРАГА М. ПЕТРОВИЋА 

 

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈЕДНЕ КРИВОТВОРИНЕ: БОГОМИЛИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 

У Средњем веку, Босна и Херцеговина биле су, осим нешто римокатолика, српске и православне земље. Ватикан је стално настојао да их покатоличи, али су се они оштро опирали томе. Када су дошли мухамеданци, један део српског живља је прешао у ислам или римокатолицизам.Али, Босна и Херцеговина су и даље биле већински православне и са свешћу о српском идентитет. Мухамеданци су углавном знали своје српско порекло, а Змај од Босне, Хусеин бег Градашчевић, своју војску водио је да „освети Косово“, борећи се против централне цариградске власти и сарађујући с Његошем.

Међутим, хрватска градноманија се није мирила с чињеницом да је Босна српска. Зато су кривотворили средњовековну историју устврдивши да тамо нису живели православни Срби, него некакви „богомили“, манихејци, који су имали „Цркву босанску“. То је у 20. веку потоњим творцима митоманије бошњаштва послужило као „доказ“ да су босански мухамеданци у ислам прешли из богомилства. Известан број наших историчара, од Александра Соловојова до Симе Ћирковића, а под снажним утицајем комунистичке фабрике нових нација, доказивао је ову тезу.

 

УЧЕЊЕ ПРАВИХ БОГОМИЛА

 

А каква је била изворна богомилска јерес, која се јавила у Византији крајем првог миленијума?

Богомилско учење било је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасва уздала у човекову моћ самоспасења. Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраће изгледала:1. Хуле предања и устав светих Цркава;2. Не поштују часни крст; 3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље; 4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини;5. Бог није створио небо и земљу;6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио;7. Презиру Свете Тајне црквене, Литургију, молитве, и томе слично;8. Презиру свештенике и називају их фарисејима;9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге;10. Не поштују у Светог Јована Крститеља, и називају га „антихристом“;11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре;12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи;13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино.14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају;15. Не исповедају Христа Који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова;16. Не светкују празнике ни успомена на мученике, нити верују у моћ светих моштију;17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара.

Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док „ђаво не изађе из човека“.  Сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте.Њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата. Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти.

Јасно је да Срби из  Босне и Херцеговине оваква веровања нису имали. Српска средњовековна држава босанска била је православна.                            О чему је онда реч?

 

НАСТАНАК МИТА О БОГОМИЛИМА

 

У свом огледу „Свети Сава на Жичком сабору 1221. и латинска јерес“, као и у низу других истраживања, наш угледни научник, издавач, тумач и преводилац Законоправила на савремени српски језик, др Миодраг Петровић даје доказе о томе колико је велика борба вођена за очување правоверја пред навалом империјалног Запада. Нарочито велики допринос дао је овај канонолог и историчар у области тзв. „богомилског“ питања, на основу чијег погрешног решавања је, између осталог, стварана митологија „аутентичног бошњаштва“.

Први који је у Босни као открио богомилску „цркву“ био је хрватски фратар Фрањо Рачки, у 19. веку. Он је све називе из византијских и српских средњовековних извора („крстјани“, „кудугери“,“богомили“, „патарени“) помешао, поистоветивши „крстјане“ са западним катарима, што се и данас изучава као „историјска истина“. Тако је академик Сима Ћирковић у својој „Историји средњовековне босанске државе“истицао да су се средњовековни становници ове класичне српске земље више сматрали „Бошњанима“ него Србима, па се, по Ћирковићу, „назив „Бошњани“јавља далеко чешће од српског имена“. Ћирковић је „Цркву босанску“ сматрао богомилском верском организацијом.         Наравно, и то противуреречи чињеницама: године 1240, у једној повељи, бан Нинослав своје поданике назива Србљима, док Дубровчане назива Власима. Пред крај 14. века, Стефан Остоја се потписује као „краљ Србљем, Босни и Приморју“, а краљ Твртко се крунише у Милешеви, док Стефан Вукчић Косача постаје „Херцег од Светог Саве“.

 

КО СУ СРЕДЊОВЕКОВНИ „НОВИ БОГОМИЛИ“?

 

Византијски и српски средовековни списи под „новим богомилима“ подразумевају римокатолике. Зашто? Прави богомили су били дуалисти, двобошци, који су веровали да су и добро и зло божанског порекла и изворишта. По византијским богословима, нови дуалисти – богомили су припадници „латинске јереси“, који су унели додатак „филиокве“ у Никео-Цариградски Символ вере. Дух Свети, тврде латини, исходи не само од Оца, него и од Сина, чиме је у учење о Светој Тројици унето зловерје дуализма, а Дух Свети „умањен“ у односу на Оца и Сина. Као што су паписти православне називали „шизматицима“, тако су православни њих, због измене Светог Предања, од догматике, преко иконографије, до аскетике, сматрали богомилима. Римокатолици су правосдлавне Србе називали и „патаренима“, зато што су тврдили да Дух Свети исходи само од Оца ( ex Patre ), а не и од Сина ( filoque ).

Босна и Херцеговина је у Средњем веку била српска и православна земља. Православни су, а не богомили, себе звали „крстјанима“.  Сам Свети Сава се потписивао као „всех правоверних кристијан молабник Сава грешнии“. Зато је хварски бискуп Тома узалуд убеђивао Косачиног госта Радина (у Дубровнику 1452.) да се одрекне правоверја и да се полатини, у чему, наравно, није успео.

 

НЕМАЊИЋИ И „НОВИ БОГОМИЛИ“

 

На фрескама Немањиног сабора против богомила у Сопоћанима ( задужбини Уроша Првог ) цркви Светог Ахилија у Ариљу ( задужбини краља Драгутина ) види се Немања на престолу. С једне његове стране су епископи у одеждама и са ореолима око главе, с друге стране епископи без ореола. Зна се да богомили нису имали епископе, већ су презирали црквену организацију. Једини који су у Немањино време имали епископе, а нису били православни ( представљени с ореолима ) били су римокатолици. Управо против њих су Немања и Немањићи водили велику борбу, јер је и у то време Рим покушавао да наметне своју власт целом Балкану, па и Србији. Немања је, као и његови потомци, био спреман на политичку сарадњу с римокатоличким државама, Млецима и Угарском, али је духовно бранио идентитет свог народа, што истичу и Сава и Стефан у својим житијама оца, наглашавајући да је он крштен два пута   – први пут у Зети  латински, а затим у Расу православно. Немањићи су давали слободу вероисповести римокатолицима – Дубровчани су имали и своје храмове и своје свештенство у Србији; једино им је био забрањен прозелитизам, што нарочито наглашава цар Душан у свом Законику.

 

ШТА ЈЕ „ЦРКВА БОСАНСКА“?

 

Др Миодраг Петровић је показао да „Црква босанска“ није била никаква заједница самосвојних јеретика. Он каже:“Црква босанска, у ствари, није била никаква црквенојрерајхијска организација са црквеном територијом и јурисдикцијом. Она је била нецрквена, чисто световна – мирска установа, која је у историји државно-политичког и правног живота Босне имала пресудну улогу. Грчка реч „екклисиа“ (црква) првобитно је значила веће, сенат, скупштина. „Црква босанска“ је дипломатско – саветодавно, арбитражно-посредничко тело при дворовима босанских владара и властеле. Састављена је од најумнијих, најугледнијих, најпоштенијих крстјана, задужених да заступају интересе својих господара и да чувају правни поредак државе, области. У њихову реч, савет и суд је морало да се верује. Зато њих уважавају не само босански владари, него и Дубровчани и српска властела. „Цркву босанску“ чине:дјед, гост, старци и стројници – порота. Нико од њих не врши никакву црквенојерархијску – свештеничку службу, јер су сви мирска лица. Они су „поглавити крстјани“ што значи учвршћени у православном учењу“.

 

ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО ДАНАС

 

Уосталом, ево шта каже сам професор Миодраг Петровић у свом интервјуу „Геополитици“ датом јануара 2014.године:“Наиме, кроз читав средњи век, а и данас, римокатолици у православним Србима, и не само у њима, виде шизматике које хоће да врате у „праву вјеру“. У таквом настојању много пута су прибегавали и најсвирепијим зверствима. Данас – ако иза себе оставимо Јасеновац, Јадовно, Пребиловце, Глину и друга места, па и „Олују“, у последњем рату Хрвата против православног српског живља – није им потребно да посежу за оним физичким насиљем, које је вековима трајало, јер примењују методе префињене дипломатије. Наруку им иде и то што на Богословском факултету и у врховима Српске православне цркве имају многе сараднике који по Србији и ван ње трубе о некаквом „премошћавању разлика“, о теологији „двају плућних крила“, о „екуменизму“, о изопаченом духу Миланског едикта, итд.

Због таквих сарадника важно је подсетити јавност како су се Срби, горостаси у вери, зналачки постављали и са великом ревношћу успешно сузбијали римокатоличке мисионаре. Наиме, постављали су својеврсне бране наспрам продора те туђе искварене вере. Не упадом на туђу територију, како они то одвајкада чине, него са свог прага. Најранија и најпресуднија брана били су Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, и његов син, први архиепископ српски – Свети Сава. Пошто су Немању обавестили – прво једна девојка, кад се пожалила на веру људи у кући за коју беше испрошена, где је видела и кумире (кипове), затим један војник кад је уочио како се у Отачаству попут кукоља брзо шири нека нова туђа вера – сазвао је Сабор на којем је осуђена та нова вера, а правоверје учвршћено и потврђено. Архиепископ Сава на Жичком сабору 1221. године држи „Беседу о правој вери“, и враћа заблуделе који су попут Латина читали Символ вере са додатком filioque. А да је реч заиста о Латинима римокатолицима као јеретицима, то изричито сведочи Теодосије, млађи животописац Светога Саве.                                                                                 Пошто римокатолички мисионари ни после таквих осуда нису престајали да по Србији преверавају православни живаљ, подижу се нове бране оличене у списима којима се разобличава латинска јерес. Најистакнутији и најуспешнији у томе су Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, са списима у којима се до танчина разобличава римокатоличка вера као духоборачка, бабунска или богомилска дуалистичка. А о томе да су бабуни, у ствари, богомили, сведочи једна глоса  у Законоправилу Светога Саве, о чему сам потанко писао у својим радовима.“

 

ДУШАНОВ ЗАКОНИК

 

Миодраг Петровић о Душановом законику каже:“Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна –filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере.

На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу(Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи –јеретицима − о чему сам подробно писао у својим књигама.  Названи су и „новим богомилима“ зато што су, попут старих богомила, дуалисти, кад се ради о исхођењу Духа Светог. За разлику од таквог јеретичког учења, код православних је догматско учење да, по речима Светог Симеона Солунског (1410–1427), не може једно исто да истовремено извире (исходи) из двоје. Латини не разликују две глаголске именице: исхођење и послање, због „скучености њиховог језика“, како то Свети Сава преноси у једној (51) од трију глава (49−51) Законоправила против латинске јереси.

Јер, Дух Свети исходи од Оца, а шаље се преко Сина.“

 

ПТА СЕ ЗНА О „ЦРКВИ БОСАНСКОЈ“?

 

О „Цркви босанској“ Петровић пише:“Укратко речено, резултати до којих сам дошао на основу проучавања средњовековне изворне грађе ништа подударно немају са разуђеним домишљањима о томе у домаћој и страној историографији од преко седам стотина библиографских јединица. Нико од проучавалаца до сада није могао да одговори на неколика кључна питања у вези са „Црквом босанском“, као на пример ко је њен оснивач, где јој је било седиште, зашто не постоји ниједан документ који би говорио о некаквој црквенојерархијској и духовној њеној служби, зашто се од пада Босне под Турке 1463. године уопште не помиње постојање „Босанске цркве“, која би требало да надживи пад под Турке, као што се то догодило са Српском православном црквом. /…/     Вођен изворним средњовековним подацима, извео сам и објавио закључке о томе – ко су „крстјани“ и шта је „Црква босанска“.„Крстјани“ у средњем веку, не само у Босни, јесу хришћани Источне католичанске (не католичке) цркве.

Тим именом су се распознавали и разликовали од римокатолика који нису сматрани хришћанима. Свети Сава се потписао као „молабник свих правоверних“, назвавши их „крстјанима“, тј. хришћанима.

„Цркву босанску“ су чинили „поглавити крстјани“, што ће рећи – проверени и у вери учвршћени хришћани, који нису били свештеничког или црквенојерархијског реда, него световњаци (лаици). Имали су хијерархијски поредак на челу са „дједом“: гост, старац, стројник. Дјед је једном само поменут у изворима као „епископ“, у значењу „надзиратељ“, што је остало из времена кад су Византинци владали Босном. Иначе, звање „епископ“ датира још из времена много пре појаве хришћанства. Филип и Александар Велики постављали су епископе у новоосвојеним градовима, чији је задатак био да надзиру поредак.   Не само владар, него и сваки обласни господар у средњовековној Босни, имао је при двору „Цркву босанску“ као чисто световну, а не свештеничку установу. Задатак јој је био да – као дипломатско, саветодавно и арбитражно тело – штити интересе свог владара, односно господара, било да се ради о дипломатији или решавању судских спорова, око међа, на пример, било да се ради о томе да не падну под утицај римокатолицизма, ради чега су и морали бити „поглавити крстјани“.                                            Римокатоличка историографија је успела да заведе готово сав научни свет тако што је скренула пажњу са римокатолика као богомила, представљајући за богомиле и патарене крстјане у Босни. Из такве бајке поникла је нова бајка о томе да је „Црква босанска“, будући састављена од јеретика крстјана као богомила, основа за стварање данас зване „муслиманске нације“. Али у тој бесмислици нема историјског континуитета за стварање „муслиманске“ или „бошњачке нације“ зато што је „Црква босанска“ нестала кад је султан Мехмед Други 1463. освојио Босну. Нестанком „Цркве босанске“ међутим, нису нестали и „крстјани“, јер се они и после те године помињу у турским пописима. Пошто, дакле, „крстјани“ нису били богомили, онда се не може везивањем за ове стварати некаква муслиманска или бошњачка нација.

„Крстјани“, у ствари, као већинско становништво, и „Црква босанска“ не само да представљају својеврсну снагу државног уређења средњовековне Босне, него и непремостиву брану за већи успех римокатоличких мисионара.““

 

 

ДР МИОДРАГ М. ПЕТРОВИЋ

 

СВЕТИ САВА И ЛАТИНИ КАО НОВИ БОГУМИЛИ 

 

У Риму је, дакле, до 1014. године на богослужењима у употреби био неискварени Символ вере; онакав какав је утврђен и потврђен на Првом васељенском сабору у Никеји (325) и на Другом васељенском сабору у Цариграду (381), по чему је и назван Никејскоцариградски Символ вере.
Додуше, пре те 1014. године, први је, али незванично, папа Сергије IV (1009-1012)  прихватио  исповедање  вере у складу са учењем  о „филиокве”. Пре њега све папе су се, а посебно папа Адријан I (771-779) истицале као велики поборници неисквареног Никејскоцариградског Символа вере. Чак и поменути папа  Лав III  је  остао познат по  томе што је наредио да  се на сребрним  плочама испише и у цркви Апостола  Петра  окачи неискварени Символ вере  на  грчком  и латинском језику.
Рим није каснио да искварени Символ вере намеће и народима на Балкану, првенствено у Далмацији. Само неколико година после  коначног раскола у Цркви (1054),  састао се познати  сабор у Сплиту  (1059)  и  донео  одлуке  у  духу  нових, изопачених  учења и погледа Рима на православно  исповедање  вере и словенски богослужбени језик. На том сабору је словенски просветитељ, свети Методије, проглашен за јеретика. Овај је у Номоканон на словенском језику пренео Символ вере без латинског додатка Filioque. А у вези са богослужбеним словенским језиком, према казивању ђакона Томе, одлучено је: „У напријед нека се нико не усуди словенским језиком (in lingua sclavonica) служити божанствене тајне, него само на језику латинском и грчком, нити смије икакав Словенин бити приведен на свештене степене. Јер се говори да су готска писмена изнађена од неког јеретика Методија (a quodam Methodiο haeretico), који је многе ствари лажући написао на истом словенском језику противу правила католичке вере; ради чега Божји  га  је суд казнио ненаданом  смрћу”.
Јеретичко учење о исхођењу Духа Светог и од Сина одвело је римокатолике у дуализам. Због тога су у средњовековној богословској књижевности, грчкој и словенској, постали познати под именима: „нови богoмили”, „духоборци”, „бабуни”, „кудугери” и др. Као такви, методом прекрштавања и унијаћења ширили су се на исток, силом или милом, преко православне Далмације и Босне до православне Србије и далеко на исток, север и југ.
У Босни су се правоверни хришћани, познати у средњем веку као „крстјани”, што значи – православни хришћани, одлучно вером супротстављали свакојаким налетима и мучењима од стране римокатолика језуита. Изворних података о томе има много, поред мноштва оних који су легли у Congregatio de propaganda fide, што је у Риму основао папа Гргур XV 1622. године. У пропаганди вере и наметању уније предњачили су управо језуити. Стога са разлогом Петар Кочић преноси старо и у свести правоверног народа уврежено горко сазнање о њима  да  су „црни  људи  у  бијелој  кожи”. Под  тим  подразумева,  превасходно, „језуите врхбосанског надбискупа Штадлера”. Овај је „пре доласка у Босну издавао у Загребу часопис Балкан чији је био задатак исте природе као и онај бискупа Штросмајера како га је он објаснио 1871. у свом петом говору на ватиканском концилу.  Задатак  је  био прост  и  јасан: ۥотпадни  Римۥ  намеравао  је  да  својом мисијом  међу  некатоличким  хришћанима  приведе  Балканце  у  вишу  културну сферу просвећеног Запада”7.
И  данас  Рим  настоји  да  балканске „шизматике”, како  називају  правоверне хришћане источног обреда, посебно Србе, уведу у „вишу културну  сферу”. Услов за то је „заборав”, што значи да само „са заборавом”, могу себе видети у Уједињеној Европи. А у пакету „заборава” смештена су сва насилна унијаћења Срба, са благословом римских епископа, и сва, вековима спровођена, зверска мучења и убијања слична оним у Јасеновцу за време Другог светског рата, као и оним у последњим војним операцијама Хрвата, деведесетих година минулог века, под називима „Бљесак“ и „Олуја”.
Тешко је и  замислити број поунијаћених и римокатолизираних Срба од Латеранског сабора 1215. године, када су и постављени темељи уније убрзо после пада Цариграда у руке Латина (1204). Основна начела за спровођење уније садржана су у одлуци тог сабора, којом се дозвољава поунијаћенима, односно православнима који се сједињују са римокатолицима, да на својим језицима и по свом обреду богослуже, а битно је да папу признају за првог. Унија је озваничена на унијатском сабору у Ферари и Фиренци (1438-1439) са нескривеним очекивањем да поунијаћени безрезервно признају и прихвате, између осталог, папски примат; учење у складу са додатком „Филиокве” у Символу вере, као и учење о „чистилишту”. По римокатоличком виђењу унијати представљају посебни црквени ентитет; представљају узор и средство за даље унијаћење православних. Унија се, дакле, не спроводи ни међу протестантима, ни међу англиканцима, него само међу православнима.
У време када је на поменутом Латеранском сабору 1215. године зачета идеологија о унији, Свети Сава је увелико припремао предуслове за оснивање аутокефалне Српске цркве, у оквирима које ће правоверне Србе штитити од унијаћења усмераваног из Рима. Да ли из незнања или свесно, данас поједини српски теолози, расофори и лаици, прихватајући изреку о „два плућна крила” као примењиву, погрешно Светога Саву представљају за човека који је, наводно, неговао добре односе са римским папом.
Свети Сава је познат, између осталог, и по многим путовањима, али у Рим није хтео да оде, а имао је шта да види тамо у вези са животом и страдањима  раних  хришћана. Тачно  је,  према  казивањима  његовог животописца  Доментијана, да је послао свог епископа Методија да однесе у Рим писмо папи Хонорију III (1216-1227), од кога је Стефан, велики жупан српски, добио 1217. године краљевску круну  и  постао  Првовенчани  краљ српски. Пошто је тај догађај  оптерећивао  државу  и  црквену  независност  Србије,  Сава  је  због тога послао свог епископа Методија, по речима Доментијана, „у Рим ка прехвалним апостолима – Петру и Павлу, и ка великом сапрестолнику светих, папи велике римске државе”. Писмом га је обавестио о томе да је и сам он (Сава) Богом венчан  неутајеном  благодаћу  архијерејства,  те  тражи  од  папе  да  му  пошаље благослове врховних  апостола Петра и Павла, и свој, „како би венчао брата свога на краљевство по првом краљевству отачаства њихова, у којем се и отац њихов по божаственом промислу родио у месту званом Диоклитија (тј. Дукља), која се одраније зове велико краљевство”. Од тада сваки владар српски  круну  добијa из руку поглавара Српске цркве, а не од папе.
Тананост исказана у писму и позитиван одзив папе нису спутавали Светога Саву да одлучно сузбија латинске мисионаре који су се у великом броју појављивали и деловали по Србији. То је чинио и његов отац Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Овај је сазвао сабор (не зна се тачно година и место) против богомила, званих бабуна, тј. Латина као јеретика. Колики је значај имао тај сабор за очување правоверја, види се и по томе што је у Сопоћанима иконописан  у  равни  васељенских  црквених  сабора.
Свети Сава не само да нам открива богомиле свог времена као бабуне оличене у Латинима, него у своје Законоправило уноси беспрекорно преведена три византијска списа уперена против њихових догматских и других заблуда. Тако,  49. главу Законоправила чини спис Никите монаха студитског „Латинима о опреснацима”, а „опреснак” је бесквасни хлеб. Од тога је остало да се каже „пресан хлеб”.
Ево неколико одељака из поменутог списа:
„…Људи Римљани – сви пак који сте к нама дошли, а и сви који живите у нашим  градовима… како имате заједништво са Христом, једући мртво… и пресно тесто… Онај, дакле,  ко опреснака једе, у тами Закона ходи, и какву заједницу има са Христом? Обратите пажњу, пак, да у опреснацима не постоји ни једна животна сила нека, јер су мртви. А у хлебу, односно у телу Христовом, три су (силе) живе, и живот дарују онима који их достојно једу: дух и вода и крв, како ми и сâм напрсник Христов, Јован, сведочи речима:  ’Tроје је што сведочи, рече: дух, вода и крв, и троје је у једном  (1. Јн 5, 8), обелодањујући тело Христово, које је у време распећа Господњег постало очигледно када  је  вода  и крв истекла  из  пречистог ребра Његовог (Јн 19, 34), када је копљем прободено тело Његово, а живи и Свети Дух је остао у обоженом телу Његовом, које – Духом у хлеб претворено и постало тело  Христово – ми,  једући,  живимо  у  Њему,  јер живо и обожено  тело једемо. Тако и крв Његову пијемо, живу и топлу. Са водом  истеклом из бесмртног ребра Његовог чистимо се од сваког греха, испуњавајући се топлим духом, пошто топлу, како видите, као из ребра Господњег, чашу пијемо. Јер из живог тела Христовог, и топлог духом, топла нам крв и вода истече онако како у оних који једу опреснаке не може да се догоди… Није добро хвалисање ваше.ۥНе знате ли, рече, да мало квасца све тесто укиселиۥ (1. Кор. 5, 6) и  хлеб тада  не  бива  пресан?  …јер се уопште не нађе у  Божаственом  писму да опреснаке поменуше Христос и апостоли Његови када их је Он учио тајни Новог завета…не видите ли да сте чињеницама јасно  разобличени… Али о опреснацима  смо вам, колико је могуће, довољно рекли, а треба рећи и о суботњем посту”.
Пре него што наставим о суботњем посту, поставићу питање: Треба ли ишта више од овога рећи православним екуменистима који су прихватили сапричешћивање православних и римокатолика (intercommunion)? Куда води то, и  више од тога – изједначавање двеју цркава прихватањем да  су  им  свете  тајне исте, јер им је изједначено свештенство, а епископи имају исто апостолско прејемство, како је одлучено на VII Скупштини Мешовите комисије за дијалог између Православне и Римокатоличке цркве, одржаној 23. јуна 1993. године у Баламанду (Либан)? Разуме се, а и јасно се види, да све то ка унији води. Како другачије схватити учестале примере мешања светих тајни; примере који говоре о изједначавању православних са римокатолицима и унијатима? Недавно се, на пример, румунски православни епископ Баната, Николау, сапричешћивао са румунским  унијатима. Било је то 25. маја  2008. године – недеља Самарјанке.
О суботњем посту Латина говори се у 50. глави Законоправила Светога Саве10, одакле преносим овде неколико детаља:
„Реците нам откуда сте примили да постите суботом у четрдесет дана Великог поста?  Од апостола ли?  Неће бити!  Јер врховници међу апостолима у петој књизи Заповести (тј. у Апостолским установама), у којој је и о мученицима написано, у деветнаестој глави овако говоре: … Господ нам је заповедио да се среда и петак посте; среда, дакле, због издаје, а петак због страдања… ۥ  У седмој пак грани истих  Заповести  у  двадесет  четвртој  глави, овако рече: ۥ…Једину пак суботу да сачувате у целој години – (суботу) погреба Господњег, у коју треба да се пости, а не да се празнује, јер колико је времена Творац под земљом, туговање за њим је снажније од радости (због) стварања (света)… ۥ”
У истој (50) глави Законоправила Светога Саве изнета је критика на Римљане због безбрачности њихових свештено-служитеља, као и других  неканонских појава, па се у закључку каже : „Откуда, дакле, и од којих, наиђоше на  вас ове зле  болести, о премудри, и  благороднији  од  свих  других, мужеви римски? Испитајте убудуће тачно, дакле, о овоме браћо, да не бисте некад (боловали) од таквих отровних болести, хоћу да кажем – опреснаци, и суботњи пост, и раскидање свештеничког брака, и то да се у Велики пост свакодневно цела служба врши – па сазнавши из свих Богонадахнутих писама за  изопаченост  тога,  избегавајте  да  творите тако нешто. Будући да су цркве Божје (мисли се на помесне православне цркве), ујединивши се са нама – са вашом браћом од које сте се, због напред реченог, отргли, да откривена лица угледамо славу Господњу, у сагласном сједињењу са православном вером… Ако ли није (тако),  онда  дајте  нам  сведочанства  из  Божаствених  писама,  која  су  вам  од помоћи. А ми, знајући да се покоравамо не крчмарској духовној речи, (него) ћутањем које вам желимо у Христу Исусу Господу нашем, коме је слава у векове векова” (Амин).
У 51. глави  Законоправила  Светога  Саве11 пренет  је  визан-тијски  спис који у 27 тачака излаже заблуде Латина и других римокатолика. Од тих 27 тачака овде доносим само 1. :
„Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани,  Лонгобарди,  Франци  који  се  и  Германима  називају,  Амалфићани,  Венецијанци и остали… – сви (они) су са папом  пре много времена  ван  Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: ۥИ у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходиۥ  – ти (тј. Латини), рђаво и погрешно додаше: ۥИ од Синаۥ. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто  –  исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења“.
Због проширеног по Србији јеретичког учења Латина о исхођењу Духа Светога и од Сина, исказаног кроз онај додатак „Филиокве” у 8. члану Символа вере, Свети Сава је на Жичком  сабору 1221. године „исправљао” и „обнављао” веру, захтевајући да за њим трипут и наглас понављају члан по члан  Символа вере, владар и сав народ, без тог јеретичког додатка. „А оне који су исповедали јерес – по речима Теодосија – задржа са собом у цркви и насамо их подробније испита”.  Теодосије нам открива, такође, кога Сава испитује и исправља, јер каже : „… А онима који су крштени у латинској јереси – такође уз проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца  (тј. Символа) вере – прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати”.
Поред Законоправила Светога Саве велики браник против бабунске, односно латинске јереси исказане  кривотворењем  Символа вере, јесте Душанов законик из 1349. и 1354. године,  који у 85. члану  прописује  строге  казне  за  оне који изговарају  „бабунску реч ”,  а та реч је „Филиокве”14.
Против  латинске  јереси у Србији отворено устају,  говоре и пишу многи умни и дубоко верујући људи – Владислав Граматик, Никодим Химнограф, Константин Философ – Костенечки  и др.

ОДЛОМАК ИЗ ТЕКСТА Др Миодраг М. Петровић : „ТОМОС  ЉУБАВИ“  И  „ДВА  ПЛУЋНА  КРИЛА“ КАО  ПОТПОРЕ „ПАПСКОМ ПРИМАТУ“ И УНИЈИ  

 

ГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГГ

 

ДР МИОДРАГ М.  ПЕТРОВИЋ

ИСТИНА О ПРАВОСЛАВЉУ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У СРЕДЊОМ ВЕКУ 

Не може се пренебрећи чињеница да је православна Византија, посебно са ћирилометодијевском мисијом, оставила дубоке и трајне трагове црквеног живота у Босни. Не може се занемарити, такође, ни чињеница да се Босна од времена кад утицај Византије више није био непосредан, посебно од краја XII века, због свог претежно православног обележја, нашла под појачаним притиском Римокатоличке цркве. Учестали крсташки походи римокатолика на босанске хришћане уз помоћ угарских краљева после XII века, њихово сатеривање у шуме и планине, а запоседање градова и плодних крајева од стране фрањеваца – све то пре говори о судару јурисдикција Православне и Римокатоличке цркве тамо, него о масовним босанским јеретицима. Јеретике је имала и Србија, али ова није била надохват Рима толико колико је била Босна. Нема хришћанске аутокефалне цркве која се може похвалити да међу својим верницима није имала јеретике. Али, од „јеретика“ у крилу хришћанске Босне требало је правити историју која данас, с обзиром на толико изукрштане, у старијој и новијој литератури, црквенополитичке интересе, представља веома заплетено питање.

О прекрштавању хришћана у Босни обавештен је у Цариграду био и патријарх Генадије Схоларије (1453–1456). Он о томе говори у писму упућеном синајским монасима, који су хтели да сазнају да ли у молитвама треба да помињу епископа и господара Босне, јер им ови шаљу помоћ. Пошто је то писмо давно (1885. године) и непотпуно објављено на српскословенском језику, овде га први пут објављујем у преводу са грчког на савремени српски језик:

„3. О епископу који је из Босне. Православан је, јер је Србин. И како поступише неки учитељи Латини, кад су се вратили у други део Босне, и тамо многе од кудугера потчинише римској цркви, тако се и он часно потруди да господара Херцега, у другом делу Босне, и оне које може, учини тамо православним хришћанима у Цркви нашој. Камо среће да су то чинили и неки од наших, али где таква ревност! Чини [он] дакле тамо, како сазнајемо, и велику услугу. Господар пак онај јавно се, наравно, ни по чему сасвим не одваја од кудугера због страха од властеле; и служењу прибегава како би са таквим прикривањем привукао друге у сарадњи са епископом. По осећању је однедавно хришћанин, зато и шаље милостиње хришћанима. Ако не би био хришћанин намера му не би била да узалуд баца своју имовину. Зато, наравно, ако некад поменете епископа, нећете се огрешити, јер јесте православан и у православној хиротонији од правог патријарха тога места. Довољно је што се неће јавити потреба да некада служи у манастиру. Ако се пак догоди да се у неко време покаже дволичан и притворан, ни тада нисте дужни да жалите као преварени, јер је Господ наш рекао да ’Онај ко прима пророка у име пророка’, и даље; а блажени Јован: ’Сваки дух који исповеда Господа Исуса Христа, и даље, од Бога је; и сваки дух који не исповеда, није од Бога. Зато света црква исповедање људи прима и задовољава се, а људске мисли и оно што ће се убудуће збити нико не зна осим јединог Бога.

И ако се донесе милостиња од господара онога, примите је највише ради његове користи, да се одржи у хришћанству. Не помињите тог господара јавно на литургији, јер тренутно прикрива хришћанство. А на благодарењу ваше трпезе, у присуству епископа, ако хоћете молите се за њега: ’Господ Бог да сачува живот господара Херцега и уврсти га са правим синовима Цркве, усавршена у побожној вери његовој’, и рећи: ’Господе помилуј’ једногласно за њега – ништа не смета. Побожни и човекољубиви испосници у својим храмовима се моле за свако створење Божје, да би сви, ако је могуће, поправљајући се, били помиловани“.

Под хришћанима патријарх подразумева православне вернике, које разликује од Латина и који имају свог – православног епископа српскога рода. А што се тиче апелатива „кудугери“, који се двапут јавља у овом писму, показаће се да су га Византинци у XV веку грешком употребили као нов назив за јеретике богомиле.

Постојали су у Босни многобројни Срби хришћани православне вере још из времена византијске доминације на тим просторима, које од XIII века не можемо лишити снажног утицаја Српске православне цркве и угледа Светога Саве. Њих Рим упорно настоји да стави под своју црквену јурисдикцију. Малобројни појединци јеретици међу правовернима у Босни били су само додатни повод за оптуживања у трајном сукобу јурисдикција Источне православне и Западне римокатоличке цркве. У том сукобу, оптужбе са стране Рима садржане су углавном, како је већ речено, у терминима: „шизматици“, „јеретици“, „патарени“. Требало је, ако и пропагандом, вернике Босне оптужити за јерес са циљем да се ставе под јурисдикцију Римокатоличке цркве. Остаци таквих настојања, тј. да се потисну православна обележја, и данас налазе место у историографији.

Заштитник босанских владара је Свети Гргур –Григорије Назијансиски из IV века, који је познат и под именом Богослов. У својим повељама ти владари званично истичу светитеље Источне православне цркве. Ослонац им је православни живаљ Босне, помоћу којег се одупиру сталним и снажним притисцима фрањеваца и угарских краљева. Зато и стоје чврсто уз своје поданике хришћане и њихову црквену организацију са богослужбеним словенским језиком. Ту и такву црквену организацију они не само да толеришу, већ поштују и помажу, независно од тога што појединци међу њима понекад из политичких разлога изјављују своју верност Римокатоличкој цркви.

Сем владарских повеља, има и других доказа за то. Археолошка истраживања последњих година обећавају да ће бити знатно увећане бројке древних православних храмова и других споменика по Босни. У прилог претежно православног живља у Босни говори и крунисање бана за краља 1377. године на Твртка I гробу Светога Саве у манастиру Милешеви, где ће се касније Стефан Вукчић Косача, 1448. године, прогласити „Херцегом од Светога Саве“. Затим, бројно учешће босанске војске и властеле у боју на Косову 1389. године, који су као једноверна браћа притекли у помоћ; они, а не јеретици. Зна се да су босански краљ и властела 1403. године имали обећања Дубровчана да ће посредовати код византијског цара тако, да овај помогне у ослобађању заробљене на Косову босанске властеле. А један од главних задатака Цариграда био је и тај, да се заузима не за јеретике, већ за православне, бдијући истовремено и над чистотом њихове вере.

О истоветности учења босанских крстјана и православних хришћана говори и то, што су крстјани на територијама Босне, које су освојили обласни српски господари, задржали непромењену своју црквену организацију и средишта, и што манастир Милешева по укључењу у Босну није променио свој православни карактер. У том смислу треба разумети правдања пред римокатолицима бана Стјепана II Котроманића, зашто не успева да се у Босни „обнови служба Богу“, разуме се, по римокатоличком обреду. „Главну препреку су, по бановим изјавама, представљали шизматици који су се налазили у суседству и којима би се јеретици одмах обратили за помоћ чим би нешто предузео против њих.“ Јарост, као излив немоћи римокатолика пред јединством хришћана у Босни, испољена је много пута, штавише и са жељом да им на груби крсташки начин стану на пут. Тако је, на пример, Жигмунд Луксемуршки 1391. године издејствовао да се, уз опроштајнице и благослов Бонифација IX (1389–1404), обрачуна са „јеретицима и шизматицима што бораве у Босни и нападају његова краљевства Далмације и Хрватске“.

Касније, 1455. године, Иван Капистран  је прослеђивао папи жалбе босанских фрањеваца о томе, „да их рашки митрополит спречава да покрштавају оне који су држали патаренску веру.“ Дакле, крстјане у Босни, које Рим упорно хоће да поистовети са јеретицима патаренима, православни српски епископи штите као своју једноверну браћу.

Верници у Босни средњега века са разлогом су себе називали крстјанима. Тиме су казивали да се не разликују од осталих хришћана Источне православне цркве, а разликују се од хришћана Римокатоличке цркве.

После великог црквеног раскола 1054. године, на истоку се одредница крстјанин (χριστιανός) често употребљавала са циљем да се истакне приврженост хришћанском правоверју за разлику од „латинске вере“. Из тих побуда је и Свети Сава српски, још као светогорски монах, у потпису наводио да је „молабник [молитвеник] свих правоверних крстјана“, што значи и крстјана Срба у Босни.

Крстјани у Босни су плод мисије свете браће Ћирила и Методија, који су им обезбедили богослужење на црквенословенском језику. Дуго су били под окриљем Византије, а од прве половине XIII века до данас остали су под снажним утицајем духа светога Саве и под окриљем Српске цркве. Географски положај на којем се налазе остао је и данас размеђа источног и западног хришћанства.

Рим је уз помоћ фрањеваца и угарских краљева, посебно од XII века, настојао да на крстјане у Босни протегне своју јурисдикцију, примењујући разне облике притисака, оптужби и крсташких ратова. Римокатоличка пропаганда је у непокорним крстјанима видела патарене – јеретике дуалисте, називајући их и шизматицима, тј. онако како је називала, а и данас назива, све православне хришћане. На таквој основи поједини историчари су стварали такозвану „босанску цркву“, којој нису успели да одреде оснивача, време настанка, седиште, територију. Оно што се обично сматра јерархијом „босанске цркве“ (дјед – епископ, тј. онај који има главни надзор, старци, гости), јесте нека врста саветодавног, дипломатског и арбитражног тела, или изабраног судског већа, у државној управи Босне, које се може назвати ecclesia у растегљивим оквирима поимања те речи, тј. установа без територијалне и црквене – духовне јурисдикције.

Крстјане у Босни штитили су босански владари, у већини, и српски епископи, што су римокатолици такође осуђивали, јер им је то представљало сметњу у спровођењу плана за покатоличавање хришћана. Заштиту су уживали као једноверни у православљу и једноплемени са Србима у Србији, којима су управо из тих побуда притекли у помоћ на Косову против Турака 1389. године.

 

( ОДЛОМАК ИЗ ТЕКСТА ДР МИОДРАГА М. ПЕТРОВИЋА: Помен богомила – бабуна у Законоправилу Светог Саве и „црква босанска“ )

 

МИТ О БОГОМИЛИМА И НОВЕ НАЦИЈЕ

Један од кључних идеолога „богомилизације“ савременог бошњаштва, Мехмедалија – Мак Диздар, аутор књиге песама „Камени спавач“, добио је наследника у свом унуку Горчину, који је устао против номинације стећака у УНЕСКО-у као и српске, а на само „бошњачке баштине“. У свом тексту из 2013, „Чији су стећци?“, он је устао против историјске истине, о чему Борис Радаковић пише:“Горчин се дотакао и начина номинације стећака. Његов став о том питању, када је ријеч о учешћу Србије у номинацији стећака,  најбоље осликавају ове ријечи: „Srednjovjekovne raške i srpske povelje i dokumenti, kao naprimjer glasoviti Dušanov zakonik, svjedoče o postojanju i protjerivanju bogumila ili babuna na tim prostorima, pa su oni dio srpske historije isto koliko je i majanska kultura dio meksičke ili Hugenoti element francuske historije.“

Унук Горчин је успио да у једној реченици напише неколико крупних фалсификата. Идемо редом:

1.На почетку унук Горчин раздваја „raške i srpske“ повеље и документа. Ово нас подсјећа на данашње, честе, фалсификате у расправама преко друштвених мрежа, гдје се настоји наметнути ненаучна теза да су средњовјековна Рашка и Србија двије одвојене државе, а Рашани и Срби два одвојена народа. Историјска је чињеница да су то два назива за једну српску средњовјековну државу и два назива, поред још неколико коришћених у средњем вијеку, за српски народ.

2.Спомен јеретика у Душановом законику, нема везе са припадницима „Цркве босанске“, и свака паралела између ове двије групе је произвољна и ничим доказана.

3.Паралелом између истребљења индијанских Маја и покоља припадника протестантске цркве у Француској, познатим под називом Хугеноти, само је наставак србофобне пропаганде о Србима као геноцидном народу. На то би се наставила пропаганда о десет геноцида над муслиманима, присутна код многих публициста али и у дијелу научне или квазинаучне јавности у федерацији БиХ. Један од првих тих „геноцида“ била би борба против јеретичких учења у средњовјековној Србији.“

Дакле, мит о богомилству и данас има своју укорењеност. Штавише, као да се повампирује, упркос научним доказима.

 

КРЛЕЖА И ДОБРИЦА ЋОСИЋ

Историјска истина је несумњива, али се, зарад политичких кривотворина, и даље мора порицати. Ипак, без ње нема разумевања  онога што се у Босни и Херцеговини збивало од 1992. до 1995, а што се збива и данас. Зато је Добрица Ћосић Миодрагу М. Петровићу рекао да је његово откриће истине о богомилству као римокатоличкој јереси вишеструко драгоцено, јер се на миту о богомилима много радило у Титовој Југославији. Милослав Рајковић бележи:“Када је недавно преминули историчар М. Екмечић прочитао Петровићев рад Кудугери – богомили у византијским и српским изворима и “Црква босанска”, објављен 1998, нашао је за сходно да да академику Добрици Ћосићу да и он прочита. Ћосић је после пажљивог читања питао аутора зашто ова књижица није нигде јавно представљена. “Зашто бих ја то представљао јавно, ако вреди, ако је заиста новина, само ће да се представља”, одговорио је. Том приликом Ћосић је испричао: “Био сам млад када сам слушао Крлежу да прича о богомилима. Пред њим сам се тада осећао инфериорно, јер ми то питање није било довољно познато, а он је много знао. Али сада видим о каквој се заблуди радило, и, ако има открића у историографији овога века, то је то”.

Зато настављамо са изношењем доказа о богомилству. Истина ће нас ослободити.

 

 

СВЕШТЕНИК ДР РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ

 

ПАПИН КРИЖАРСКИ РАТ ПРОТИВ ПРАВОСЛАВНИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 

 

Када је енергични папа Иноћентије III, од чијег времена започиње инквизиторски рад у свима земљама које нису признавале папске власти, 1199 године, сазнао, од амбициозног зетског господара римокатолика Вукана, да босански бан Кулин није одан Римској цркви већ развија своју националну Босанску цркву, папа је писао угарском краљу Емерику; да опомене бана Кулина, да се одврати од „јереси“, а ако га он не би послушао нека се војском провали у Босну, запоседне је и из ње протера и бана и све оне који неће да се одрекну јереси. На Емерикову опомену Кулин је одговорио да, по његовом мишљењу, његова црква исповеда праву хришћанску веру и да ће стога послати у Рим своје људе да се пред папом оправдају. То оправдање извршено је тек 1203 године пред папским изаслаником, коме су претставници Цркве босанске морали дати писмену изјаву: да ће се придржавати наредаба и заповеди свете Римске цркве, и у животу и у понашању свом, и да ће јој бити послушни и живети по њезиним прописима…. па се зато најпре одричу шизме, којом су озлоглашени били и признају Римску цркву за своју мајку и главу целога црквеног јединства. „In primis abrenuntiamus scismati, quo ducimir infamati, et Romanam ecclesiam matrem nostram caput totius ecclesiastice unitatis recognoscimus. Бан Кулин је овом изјавом првака своје цркве успео да отклони тешку ратну опасност од свога народа, али је у Босни и даље остала национална црква са словенским богослужењем и обредима, чији су претставници епископи само формално признавали папску власт. А када се о томе сазнало на папској курији, папа је толико био огорчен, да је 1221 године врло енергично позвао угарског краља Андрију и све угарске католичке епископе, да „моћно и мужевно“ иступе против Босанаца „како би их уништили“. Краљу Андрији није било згодно да тада с војском нападне Босну, него је целу њену област уступио католичком надбискупу Угрину словенске националне цркве у Босни. Папа је одобрио то уступање Босне угарском архиепископу и сам позвао надбискупа да посао свој врши енергично и проповеда чак и сам крсташки рат против непокорних Босанаца. Надбискуп је послушао папу и нашао чак једног војсковођу, сестрића угарског краља Андрије, и дао му средства за опрему војске. То је био Јован Анђел. Али Анђел није успео да предузме ништа против Босанаца и поред ургенција калочког надбискупа и самога папе. Тако је народна црква у Босни остала на миру и управљала се даље по својим обичајима и навикама. Али, када је нови папа обавештен да је Босна и даље остала у своме “кривоверству“, он је за новог босанског бискупа поставио једног странца из реда доминиканаца, који су против непослушних „јеретика“ неретко употребљавали и ломаче; а уједно је 1233 позвао господара Хрватске и Далмације, војводу Коломана, брата угарског краља Андрије, „да удари на Босну и помогне правој вери.“ Да би верски рат против Босне добио што изразитије обележје правог крсташког рата, папа је дао право послатом бискупу, да може изразити опросте од грехова свима онима који се пријаве у ту крсташку војску, исто онако као што се дају крсташима за Свету земљу. Радило се дакле о томе, да се у националној словенској Босни понови у свој страхоти крсташки поход на Албигензе и Тулузу, где се није штедело ни старо ни младо, и где је клано и рушено све да се докаже како је „Божји гнев дивно беснео.“

Овај крсташки поход, захтеван тако одлучно од папе, употребио је краљ Андрија да Босну дефинитивно подвргне под своју власт; па је писао папи како су домаћи банови непоуздани у католичкој вери и предложио му да преда Босну мађарским краљевима, који ће у Босни увести и усталити веру католичку. Папа је примио краљеве разлоге и 9 августа 1235 г. потписао одлуку, да Босна има припасти Андријину сину херцегу Коломану. Акција коју су доминиканци предузели за покатоличавање Босне, после тога, толико је огорчила бана Нинослава и Босанце, да су се томе најодлучније опрли и том приликом поубијали и неколико нетактичних католичких мисионара. Ради тога је војвода Коломан предузео војну против Босанаца, али је имао само делимичног успеха у Западној Босни, где је, по писању папе Гргура IX из 1238 год., „уништио јеретичке напасти и довео Босну на светлост католичке чистоће.“ А пошто је тамо „поново засађена хришћанска (католичка) вера“ потребно је, поставио је даље папа, „да се правоверје тамо развија под управом вештог пастира“. И поставио је за новог католичког епископа у Босни опет неког доминиканца, коме је као своме легату, дао пуну власт. На тај начин је Католичка црква у Босни добила карактер мисије и дошла је под непосредну јурисдикцију папину. Али ни све то није ништа помогло. Босанци нису хтели да приклоне главу под папине скуте и приме новог епископа, те му је херцег Коломан 1239 године поклонио Ђаково, ван Босне у Славонији, са већим комплексом земље, да се тамо настани; па су од тада и сви други католички епископи, које је папа постављао као босанске епископе, становали стално у Ђакову, све док Турци не освојише Босну, и одатле водили пропаганду против народне „Босанске цркве“ и дизали читаве крсташке ратове против Босанаца. Тако, на пр., 1246 год., упутио је папа надбискупу „знак бојног крста“ да подигне војну против „јеретика“ у Босни и дао му је право да поседе јеретика може конфисковати и делити вернима и њиховим наследницима.

Римска курија сматрала је већ и раније, да је непослушну Босну потребно дефинитивно подврћи мађарској круни; па је, са истим циљем, 1247 године, дефинитивно одузела Босанску бискупију од Дубровачке архиепископије и подложила је Мађарској Калочкој надбискупији, са образложењем: да се то чини зато „што нема никакве наде, да ће се та земља од своје воље обратити католичкој вери, а Калочка црква помоћу својих и других крсташа улива наду да ће се ипак спровести црквено јединство.“

Тако је папа поново напустио мирно мисионарство у Босни и одлучио да „огњем и мачем“ наметне католичку веру Босанцима, па је и калочки надбискуп, ускоро после тога, почео подизати утврђење „за заштиту католичке вере и искорењивање јеретика“ по Босни. Од тога доба су Мађари, још више, верским разлозима покривали све своје политичке акције против Босне, Србије и Бугарске. Тако нп., већ 1253 год. писао је угарски краљ Бела папи, да има муке с јеретицима Босне и Бугарске, „против којих управо сада боримо се с нашом војском“; а папа Бонифације, поставивши 1303 године новог угарског надбискупа у Калочи, позвао је њега и све околне бискупе, да поново отпочну борбу у Босни против „јеретика“ и то не само црквеном пропагандом него и световном силом. У исто време, а и доцније, папа је потстицао и хрватско-далматинске банове из племена Шубића, да предузимају акцију против „јеретика“ у Босни „јер да је верско стање тамо таково да не може бити бедније.“

Са слично комбинованим политичко-верским тенденцијама на потстицај папин, предузео је и велики мађарски краљ Лајош 1363 године, у друштву са острогонским надбискупом Николом, тобожњи верски рат против првог босанског краља Твртка I, али су наишли на тако снажан отпор националних Босанаца, и у западним и у источним областима, да су се ускоро и краљ и надбискуп Никола, уз велике губитке, морали повући из Босне. Више је успеха у сличној акцији имао наследник Лајошев краљ Сигисмунд, који је, с благословом новог папе Гргура XII, 1408 године продро са великим снагама у Босну, где многе великаше заробио и немилосрдно побио много народа и мушког и женског, и старог и младог. Али, ни ова мађарска победа није донела сталне користи ни Мађарској ни папи. У Босну све више продире нови непријатељ Турци, чији престиж, после пораза Мађара код Добоја, узима неодољив мах и дотле агресивна Угарска све се више потискује у положај одбране; а оријентација босанске националне властеле добија нови фронт. У борби против Мађара и католичанства они сад стичу једног савезника, који је моћан и спреман да учествује у борби, те се све више напушта стара хришћанска линија и спремају нови путеви у историји Босне, у заједници с Турцима. Босански краљ Томаш који је, притешњен претешким околностима, примио католичанство, изјавио је доминиканцу Николи Барбућиу 1459 године, да је „већина његових Босанаца противна католичанству и више воле Турке него католичке силе“. А када је 1463 године Босна дефинитивно потпала под турску власт, син краља Томаша, Сигисмунд пао је у турско ропство, где је потурчен и под именом Исакбег добио, доцније, на управу један санџак у Малој Азији, а његова мајка Катарина склонила се у Рим, где је живела о трошку папске курије.

Народна песма о пропасти Босне каже, да је краљ погрешио што је допустио да га преваре „господа латинска“, те је, примивши њихову веру, створио љуту верску заваду у своме народу толико, да је упропастио земљу и „Свој браћи својој омрзнуо. И голубу, на јеловој грани….“

ЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛ

АЛЕКСАНДАР ЋЕКЛИЋ: БОГУМИЛИ ИЛИ ЛАЖНИ МИТ 

 

МИТОЛОГИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ

 

Наш стручњак за повезе књига, Александар Ћеклић,  овом облашћу бави се од 1992. године.
Ради класичне и модерне уметничке повезе, марморирање папира, дизајн и рестаурацију књига. Његови повези налазе се у бројним збиркама књига у земљи и иностранству (Швајцарска, Јапан, Немачка, Белорусија, Русија, Енглеска, Азербејџан…), а често ради за потребе Српске и Грчке православне цркве. Он се пажљиво бавио тобожњим „богумилским“ повезом књига, и дошао до далекосежних закључака:“Не постоји ниједан озбиљни историјски доказ о постојању богумила. Богумили су кроз историју служили за оспоравање српског карактера Босне, а у новије време као историографска основа и оправдање за стварање бошњачке нације и самосталне државе Босне и Херцеговине.“

 

СВЕДОЧЕЊЕ МАРИЈАН ВЕНЗЕЛ

 

Александар Ћеклић нас подсећа да савремена историографија не може да потврди богомилску митологију:“Опортунизам историчара, који су креирали тај мит, најбоље предочава сведочанство британске историчарке уметности Маријан Вензел, из времена 1960-их, када је боравила у Сарајеву и радила на књизи Украсни мотиви на стећцима. Она наводи занимљив разговор који се водио у атељеу Миле Ћоровић и Младена Колобарића:„Ту се затекао и Џон Фајн, који је радио на сакупљању података за своје важно дјело ‘Црква босанска, нова интерпретација’ (Њујорк и Лондон, 1975). Обоје смо у то вријеме проучавали богумилску културу, надгробне споменике и Цркву босанску. ‘Реци ми’, питао је Џон Фајн, ‘да ли си нашла било шта богумилско у вези са стећцима?’ ‘He’, рекла сам искрено. ‘Ни трага. А шта је с Црквом босанском? Јеси ли ту нашао икакву везу с богумилима?’ ‘He’, рекао је Џон. ‘Ништа доказиво о Цркви босанској нема заједничко с богумилима. А ја ловим већ дуго времена.’ Тада и ту смо заједно закључили да ништа у босанској култури није везано за богумиле, упркос свему што нам је речено. Сљедећег дана сам посјетила свог ментора у Земаљском музеју, др Алојза Бенца, који ме је инспирисао и охрабрио за рад на књизи о стећцима и омогућио ми помоћ од чланова његовог особља: Влајка Палавестре, Наде Милетић и сада покојног Ђуре Баслера, који је увијек био одани сљедбеник теорије о богумилима. Бенац је и сам, скупа са Бихаљи Мерином из Београда, написао књигу о стећцима, чији енглески наслов гласи The Bogomils (Лондон 1962). ‘Др Бенац’, рекох, ‘морам Вам нешто рећи. Прошле вечери сам разговарала са Џоном Фајном, који истражује Цркву босанску. Заједно смо закључили да ни на стећцима ни у Цркви босанској нема ничег богумилског. Мислим да богумили нису направили стећке. Мислим да никад нису ни били овдје.’ ‘Знам’, рече он. ‘Увијек сам то знао. Али то није нешто што ја могу рећи. Ви то можете и ја ћу вам помоћи.’“ (Босански стил на cтећцима и металу, Сарајево, 1999).“

Дакле, у „Цркви босанској“ нема богомилства.

 

ПОСТОЈИ ЛИ „БОГОМИЛСКИ ПОВЕЗ“

 

Александар Ћеклић истиче:“У склопу мог истраживања српских средњовековних повеза књига, наишао сам такође, на појам – „богумилски повез“, о коме је писала Берта ван Регемортер, у тексту „Повез југословенских ћирилских рукописа“. /…/ Само летимичан поглед био је довољан да се утврди да је тај повез, и по декоративним и по структуралним елементима, истоветан са српским средњовековним повезима. То несумњиво потврђују орнаменти и њихова композиција, а особито орнамент двоглавог орла, који се више пута понавља. Ако имамо у виду да сваки религијски правац снагом свог духа ствара особену и препознатљиву материјалну културу, било би логично да и богумилство изнедри специфичну орнаментику. Међутим, ту никако не би могло бити места за орнамент двоглавог орла, који, као источно-православни симбол представља симфонију цара и патријарха, и, према томе, косио би се са богумилским учењем. Сем тога, тај рукопис не помиње ни Драгољуб Драгојловић, свакако највећи познавалац босанског рукописног наслеђа.Моје виђење, да то није богумилски повез, потврдио је др Иван Косић из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу, написавши ми да је поменути рукопис „Цетињски псалтир с тумачењима, (R 3.349), XV. ст., српске редакције“. Остало је само нерешено питање да ли је ово случајна погрешка или се ради о смишљеном подметању „доказа“ о богумилима.“

Кривотворина је у сваком случају. А знајући србофобе, она је, по свему судећи, свесна.

 

 

БЕЧКА МУСТРА МИТОМАНИЈЕ

 

Ћеклић одговара на питање ко је од лажи о богомилима има користи – окупаторски Беч, наравно. Окупатор је међу локалним елитама нашао своје савезнике.

Први који је идеју богомилства применио на муслимане, био је, по Ћеклићу, Мехмед-бег Капетановић. Он је почео градњу мита  „својом брошуром Шта мисле мухамеданци у Босни (1886), где је први пут један муслиман изрекао тврдњу о пореклу босанских муслимана од богумила. Преко листа Бошњак одвијало се усађивање богумилског мита и преобликовање свести муслимана са циљем стварања босанске самосвести. Босански муслимани су најбољи пример како се лако манипулише једним народом који се одрекне своје прошлости./…/ Срљање у тражењу новог идентитета најбоље се може видети у Меморандуму који су упутили муслимански прваци Хитлеру 1942. године, у коме се тражи немачки протекторат над Босном и Херцеговином: „Фиреру наш!/…/ ми, босански муслимани, нисмо Вама и немачком народу никако одани због неке тренутне политичке рачунице или интереса. Премда живимо у овој земљи где постоји већина словенског живља, ми отворено изјављујемо да по раси и крви нисмо Словени, већ да смо готског порекла/…/ Ову веру под народним именом богумила, што значи вере богу миле, задржали су до доласка Турака у 1463. години. Онда су сви одједном примили исламску веру, јер су ислам, као и наша богумилска вера, у длаку исти по верским начелима…“ ( В. Дедијер и А. Милетић, Сарајево, 1990.)“

Богомили су, дакле, чак и Хитлеру нуђени као доказ извесних специфичност простора Босне и Херцеговине.

 

ШТА ЈЕ ИСТИНА

 

Ћеклић је јасан у својим закључцима:“Свако ко се непристрасно упусти у испитивање ове историје, убрзо увиди да је сам појам богумили, као и учење о дуализаму, одбацивању икона, презирању и гажењу крста, непризнавању Јована Крститеља, одбацивању Старог завета и слично, једна конструкција која нема научно утемељење у босанским изворима. Када се све то одбаци као ненаучна хипотеза, остаје оно што јесте – босански крстјани, који су поштовали крст и иконе, Стари завет, Јована Крститеља, имали славу, надгробне цркве са олтаром према истоку, црквени календар који се поклапао са календаром православне цркве, а једна од најчешћих заклетви владара и властеле је на 318 никејских отаца, као што је била пракса и у Рашкој. Ова заклетва много говори, и она је сама по себи довољна да се створи представа о теологији крстјана, јер се у њој огледа суштина православља, али и истицање разлике у односу на римокатолике, па и на аријане, будући да се све чешће покушава направити веза и са овом јереси. Заклињање са 318 никејских отаца значи да су они имали символ вере, по коме је Дух свети происходи од Оца – ех Patre. Зато су латини, по Васу Глушцу, крстјане и називали патаренима. Овде треба имати на уму да је појам православље новијег датума и да се у то време није употребљавао ни у Рашкој ни у Босни.У време Светог Саве и у Рашкој се такође користи појам крстјани. У Хиландарској хрисовуљи забележен је као „крстијански“, а у једном купопродајном уговору за виноград у Кареји, који наводи Миодраг М. Петровић, Свети Сава се потписује као „всјех правоверних крстјан молабник Сава грешни“. Појам крстјани је, у ствари, архаичан облик за појам хришћани. У Рашкој је после Светог Саве напуштен у корист појма христјани, из разлога што хришћани нису добили име по крсту, већ по Христу, што је теолошки исправније. У Босни је тај појам опстао до пада под Турке, а код фрањеваца и дуже.

Кључни доказ да у Босни није било богумила, нити да су крстјани били нека хришћанска јеретичка црква јесте чињеница да, након турског освајања, у Босни налазимо само источно-православне, римокатолике, праве Турке и оне, како каже путописац Бенедикт Курипешић, „које младост и лакоумност наводи да се потурче“. Да је раније заиста постојала нека трећа црква, она би сигурно опстала и после пада Босне. Претпоставка да су њени припадници сви прешли на ислам због сличности у учењу је бесмислица, јер нема утемељење у здравој логици, историјским изворима, теологији, и, на крају крајева, коси се са Гаусовом расподелом вероватноћа, која се иначе користи за анализу масовних друштвених појава.“

Ћеклићеве анализе су засноване на науци и чињеницама. Паметном доста. Али империјалним силама, које освајају Балкан, никад доста. У службу своје похлепе оне не стављају само војске и голу силу, него и науку, пре свега историјску, коју претварају у идеолошке привиде за лаковерне.

ПРАВОСЛАВНОСТ БОСАНСКО – ХЕРЕГОВАЧКИХ СРБА ПО ТЕОДОРУ ПИШТЕЉИЋУ

КУЛТ ЈЕДНОГ ОД СВЕТА ТРИ ЈЕРАХРА

 

Тодор Пиштељић је, у својим анализама објављеним у часопису Српске патријаршије, „Теолошки погледи“ 1971, показао да је православност Срба из Босне и Херцеговине у средњем веку била неупитна. Тамо је нарочито био слављен један од Света Три Јерарха( поред Василија Великог и Јована Златоуста ), Св. Григорије – Гргур Назијанзин, васељенски учитељ и светитељ, звани Богослов.  Краљеви Твртко I и Твртко II и Томаш (до покатоличења) ковали су новац са ликом св. Григорија. Котроманићи у својим повељама често спомињу св. Гргура. Тако је бан Стјепан II писао за себе, „аз бан Стјепан, зовом св. Гргура раб”, а његов брат Владислав каже за себе „аз раб Божији и Св. Гргура”. Његов син краљ Твртко I подигао је цркву у Трстивници и посветио је св. Григорију.

Богомилска секта је презирала култ светаца, и није славила никог од светих, а нарочито не Светог Григорија Богослова.

 

СВЕТКОВАЊЕ ПРАЗНИКА

Православи Срби у Босни и Херцеговини славили су исте празнике као и сви православни на свету. Из тестамента госта Радина, угледног сарадника Стјепана Вукчића Косаче, види се да он слави Божић, Благовести, Васкрс, Ђурђевдан, Вазнесење, Петровдан, Светог Стефана, Аранђеловдан, као и Пресвету Богородицу. У тестаменту наводи да му је крсна слава Ђурђевдан.

Хрвоје Вукчић, велики војвода босански и херцег сплитски, наручио и 1404. године добио од „крстјанина Хвала“ богослужбени рукопис, дивно украшен, у коме су поменути Благовести, Васкрс, Света Тројица – Духови, Рођење Светог Јована Крститеља – Ивањдан, а Хвал је насликао је Христа окруженог анђелима, Богородицу, Светог Јована Крститеља, Свете Петра и Павла, итд.

Сандаљ Хранић је у Дубровнику чувао скупоцену икону Богородичину, а његов синовац, Стјепа Вукчић Косача носио је уза се икону Мајке Божје и Светог Ђорђа, своје крсне славе, оставивши их завештајно свом најмлађем сину.

Богумили нису славили ни Богородицу, ни свеце, а нису имали ни крсну славу.

 

СВЕТЕ МОШТИ

 

Бан Твртко и мајка му Јелена у повељи издатој 1354. Влатку Вукосављевићу заједно са дванаест угледних босанских властелина, заклели су се на Еванђељу и моштима, а бан Твртко издао је Дубровчанима повељу 1. јуна 1367, којом им потврћује све повластице, дате им од стрица му бана Стјепана II, и на коју се са још тројицом властелина заклео овако: „присегосмо на моћех и на светом јеванђељу кунући се”.

Прави малоазијски богумили су презирали тело као творевину злог демијурга, и никаквим се моштима нису клањали.

 

ЗАДУЖБИНАРСТВО

 

Као и сви српски владари, босански монарси су били ктитори и задужбинари православних храмова. Краљ Твртко подигао је цркву у Трстивници и посветио је св. Григорију Богослову. Велики војвода Стефан Вукчић, херцег од Св. Саве, сазидао је 1454. своју задужбину у Сопотници крај Горажда. Гост Радин, својим тестаментом, оставио је 140 златника за зидање храма, у коме ће почивати после смрти. У рукопису крстјанина Хвала налази се одломак из апостолских посланица „кад се свети нова црква”.

Изворни богумили су храмове сматрали ђавољом заблудом, и нису их градили.

 

КРШТЕЊЕ

Срби у Босни и Херцеговини крштавали су се као и сви православни. То се види по следећим насловима у Хваловом рукопису: 1) крштени и спасенија их, 2) призивање Св. Духа на крштење. 3) О крштени и дари Св. Духа, 4) Силазак Св. Духа на оне који се крстише и вероваше.

Краљ Стефан Остоја у повељи од 15. јануара 1399. призива Свету Тројицу и каже: „Ва те бо крстих се”. Кад му се родио син године 1401, позвао је Дубровчане на крштење детета.

 

СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Да су се православни Срби у Босни и Херцеговини причешћивали, Хвал је оставио податак у рукопису под насловом „О причештајуштих се”, што значи, о онима који се причешћују.

 

ВЕНЧАЊЕ

 

Била је присутна и Света Тајна венчања. О том говори овај наслов у Хваловом рукопису: „О покорени жен’и счетани к’мужем и спасени духовни в образ Сарин” ( „О покоравању  жене која се с мужем венчала и о њеном духовном спасењу по узору на Сару“ ).

Прави богомили су презирали брак и породицу.

 

ВАСКРСЕЊЕ

У Хваловом рукопису налази се и овај наслов „О воскрешенији всих тијел”. Због презирања тела, богомилска секта је и васкрсење сматрала обманом. Срби средњовеконе Босне и Херцеговине су веровали у васкрсење мртвих по узору на Христа.

ПРАВОСЛАВНОСТ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЈЕ НЕУПИТНА

КУЛИН БАН

Тодор Пиштељић наводи и друге доказе о православности Срба у Босни и каже:“Кулин Бан (1180—1204) издао је Дубровнику повељу 29. августа 1189. год., која почиње знаком крста речима: „У име Оца и Сина и Светога Духа” а завршава се речима „тако ми Бог помогао и свих сто еванћеља”. На крају је написано, да је издато на дан Усјеченија главе Јована Крститеља. Тај се празник и данас светкује тога дана и то само у Православној цркви.

МАТИЈА НИНОСЛАВ

Матија Нинослав бан (1232—1250) за време свога владања издао је Дубровнику четири повеље. У првој из године 1235. каже: „У Име Оца и Сина и Светога Духа амин. Аз раб божи Матеј са одмелом Нинослав бан босански кле се кнезу дубровачком, таком смо се клетију клел, каком се је клел Кулин бан”. У повељи из г. 1240. заклиње се „у Господа Бога нашег Исуса Христа и у Пресвету Богородицу девију владику Марију и у частни животворешти крст и у света божија евангелија”, итд. све у православном духу.“/…/

У својим повељама Нинослав је истицао напомене: „ако Србљин тужи Влаха (Дубровчанина) има да се парничи пред дубровачким кнезом, а ако Влах тужи Србљина има да се парничи пред баном”. Из тога се види да је Нинослав своје поданике сматрао Србима, а Дубровчанина Влахом, наиме Романом. Ови подаци јасно говоре да је Нинослав био верник Цркве босанске и православне вере, као Срби, исте вере.

СТЈЕПАН ДРУГИ КОТРОМАНИЋ

Стјепан II Котроманић (1314—1353) писао је за себе: „Аз бан Степан а зовом светога Гргура раб”. Са својим братом Владиславом издао је повељу кључком кнезу Влкославу, коју је утврдио пред дедом великим Радославом и пред гостом Радославом и пред старцима Радомиром, Жумбором и Влчком и пред свом црквом. Повеља је издата на Моиштри у кући госта Радослава. Доцније је издао и повељу кнезу Влцку, оцу Хрвоја Вукчића, великог војводе босанског, која се завршава речима: „А тко се порече, да је проклет Богом, Сином јего и Пречистом Матерју јего и частним животворештим крстом и четирими евангелисти и думанадесет апостола и четирими десет мученика”. Као што се види, повеље су издаване у православном духу.

КРАЉ ТВРТКО

Твртко I, његов наследник, на тражење кључких кнезова после смрти стрица му Степана II потврдио им је заједно са оцем Владиславом и мајком Јеленом поседе повељом која се завршава овако: „А тко ће то порећи или претворити, да је проклет Оцем и Сином и Духом Светим и Матером и четирими евангелисти”, итд. Твртко је крунисан на гробу Св. Саве у Милешеви 26. октобра 1377. као православни владар јер да то није био, братство милешевских монаха не би то могло извршити према црквеним прописима.“

СТЕФАН ОСТОЈА

Стефан Остоја (Котроманић) владао у два маха измећу 1398. и 1418. Године 1399. крунисан је у Милешеви и том приликом издао је повељу у којој каже да је дошао на престо својих прародитеља, видевши земљу „неимајућу свога пастира” и клео се у 318 никејских светих отаца.

СТЕФАН ТВРТКО ДРУГИ

Стефан Твртко II (1404—1443) такође је крунисан у Милешеви године 1421. У Трстивници је у цркви св. Григорија Богослова године 1443. дана 14. јуна издао повељу Дубровнику, у којој се и он куне у 318 никејских отаца.

ХРВОЈЕ ВУКЧИЋ

 

Хрвоје Вукчић, велики војвода босански, а пред крај и „херцег сплитски” проглашен од напуљског краља, кад је био на врхунцу своје моћи, основао је град Јајце и у њему цркву са звоником. У граду Звечају на Врбасу близу Јајца, издао је 15. јануара 1404. повељу, у којој се заклиње „поставив руци на светом евангелиу и на часном крсту Христеви”, а на почетку повеље означен је крст и она почиње речима „ва име Оца и Сина и Светога Духа”. Хвал, крстјанин, је написао свој чувени рукопис по поруџбини самога Хрвоја и Хвал је, како каже, радио ту књигу у храму великог војводе и херцега сплитског, па се из тога може закључити да је и цркву у Сплиту војвода сазидао. Пиштељић каже:“Филолог Даничић установио је да је по сликама и садржају књига намењена Православној цркви. Рачки је у својој расправи написао да се покушавало Хрвоја превести у римску веру, али да се у том није успело.“

 

САНДАЉ ХРАНИЋ

 

Сандаљ Хранић, босански војвода, са својом браћом Вукцем и Вуком и синовцем Стјепаном у једној повељи заклињу се на овај начин: „Ротисмо се и заклесмо на часном и животворештем крсту Господњем и четири еванђелисте и у дванаест врховних светих апостол и у 318 светих отаца „иже су ва Никеју”, итд./…/ Све његове повеље почињу са знаком крста. У Дубровнику је имао на чувању међу златним и сребреним стварима и једну златну иконицу, а кад је исту повлачио, послао је по њу Дмитра, старца Цркве босанске. Његова жена Јелена, кћерка српскога кнеза Лазара, стално је подизала цркве и старе оправљала. Тестаментом моли свога синовца Стјепана Вукчића да се брине о њима и заклиње га овако: „ва Светују Тројицу јединосуштнују и неразделимују”.

СТЈЕПАН ВУКЧИЋ КОСАЧА, ХЕРЦЕГ ОД СВЕТОГ САВЕ

Синовац Сандаља Хранића, Косача се, године 1448. прогласио херцегом од св. Саве и отада се у повељама заклиње овако: ,Ја Херцег од Св. Саве заклињем се у Господа Бога вседржитеља Оца и Сина и Светога Духа и у Пресвету его Богоматер и в силу частнога и животворештега крста Господњег и в евангелисте и дванаест врховних апостола”.

Из свих аргумената Пиштљићеви види се да су владари српске Босне и Херцеговине били православни, а не богомили.

Срби су, у Средњем веку, под новим богомилима подразумевали римокатолике. Миодраг Петровић о Душановом законику каже:“Посебну врсту одбране православља и осуде римокатоличке вере чини Душанов законик (1349. и 1354), где се у 1. члану под хришћанима подразумевају само православни, а у члановима 6−8. говори се о Латинима искључиво као јеретицима, док се у 85. члану прописује строга казна за оне који изговарају „бабунску реч“. Та бабунска реч је само једна –filioque, као римокатолички додатак у 8. члану Символа вере.

На тај начин су засведочили своје погрешно учење о томе да Дух Свети исходи не само од Оца, како пише у Јеванђељу(Јн 15,26), него и од Сина. Ето због чега су названи духоборцима, дуалистима, бабунима, богомилима, што ће рећи –јеретицима − о чему сам подробно писао у својим књигама.  Названи су и „новим богомилима“ зато што су, попут старих богомила, дуалисти, кад се ради о исхођењу Духа Светог. За разлику од таквог јеретичког учења, код православних је догматско учење да, по речима Светог Симеона Солунског (1410–1427), не може једно исто да истовремено извире (исходи) из двоје. Латини не разликују две глаголске именице: исхођење и послање, због „скучености њиховог језика“, како то Свети Сава преноси у једној (51) од трију глава (49−51) Законоправила против латинске јереси. Јер, Дух Свети исходи од Оца, а шаље се преко Сина.“

 

ЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛ

   

ФРЕСКА НЕМАЊИНОГ САБОРА У АРИЉУ                          

У задужбини Светог краља Драгутина, цркви Светог Ахилија у Ариљу, налази се фреска Немањин сабор која заузима северни зид првобитне припрате, изнад композиције Успење епископа Меркурија. О њој историчар Млађан Цуњак у „Теолошким погледима“ 1981. године пише:“На фрески је је у централном плану приказан Немања како седи на трону у свечаном одјејанију. Лево и десно од њега приказани су Св. Сава и Стеван Првовенчани. У другом плану, али у зони ниже, тј. са десне Немањине стране приказана је група православних епископа, благо подигнутих глава и руку. Епископи су такође приказани у свечаним одеждама, а њихове подигнуте главе и руке наглашавају одређену динамику. У истој зони, али са леве Немањине стране, приказани су епископи у сличним одеждама, нешто погнутих глава док положај руку јасно показује њихову бојазност и усплахиреност, што је строго везано за скупину целе фреске. Епископи са десне стране имају ореол око главе, за разлику од приказаних епископа на левој страни, поред којих се налази сигнирани натпис „полуверни”.“

Цуњак нас подсећа на пуну истину ове фреске:“Многи су мислили да је Немања одржао сабор против богумила и да их је протерао из своје државе. Оваква тврдња нема никаквих основа, а шго увелико потврђује и сигнирани натпис поред осумњичених епископа „полуверни ”. Сам натпис, као и иконографија приказаних епископа, јасно говори да се не ради о богумилима него о полувернима. Сада можемо поставити питање ко су ти „полуверни“. На овакво питање није тешко дата одговор, једино ако се пред собом има учење „богумила” и њихово схватање крста као и осталих догми везаних за спасење. Под термином полуверни могу се схватати верници који приказују крст и његову спаситељску моћ, за разлику од богумила, који презају од крста. Крст је за богумиле био камен спотицања, тј. основно средство ђаволске моћи. Имајући ово у виду, тешко је поверовата да епископи на чијим се одеждама налази приказан крст представљају богумиле, те нам се чини много вероватније да они представљају римокатолике. У прилог овој констатацији иду и временске прилике из периода градње цркве, тј. када је Црква имала доминантну улогу у држави, и када су црквене власта строго водиле рачуна не само о месту и начину градње него и о самом живописању.“

И у Сопоћанима је приказано како Немања на сабору осуђује нове богумиле – латинске полуверне, који су покушавали да покатоличе Србе у Средњем веку.

ЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛЛ

ГОРАН КОМАР, ИСТРАЖИВАЧ СРЕДЊОВЕКОВНИХ НАДГРОБНИКА, ТЗВ. „СТЕЋАКА“: СВЕДОЧЕЊЕ СПОМЕНИКА 

Наш познати истраживач средњовековног споменичког наслеђа Босне, Херцеговине и Црне Горе у интервјуима датим потписнику ових редова јасно је ставио до знања шта је пуна истина о наводном богомилству „стећака“, које је стећцима називао Мак Диздар, док су их Срби звали мраморјем.

 

ПРЕТХОДНИЦИ ГОРАНА КОМАРА

 

Ја сам сигуран да су претходни истраживачи стећака видјели што и ја. Покојна Маријан Венцел – извјесно. Њој, као странкињи, дугујемо захвалност за отварање овог великог поглавља српске народне историје у овом дијелу Балкана. Узмите њену књигу „Украсни мотиви на стећцима“ која припада седмој деценији 20. вијека. Пажљиво листајте њезине странице са хиљадама скица ликовних представа на стећцима. Гледајте даље. Узмите готово насумично осебујне композиције, богате и детаљно рашчлањене фигуралне сцене које и не изгледају да могу имати вјерско-црквено значење. А онда се, на примјер, осврните на бројне интернетске објаве нашег пријатеља истраживача Војина Спасојевића из Бијељине. Видјећете јасне аналогије које г. Спасојевић налази у хришћанској православној ликовној традицији. Али, ни случајно, од Маријан Венцел није мања заслуга Марка Вега коме је 1980. у Сарајеву објављена књига – збирка радова „Из историје средњовјековне Босне и Херцеговине“, чији су велики дјелови посвећени доказивању православног карактера старих гробаља те земље, а тиме и доминантног народног састава њеног.

 

СРПСКО ПЛЕМСТВО И ИСЛАМ

 

 

Када сам походио долину Дрине у њеном горњем току, хајде да узмемо подручје Чајнича, Фоче, Горажда, имао сам прилику да се увјерим да старији муслимански житељи тих крајева представљају одличне казиваче о старини. Ја сам убјеђен да они управо чине остатке пређашњег српског становништва које је током 15. и 16. вијека примило Ислам и које, једноставно, памти споменичко наслијеђе предака. Каткада, ове фамилије припадају ранијем српском властеоском елементу. Видите, када приђете истраживању средњовјековних споменика на пример у Дабру у источној Херцеговини, тамо ћете срести јасна казивања о српској припадности неких муслиманских родова. Постоји остатак манастира у селу Струпићи код кућа рода Бузаљка. У неким дјеловима општинске територије Калиновика, пронашао сам знатан број у науци неевидентираних старих крстова које је тамошње становништво потпуно сачувало. И тачно зна њихов положај и значај. Прилази им са поштовањем. Имате такав случај у Баорима у Гатачкој Површи гдје су Мемићи (овдје, могуће, стигли из Новога у Боки послије 1687) пазили и исправљали гробни крст са натписом.

Необично је важно да још једном истакнем увјерење да су наши сусједи муслимани апсолутно, као и Срби и римокатолици, баштиници стећка. Али, Срби су послије исламизације Босне и Херцеговине остали вјерно на томе наслијеђу, наставили масовно са укопима у стара гробља, продужили живот универсалном балканском писму – ћирилици и задржали вјеру светих.

 

КО ЈЕ ДИЗАО „ГРЧКА ГРОБЉА“?

 

Уколико би ми данас створили један тим научника из свих дјелова бивше Југославије и различитих вјерских и народносних припадности (иако подразумјевамо да су научници објективни и да вјера и националност код њих не играју никакву улогу) па им дали задатак да гробље по гробље обиђу читав простор бивше Југославије, овај тим би по завршетку задатка могао извјестити о сљедећем: убједљиво највећи дио православних гробаља обиљежених малим каменим надгробним крстовима између 17. и прве половине 20. вијека лежи у склопу средњовјековних гробаља начињених од стећака. Оваква гробља се јако често у народу означавају као „грчка гребља“. Број православних црквишта са јасно назначеним потковичастим апсидама која представљају саставни дио оваквих комплексних, слојевитих локалитета је јако, јако велик и у читавом простору Босне и Херцеговине јасно предњачи над осталим вјерама. Ово су мјеста на којима и данас живе Срби и у којима се, ако није извршено етничко чишћење у потпуности, као у неким дјеловима западних крајина, они и сада сахрањују. Доста је било случајева обнављања оваквих црквишта на чијим су темељима током 19. вијека, па и раније, подизане православне цркве. Ово су чињенице које би биле донешене из овакве екипне истраживачке активности када би она била обављена. Е сада, вјерујте ми, ја сам овакве увиде остварио од 2004. године, крећући се скоро на седмичном нивоу по Босни и Херцеговини, а такође, великим дјеловима Црне Горе. У томе истраживању су од великог значаја биле територије Бањана, Дробњака и Пиве, али и Боке и Никшићких рудина. Такође, то ће многе изненадити, подручје Старе Црне Горе. У многим мјестима су још увијек сачувани дјелови средњовјековних гробаља и када се нађете на њима, можете помислити да сте у Невесињу. Исто тако, догађало се да понесем овакве утиске: у неким дјеловима Гламоча видио сам крсне споменике који својим обликом неодољиво подсјећају на споменике источне Херцеговине, нарочито билећког краја. Да ме је неко на те локалитете довео везаних очију, па ми скинуо повез и тражио да кажем гдје се налазим, ја бих се опредјелио за Билећу, а не Гламоч. Ово сада истичем из разлога што сам са сарадницима и казивачима из мјеста у Херцеговини наставио са још детаљнијим мапирањима тог простора који је припадао русашкој господи Косачама и Павловићима. Све што тамо налазимо и последњих година потврђује ту упадљиву сличност у облику споменика, а често и главних пластичких украса и представа какве се виђају у оба краја. Овдје ћу поменути само рељефне представе сабљи и сјекира.

 

КУЛТУРНО И ЦРКВЕНО ЈЕДИНСТВО

 

Све што у том историјском простору межете видјети свједочи културно и црквено јединство средишњег Балкана.  А снажно је и темељно исказано мноштвом владарских архивских докумената Босне. Титулатуре су јасне и њима је истакнут историјски и генетички примаријат српског народа и српског имена као доминантне народносне ознаке старе Босне и Хума. Аренге ових аката говоре правовјерност владара, али ја сам убјеђен да је слика свагдањег живота оличена у епитафима и ликовности гробних споменика још и пуно снажнија потврда вјерског карактера земље. Црква, црквена зграда, је темељ свег тог сложеног материјалног културног наноса Босне. Босански крстијани се сахрањују у црквама.

 

ТЕСТАМЕНТ ГОСТА РАДИНА

Необично је важан тестамент госта Радина, који је био у служби Стјепана Вукчића Косаче,  који је судећи по титули припадник те црквене организације. Ево што, укратко речено, можемо закључити на основу ове његове опоручне изјаве:

• Гост Радин и његова Црква исповједа „праву вјеру апостолску“ у Вишњег Бога и Свету Тројицу нераздјељиву и јединосуштну.
• Празнује дане Рођења Христовог, Свето Благовјештење, Васкрсење, али и Светог Великомученика Георгија. Такође, Вазнесење и Светог Петра и Павла, као и Светог Архиђакона Стефана, Архистратига Михаила, Свету Неђељу, Пресвету Богородицу и Све Свете.
• Тако Црква изражава и исповједа Никејски Символ Вјере како говоре и повеље Босне и Хума/Херцеговине.
• Празнује петак и недјељу.
• Црква, дакако, посједује храмове и у њима укопава своје припаднике (како у Петровићима, Влаховићима, Милима…).
• У црквама се пале свијеће и одржавају парастоси.
• У Цркви дјелује монаштво оба пола.
• У Цркви постоји Крсно име.

 

ЧЕГА СЕ ТРЕБА ОСЛОБОДИТИ

 

Српски народ би требао да се ослободи Босни наметнутог обрасца и увјерења да све што је старије од његовог дједа или прадједа припада другим народима. Такав је образац наметан и онда када се уопште није могло одредити који су то конкретно народи запосједали његов етнички простор. Ужасне ефекте имао је и пренаглашен научни став о миграцијама, дакле босанско-херцеговачкој српској имиграцији током 19. вијека. Став који није сагледавао културолошки контекст. Није истовремено истакао факт српско-српског сусретања на којем ја инсистирам од 1998. године. Усељени, на пр. из Црне Горе или Дробњака, на својим новим стаништима затекли су „старинике“. Осим тога, у старом крају био је стећак уобичајен. И под стећак и поред стећка су се наставили укопавати тамо гдје су доселили. Код нас, велику важност у самозатирању идентитета одиграо је снажни традиционални родовско-братственички изолационизам, тежња ка затварању у сопствене атаре и фамилијарна наслијеђа.  То сада има погубан утицај у Црној Гори гдје братства доживљавају цркву као њихово братственичко власништво. А наши поморски трговци у Боки још почетком и средином 18. вијека своје мисли и дарове опоручно упућују цјелини Православља. Од Хиландара до Синаја. Они, као приложници, хране идеју која је тотално интегралистичка. Да подупру васељенску Цркву. Цркву праотаца, првих патријараха. Читаву развојну линију Православља. Ту, у том универсалистичком концепту и рефлексу, лежи пут српском народу. Његова Црква је српска, а Срби њоме подупиру свеопшту црквену зграду од постања. Још и више, у равни вјере и морала, њу подупире прости динарски горштак који гледа како ће из циркадијалних животних ритмова оскудне крашке вртаче извући хљеб за своју дјецу. Он је својом жртвом раван старозавјетним оцима.”

Тако сведочи Горан Комар.

ЗА КРАЈ

О „патаренима, народу босанском“, које je угарски краљ Лајош I превео на „праву веру“, да би их њихови „јересијарси“ ( то јест, свештенство ) опет вратили у „заблуду“ ( за паписте православље је увек било заблуда ) писао је Петар Ранзанус у својим Epitome rerum hungaricarum. Он, међутим, добро зна о каквим је верницима реч. Описујући борбе краља Матије Корвина са Турцима око Јајца 1463/4. године, Петар Ранзанус говори  о становничима Босне да „поштују Христа према обичају источне цркве“. Нема ту, дакле, никаквих манихејаца – Босанци су православци, а православци су папистима „крв на очима“.

Да сведемо причу. Ђорђе Ћапин, у свом тексту „Мит о богумилима“, објављеном 1995. године, даје јасну слику свега о чему смо већ говорили:“ Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XV вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су “јеретици”, “манихеји”, “патарени”, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред. (До данас је тај став знатно ублажен). Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (ex Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени “богумили” наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима. Насупрот лажи о “богумилима” који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама. Карактеристични надгробни споменици “стећци” су a priori без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о “богумилима”. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Картирањем малобројних некропола оријентисаних сјевер-југ у рубним подручјима, једном ће се више сазнати о католичењу Срба и најранијим коријенима данашњих “Хрвата” у Босни, Херцеговини и Приморју. Огромна већина стећака је смјештена поред православних цркава (укључујући рушевине и цркве које су касније преотели римокатолици). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика – Скадарско језеро и Јадранска обала – Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима. Због тога су и уништавани, нарочито на Приморју. Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби. Све доказе о правовјерности Срба средњевјековне Босне тешко је укратко и набројити. Насупрот њима постоје само измишљотине и конструкције које није могуће озбиљно узети у обзир, а никад не би ни настале, нити се одржале до данас, да иза њих није стајао политички интерес растакања Српства и отимања српских територија.“

Крајње је време да почнемо да учимо своју праву историју.

ПРИРЕДИО И КОМЕНТАРЕ НАПИСАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Измењена и проширена верзија текста објављеног у историјском додатку „Вечерњих новости“.