Још није ни званично преузео функцију председника, још није ни преузео фотељу од Мила Ђукановића, још није ни задужио печат и председничку лимузину, а већ је штреберски и ревносно појурио да, као покварена плоча, свакодневно понавља евроатланску мантру.
Је ли ово ико очекивао?
Да будемо искрени, тешко да је ико очекивао да ће Црна Гора после велике победе над вишедеценијским аутократом да промени државни курс.
Тешко да је ико очекивао да ће у Црној Гори, као земљи која је у чврстом НАТО загрљају, да се уопште и разматра отпризнање Косова.
Нико није ни помислио да ће смена Мила означити и заокрет земље према другим геополитичким половима и да ће ико званично да предложи укидање бесмислених санкција Русији.
Нико није веровао и да ће нови председник кога су масовно подржали грађани Црне Горе српске националности да се супротстави ужасној западној парадигми Сребренице против Срба.
Али, тешко да постоји неко ко је прошле недеље увече, док су Јаковљеву победу славили масовно грађани и сви опозициони политички лидери, предвидео да ће нови председник толико офанзивно и полтронски да се дан за даном све више и експлицитније додворава западним „господарима“.
Тешко да је Милорад Додик, председник Републике Српске, могао да помисли да ће Јаков, кога је подржао на председничким изборима против Мила, само неколико дана после затварања биралишта да лупи жиг Србима да су починили геноцид у Сребреници.
Тешко да је ико очекивао баш оволики степен удвориштва.
Битка није почела, а меци испаљени
Не знамо да ли је реч о занесености, страху, политичком неискуству, преузетим обавезама или испуњавању наређења из западних кабинета, али нови председник Црне Горе Јаков Милатовић испалио је све своје метке док битка још није ни почела.
Већ у првој, уводној епизоди, открио је све карте, избифлао све добро научене поруке, избацио на талон све адуте, показао колико му је чврста политичка кичма, доказао да је добро научио лекцију, изрецитовао дословно свима познату песмицу…
И можда то тако и мора у ситуацији у којој је Црна Гора. Можда и не знамо колики маневар уопште имају тамошњи политичари, можда не можемо ни да замислимо колико је ограничена слобода одлучивања владајућих лидера у балканској НАТО земљи. Можда не можемо да докучимо како изгледају први разговори са западним амбасадорима…
Лекција и за Србију
Али, и на примеру велике победе Јакова Милатовића и свему што је следило, можемо да научимо колико је битно кад држава, као што је Србија, има самосталност и независност у овом новом геополитичком лудилу.
Можемо на овом примеру да схватимо колико је историјски важно што држава Србија успева већ више од годину дана тоталитарног западног рата против Русије да очува своју политику.
Можемо можда да разумемо колико је данас, у време глобалног цунамија, тешко Србији да се бори за одбрану Косова и Метохије у оквирима своје државне територије.
Можемо само да наслутимо како је играти у овом балканском гротлу, а не понављати свакодневно тачно формулисане поруке Лајчака, Бореља, Хила, Ескобара.
Не знамо да ли је Јаков Милатовић у првих недељу дана уопште могао, одважније, боље, дрскије и другачије.
Знамо да је Србија, у односу на ту евроатлантску клаустрофобичну задатост, ипак земља која на светској шаховској табли, може самостално да повлачи потезе. Да дише и игра.
Нека ти је срећно, Јакове!
