Срђан Воларевић:  О неурачунљивој вери у Запад међу Србима

Читам „Књигу издаја…“ Владимира Димитријевића, електронског формата, пред штампање. Послао ми ју је пре неколико дана. И уз неколико успутних шокова стиже ми најновији, у делу где говори о Косову и Метохији.

Шта год да наведем, какав год опис да изразим, колико год настојао да обухватим све то, сав ужас који је Запад сасвим отворено кренуо да утерује и утискује у наше српске животе – биће недовољо. Сад ми сасвим разговетно и јасно предочавају се намере и тежње Запада у речима генерала Мајкија који је, на тражење заштите од Шипоса једне старије Српкиње, хладнокрвно рекао: „Ми смо овде да вам помогнемо да се иселите са Косова и Метохије“. Није баш дословно, али с тим смислом.

Ал да почнем од Крајине, Републике Српске Крајине.

Већ када су јединице УНПРОФОРА стигле у Крајину, са задатком да спрече ма каква ратна дејства, у саставу тих војних јединица Уједињених нација, били су се нашли и неки Црнци, из Африке. Не могу да се сетим из које земље.

За разлику од Западњака, ови питоми и благородни људи очас посла прихватили су Србе као себи равне. То је до те мере осликавало блискост, да сам међу Црнцима упознао оне који су се са радошћу одазивали на имена Јован, Петар, Стеван – и већ су говорили понеку српску реч, најпре „добар дан“ и „хвала“.

Западњаци су, за разлику од ових питомих и благородних и веома култивисаних људи, имали не само уздржан него и одбојан став према домаћем становништву, већ и не ретко и однос препун презира.

После сам сазнао да мандат једне смене траје 6 месеци, па уместо њих долазе други. Црнци су били само један мандат – и никад више. Затим сам сазнао да пре него што Унпрофорци дођу у Крајину пролазе обуку на којој им се на предавањима бруси сазнање, уз обилну документацију, како стижу међу диваљ, примитиван, крволочан и сасвим некултивисан народ, склон насиљу, убиствима, пљачки и сасвим без икаквих култивисаних одлика. Али како већ после највише месец дана, упознавши се са врло високим и многостолетним наслеђем у култури, обичајима и вери Срба, далеко од тога да су насилници и окупатори, веома брзо мењају мишљење, па се чак усуде и на неслужбене односе са домаћим становништвом. И колико сам разумео што је од Унпрофораца неко с вишим војним чином, његова обука за Србе је темељнија и садржајнија. Док обичан војник скоро да и нема неку обуку те врсте, осим оне војне, по НАТО стандардима – лично сам се уверио.

Веома је јасно зашто је то тако. Нека мисли ко шта хоће, зна се ко у војсци командује а ко извршава. Осим тога плате су им биле веома солидне, за њихове домаће услове, па није ни чудо што се дешавало као, на пример, међу Канађанима, који су у Крајини боравили, као војник без чина, по неколико мандата.

Највернију илустрацију односа УНПРОФОРа према Србима показују неколики упади Хрвата у Крајину, када је та војска Уједињених нација без икакве савести долазила на поприште већ извршених покоља Срба, спаљених села, искасапљених Срба и домаћих животиња… као што је забележено и неколико случајева када је УНПРОФОР наводио војску Хрватске на места где треба Србима приредити заседу – и масакре…

Упоредно са борбом за слободну Републику Српску Крајину, као и за Републику Српску, Срби су од Запада, па осталог света, добили свеукупну и свесветску изолацију, као што су се лепрозни некад држали далеко од здравих токова живота, сведени само на своју болест. Творац тог изума је Запад, тојест Хапсбурзи. У свему томе, уз многа имена лица без смисла за истину, са Запада, почасно место припадало је оном Русу кога су Бенковчани звали Козији Рог (од Андреј Козирјев), а који данас, у крилу врховне западне вредности, у уживању, благује у благодетима Мајамија, на тлу своје обожаване земље Америке.

Колико је чедо Запада УНПРОФОР чувало Републику Српску Крајину, по још увек важећој резолуцији 743 Уједињених нација, толико данас од онога што су чували нема ни трага ни гласа, да би се показало да та резолуција се тиче предметне земље, али не и Срба који ту живе.

Сада имамо опет Запад и опет са страшћу миротворца (и приручником о људским правима, из којих су искључени Срби), по резолуцији Уједињених нација број 1244, где се оружане снаге тог истог Запада обавезују да чувају мир на Косову и Метохији. О силини тог западног чувања  мира сведочи Мери Волш, Иркиња, која казује са страница књиге Владимира Димитријевића.

Најпре је, по наводима из књиге, сведочила о томе како су од Срба на много начина угрожени Албанци палили српске куће, у читавом низу села, у време када ту више није било српске војске. Та паљевина дешавала се под преданом заштитом западних миротвораца, под именом КФОР, језик да се укочи ономе ко каже Кејфор.

Зар ту игру ватре и дима под заштитом западних миротвораца и човекољубаца (у шта нису укључени Срби) нисмо гледали у Републици Српској Крајини после 4. августа – као на пример, када су у Кистање стигли војници Републике Хрватске са цистерном бензина и од куће до куће све, СВЕ, спалили.

А онда је ова Иркиња, Мери Волш, мимо свеукупног Запада, сведочила како су Албанци, под заштитом и будним надзором зарад ефикасности, истих Западњака до раних јутарњих часова кроз српске делове града (не наводи се име) палили, пљачкали и убијали махом старије Србе. А на снази је била резолуција 1244 већ четири месеца, док су Западњаци у међувремену чували мир и безбедност, без и једног јединог српског војника.

А када је Мери Волш по задатку ишла у Гораждевац, српско село у околини Пећи, њени предпостављени упозоравали су је да су у том селу лопови, убице и, укратко речено, опасна лица, будући наоружани до зуба, па да очекује како ће бити силована и најпосле убијена. Сва та упозорења била су упакована у то да све што постоји у селу, сељани су опљачкали од Албанаца.

Дакле у длаку исто као и у Републици Српској Крајини.

Мери Волш, као права Иркиња, крви Чарлса Стјуарта Парнела, није се дала уплашити пред Западним лажима. У Гораждевцу је међу углавном старијим Србима доживела необично висок ниво култивисаности и гостољубља, у тешко сагледивој немаштини и оскудици.

Пред истом корпом лажи Запада Мери Волш се нашла и када су јој предочавали српске цркве и манастире…

Као што је Запад казивао и за српске православне храмове у Републици Српској Крајини…

Мери Волш у књизи Владимира Димитријевића наводи још неке миротворачке и филантропске подвиге Запада, али већ ово овде наведено је као врх воље, делања и циљева Запада – Запада који се данас своди на Америку, али не мали удео у томе припада Великој Британији (баш великој), уједињеној Немачкој, Француској и осталој европској боранији међу силницима (онако као што су и чобани на Велебиту за време Републике Српске Крајине знали да Вацлав Хавел финансијски помаже Републику Хрватску у рату против Срба – мада су му Срби помагали за време његовог дисидентског робовања, да прехрани породицу, директно од преводиоца текстови његових драма стизали су на даске београдских позоришта, где његову незахвалност имамо схватити као европску вредност).

Меродавна европска вредност је све оно што су Западњаци казивали честитој Иркињи Мери Волш, и то је тај ужас који нам се од 1990. насилно улива у наше душе, понајвише нашим властима са снисхођењем, недостојним оног ко припада светосављу.

Да ми то поједноставимо, без тежње да будемо налик Западњацима, јер се у томе садржи наш ужас и наше брисање са мапе живота пред Богом и пред људима. Онако као што нас власт већ тридесетак година туче у главу да морамо да мењамо свест, као што су то радили и комунисти, па међу Србима изродили мрзитеље Срба у необично великом броју…

Шта је мене брига што Западњаци не могу да остваре самопоштовање уколико наспрам себе немају дивљака, примитивца, злочинца и крволока? Штоно рече народни вођ Велике Британије 1999. године у рату Запада против Срба: „Ово је рат добра против зла“.

Па онда Западњаци иду по свету и траже зле народе и диктаторе.

И како таква свест, са том тежњом, фино и Гетеовски упаковано у лик Фауста који душу своју даје ђаволу зарад свог циља, може иоле даље да види ма шта осим самога себе? Као у случају када је Ворен Кристофер, виско рангирани Американац у америчкој власти, од неког европског колеге, током рата за Републику Српску, захтевао да овај говори да су Срби агресори и окупатори, а овај му је учтиво одговорио да је то потпуно немогуће, јер су  Срби ту одувек. А овај је њему рекао: „Утолико горе по Србе“.

Као носећа тековина западног лика живота усправља се на оваквом установљавању зла – јер тиме ови што траже зло стичу морално покриће за пљачкање, убијање и покоравање примитиваца, како се иначе односе према нама Србима. Да се тиме чак и поносе, за шта мени нису били потребни амерички филмови о уништавању дивљих Индијанаца и отимању њихове земље, слушао сам од једне жене у покрајини Венето, у Италији, како се на сва уста хвали да је потомак оног Дандола који је као главни пљачкаш међу крсташима из Константинопоља толико се накрао да је тиме могао да купи целу Венецију. (Посетиоцима Венеције препоручујем да пажљиво сагледају Трг Светог Марка – све што носи елеганцију, лепоту и раскош – потиче од те пљачке.) Зар Лувр, или берлинска Пинакотека, или лондонска Тејт галерија није исто што и хвалисање оне личности на свом пореклу са пљачкашем Дандолом.

И да се запитамо: зашто би по свету неко тражио зло?

Одговор је толико прост и једноставан да га најчешће и не примећујемо. Па зато што је у том духу тражења зла садржана гордост, јер та тежња међу људима и пред Богом происходи из гордости.

Погледајмо само, на пример, оног нашег славног глумца и филмског режисера, како у камере објашњава стављање свог потписа на онај чувени апел за спас Србије, где се окупило елитно цвеће оног што се у свакидашњем говору ословљава као другосрбијанци. А довољно је и само његово име да поменемо и видећемо да он себе, испред свих тих потписника, сматра оним понајбољим делом Србије и Срба. Као што то можемо видети и код оних професора на Филозофском факултету, на групи за историју. Сви они о себи мисле на исти начин – а оно што је срж њиховог вредновања и томе следственог расуђивања своди се на препознавање зла, међу осталим делом Срба.

Зар то по духу није исто оно што је и Запад повело на Србе, од 1990. до дана данашњег, и не пушта их ни у једном виду животног испољавања, од Српске православне цркве до вртића и основног образовања.

А сада су ударили и на најтананији, најдубљи и најсрпскији израз живота: ЈЕЗИК. (Због родне равноправности.) У језику постоји зло – и теба га елиминисати, онако као што су комунисти одмах после рата елиминисали идеји комунизма неподобне Србе. То је тај дух потраге за злом и његова елиминација! Као код Западњака што се на тај начин односила у епоси колонијалних пљачки по свету и наметању сопствених образаца живота. Да се и не питамо зашто се римокатолицизам по свету ширио огњем и мачем, и међу, по духу верној деци римокатолицизма, протестантима, англиканцима, калвинистима…

Та западна тековина, данас у свом врхунцу, као природна последица свеукупног следа догађаја од владавине комуниста, код нас не само да бива слављена и уважавана, него се узима и као мера живота. И пред нама сада није питање да ли ћемо се борити против духа зла, већ питање јесмо ли достојна чеда Светога Саве, па по томе следбеници смерности, одрицања, трпељивости и љубави према сопственом роду српском, отаџбини и Господу и Богу нашем Исусу Христу.

 

 

Срђан Воларевић