СРЂАН РИСТИЋ: Учи сине да се не би мучио (радио)

Те кишне септембарске вечери Милораду Станојевићу, угледном љубовијском домаћину, зазвонио је телефон. Брз поглед на екран изазва благо извијање његових усана. Био је то његов велики пријатељ, Раде молер. 

– Помоз’ Бог, Радојице!

– Бог ти помогао, легендо моја! Шта радиш?

– Ево управо сам вечерао. Ти?

– ‘Ајде на част!

– Шта се прославља?

– Михајло ми уписао факултет!

– Молим?

– Шта молиш? Сутра је недеља, иди у цркву па се моли, а сад се облачи и долази. Ево Драгица ставља кафу. 

Спустио је слушалицу гутајући кнедлу. Мисли су га одвеле 20 година уназад, у време када је његова мезимица Соња уписала архитектуру. Сетио се тог узбуђења, среће, очинског поноса и мајчиних суза радосница. Сетио се и свега што је уследило. Најбољи, ђак, најбољи студент, најбоља на мастеру. Соња је убрзо отишла на докторске студије у Швајцарску. Тамо је упознала и доктора Клајверта за ког се након годину дана забављања удала. Јавља се понекад. Долази једном у 3 године, на 5 дана, скупа са зетом и Милорадовим унуцима (Адрианом и Алеком) који не разумеју српски. Унутрашња туга надвладавала је осећај поноса на своје дете који је Милорад јавно истицао.

 

Обузет мислима, суморног расположења, Милорад је стигао код пријатеља. На вратима га је дочекао Раде Молер, стежући му руку својом кошчатом шаком уз осмех подгрејан ракијом. Трпезаријски сто красили су мезе, жуја домаће производње и свеже кувана кафа.

– Ето пријатељу, дође и тај дан! Мој Микица факултетлија! Је л’ верујеш? –  упита Раде поносно.

– Ето пријатељу, веруј ми да не могу. А шта је уписао?

– Вишу пословну! – обзнани Драгица, дебела супруга Милорадовог пријатеља.

 Била је добра жена, домаћица, чији је пасуљ са ребрима био надалеко чувен. Скромног образовања и још скромијих схватања, која су годинама градиле „talk show“ емисије ружичасте телевизије.

– Па шта ће му то?

– Како шта ће? – изненади се госпођа. – Треба дете да има факултет!

– Али, шта ће му? Раде, ти имаш посла преко главе. Добро и зарађујеш колико знам, и стално кукаш како ти фали радника. Што не убациш дете да ради? Да буде свој човек.

– Па јесте, знаш, али…. – покуша Раде да одговори, али му, испровоцирана Милорадовим предлогом, Драгица упаде у реч.

– А што да не заврши факултет?! И гори од њега су завршили! Кад је мала Васићка отарасила, може вала и мој Михаило.

– Е, вала си лепо рекла! Отарасила. Отарасила и ради као конобарица. Ни то не ради како треба. Не зна ни добар дан честито да каже. Кафу ми увек проспе. Боље да су је послали на неки курс за угоститељство. Од тога би бар било неке користи.

– Па кад нам је таква држава, па дете не може да добије посао у струци. Ма, само треба ићи одавде. – констатовала је домаћица незадовољно, износећи на сто, чувени српски аксиом, да је држава, увек, крива за све. 

– А како ви мислите да Михаило заврши ту школу? Он је једва и средњу завршио. – опрезно упита Милорад.

– Раде је добар са Оном женом што је свима завршавала. – конспиративно се повери Драгица, нагињући своју дебелу телесину у правцу госта.

– Ама Драгице, шта има дете од тога?! 

– Није тако, Миле. Ипак је другачије кад има факултет… – помирљиво се огласи Раде Молер, покушавајући да смири тензију. Заћута на моменат, па настави.. – Него сам хтео нешто друго да те питам.

– Кажи, роде.

– Прича се да ће општина дати стипендије за најбоље студенте. А ти си добар са Председником. Што не видиш да то мало прошире? Да добије и Михаило, па кол’ко год. Заувар је.

– Види, Раде. Ја да се питам, не би имали ни ови најбољи, а камо ли ти што им Она завршава.

– Што бре тако?

– Зато што ми од свега тога добијамо само варош без омладине!  Баш сам неки дан био са Професором. Каже, у задњих 10 година, од 1200 свршених средњошколаца у Љубовији, скоро 1000 је уписало нешто. Већина по принципу „плати па се клати“. – Милорад отпи повећи гутљај ракије, па настави подругљиво. – „Учи сине да се не би мучио“ или радио, како год. „А што да нема факултет? Има овај, има онај“. Глупости. Глупости и комплекси. А слушао сам и децу.  „Идем мало да се зајебавам“ веле.

– Немој тако, Милораде! – избечи Драгица своје ионако крупне очи, погођена.

– Драгице, од тих 1000 садашњих факултетлија, пре 40 година, док је школа била школа, пола не би завршило ни средњу. Ни ти је ниси завршила, па шта ти фали? Добра си жена, мајка, домаћица. Одгајила си троје. По мени, ти си успешна жена. – Драгица се збуни, ненавикнута на комплименте. Милорад настави – У то доба, од 1000 ђака, факултет би можда уписало 100, а завршило 50. Не знам колико их сада заврши, а колико глувари по Београду, али знам да се највећи број у Љубовију не враћа.

– Што па и да се враћају? Шта ће овде? Годинама није отворена фабрика. – наставља по свом Драгица, на части, која се одавно претворила у расправу.

– А шта, шаљу људи децу на факултет да би радила у фабрици? Није него. – Милорад се кисело насмеја на тренутак, па настави, смртно озбиљан, лупкајући кажипрстом по столу. – Ко је потенцијал, треба да се школује. Али ми није јасно слање на високе школе, деце, која нису тог капацитета. Протраће године, потроше брдо пара и ништа. 

– Чујеш ти шта ти ја причам? Михаилу ће све завршити Она.

– Џаба кад ништа неће знати! Не могу да се снађу ни ови што знају, јер их је превише. Па је л’ ти мала Миркова била један од бољих студената?

– Она се одмах запослила у Београду! – Тријумфова Драгица. 

– Запослила. За 50000. Више од пола јој оде за кирију. Да јој Мирко не шаље паре и торбу са храном не би имала шта да једе. Раде, узми то дете под своје и направи човека од њега. За време што му Она заврши диплому, може постати врхунски мајстор. Опрему и алат ћеш му купити за пола пара које би овако дао.

– Другачије је кад има факултет. – остаје при свом Драгица не пружајући супругу прилику да одговори. – На крају крајева, ако не буде имао овде шта да ради, имаће у Немачкој.

– Не треба му Немачка. Занатлије и у Љубовији сасвим пристојно зарађују. Знаш и сам, Раде, колика ти је тарифа и колико посла имаш. 

– Па кад знам посао. – поносно констатова мршави Раде Молер, нагло исправљајући кичмени стуб .

– Управо тако. Мајстора скоро и да нема. Већина су приучени дунстери. И опет раде! Керамичаре, столаре, зидаре, водоинсталатере, фасадере, браваре, вариоце, ма све живе занатлије, мораш да молиш кад ти нешто требају. Кад измолиш, дођу, и огуле те к’о јарца. Још им будеш и захвалан. Просто и једноставно, нема их. Три’ес’ фирми из Љубовије поправља хидраулику у Мионици. Иди бре… Па и жене које су се определиле остале су честите на шминкању, шишању, ноктима… –  Милорад, искапи чашу, па настави. – Да сте ме питали да тражим да стипендишу децу да науче занате и остану да живе и раде овде, отишао бих колико сутра. У ствари, стварно ћу отићи сутра до Председника да му кажем то. Што се факултетлија, који ће долазити овде само за Божић и Регату, тиче, за њих питати нећу. Нећу богами. Нећу, све док ја, ако ми пукне цев у кући, могу само да се убијем јер нема к’о да дође да је поправи, . И зашто да их стипендише Љубовија кад се у њу вратити неће?

– Па шта ће овде?

– У праву си. Ништа. Ни не треба да се врате. Вратила се она мала из Лоњина да предаје енглески, није било бољег професора од ње.

– Шта би са ње?

– Шта ће бити. Није била политички подобна. Направише је лудом и оставише без посла.

– Много си ти паметан, Милораде. – са рукама на куковима, прекину Драгица ћутњу, уситнивши крупним очима. – Значи мој Михаило да остане без дипломе и да ради молерај са Радом, а теби ћерка завршила факултет и живи у Швајцарској! 

Као да нешто тражи погледом, у дну, празне, ракијске чашице, Милорад промрмља тихо. – Зато и кажем…

Напољу је и даље падала киша. Суморан и замишљен, Милорад је корачао према својој кући. У руци је носио затворени кишобран.