Срђан Перишић: Украјинско питање је главно за будући статус Русије као светске силе

Аутор: Срђан ПЕРИШИЋ, професор геополитике

КОНФЛИКТ на истоку Европе, у Украјини, који је истовремено и светског карактера на релацији Русија-Запад,последица је вишевековне западне стратегије онемогућавања и обуздавања Русије да делује као светска сила. С тим у вези, украјински конфликт има и своју унутрашњу и спољну димензију, и дубоки траг кроз историју.

Унутрашња димензија конфликта се огледа у располућености савремене Украјине на језичкој, верској, политичкој и економској основи. Спољна димензија је, дакле, геополитичко онемогућавање Русије да се искаже у својој пуној снази на светској сцени.

Управо спољна димензија, геополитичко сузбијање Русије, кључни је фактор који је и изазвао располућеност Украјине.

Спољна и унутрашња карактеристика су кроз историју постале каузалне, тј. толико повезане и испреплетене да их је тешко одвојено посматрати. То се види ишчитавајући историју Русије, почев од 15. века.

Унијаћење Руса – подлога данашњег конфликта

Знамо да је Русија и настала на простору данашње Украјине као Кијевска Русија. Под кијевским кнезом Владимиром I Русија је примила хришћанство 988. године. Но, прво геополитичко онемогућавање Русије да буде империјална почиње оног момента када московски кнез узима титулу цара.

Наиме, после крунисања Ивана IV за цара 1547. године, обједињене руске земље постају Руско царство. Упоредо са тим заживљава идеја да је царска Русија наследник Византије и Трећи Рим. То је био повод да се тадашње европске краљевине усмере да под будним око Римокатоличке цркве спрече Русију у њеном империјалном развоју. Поготово имајући у виду да је Русија била идејно другачија од остатка тадашње Европе.

У пракси је то значило да се Русији наметне вазални однос и да се она поримокатоличи. Циљ је био исти тада као и данас – свођење Русије на једну обичну европску вазалну покрајину без њеног вредносног и геополитичког идентитета.

Већ од 16. века покушавало се да се у Кремљ инсталира владар који ће бити по вољи римокатоличке Европе.[1] У томе није било успеха, али зато су унијаћењем Руса у Галицији (запад Украјине) створени сви услови да данашња Украјина, као доминатно православна земља, буде располућена не само верски него и геополитички, а Русија да се геополитички онемогућава у свом цивилизацијском развоју.

Унијаћење није само верско преобраћање и потчињавање римском папи, већ представља, како наглашава немачки историчар Карлхајнц Дешнер (Karlheinz Deschner), највећу чежњу Рима од тада до данас.[2] Наиме, у западним и јужним руским земљама, које данас припадају Украјини, Ватикан је уз помоћ Пољске направио унију, која и да данас траје.То је било крајем 16. века када су западне и јужне руске земље дошле под пољску власт.

Пут ка стварању уније оног времена био је веома дуг, препун насиља и превара, подмићивања и злочина.[3]

Унијаћење је било заустављано само после враћања западних делова Русије под власт руских императора, да би се поново масовније активирало са Првим светским ратом и падом Руског царства 1917. године.

Занимљиво је да идеје уније нису замрле ни након формирања Совјетског Савеза.

Римска црква је схватила да има добру прилику да се поново инфилтрира, како би православне Русе преводила или у унију или директно у римокатолицизам. Томе је погодовала и чињеница да је Руска православна црква под Лењиновим комунистима много страдала и да је већина епископа била или у затвору или у избеглиштву.

С тим у вези, Ватикан је формирао „Commisio pro Russia“ (Collegium Russikum).

Основана је са намером да се уведе римокатоличка мисија у совјетско подручје и духовно припреми нека нова унија.[4]

Колегијум Русикум је католички бискуп Михаел Бузалка 1951. године назвао „завод за васпитање ватиканских агената“.[5]

Са геополитичког становишта процес унијаћења православних Руса створио је у руском националном корпусу располућеност и двојност, како на религиозном пољу тако и на политичко–државном.[6]

Унијаћењем се одродио један део Руса од своје матице. Тиме су се они сврстали у потпуно другачији културно–цивилизацијски пол, што је опет омогућило да се у руској држави геополитички уклини западни фактор.

Наиме, унијаћење је утицало на формирање „галицијске идеологије“ која сматра да Украјинци нису Руси, већ нација која нема никакве везе са Русима. Последица ове идеологије је насилна украјинизација Малоруса, Карпаторуса и Русина током прве две деценије совјетске власти.

Унијаћење и „галицијска идеологија“ су створили темеље данашње Украјине. Украјину то чини полугом западних интереса у слабљењу Русије на њеном путу.

Друго, активношћу Ватикана на Западу је створена једна неискорењива одбојност према руској цивилизацији. Већина интелектуалаца на Западу Русију сматра туђинском у односу на њихову културу.

Западни историчар Арнолд Тојнби признао је „да је Русија туђа Западу не због њеног тобожњег експанзионизма него због своје ‘упорне привржености туђинској цивилизацији, чак до доба бољшевичке револуције 1917. године’.“

Тојнби је признао да Запад руску културу све време посматра као „варварску“ имајући у виду да руска култура представља наставак византијске цивилизације источно-православног хришћанства.[7]

Управо, одбојност према Русији, својеврсна русофобија, и чињеница постојања Украјине, представљају повод за ангажовање Запада предвођеног са САД да спречавају геополитичку обнову и наступ Русије у Евроазији.

Почетком 90-их година двадесетог века, због слабости саме Русије био је неминован њен геополитички губитак у Украјини.

је без Украјине враћање на предпетровски перод, што представља пропадање три века напора руског народа на стварању државе. Губитак је, истиче амерички геополитичар Бжежински, драстично ограничио геостратешке опције Русије.

Чак и без балтичких држава, уколико би повратила контролу над Украјином, Русија би могла да буде лидер једне одлучне евроазијске творевине.[8]

Дешавања данас око савремене Украјине имају обележја слична унијаћењу од 16–20. века. Ако је у старије време тежиште било на исказивању предности у поримокатоличавању и унијаћењу западних Руса, данашњи нагласак је на политичким, економским и вредносним предностима учлањивања у Европску унију – евроунијаћење.

Застава Новоросије (у рукама

познатог политичара Олега Царјова)

Увеличавају се предности чланства у ЕУ, а елити Украјине, и осталих земаља на које се врши притисак за учлањење, као и у стара времена, дају се обећања да ће имати равноправни статус у свему са елитама водећих држава Уније.

Прихватањем вредности Римокатоличке цркве у времену унијаћења, а данас прихватањем западног либерализма, мења се вредносни, колективни идентитет дате нације. У Европи старог времена то је значило поримокатоличавање, данас је у питању прихватање либералне идеологије, тј. ослобођења од сваког суштинског идентитета.

На политичком плану унијаћење је означавало вазалство под окриљем Ватикана и римокатоличке Европе, а данас чланство значи – вазалство у либералној Европској унији и чланство у НАТО. Но, циљ је исти, и тада и данас, одвојити западно руско становништво од матице, променити му идентитет и вредности и окренути га политички, идејно против осталог дела руске нације и државе.

Подељеност Украјине и „украјинска идеја“

Да бисмо разумели подељеност друштва Украјине и немогућност њеног изграђивања као државе, погледајмо њен етнички састав.

На попису 2001. године, од 49 милиона становника Украјине – 17,3% се изјаснило да припада руској нацији, а 30% се изјаснило да им је матерњи језик руски. Дакле, један велики део грађана изјашњених као Украјинци сматра да им је матерњи језик руски. То је веома важна чињеница да би се Украјина схватила, без обзира што у суштини између њих нема никакве етно-културне границе која је више од фиктивног наслеђа совјетске националне политике.

Чак 45% грађана Украјине приватно говори руски (у свакодневној комуникацији, у кући, и на послу), а 42% украјински језик, док подједнако 13%.[9]

Према истраживању америчког института Gallup 2008. године, 83% грађана Украјине бира руски језик као језик комуникације.[10]

Религијска ситуација у Украјини је исто сложена. Према истраживању Центра Разумкова из 2006. године, 40% грађана се изјаснило да не припада ни једној цркви, 22% се изјаснило да су атеисти, 33,5% се изјаснило да су верујући. Од броја верујућих припада:

• 39,8%, Украјинској православној цркви Кијевског патријархата (непризната),
• 29,4% признатој Украјинској православној цркви Московског патријархата,
• 15,8% католицима (гркокатолици и римокатолици, 14,1 + 1,7%),
• 2,8% Украјинској аутокефалној православној цркви (непризната),
• око 10% осталим црквама.

Осамостаљивање Украјине је, по распаду Совјетског Савеза, погодовало стварању раскола у православној цркви.

Уз подршку власти, и насиља над православним свештеницима, долази до формирања Украјинске православне цркве Кијевског патријархата, која дуго није била призната ни од једне православне цркве у свету – да би је Васељенски патријарх признао 2019.

Разлози за њено појављивање нису теолошке природе, већ искључиво украјинизација рускојезичког становништва и супротстављање Московској патријаршији.

Међутим, без обзира на подељеност, идеолошки и национално је Русима у Украјини, тј. рускојезичком делу становништва, током СССР-а и самосталности Украјине после 1991, наметана давно створена украјинска идеја. То је да су сви идентитетом Украјинци, као што су западни Украјинци (унијати и римокатолици), а не Руси.

Западни идентитет Украјине је наметан целој Украјини. Управо та украјинизација је објашњење зашто се многи грађани национално изјашњавају као Украјинци, а матерњи језик им је руски.

Совјетска власт се свуда, па тако и у Украјини, бавила „оснивањем нових нација и њихових државности путем комадања општег руског националног и политичког простора.“

Две деценије независности су биле само наставак совјетске политике националности.[11]

Тај национални и идеолошки фактор је веома важан да би се схватила позиција Украјине у геополитичком сучељавању Русије и Запада. Дакле, украјинска идеја је идеја западног дела Украјине (Галиције). Она је током две деценије саздана као основа погледа на свет милиона грађана Украјине.

Поред запада земље, она је нешто мање присутна у централним областима и рускојезичном Кијеву, али је присутна међу елитама (државни апарат, интелигенција друштвених наука, новинари, они који се хране донацијама, итд.), чак и ако су тамо на маргинама.

Елита Украјине је углавном прихватила украјинизацију целе земље. Та елита има свој националистички део, највише заступљен на западу Украјине са центром у Лавову, и либерално-западњачки део, у Кијеву.

Део елите у Кијеву, иако није шовинистички, чине присталице Европске уније, и према Русији се односе хладно и нељубазно – као према туђој земљи, туђем историјском путу и начину живота. Идеологија коју нуди украјинска идеја, за њих је гаранција прозападног правца, гаранција да ‘Украјина неће бити Русија’.

Папа Франциско имао би разлога да патријарху Вартоломеју

љуби и ципеле из захвалности за пробубљивање

раскола међу православним, не само у Украјини

Управо је та идеологија најопаснија (опаснија од украјинског шовинизма), а заједно са њим чини идејну основу данашње русофобије.

Развијање украјинске идеје се потпуно поклопило са америчком традиционалном геополитиком атлантизма и „санитарног коридора“ према Русији у источној Европи. САД су све време од осамостаљивања Украјиненастојале да Русију геополитички одвоје од Европе управо у Украјини.

Користе структуре ОЕБС-а, невладине организације, ослањају се на украјинску идеју, односно, на деловање елите, унијатске и православних расколничких цркава, као и на лошу економску ситуацију.

Геополитички одговор Русије

Русија није тако једноставно одустала од геополитичког обједињавања Украјине. За разлику од САД, она има легитимно историјско и културно-цивилизацијско право да са Украјином ствара све врсте савеза. Међутим, одговор Москве на ситуацију у Украјини за време Јељцина није ни постојао, нити је постојао због ширења америчког утицаја.

После 2001. године Москва почиње да пажљивије брине о њеним интересима, али још увек не и адекватно. Наиме, прво, Москва је требала још више да пробуди онај део Украјине који себе сматра недвосмислено руским, како би се могао квалитетније одупрети украјинизацији.

Исто, морала се искористити чињеница успешног развоја Русије на економском пољу и у осталим областима како би се привукао онај део Украјинаца,који себе сматрају блиским Русима, али не и Русима, тј. како би себе видео као део руског света и цивилизације.

Москва се ослањала на Партију региона бившег председника Виктора Јануковича, која се у самој Украјини представљала као странка која је за савезништво са Русијом, али у стварној политици била је неодлучна у супротстављању украјинизацији, и сарађивала је око деобе власти са многим шовинистичким странкама са запада Украјине.

Једино где је политика Москве дала резултат било је оснаживање војног присуства, а посебно Црноморске флоте, на Криму после 2010.

Русија је тада била на прагу да створи даље услове (културне, политичке) за јаче геополитичко обједињавање Украјине.

Међутим, до тога није дошло, управо зато што је водећи слој Партије региона,  увелико био неодлучан, усмерен на очување власти кроз сарадњу са украјинским олигарсима и прозападним странкама. Сама власт Украјине под Виктором Јануковичемсе истовремено окретала ка ЕУ и њеним пројектима. Окретање и ка Русији, и ка ЕУ не само да је било немогуће, него је само ојачало западну интервенцију 2013 – 2014. у виду обојене револуције.

У зиму 2013/14. године изведена је обојена револуција и насилно збачен Јанукович. Многи из Партије региона су веома брзо прешли на страну нове власти, као и сви олигарси.

На власт су дошли људи који немају намеру да се обазиру на посебност руског дела земље и који отворено изјављују да желе да угуше његово право.

САД су уз подршку неких земаља ЕУ формирале Украјину као анти-Русију и отвореног америчког сателита. Сходно томе, југоисток Украјине се мора политички угушити, а његов глас не сме да утиче на политику државе. Тако је Украјина дошла у стање грађанског рата. Једини кривац за то су украјинска елита, као поборник украјинске идеје, и геополитика САД – као спољни фактор.

У условима почетка грађанског рата у Украјини 2014, сучељавања са геополитиком САД и европском политиком слеђења интереса Вашингтона, у условима уведених санкција Запада, Русија је себи поставила питање како да заштити рускојезичко становништво и реализује геополитичко обједињавање Украјине?

Оно што није урадила или није успела током две деценије постојања украјинске државе, акумулирало се у још тежим околностима.

Као прва геополитичка одлука, сасвим јасна за цео свет, било је враћање Крима, у 2014. године. Враћена је област, која је као део дотадашње Украјине имала неупитан руски идентитет. То је урађено без ратног сукоба и са референдумским прихватањем грађана Крима (97%).

Ситуација наметнутог грађанског рата у Украјини против рускојезичког становништва искориштена је у правцу изграђивања новог националног пројекта. Тај пројекат треба да обухвата прихватање руске самосвести као заједничке за све источне Словене изнад политичких граница. Наиме, нови национални идентитет рускојезичког становништва треба да консолидује становништво на основу заједничког идентитета. Такво уједињење могуће је само одустајањем од украјинске самосвести, а за то већ постоји психолошка спремност.

Региони Доњецка и Луганска (Донбас) увелико граде идентитет Новорусије, као историјско–културну самосвест тог региона, уз прихватање руске самосвести као општег именитеља.

Исто тако, Русија се усмерила да сачува проруску отцепљену републику у Придњестровљу (Молдавија), која се целом својом дужином граничи, тиме и ослања на југозападни део Украјине. Тако се стварају услови да становништво с друге стране границе, у Украјини, схвати неопходност руске заштите и ослонца на Русију.

Према томе, украјинско питање је главно за будући статус Русије као светске силе. Ако Русија успе да Украјину врати у своју геополитичку орбиту – биће јој отворен не само пут ка сарадњи са Европом, него и да оствари своје геополитичке амбиције у мултиполарном свету.

Судбина Украјине зависи од успеха саме Русије. Једно је сигурно – Украјина више никада неће бити онаква држава као у периоду свог постојања, од 1991. до данас.

Руски народ Украјине то неће дозволити.