СРЂАН МИЛИЋЕВИЋ: Kак ета слућилас с нами?

Људи моји, како нам се ово догодило?

Kада су се на церемонији отварања олимпијских игара у Паризу појавиле сцене пародије на Тајну вечеру гракнуло је мало и велико, и верујуће и полуверујуће. Пола године касније када је извесни Жељко Митровић Жекс, та наша дубока држава, на позорницу спустио самога Бога и помало се спрдао с њим нико да се огласи. Изузев Емира Kустурице. И нека му је на част. Али ко зна да ли ће икада више. Јер зашто би он трошио свој мир и здравље бранећи нашу духовност, зашто би он развијао крсташ барјак лозе Немањића када га свака протува прозива због имена и презимена. Јесте Емир Kустурица први међу нама, и јесте најумнији и најпознатији, али опет – где сте писци и сликари, где сте академици и владике, где сте министри и народни посланици? Шта је то тешко рећи: оставите ( и без оног слуге сотонске) на миру човека који је за Србију урадио више него сви уметници у последњих педесет година.

Знам дођу тако времена када памет зашути, будале проговоре, а фукаре се обогате, али опет! Није лако слушати када вам дирају мртва оца, када вам ударају на образ и порекло, а већина државе и народа којег сте толико заволели да сте се после два-три века вратили међу њих шути или се љубопитљиво смешка. Издржите господине Kустурица, то и јесте судбина изабраних појединаца – да на себе примају ударце злих духова упућених на душу целог народа.

Kада се једног дана буде описивало наше време и линије које су делиле људе то неће бити, чини ми се, подела на патриоте и аутошовинисте, на пинковце и антипинковце, на ове или оне… Бојим се да ће неко рећи: ти људи су били толико изобличени и слуђени да нису успевали разликовати добро од зла. Јер ово са господином Жексом је само врх леденог брега.

 

Срђан Милићевић, прозни писац.