СРЂАН КАТИЋ: СРЕДЊОВЕКОВНИ ВИШЕГРАДСКИ МАНАСТИР ПРЕЧИСТЕ

У Вишеграду данас постоји црква Рођења Пресвете Богородице. Изграђена је након Аустро-угарске анексије Босне и Херцеговине 1878. године, у периоду од 1884. до 1886. године. Како се наводи, већинска муслиманска заједница се противила изградњи цркве у граду, нудећи локацију на Бан Пољу, што хришћани нису прихватили. Хабсбуршке власти су предложиле компромисно решење за локацију на Мегдану, на којем је  и изграђена црква с приступним путем. На месту градње није било остатака неког старијег сакралног објекта, што је иначе био чест случај приликом подизања нових цркава у 19. веку.

О некој ранијој цркви у Вишеграду, која је морала постојати, нема помена у монографији о црквама и манастирима на подручју Пећке патријаршије (1453-1683) као ни у текстовима о прошлости Вишеграда објављиваним у Зборнику радова о Земљи Павловића и разнним енциклопедијама и лексиконима. На стару цркву нема сећања ни у народним предањима, а њено постојање није оставило трага ни у локаној микротопонимији.

Речено се може објаснити само страдањем и затирањем у време Бечког рата (1683-1699) када су многе цркве и манастири похарани не само од странне османских већ и хабзбуршких трупа. Разарање је било посебно изражено приликом устанка у Старом Влаху 1688. године када је српски летописац као места страдања посебно истакао Голију и Вишеград. Аутор текста се током теренских истраживања на Голији уверио у размере пустошења села Равништа накадашњег средишта нахије и убедљиво најмногољуднијег насеља на Голији, које је у време гушења устанка за одмазду спаљено, а становништво му је побијено или је побегло да се никада не врати. Равништа су тада заувек запустела, а ишчезло је и сећање да је ту некада постојало велико, богато насеље са црквом, чији је ктитор био старовлашки кнез, па је било потребно много домишљања и труда да пронађемо његове остатке.

Исту судбину је врло извесно имала и стара вишеградска црква. О заборављеној хришћанској богомољи у Вишеграду ипак се могу пронаћи подаци и то у османским изворима, у којима се у близини вишеградске вароши помиње манастир Пречиста, посвећен Богородици. У османским пописима и историјским изворима уопште, манастир је први пут поменут 1530. године, када је наведено да су калуђери ослобођени личних пореза харача и спенџе и да са осталим становницима обједињено плаћају дажбине на пољопривредне производе и ширу. То је и разлог због којег калуђери нису поименично бележени у том, као ни у ранијим пописима. Да је манастир био активан и у раном периоду османске власти може се закључити на основу чињенице да у опширним поименичним пописима Вишеграда из 1489. и 1516. нема уписаних попова, што значи да су верску службу у манастирској цркви обављали јеромонаси из манастирског братства. Такође, у опширном дефтеру из 1489. године, уписан је извесни Радич син калуђера, а у харачком попису из 1509. године баштина Радича калуђера, тада у поседу његовог сина Радоја.

Манастир Пречисте потиче из средњег века. Највероватније је изграђен пре вишеградског утврђења, као што је то био случај и са манастиром Добрун. Локација манастира може се само претпоставити на основу белешке да се налазио у близини вишеградске вароши и конфигурације терена. У време пописа из 1530. у којем се наводи податак о положају манастира, вишеградска варош (подграђе) простирала се од „Маркове куле“ низ Дрину до ушћа Рзава, као и уз леву обалу Рзава од дела града у којем се налази џамија па до ушћа. Манастир се није налазио преко Рзава, јер га не помињу путописци, који су скелом код ушћа Рзава прелазили Дрину и делом пута пролазили уз десну обалу Рзава. Због наведеног као најлогичнија локација намеће се крај у близини старе железничке станице. На том месту код речне кривине Рзава манастир се могао ослонити на стрмину брда и стене које би му пружале природну заштиту, док се с предње стране простор шири у поље, погодно за одржавање великих светковина и за манастирску економију.

Приликом планираног рекогносцирања терена претпостављена локација код старе железничке станице биће полазна тачка у потрази за остацима ове заборављене светиње.

 

 

Срђан Катић

Историјски институт Београд