Срђан Јанићијевић: Лични поглед на стање у нашем друштву

Срђан Јанићијевић

Овај текст пишем као грађанин који воли своју земљу, као конзервативац који верује у институције, ред и одговорност, и као родољуб који не пристаје да ћути док види да нам друштво тресе грозница.
Не пишем ово из политичке амбиције, нити из потребе да будем у праву. Пишем јер верујем да је ћутање пристајање, док искреност може да пробуди савест.
Пишем и из дубоког уверења да је друштво више и компликованије од путева, мостова и зграда. Инфраструктуру је важно градити – али много је лакше насути шљунак и излити асфалт него изградити друштво у којем људи имају поверење једни у друге, осећај припадности, сигурност у институције и простор да остану своји. Хармонизовано друштво је много захтевнији подухват од бетона – али једини који се дугорочно исплати.
Живимо у времену када се разлике доживљавају као претња, а пристојност као слабост. Неко треба да каже: Србија може боље! А боље почиње од истине, од одговорности и од тога да свако од нас, у свом домену, каже где стојимо и куда идемо.
Ово није говор против некога – ово је позив за нешто више: за уређеније друштво, озбиљнију државу и јаче институције. За земљу у којој пристојан, вредан и поштен човек неће осећати стид, немоћ или потребу да оде.

Дијагноза: Друштво нам је подељено, институције слабе, а поверење пољуљано

Наметнута друштвена подела
Људи у Србији се данас све више деле по линијама које немају везе са суштином – да ли си за или против, ко ти је ближи, шта гледаш и где си на изборима. Уместо да се друштво окупља око заједничких циљева, гурaни смо у ровове из којих не можемо ништа да изградимо.

Медији без професионализма
Сви медији у Србији су изгубили функцију јавне службе. Уместо да буду простор за информисање, образовање и подстицање дијалога – постали су оруђе политичке пропаганде и комерцијалне манипулације. Новинарски стандарди су замењени таблоидним сензационализмом, а улога новинара сведена на преношење унапред скројених порука. Уместо да повезују друштво и отварају простор за различита мишљења, медији све чешће шире поларизацију и страх.
Највећу цену тог урушавања поверења плаћају грађани, који остају збуњени, подељени и све више апатични. Без слободних и одговорних медија – нема ни информисаног друштва, ни одговорне власти.

Партијски систем нам урушава институције
Институције су постале ухљебље за политичке номенклатуре свих нивоа. У њима годинама седе људи који нису бирани због знања или интегритета, већ због политичке подобности свих генерација. Политичке партије – и власт и опозиција – често се понашају као менаџери кадровске расподеле, а не као сервиси општег интереса.
Овакав систем производи климу у којој се политичка лојалност систематски награђује, док се стручност и одговорност потискују. Одлуке се доносе иза затворених врата, институције постају продужене руке политичких центара моћи. Уместо коректива друштва, оне постају инструменти партијских интереса. Тиме се гуше иновације, обесхрабрују способни људи, а друштво губи поверење у било какву праведну структуру.

Парламент без достојанства
Народна скупштина, уместо да буде простор за демократску дебату и доношење закона, постала је место за политички театар и међусобна понижења. Дебата се свела на увреде, процедурална надмудривања и јавно исмевање. Парламент више не улива поверење грађанима да њихови представници озбиљно разматрају проблеме, већ да играју унапред режиране улоге.

Изостанак меритократије
У озбиљном друштву, јавна дужност мора бити резултат знања, искуства и резултата – а не личних веза, лојалности или припадности партији. Када се кључне позиције додељују људима који нису најквалификованији, урушава се поверење грађана, а обесхрабрују се они који улажу у знање и рад. Меритократија није луксуз, већ темељ модерне и функционалне државе. Ако најбољи људи немају место у систему – тај систем не може бити ни ефикасан, ни поштен.

Мој став: Власт је дужност – није привилегија

Не верујем у систем који се заснива на моћи без контроле. Верујем у одговорност. Верујем да свако ко одлучује о јавном добру мора да зна да је то – привремена и проверљива дужност, а не лична привилегија.
Потребна нам је политичка опција заснована на вредностима, визији и стратегији, а не на личностима. Друштву недостаје политичка понуда која окупља људе са интегритетом, знањем и визијом. Не оне који желе да доминирају, већ оне који знају да служе. Не лидере који деле, већ оне који окупљају. Неопходно је да се формира политичка снага која није реакција, већ акција. Која има програм, људе и систем који може издржати тест времена и притисака.
Избори морају бити извор поверења, а не извор сумње. Без транспарентности и поштовања у изборном процесу – губи се основа поверења у цео политички систем. Сваки избор мора бити такав да се његов исход признаје и од стране победника и поражених. Да би се то десило, избори морају бити организовани уз строге техничке, етичке и институционалне стандарде. То није ствар само процедура, већ културе поверења.
Функције у јавном сектору морају припадати најстручнијима, не најближима. Држава не сме бити партијско предузеће. Функције у јавном сектору морају добијати они који имају знање и искуство, а не они који знају некога. То је услов за реформе које трају и доносе резултат. Меритократија мора постати пракса, не реткост. Само тако ћемо створити културу у којој млади људи верују да се труд исплати.
Јавна управа мора бити деполитизована и професионална. Администрација мора бити стабилна, стручна и неутрална – независна од политичких промена. Државни службеници не треба да се плаше смене сваких пар година због партијских потреба. Потребно је дефинисати јасне стандарде и каријерни систем који неће зависити од избора, већ од знања и учинка.
Институције морају имати снагу и слободу да раде свој посао. Без независних институција нема правне сигурности. Оне морају служити грађанима, а не политичарима. Њихов ауторитет мора бити заснован на знању и законима – не на наредбама. У том духу, неопходно је заштитити оне који поштено раде свој посао, а санкционисати оне који их злоупотребљавају.
Борба против корупције мора бити доследна, системска и јавна. Корупција разара све – од здравства до образовања, од економије до морала. Она није „тема за опозицију“ или „политички алат“, већ системска опасност по будућност. Против ње се мора борити свакодневно, принципијелно и без изузетака. То значи и независна тела, и политичку вољу, и континуирано учешће цивилног друштва.

Закључак: Друштво може напред – ако се уозбиљимо
Да би кренули напред, морамо спустити гард и слушати једни друге. Јавни говор мора бити лишен мржње, етикетирања и презира. Не можемо градити друштво у којем се другачије мишљење доживљава као издаја. Потребно нам је више слуха, мање осуде – више дијалога, мање подела.
Парламентарни живот мора постати достојанствен и репрезентативан. Скупштина мора поново постати место где грађани виде своје представнике, а не позорницу за понижење институције. Само озбиљан политички дијалог може вратити поверење у демократију. Парламент мора бити простор за суштинску дебату, а не за демонстрацију силе.
Потребан нам је општи друштвени консензус о правцу у којем идемо. Без обзира на политичке разлике, друштво мора дефинисати основне циљеве: какву државу желимо, које вредности негујемо, како третирамо знање, рад, поштење и солидарност. Око тога треба окупити све који желе да допринесу. Консензус није крај расправе, већ основа из које расправа има смисла.
Потребно је стрпљење – за десет година можемо много да постигнемо. Промене у друштву не долазе преко ноћи. Потребно је време да се изгради поверење, да се људи поново врате институцијама, да се постави систем који вреднује труд и знање. Ако кренемо данас, за десет година можемо имати друштво на које ћемо бити поносни – не зато што је савршено, већ зато што је праведно, функционално и наше.

Срђан Јанићијевић,
Лето 2025, Београд, Мокра Гора