Џон Рид је 1919. године објавио књигу Десет дана који су потресли свет, која је убрзо постала бестселер и која представља сведочанство из прве руке о бољшевичкој револуцији. Рид је био убеђени комуниста, што се одразило и на његову пристрасност у књизи, али је наслов ипак био прикладан – догађаји у Петрограду почетком новембра 1917. године имали су далекосежан историјски значај. Више од једног века касније још живимо са њиховим ужасним последицама.

Мање од месец дана након своје друге инаугурације, председник Доналд Трамп и његови сарадници отишли су корак даље. У року од само недељу дана – од среде, 12. фебруара, до среде, 19. фебруара – предузели су низ потеза који су неповратно изменили пејзаж међународне политике. Био је то заиста задивљујући низ догађаја који заслужује хронолошки преглед.

Обраћајући се Контакт групи за одбрану Украјине у Бриселу, 12. фебруара, амерички министар одбране Пит Хегсет изјавио је да чланство Украјине у НАТО више није опција, да влада треба да одустане од идеје поврата целокупне територије од Русије и да би Кијев уместо тога требало да се припреми за преговарачки мировни процес.

НАТО у расулу

„Сједињене Државе не верују да је чланство Украјине у НАТО реалан исход преговарачког процеса“, казао је Хегсет запањеној публици у седишту НАТО-а. Он је додао да западни савезници Украјине морају одустати од „илузорног циља“ враћања земље на границе из 2014. године. „Чланице ове контакт групе морају се суочити са реалношћу.“

Хегсет је даље нагласио да је Трамп одлучан у намери да Европа преузме већину финансијске и војне одговорности за одбрану Украјине, укључујући и могуће мировне снаге на терену, у којима Американци неће партиципирати. Министар одбране је додао да такве снаге не би уживале заштиту из Члана пет НАТО-а, што значи да Сједињене Државе , као ни остале чланице савеза, не би биле обавезне да им притекну у помоћ у случају сукоба са руским трупама.

Додатно и још значајније, Хегсет је изјавио да је дошао „да директно и недвосмислено саопшти како сурова стратешка реалност спречава Сједињене Државе да буду првенствено усредсређене на безбедност Европе.“ Према његовим речима: „Сједињене Државе суочене су са озбиљним претњама по нашу домовину. Стога морамо – и већ јесмо – првенствено бити фокусирани на безбедност сопствених граница.“

„НАТО је у расулу“, био је коментар традиционалних медија – за промену тачан – али ни то није било све. Само неколико сати након Хегсетовог говора, председник Трамп је објавио да је имао „дуг и продуктиван“ телефонски разговор са руским колегом Владимиром Путином и да ће америчко-руски преговори о окончању рата у Украјини почети „одмах“.

„Договорили смо се да блиско сарађујемо, што укључује и међусобне посете нашим државама“, написао је Трамп у сажетку 90-минутног разговора, који је објавио на друштвеној мрежи Truth Social. „Такође смо се сложили да наши тимови одмах започну преговоре, а наш први корак биће позив председнику Зеленском, како бисмо га обавестили о разговору – одмах ћу то учинити.“

Трамп је додао: „Председник Путин је чак употребио један веома снажан слоган из моје кампање, а то је: здрав разум. Обојица у то снажно верујемо.“

Зеленски ће бити „обавештен“ о разговору, али неће бити позван да учествује у њему. Чинило се да ће исто важити и за европске партнере Сједињених Држава. За само неколико дана,они су се суочили са још једним непријатним изненађењем. Заправо, правом бомбом.

Венсов говор

Потпредседник САД Венс се 14. фебруара обратио на 61. Минхенској безбедносној конференцији. Његова кључна порука била је да су унутрашње претње највећа опасност за европску демократију, а не спољне, односно Русија или Кина. Он је истако масовну имиграцију као најважнији проблем Европе, тврдећи да је она изазвана „свесним одлукама“ европских лидера.

Питајући се да ли Сједињене Државе и Европа још увек имају заједничку агенду, Венс је навео да се европске демократске институције и слобода говора стално поткопавају. Он је посебно оптужио европске политичаре за „поништавање избора,“ мислећи на румунске председничке изборе, након извештаја о наводној руској интернет кампањи која је подржавала независног кандидата, и на крају победника, Калина Ђорђескуа. Венс је упоредио поништавање избора са праксама из совјетског доба.

Венс је оптужио европске лидере да користе „ружне, совјетске речи као што су дезинформације и мисинформације јер им се једноставно не свиђа идеја да неко са алтернативним гледиштем може да се изрази или, не дај Боже, да гласа на другачији начин, или, још горе, да победи на изборима.“

Он је нагласио важност демократског легитимитета и народног суверенитета. Очигледно алудирајући на Алтернативу за Немачку (AfD), тврдио је да би европски лидери требало да прихвате, а не да се плаше јавног мњења чак и када оно изазива утврђене позиције:

„Ако се бојите гласова, мишљења и савести које воде ваш народ. (…) Ако бежите од својих сопствених гласача, нема ничега што Америка може да учини за вас, нити, заправо, било чега што ви можете учинити за амерички народ.“

Такође је критиковао европску реторику која реакцију на конфликт у Украјини представља као „одбрану демократије,“ а иста та демократија се руши унутар саме Европе. Након говора је потврђено да је Венс имао састанак са лидерком AfD-а, Алис Вајдел, који је трајао 30-ак минута, док је истовремено одбио понуду за састанак са лидером SPD-а, канцеларом Олафом Шолцом.

Већина учесника конференције седела је као окамењена док је Венс држао говор. Неколико европских званичника јавно је изразило своје разочарање. Немачки министар одбране Борис Писторијус је тако Венсова упоређивање Европе са ауторитарним режимима назвао „неприхватљивим“. Бивши шведски премијер Карл Билт оценио је говор као „значајно гори од очекиваног.“ Француски водећи лист Le Monde оценио је Венсов говор као објаву „идеолошког рата“ против Европе. Politico је исти описао као „урушавајући“ за самит.

Венс је истако масовну имиграцију као најважнији проблем Европе, тврдећи да је она изазвана „свесним одлукама“ европских лидера

Трампов тим није био импресиониран овим реакцијама. У емисији Face the Nation, 16. фебруара, државни секретар Марко Рубио је питао зашто би „наши савезници или било ко други“ били узнемирени слободом говора и нечијим изражавањем мишљења – бити љут због тога, заправо, потврђује кључну Венсову тезу.

„Мислим да је то био заиста историјски говор, без обзира да ли се слажете с њим или не (…) Он је казао много ствари у том говору које су морале бити речене (…) Сједињене Државе су више пута биле под ударом жестоке критике од стране многих лидера у Европи, али никад нисмо правили драму око тога (…) Поента Венсовог говора је била да постоји ерозија слободе говора и нетолеранција према супротним мишљењима унутар Европе, и то је забрињавајуће јер је то (…) ерозија стварних вредности које нас повезују у трансатлантском савезу који толико спомињу“, закључио је Рубио.

Дипломатски обрт

Само шест дана након Трамповог телефонског разговора са Путином, 18. фебруара, Рубио је одржао састанак са својим руским колегом Сергејем Лавровом у Ријаду. Они су се договорили да започну рад на окончању рата у Украјини и побољшању својих дипломатских и економских веза.

„У великом дипломатском заокрету,“ како је то назвао Associated Press, две стране су се договориле да обнове своје дипломатске мисије у Вашингтону и Москви, да формирају тим на високом нивоу који ће подржати мировне преговоре о Украјини и истраже могућности за ближе односе и економску сарадњу. Састанак је такође имао за циљ да утаба пут за самит Трампа и Путина у наредним недељама.

Рубио је навео да је стастанак – на коме су били присутни и други високи руски и амерички званичници – означио само почетак разговора. Завршетак рата у Украјини могао би да „отвори врата“ за „невероватне могућности“ за сарадњу са Русима по питањима од заједничког интереса „која ће се позитивно одразити и на остатак света и, такође, побољшати наше односе на дужи рок“.

Лавров је поделио неке Рубиове ставове и казао новинарима да је „разговор био веома користан“. „Не само да смо слушали, већ смо и чули једни друге,“ додао је. „Имам разлог да верујем да је америчка страна почела боље да разуме нашу позицију.“

Зеленски је био видно увређен. Изјавио је да његова земља неће прихватити никакав исход тих разговора, јер Украјина у њима није учествовала. Европски савезници у НАТО-у такође су изразили забринутост јер су „гурнути у страну“. Рубио је на то одговорио да ће „бити консултација и ангажовања и са Украјином и са нашим партнерима у Европи, као и другима. Али, у крајњој линији, руска страна биће незаменљива у овом процесу.“

Даље, 18. фебруар нам је донео до тада невиђену размену оштрих речи између Трампа и Зеленског. У својој објави, амерички председник је назвао Зеленског „диктатором,“ одговарајући на изјаву украјинског лидера који је тврдио да Трамп живи у „простору дезинформација“ које шири Русија. Треба рећи и да је Трамп додао како је Украјина „могла постићи договор“ са Русијом и тако избећи рат.

Осврћући се на састанак у Ријаду, Трамп је приметио да су Украјинци узнемирени јер нису имали место за столом. „Па, имали су место три године, и још дуго пре тога,“ рекао је. „Ово је могло бити решено веома лако.“

Мрежа лажи у коју су се водећи европски политичари, странке и институције годинама све више уплитали сада је разбијена

„Никада нисте ни требали да започнете рат“, додао је Трамп, видно изнервиран. „Могли сте постићи договор.“ Он је, такође, критиковао Зеленског због наводног недостатка транспарентности у вези с огромним средствима које су САД и савезници упумпали у Украјину.

Дан касније, Трамп је још жешће заоштрио реторику. „Диктатору без избора, Зеленском, би боље било да пожури, или му неће остати ни држава“, написао је на друштвеној мрежи Truth Social. Касније тог дана, док је говорио инвеститорима на технолошкој конференцији у Мајамију, Трамп је поновио своје раније изјаве. Још једном је назвао Зеленског „диктатором“ и сугерисао да он жели да продужи рат како би „одржао реку новца која му стиже.“

Истог дана, потпредседник Венс је упозорио Зеленског да не „омаловажава“ Трампа. „Свако ко познаје председника рећи ће вам да је то ужасно лош начин за односе са овом администрацијом“, закључио је Венс.

Маргинализација Европе

Све ово представља „запањујући заокрет у америчкој спољној политици,“ како је оценио водитељ CNN-а Фарид Закарија, а слично мисле и бројне друге водеће личности мејнстрим медија. Британска штампа тврди је да је Трамп „згрозио свет“ својим нападом на Зеленског. Али није „свет“ тај који је згрожен, већ само европска политичка елита.

Немачки канцелар у техничком мандату, Шолц, назвао је Трампове изјаве „нетачним и опасним.“ Британски премијер Кир Стармер подржао је Зеленског током телефонског разговора. Његов шведски колега Улф Кристерсон, као и неки мање значајни европски званичници, такође су критиковали Трампову употребу израза „диктатор.“ Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок назвала је Трампове изјаве „апсурдним.“

Европљани могу да негодују колико хоће, али мало тога могу да ураде. За њих постаје болно очигледно да је „нови шериф стигао у град“, како је Венс прилично нескривено поручио својој публици у Минхену. Ово је својеврстан „ударац чекићем“ на арогантну удобност европских елита. Мрежа лажи у коју су се водећи европски политичари, странке и институције годинама све више уплитали сада је разбијена.

Како је мој швајцарски познаник Роџер Кепел приметио у Die Weltwoche, 19. фебруара, управо је то разлог зашто сада Европљани бесно реагују: осећају се разоткривено, осећају како им се танак лед њихових светоназора топи под ногама.

„Ратни добош против Русије, тај суманути план који пркоси сваком историјском искуству – да се Русија војно порази у њеном сопственом дворишту – неизбежно се показује као испразан, историјски слеп и опасан по друштво (…) Захваљујући очигледној небитности бриселских еврократа, постаје јасно да је овај сукоб између Украјине и Русије одувек био, као што смо овде писали, посреднички рат између америчке неоконзервативне ратне лоби групе и поново уздигнуте Русије.“

Како Кепел исправно закључује, целокупна политика ЕУ према Украјини показала се као цинична катастрофа каква је увек и била. Трамп је препознао оно што бирократе из ЕУ још увек покушавају да порекну: да је Русија победила у овом рату. У исто време, политички и културни ветрови драматично се мењају. Слепо обожавање левичарских догми и табуа сада се суочава са неком врстом контрареволуције. То избацује европску „укалупљену“ политичку елиту из колосека.

То је заиста диван спектакл. А ништа мање уживање није гледати бес колега бриселских бирократа са друге стране Атлантика, чија се левичарска менаџерска држава, док ми ово говоримо, постепено разграђује.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард