Срђа Трифковић: Стаљинград, 80 година касније: Амнезија и лудост

Нација је „велика солидарност“, рекао је Ернест Ренан свом аудиторијуму на Сорбони марта 1882. године. Конституишу је саосећање са жртвама прошлих страдања и спремност на она будућа. Постојање нације „свакодневни је плебисцит, исто као што је постојање индивидуе непрекидна потврда живота“.

Овај је плебисцит доживео видни крах у Немачкој 2. фебруара 2023, на 80. годишњицу окончања Битке за Стаљинград. Ово могу да кажем зато што сам се налазио тамо, у Констанцу на Боденскомјезеру, на дан годишњице.

Тог дана 1943. године остаци немачке 6. армије – до 100.000 изгладнелих, промрзлих људи – предало се Русима. Првобитно бројећи готово 300.000 војника, ова армија жестоко се претходних шест месеци борила под командом генерала Фридриха Паулуса унутар и око Стаљинграда. Деловало је као да је Вермахт надомак заузимања града када је Црвена армија покренула огромну контраофанзиву у позну јесен, под кодним називом операција „Уран“. Руси су окончали опкољавање немачких снага 23. новембра 1942. године. Хитлер забранио ма какав покушај извлачења 6. армије, запечативши тиме њену судбину без икаквог рационалног разлога. Једва 6.000 преживелих, односно тек један од 50 првобитних припадника те армије, вратило се кући 1955. године.

Стаљинград је био стратешка и психолошка прекретница рата и одмах је препознат као такав. Први пут се догодило да се читава једна немачка армија, са све командантом, предала непријатељу. Био је то највећи војни дебакл познат историји до тог момента (превазићи ће га једино уништење Вермахтове групе армија „Центар“ током совјетске операције „Багратион“, јуна-августа 1944. године).

Тог зимског дана 2023, међутим, у Констанцу као и другде широм Немачке, изгледа да није било живе душе која се сећала Стаљинграда или марила за њега. Није било документараца на националним телевизијским каналима. Узалуд сам тражио неку колумну у водећим дневним новинама. Није било универзитетских предавања или симпозијума, нити опела, било католичких или лутеранских. Она шачица ветерана која се вратила 1955. увелико је помрла, а њихово потомство ћути. Ланац колективног сећања покидан је, неприметно али трајно.

Немачка умире

Немачка јавна информативна мрежа ARD објавила је репортажу са војничког гробља Росошка код Волгограда о значају ове годишњице у Русији. Извештај је био прожет сировом пропагандом du jour:

„Атмосфера је тешка. Иако је сврха овог места мир и помирење, садашњост се сусрела са прошлошћу. Рат се вратио, упркос свим упозорењима да се никада поново не дозволи у Европи. Деведесеттрогодишња Нинел Пиргова чврсто је убеђена да Немачка сада показује своје истинско, фашистичко лице… Татјана Прикачикова такође је уверена да се Русија бори против повратка фашизма у суседној држави, као и против агресивног, поквареног Запада. Наравно да је рат ужасан, подвлачи портпаролка Музеја стаљинградске битке, али питања о Соледару или Маријупољу, спомињање садашњости, иритирају је.“

На нешто вишем нивоу, али у истом духу, историчар Хабо Кнох није искористио годишњицу како би размотрио значај самог догађаја или његов утицај на немачко колективно сећање рата, него како би устврдио да последице „Стаљинграда“ као пропагандне алатке имају ефекте у садашњости, „што је манифестовано ратом у Украјини“. Годишњица великог догађаја из прошлости, који је сам за себе игнорисан, инструментализована је како би се оправдала актуелна немачка политика и дао одушак опсесијама њене постмодерне владајуће класе.

Запањујуће је да Немачка нема шта друго да каже, себи и другима, о овом дану. „Не само да демократија чини да сваки човек заборави своје претке“, писао је Алексис де Токвил 1835, „него она крије његове потомке и раздваја његове савременике од њега самога“. Де Токвил је имао на уму Америку, тада младу и пуну живота, али његово упозорење уклапа се и у данашњу Немачку: несумњиво уморну и стару, али – што је још горе – више равнодушну према својим прецима него заборавну у односу на њих.

Ово је симптом дубоке нагрижености немачког друштва. Познавање прошлости, испољено кроз меморизацију важних догађаја – како славних, тако и трагичних – есенцијално је за живот једне здраве националне заједнице, за очување њене кохезије и осећања сврхе. Такав осмишљени ритуал рефлектује на колективном нивоу оно што стабилне појединце подстиче да се баве прошлошћу и да јој се враћају. Таква медитативна активност плод је нашег нагона за бесмртношћу кроз преношење наших сећања на потомство, сећања која су крајње рањива наводном коначношћу наше смрти.

Сећање која чувају они који долазе после нас једина нам је шанса. Наша прича мора да постане историја, исто онако као што су приче оних који су нам претходили постале део нас. Историја је предуслов судбине и заштитник бесмртности. Сећања се морају чувати и препричавати како би осигурала сам живот, како нације тако и појединца. По том критеријуму, Немачка умире.

”Свесна жртва”

Много је тема везаних за Стаљинград којих можемо и треба да се присетимо и о њима размислимо оваквом приликом. Могућности је много. Свега пар седмица након немачке предаје, Томас Ман снимио је радио коментар који је преко ББЦ-ја емитован Рајху. Осврнуо се на реакцију нацистичког руководства. Пошто нису могли да прикрију обим катастрофе, развили су наратив херојског последњег отпора: није то била узалудна погибија, него свесно жртвовање за спас Немачке. Истински вагнеријански финале.

Сходно том наративу, врховна команда Вермахта известила је у туробном, готово жалобном тону 3. фебруара 1943. године да се „последња битка одиграла под стегом кукастог крста, истакнутом на највишим рушевинама Стаљинграда. Генерали, официри, подофицири и војници борили су се раме уз раме до последњег метка. Жртва ове армије није узалудна. Изгинули су да би Немачка могла да живи“.

Уследила је тродневна национална жалост, уз звоњаву погребних звона.

Гебелсови дневници показују да је аутор брзо схватио да вести о Стаљинграду неће бити могуће заташкати као раније. Као главнокомандујући, Хитлер се не сме доводити у везу са катастрофом. Пар дана пре предаје Стаљинграда, Херман Геринг је наговестио крај на десету годишњицу нацистичког преузимања власти (30. јануар 1933) када је одао почаст „бици Нибелунга“, који утољују жеђ сопственом крвљу, борећи се до краја. „Таква битка пламти тамо данас“, говорио је рајхсмаршал, „јер народ способан да се тако бори мора да победи“. Немачки завојевачи Стаљинграда тако су постали његови наводни браниоци пред азијатским руским хордама, овековечени својим херојским отпором.

Није, међутим, било ничег херојског у ужасавајућој погибији хиљада, потом десетина хиљада, а на крају стотина хиљада младића који су подлегли глади, хладноћи, епидемијама и оружју надмоћног противника. Мајор Бернхард Бехлер, командант 1. батаљона 29. пешадијског пука, који је нестао у Стаљинграду као део 3. пешадијске дивизије, присећао се 2000. године:

„Код куће сви су замишљали да су се стаљинградски хероји борили до последњег метка. Али само да су очеви, мајке, браћа и сестре могли видети како су им синови и браћа умирали… није то имало никакве везе са хероизмом. Била је то безумна погибија, лишена сваке воље умирућег: изгладнели, вашљиви, прљави, на смрт промрзли, десетковани тифусом који су преносиле вашке“.

Смрт тих младих људи била је бесмислена тада, али њена узалудност трагично је запечаћена данас, у наше време, њеном предајом забораву.

Вољна амнезија напросто гарантује да ће се пређашњи дебакли поновити. Недељу дана пре 80-годишњице Стаљинграда, 24. јануара 2023, немачка министарка спољних послова Аналена Бербок изјавила је: „Ми (Запад, прим. аут.) водимо рат против Русије“. Следећег дана, немачка влада потврдила је да ће послати тенкове типа Леопард-2 Украјини. Руски тенкови поново ће се борити против немачких тенкова у долини Дњепра и на прилазима Криму.

Када богови некога реше да униште, они му прво узму памет.

Превео са енглеског Срђа Трифковић