Папа емеритус Бенедикт XVI преминуо је у манастиру Mater Ecclesiae у Ватикану 31. децембра, а сахрањен је 5. јануара у папској крипти испод олтара базилике Светог Петра. Јозефа Рацингера, баварског свештеника и теолога који се уздигао до трона Светог Петра 2005. године, католички свет вероватно ће пре свега памтити као првог римског понтифа након шест векова који се добровољно одрекао папства.

Хришћански верници различитих традиција, пак, памтиће Бенедикта као великог немачког учитеља вере, који никада није био вољан да темеље хришћанства подреди стандардима постхришћанске западне културе, која постаје све помахниталије антихришћанска, чиме уништава и сам Запад. Као православац, знам и ценим што је за Бенедикта религија била истовремено и божански коректив световне власти и темељ самог постојања човековог.

Јозеф Рацингер родио се 1927. године, на Велику суботу, у последњим сатима васкршњег тродневја. Умро је скоро 96 година касније, на седми дан божићне „октаве“, а сахрањен је дан пре Богојављења. „Све је то врло прикладно за човека који је католичку литургију стављао испред свега другог у свом животу“, да цитирамо католички дневни лист La Croix. Уистину био је добар пастир који је, у завршним годинама свог живота, упозоравао на двоглаво зло атеистичког хуманизма и научно-технолошког постхуманизма.

Како је Бенедикт говорио окупљенима у Фрајбургу пре више од деценије, „историја стиже у помоћ Цркви кроз различите периоде секуларизације“, што је значајно допринело њеном прочишћењу и унутрашњим реформама. Ти периоди искушења приморавају Цркву да устроји однос Јеванђеља са истином и слободом, са вером и разумом. Не зато што су други цивилизовали хришћанство, сматрао је, него зато што је лојалност Христу натерала Цркву да брани индивидуално право слободе.

Бенедикт је присуство сакралног увек подразумевао и борио се против свођења људског постојања на баналност световних стандарда „прогреса“ у друштву које једино само себе признаје као врховни стандард. Вера је за њега била једина права контратежа обезвређивању живота и новим формама тоталитаризма. Сматрао је да разум и откровење иду руку под руку, исто као што и истраживање света и вера у сврху постојања иду заједно. Знао је да разум без вере постаје бездушан, исто као што и вера без разума постаје слепо фанатична.

Одбрана Европе

Није било ничег нарочито „догматичног“, а камоли „реакционарног“ у Бенедиктовим потврђивањима таквих заповести хришћанског мировозрења. То су безвремене истине, заједничке свим хришћанским традиционалистима. Његова посвећеност овим истинама неизбежно га је учинила објектом мржње у миљеу западне елите, што укључује и прогресивну „дубоку цркву“. Неопростиво је било што се посветио наслеђу Европе, недодирљивости људског достојанства и човековој одговорности за његова дела, уместо да се опсесивно бави питањима расизма, инклузије, мултикултурализма, једнакости, ЛГБТ „права“, итд. Ево како је говорио пред немачким Бундестагом 22. септембра 2011. године:

„Култура Европе изникла је из сусрета Јерусалима, Атине и Рима – из сусрета монотеизма Израиља, филозофске мисли Грка и римског права. Овај тространи сусрет обликовао је унутрашњи идентитет Европе. У свести човекове одговорности пред Богом и препознавању недодирљивог достојанства сваког појединачног људског бића, успостављен је критеријум закона: а управо тај критеријум смо сада позвани да бранимо у овом тренутку наше историје“.

Била је ово чиста јерес са прогресивистичке тачке гледишта, почевши од Бенедиктовог укључивања хришћанства у стубове европског идентитета – што апарат Европске уније експлицитно одбацује – и завршавајући се са последичним позивањем на природно право, које нас упозорава да нешто не мора нужно бити исправно само зато што је парламентарна већина утврдила да је тако.

Да не заборавимо, сви посланици Зелене странке и многе социјалдемократе напустили су тада демонстративно пленарну салу Бундестага тик пред Бенедиктово обраћање. Те странке данас владају Немачком, а лидер Зелених је министарка спољних послова ове државе. Они и даље одбијају да послушају хришћански апел за заштиту свеколике креације, што укључује и нерођени живот. Али Августинове речи, које је Бенедикт цитирао пред немачким посланицима, и даље одзвањају 11 година касније: „Шта је друго држава без правде, него велика банда пљачкаша?“

Култура поништавања

„Реакционар“, „са другог света“, „тврдолинијаш“, „оклопни кардинал“ и „Божији ротвајлер“: много деценија су идеолошки противници Јозефа Рацингера – укључујући и оне унутар римокатоличке цркве – покушавали да му прилепе ружне етикете, почевши од његовог службовања као надбискупа Минхена од 1977. до 1982. године. Представљан је као догматски мрачњак и фундаменталистички опонент „прогреса“, који нема ништа корисно да каже људима свог доба. Циљ таквих ad hominem кампања није било пружање одговора на питања која су медији манипулативно сервирали („права“ ЛГБТ заједнице, хиротонисање жена, сексуални скандали), него њихово коришћење као алата за ликвидацију Бенедиктовог лика, те претварање његовог теолошког опуса у нешто недоступно за садашње, а токсично за будуће генерације.

Надајмо се ипак да ће будуће генерације читати, макар и тајно ако то буде неопходно, Рацингерово необимно дело из 1968. године Увод у хришћанство. Ради се о пријатној збирци питања и одговора о Богу и свету, вери и знању, смрти и ускрснућу – која се чита заједно са његовим следећим делом Бог је љубав (DeusCaritasest). Нема тог теолога у његовој генерацији који је тако вешто спојио веру у Бога и веру у традицију са интелектуалном снагом, и то једним прилично ненемачки приступачним стилом.

Чак је и „верски глуви“ Јирген Хабермас (како је самог себе описао) био очаран Рацингеровим опусом. Године 2005, њих двојица су заједно написали Дијалектику секуларизације, која испитује пре-политичке, етичке темеље савремене уставне државе и њене моћи. То је било фундаментално питање за Рацингера након што је као младић искусио нацизам. Како је откривено у биографији из 2020. године коју је написао Питер Зивалд под насловом Бенедикт XVI: Један живот, искуство безбожне, аутолегитимишуће државне власти и потреба да јој се супротстави водили су га до краја живота. Он је схватао да је људска историја неуморна борба између вере и невере, између љубави према Богу до тачке самопорицања и самољубља до тачке порицања Бога: „Уколико нема мере коју пружа истински Бог, човек уништава самог себе“.

Потреба немачких медија да газе по Бенедиктовом гробу била је одвратно јасна на дан његове смрти. Берлински дневни лист Таз објавио је веома критички настројен некролог пар сати пре него што је Бенедикт преминуо: „Био је стриктни следбеник Конгрегације за доктрину вере, која се борила против либералних идеја унутар Цркве“. „Либералних идеја“ попут хиротонисања жена, благосиљања истополних заједница, отварања капија неограничене муслиманске имиграције, итд.

На ТВ каналу јавног сервиса WDR, хладна плава водитељка рекла је љутито да не зна зашто би се неко молио за преминулог папу. Наравно, инвоцирала је као средство против Бенедикта случајеве сексуалног злостављања – скандал против ког се он енергичније и далекосежније ангажовао од било ког свог претходника, а уистину и свог наследника. Чак је и Цајт, водећи немачки недељник, објавио прорачунато омаловажавајући наслов последњег дана Бенедиктовог живота: „Фудбалска легенда Пеле и модна легенда Вествуд су мртви, стање Бенедикта XVI је озбиљно али стабилно, а све више младих пуши“.

Сујетни наследник

Неке конзервативце, од којих нису сви католици, увредила је испразна хомилија папе Фрање на Бенедиктовој сахрани, која је звучала рутински сроченo и тричаво у поређењу са Бенедиктовом хомилијом на сахрани папе Јована Павла II. „Могао је да да исту хомилију за било кога, било ког кардинала, бискупа или месара из комшилука“, рекао је Михаел Хесеман, Бенедиктов пријатељ и биограф. Православни и бивши католички писац Род Дрер је, пишући за Американ конзерватив, назвао хомилију „актом омаловажавања, објашњив једино као излив нагомиланог презира“. Дрер наставља:

„Не мора вам се чак ни допадати Рацингерова теологија како бисте увидели њен значај. Била је ово Фрањина шанса да то покаже. Одбио је. Могао је ову хомилију да одржи за свог батлера… Можда је Бенедиктов последњи чин било откривање сићушног, горког и сујетног лика његовог наследника, и то кроз начин на који га је Фрања послао у историју. Фрања није споменуо огромну теолошку заоставштину Бенедикта, што ми говори да он поручује ‘збогом’ свему томе’ и практично проглашава нулту годину“.

Дрер је закључио: „Јако сажаљевам своје правоверне католичке пријатеље. Верујем да ће постбенедиктинска ера под Фрањом бити ужасна“. Како сам написао у књизи жалости у катедрали Светог Мартина у Мајнцу, „остаје нам само да се молимо да ће следећи папа бити достојан Бенедиктове мудрости и пастирске одговорности, његовог генијалног ума и енциклопедијске учености“.

На крају, мора се рећи да Бенедикт није изузет од модернистичке кривице, он је био потпуно на линији магистеријума Другог ватиканског концила. Међутим, након свих мука и понижења која га је ватиканска „дубока црква“ натерала да поднесе – што је једно непознато мучеништво које ће историја тек морати да истражи – Бенедикт XVI се искупио ad abundatiam.

Превод Војислав Гавриловић/Нови Стандард

Извор chroniclesmagazine.org

Насловна фотографија: Vincenzo Pinto/AFP via Getty Images