СРЂА ТРИФКОВИЋ: Неутралност: Случај Швајцарске и Србије

Срђа Трифковић

Да би стратегија неутралности била трајно и успешно спровођена, Србија од Швајцарске треба да прихвати модел оружане неутралности као темеља концепта тоталне одбране

У хаотичном свету међународних односа заснованих на односима моћи, претњама силом или употреби силе, не постоје ефикасни механизми колективне безбедности и мало је вероватно да ће икада настати. Неутралност стога представља значајну опцију за мале и релативно слабе земље које су потенцијално рањиве услед свог географског положаја, ресурса, или политичког опредељења.

Премда различите по нивоу развијености, етничком саставу и политичком систему, Швајцарска и Србија деле опредељење за неутралност као основу националне стратегије. Да би та стратегија била трајно и успешно спровођена – у периоду изразите нестабилности међународног поретка, Србија од Швајцарске треба да прихвати модел оружане неутралности као темељ концепта тоталне одбране. Тај модел, шири je од концепта војне неутралности – треба да буде трајно кодификован, утемељен у Уставу и инструментима међународног права.

Како указује швајцарско искуство, оружана неутралност мора да буде заснована на несумњивој способности оружаних снага да цену агресије учини неприхватљиво високом за евентуалног агресора. У том циљу Србија треба да, по швајцарском моделу, развије војну силу засновану на општој војној обавези, уз професионално језгро и добро обучен, опремљен и бројан резервни састав. За све наведено неопходна је и ревизија постојеће одбрамбене доктрине Србије, сходно концепту тоталне одбране.
Уводне напомене

Неутралност је институција неопредељивања једне државе у могућим или активним војним сукобима између супарничких држава или алијанси. Неутралност је чин политичке воље доносилаца одлука једне земље, који већ вековима практикују мање државе као једну од могућих стратегија за очување своје независности и остајање по страни од сукоба. Поготову је била широко присутна у тзв. златном добу неутралности од 1815-1914, када су европски ратови били релативно ограничени по циљевима, неоптерећени идеолошким флоскулама и ослобођени моралистичких стега дистинкције између наводно праведних и неправедних ратова које су карактерисале претходну и каснију епоху. [1] После Првог светског рата, изразито идеалистички приступ америчког председника Вудроу Вилсона и других поборника Друштва народа осуђивао је неутралност као морално неприхватљиву, јер није била компатибилна са моделом колективне безбедности који ће наводно обезбедити свету мирну будућност.

Колективна безбедност је неславно крахирала, али не и неутралност. Међутим, кроз историју међународних односа од Вестфалског мира до данас – а поготову током и после краја Хладног рата – чешће се од неутралности наилазило на тежњу слабијих држава да користе балансирање [2] или пак прикључивање јачем као средство опстанка. [3] То свеједно не значи да је неутралност анахрона или превазиђена, као што тврде – и на српској јавној сцени – заговорници хегемонистичког дискурса који прихватају наводну нужност (или чак пожељност) приклањања Колективном западу. Трајна вредност концепта неутралности има узрок у трајно хаотичној природи међународних односа.

Најстарији документовани случај покушаја очувања неутралности једне мале и слабе државе наводи Тукидид у својој Историји пелопонеског рата. [4] Од уништења Мелоса па све до данас, максима атињанских хегемониста да моћни чине шта желе а слаби трпе шта морају, односно да по природним законима јачи влада над слабијим, представља трајну карактеристику међународних односа. Ово важи и у трећој деценији 21. века, независно од реторике хегемонистичких сила о „међународној заједници”, о поштовању правних норми, о поретку наводно заснованом на „правилима”, позивању на „заједничке вредности” итд.

Судбина Мелоса у петом веку п.н.е. или Краљевине Југославије у пролеће 1941, уз све разлике контекста, указује да кредибилна и одржива неутралност неке државе битно зависи од њене способности да се одбрани од моћника који нису спремни да прихвате такво њено опредељење, или да цену свог евентуалног пораза учини неприхватљиво високом за потенцијалног агресора. [5]

Изгледи једне релативно слабе државе да, у нестабилном и потенцијално претећем окружењу, прихвати и очува неутралност зависе од два кључна фактора:

од њене јавно испољене воље, политичке спремности и војне способности да се ефикасно брани од агресије без обзира на цену;
од прихватања њеног неутралног статуса од стране других држава као трајне датости, што пак првенствено зависи од њене моћи одвраћања. [6]

У хобзовском свету међународних односа – који се и данас, као и кроз целу забележену историју, заснива првенствено на односима моћи и трајно присутне претње силом или употребе силе – не постоје ефикасни механизми колективне безбедности и врло је мало вероватно да ће икада настати. Стога, неутралност представља пажње вредну опцију за мале и релативно слабе земље које су потенцијално рањиве услед свог географског положаја и/или природних ресурса.

Није довољно, међутим, да нека земља прогласи неутралност резолуцијом својих законодавних тела или декретом доносилаца извршних одлука. Да би била ефективна, неутралност те земље такође треба да буде јавно прихваћена од стране кључних актера – пре свега од стране оних сила или савеза који представљају стварну или потенцијалну претњу њеном суверенитету и територијалном интегритету. Ово наравно не представља гаранцију да под датим околностима те силе признату неутралност неће погазити (нпр. напад Немачке на Белгију 1914.). Зато земља која себе прогласи неутралном – да поновимо – мора бити спремна и способна да неутралност брани по тако високој цени за евентуалног агресора да он буде одвраћен (deterred) од агресивних намера.
Облици неутралности

За успешну стратегију једне мале, релативно слабе државе засноване на неутралности, потребно је – али не и довољно – дипломатско умеће и јасна стратешка визија њене политичке елите. За успех такве стратегије такође је потребно постојање повољног сплета геополитичких константи и спољнополитичких варијабила. Наведени предуслови могу да имају за резултат један од три главна типа неутралности који су познати у међународној пракси:

Чест је модел ад хок неутралност, која се односи на одлуку једне земље да остане по страни од неког конкретног сукоба. Пример пружа одлука генерала Франсиска Франка – која се дугорочно показала спасоносном за његову земљу и режим – како би Шпанија остала неутрална у Другом светском рату, упркос њеној (тадашњој) политичкој блискости са силама Осовине. [7] Мање стратешки значајне примере ад хок неутралности пружају Холандија у Првом и Турска у Другом светском рату;
Де јуре неутралност може да буде заснована на неутрализацији државе путем међудржавних споразума других сила. Пример пружа Аустрија после 1955. [8] У посебном случају Швајцарске, неутралност и обавеза њене одбране кодификована је по налогу великих сила још од Бечког конгреса 1815. Трајна неутралност може да буде одређена Уставом (нпр. Малта, Молдавија) или декларацијом законодавног тела (нпр. Србија);
Де факто неутралност није утемељена у инструментима међународног права или домаћег законодавства дотичне земље, али се у пракси трајно спроводи од стране њених сукцесивних влада (нпр. Република Ирска од 1938. до данас).

Премда знатно различите по историјском искуству, економској развијености, друштвеној структури и карактеру политичких институција, Швајцарска и Србија имају једну важну заједничку карактеристику у односу на своје окружење: неутралност. Постоји, међутим, разлика између њихових облика неутралности. Ре­зо­лу­ци­јом На­род­не скуп­шти­не о за­шти­ти су­ве­рени­те­та,
те­рито­ри­јал­ног ин­те­гри­те­та и устав­ног по­рет­ка од 26. де­цем­бра 2007. године Ср­би­ја је про­гла­си­ла вој­ну неу­трал­ност.

Ово ни­је истоветно са не­утрал­ношћу какве се од 1815. године држи Швајцарска, која се а приори обавезује да неће учествовати у ма ком вој­ном су­ко­бу двеју или ви­ше зараћених стра­на и да ће свој статус бранити оружјем. Вој­на не­у­трал­ност има уже значење неприпадања вој­ним са­ве­зи­ма, што не значи ну­жно не­у­че­ство­ва­ње у свим вој­ним су­ко­би­ма. Другим речима „не­у­трал­ност по дефини­ци­ји об­у­хва­та и вој­ну не­у­трал­ност док обр­ну­то не ва­жи”. [9]

Швајцарска и Србија су две сразмерно мале државе на стратешки значајним локацијама у Европи. Обема је судбина била вековима нераскидиво везана за војно-политичка збивања у непосредном и ширем окружењу. Србија је, већим делом своје историје, током протеклих пет векова била објекат туђинских освајања (османског, пре свега) и у више наврата у 20. веку мета агресије, пре неголи субјекат и суверени творац своје националне стратегије и спољне политике. Швајцарска је у целини имала срећнија историјска искуства, али и она очување своје независности – као и неутралности, која је део њеног идентитета – великим делом дугује сплету спољних околности кроз векове.

Србија је средње развијена парламентарна република, док је Швајцарска високо развијена савезна држава. Конфедерацију чини 26 кантона који се добровољно одричу дела свог суверенитета у погледу дипломатије, националне одбране, царине и валуте у корист федералне извршне власти. Премда, постоји знатна разлика у степену економске развијености, привреде обе земље снажно су повезане са спољним светом и извозно оријентисане. Швајцарска ужива огромну предност над Србијом у нивоу опште развијености – пре свега у сектору финансијских услуга – у улози банкарског центра и седишта многих међународних холдинг компанија. Бројне међународне организације са седиштем у Швајцарској додатно доприносе њеном високом степену интегрисаности у глобалне токове и несразмерно великом утицају у односу на територију и популацију.

Истовремено, Швајцарска се опире бриселском моделу „уједињене Европе”. [10] Премда интегрисана у светске и европске токове, она истрајава на интегритету својих институција и очувању независности кроз трајно одређење своје посебности у односу на остатак континента. Ово повремено изазива отворену зловољу бриселског апарата. [11] Став Берна је у супротности са још увек декларативно присутним опредељењем владе Србије за чланство у ЕУ, иако за Србији та врата остају трајно затворена. Са друге стране, Швајцарска би била оберучке прихваћена за члана, али она не следи ту опцију. Такво стратешко опредељење може се разумети само ако се размотри спектар нијанси које се јављају између блиских односа са окружењем на једној страни и јасне одвојености од њега са друге. Управо у сагледавању напетости између ова два пола кроз векове произилази разумевање самог постојања и самосвести Швајцарске.
Поуке за Србију

У тренутку изразите и вероватно дугорочне нестабилности међународног поретка, на прагу друге четвртине 21. века, Србија би при разради нове стратегије националне одбране од Швајцарске требало да прихвати модел оружане неутралности, који није ограничен на ужи модел војне неутралности, као што је сада случај. [12] Уместо да буде заснован на декларацији Народне скупштине као сада, треба да буде утемељен у Уставу и следственим инструментима међународног права. Ово наравно само по себи неће пружати гаранције од угрожавања интереса Србије од стране, пре свега, НАТО пакта, или са њиме асоцираних држава, ентитета и хибридних покрета. Да би се та опасност умањила ако не и отклонила, неопходна је несумњива воља и способност Србије да следи оружану неутралност, какву нам за пример даје Швајцарска у периоду 1940-1945.

Један од митова о Другом светском рату јесте да Немачка није прекршила неутралност Швајцарске, првенствено зато што је имала користи од финансијских трансакција и трговинских уговора који су били могући захваљујући њеном неутралном статусу. План за Операцију Таненбаум из јесени 1940, међутим, указује супротно. [13] По процени Вермахта, војно освајање Швајцарске и потом њено држање под окупацијом изискивало би од 300.000 до 500.000 војника, огромна средства и људство, диспропорционалнe вероватним бенефитима у тренутку кад је Немачка била ангажована у рату против Велике Британије и припремала напад на СССР.

Процена војних планера Рајха – тада убедљиво најмоћније силе у Европи – била је условљена чињеницом:

да је Швајцарска имала општу војну обавезу, као што је има и данас;
да је имала бројни и добро обучени резервни састав до 60 година старости; и
да је инвестирала знатна средства у наоружање, опрему и утврђења.

У случају немачког напада било је предвиђено напуштање географски тешко брањивих низијских делова земље – укључујући веће градове и индустријске центре – и концентрисање снага у „Националном бастиону” у алпским масивима централног и јужног дела Швајцарске (Schweizer Alpenfestung, Réduit suisse). Под командом генерала Анрија Гизана, земља је штавише била спремна за временски неограничен отпор. [14]

Без великих ресурса посвећених одбрани оружане неутралности, Швајцарска би била зависна од одлука вођства Трећег Рајха. Тe одлукe не би морале да узимају у обзир цену војних операција, већ би се само тицале одговора на питање да ли је финансијска и трговинска корист за Немачку од поштовања швајцарске неутралности већа од користи које би донела окупација. Тиме би слобода маневра владе у Берну била битно сужена. Швајцарска би и без окупације била де факто демолирана и доведена на статус немачког сателита, са поразним последицама по свој политички и правни статус и државне интересе.

За Србију на средини треће деценије 21. века поуке швајцарског искуства су сасвим јасне. Успешно очувана оружана неутралност је функција односа снага и, пре свега, процене потенцијалног агресора о односу цене и бенефита кршења те неутралности. Мултиполаризација на глобалном нивоу још се не одражава на промену регионалне равнотеже снага на Балкану, али то не значи да прерасподеле карата неће бити и да је неутралност Србије превазиђена и „ирационална”, како тврди западна пропаганда. [15]

Де јуре институционализована оружана неутралност Србије – заснована на трезвеној спознаји државних и националних интереса – могућа је и потребна. Како указује швајцарско искуство, да би била кредибилна, она мора да буде заснована не само на политичкој вољи и видној спремности да се матична територија брани, већ и на несумњивој способности оружаних снага и решености нације у целини да се вероватна цена угрожавања Србије учини неприхватљиво високом за евентуалног агресора.
Просторна димензија

Србија и Швајцарска имају у геополитичком погледу две сличности и једну значајну разлику. Обе су континенталне земље без приступа мору и обе се налазе на значајним комуникационим правцима. За разлику од Србије, међутим, Швајцарска поседује централни масив Алпа који је (као што смо поменули) имао улогу потенцијалне „националне тврђаве” у случају спољног напада.

Конвенционални историографски приступ склон је да тумачи настанак и развој швајцарске државе и нације претежно из унутрашње перспективе, која успон Конфедерације приписује првенствено домаћим факторима. Према овом читању прошлости, Швајцарску је створила смелост њених житеља у рату, дипломатско умеће и умереност кантоналних елита у миру, склоност ка избегавању сукоба, избор трајне неутралности, тежња ка националном јединству и равнотежи, итд. [16] Ово је, међутим, некомплетна визија која занемарује константе физичког простора.

Геополитичка перспектива – са фокусом на просторне аспекте моћи и сплет утицаја спољних сила – Швајцарску види као конкретан простор који је формиран и омеђен кроз вековну интеракцију са окружењем. Та се интеракција одвијала у оквирима пресудно важног геополитичког одређења, у центру континента и дуж главних комуникационих коридора на правцу север-југ и исток-запад. Настала је у зони контакта и сукоба између три велика језичко-културна подручја, у зони вековне напетости између континенталних великих сила, у близини великих ратишта у европској историји. Само постојање – а потом политички и економски развој Швајцарске – увек су почивали на интеракцији вектора трајних одредница специфичног географског положаја и варијабила европске констелације моћи.

Конфедерација је од почетка била лабави кондоминијум, али за одбрану стратешки битних поседа кантони су збијали редове. Ово је посебно важило за контролу над превојем св. Готарда. Искључива контрола над овом стратешки битном везом између Немачке и Италије од почетка је (и са правом) сматрана за заједнички интерес конфедерата првог реда. Сагледавајући његов значај, они су такође тежили успостављању контроле и над долинама јужно од Готарда, све до северних рубова Ломбардијске низије. Из тог разлога, почевши од 1515. године, конфедерати су постепено ширили колонизоване територије данашњег Тићина (Tessiner Vogteien) у заједничком власништву кантона. [17]

Ово је само један пример како су одреднице простора и моћи вазда условљавале односе Швајцарске са њеним географским миљеом и условиле настанак стратешке културе коју карактерише инстинктивна резерва према спољном свету. Све до данас присутна је јака нит изолационизма која има корене у дугој традицији. У односу Швајцарске са остатком Европе изолационистички дискурс већ вековима је присутан у формирању и одбрани идентитета. И по питању чланства у УН било је противљења укључивања Швајцарске, које се протеже до данас. Још се чују гласови у прилог очувања интегритета швајцарске државе, њеног политичког и одбрамбеног система, који се огледају у јасном одређењу свога према спољном свету.
Оснивачки мит

Очување Швајцарске, сама срж њеног идентитета, са овог становишта, јесте у неговању традиције валоризоване вековном праксом, у одбацивању друштвеног и културног експериментисања, а нарочито у неприхватању ма каквих наднационалних извора правног ауторитета. Ово је био и један од аргумената против приступања Швајцарске УН 2002. године, да би временом уследили ескалирајући захтеви за ерозијом суверенитета кроз прихватање наметнутих колективних резолуција и одлука. [18]

Наведено становиште има корене у миту о настанку швајцарске нације који се развио крајем 15. века, а позива се на заклетву из августа 1291. на ливади Ритли (Rütlischwur) као митски темељ конфедерације. Реч је о пакту склопљеном ради самоодбране три „шумска кантона” (Ури, Швиц и Унтервалден) од самовоље страног племства. Повеља о савезу (Bundesbrief) која је тада потписана сматра се за оснивачки акт швајцарске државе. [19] Територија савеза још дуго потом, све до 1499. године, била је под влашћу Светог римског царства. Потом се савез ширио примајући нове чланове, уз повеље које су обавезале кантоне који му приступају да прихвате тзв. Вечни савез.

Лик Виљема Тела – несумњиво митске личности – представља најпознатији и најпотпунији симбол мита о оснивању Швајцарске. [20] Снази мита одговара постојаност духа самосвојности, коју он симболизује и који одлучно одбацује легитимност страних судија: „Свако мора послушати свог судију и назначити који је судија у долини под чијом се јурисдикцијом налази”, читамо у Пакту из 1291. Ту се види јасан корен одбијања већине данашњих Швајцараца да им се земља подвргне Европском суду правде. Самим тим, она трајно остаје и ван Европске Уније.

Све од краја 13. века, у сфери духа и самодефинисања, ставови конфедераната који се односе на карактер међусобних односа и на односе са другима заснивају се на једном врло специфичном моделу. У сржи самодефинисања јесте лик Давида: мали, али храбар и одлучан против великог и бахатог странца, своје против туђег. То су битне одреднице менталног и културног координатног система већине рођених Швајцараца до данас. Они су себе, чак и несвесно, кроз историју видели у улози младог пастира који уз Божју помоћ убија филистејског дива и тиме спасава изабрани народ. Мала, али на моменте жестоко супротстављена моћним европским силама, Швајцарска је знала да се уживи у улогу Давида. Улога перфидног Голијата припадала је разним актерима у разним временима: Хабзбурговцима, Светом римском царству, револуционарној и потом Наполеоновој Француској, монархијама 19. века, Хитлеровој Немачкој, а у време хладног рата СССР-у.

Данас, пак, поборници идеје Швајцарске као Давида имплицитно могу да виде потенцијално претећег џина у ЕУ [21], штавише и у трговинској самовољи садашње америчке администрације. [22] Без претеће сенке Голијата, међутим, ни кочоперни Давид не би могао да себе прецизно одреди.
Економија и миграције

У економском погледу, стара конфедерација и Швајцарска модерне епохе тешко би могле опстати као аутаркична, самодовољна целина. Осим дрвета, камена, воде и радне снаге, тај простор нема никакве сировине. Још од раног модерног доба, пољопривреда није била у стању да задовољи потребе свих житеља за храном. Већ у средњем веку ратари подалпских области прешли су са земљорадње на сточарство и производњу сира и млека. Тај протокапиталистички развој повећао је, међутим, зависност од окружења: сточарство је захтевало велике количине соли. Занатлије су израђивале свилене и памучне тканине од сировина страног порекла, док су женевски часовничари користили метале и драго камење из Индије и Јужне Африке. Текстилна и индустрија сатова већ је на почетку савремене епохе производила за извоз, пошто је домаће тржиште било недовољно за растуће производне капацитете.

У 19. веку, паралелно са индустријализацијом и транспортном револуцијом, расла је мрежа односа између Швајцарске и светске привреде. Уочи 1914, процват спољне трговине прехрамбеним производима, тканинама, машинама и производима хемијске индустрије учинио је Швајцарску – сразмерно броју становника – првом извозном нацијом света. Директно или индиректно, трећина швајцарских житеља већ је тада зависила од извоза. После Првог светског рата она је постала један од главних финансијских центара света. Мала држава је претворена у велику економску силу.

Вековима је Швајцарска била блиско повезана са Европом и токовима радне снаге. Између 15. и средине 19. века, стотине хиљада швајцарских плаћеника ратовало је у служби Француске, Шпаније, Холандије, Пруске, Напуљске краљевине, Савоје, Светог римског царства и папе. [23] Из истих долина одлазили су и бројни архитекти, инжењери, сликари, гипсари и зидари који су од 16. до 19. века допринели да градови и дворци у Италији, Немачкој, Аустрији, Скандинавији и Русији добију специфично барокно или неокласицистичко обележје. Професори разних профила отишли су на стране универзитете или у приватну службу аристократа. Радници су тражили посао, а припадници слободних професија каријере које би им иначе биле ускраћене код куће.

Тек у 19. веку локомотива и пароброд омогућавају масовне миграције. Између средине 19. века и 1914. десетине хиљада људи заувек су напустиле Швајцарску пут Северне и Јужне Америке и остатка Европе. Све до краја 19. века, Швајцарска је била одредиште само за мале групе, попут француских хугенота у 17. веку, који су одлазили из политичких или верских разлога. Већи прилив странаца у Швајцарску почиње од 1888, када је однос између одлазака и долазака први пут њу учинио земљом имиграције. Први су стигли Италијани који су радили у грађевинском сектору, пре свега у развоју железничке мреже. Године 1910. учешће странаца већ је износио 14,7%. После Другог светског рата стигли су Шпанци и Португалци, а за њима и грађани бивше Југославије. Од 1970-их, повећао се и број досељеника из ваневропских земаља. Између 1950. и 2022. године учешће житеља рођених у иностранству порастао је са 6,1% на 26,3%. Данас чак 40% житеља Швајцарске има мигрантско порекло. [24]
Међународни положај

Крајем 15. века, управо у време када су падом Зете скоро све српске земље потпале под османску власт, алпска конфедерација је постала – први пут у историји – политички фактор у играма моћи на континенту. Европски моћници су се такмичили једни са другима да придобију наклоност конфедераната и да обезбеде приступ тржишту најамника. Због свог стратешког положаја, на најважнијим превојима централних Алпа и између супарничких сила – Француза на западу и Хабзбурговаца на истоку – конфедерација је постала простор од пресудног значаја – али и фактор војног ризика. Почевши од 16. века, територије конфедерације од Франш-Контеа на западу до Миланског војводства на југу улазе у сферу хиспано-хабзбуршких интереса, добивши тако стратешки значај и за главног супарника Хабзбурга – Француску. Те две велике силе настојале су да што тешње вежу кантоне за себе зарад територијалних и материјалних предности – или барем да би неутралисале потенцијалну опасност.

У оквиру европске констелације снага, мале конфедеративне државе наставиле су да дефинишу сопствену спољну политику сходно реализму и прагматичном разумевању политике као уметности могућег. Фокус је био на пактовима са моћним суседима и међусобним ривалима. „Вечни мир” са аустријским Хабзбурзима 1477. и 1511. и уговори о „вечном миру и савезу” потписани са Француском 1516. и 1521. решили су на дуже време односе са кључним суседима. Године 1587. тим је уговорима додат савез католичких кантона (осим Солотурна) са шпанским Миланом. Ови савези су донели извесну безбедност кантонима усред конфликтног окружења. У исто време навели су их на политику немешања, у време када термин „неутралност” још није био у употреби.

У очима европских сила, све док је конфедерација остајала по страни и није се мешала у туђе ратове, она је нудила гаранцију заштите на боковима. Једнако важни били су приступ тржишту за швајцарске плаћенике и уговори о транзиту трупа преко превоја конфедерације. [25] Страним силама била јe aтрактивна и могућност добијања зајмова од имућнијих кантона и њихових политичко-економских елита. У случају рата кренула би трговина стратешким добрима у кантонима, од чега су локални трговци и фармери убирали знатне приходе. Све то је служило интересима континенталних сила на војном, трговачком и безбедносном плану, док су за мале и слабе конфедеративне кантон-државе савези са страним силама били гаранција опстанка.

Страни савези су имали знатан утицај на развој односа унутар конфедерације. Преко својих изасланика у Солотурну или Луцерну европске силе су вршиле дубок утицај на политику кантона. У сваком од њих, владајућа елита била је подељена на профранцуске и прохабзбуршке фракције. Политички лидери са обе стране захтевали су богате награде од својих страних спонзора, било да се ради о политичким повластицама или војним уговорима, испоруци јефтине соли, ослобађању од царинских дажбина или повољним трговинским условима. На овај начин ресурси који су долазили из иностранства учврстили су хегемонију швајцарског патрицијата. Европске силе такође су плаћале трошкове обуке и одржавања швајцарских најамничких пукова, чиме су финансирале и модернизацију швајцарског војног апарата.

Захваљујући могућности да покрива сопствене издатке из страних извора, швајцарске власти су успевале да избалансирају буџете и да акумулирају капитал за реинвестирање у тада уносне иностране државне обвезнице. Већ у 18. веку богатији кантони обилно су користили све веће задуживање европских сила, што је локалним кантоналним елитама омогућило да врло скромно опорезују своје поданике и да тако додатно учвршћују своју власт. Савези са страним силама били су, са овог становишта, одлучујући фактор за развој кантоналних државних институција – као и за истовремено јачање осећаја „другости” Швајцарске у односу на њено окружење.
Утицај спољних сила

Након потреса револуционарне епохе и Наполеоновог успона и пада 1789-1815, велике силе које су одлучивале о судбини Европе сагледале су предности које произилазе из неутралности швајцарских кантона за трајну равнотежу континента. Под страним притиском, конзервативни кантони су гласали за улазак Невшатела, Валиса и Женеве у конфедерацију. Нестабилни мозаик од 22 суверена ентитета – који су заостајали у развоју државних политичких институција – преживео је територијалне реорганизације Наполеоновог доба и добио је трајни оквир при утемељењу нове европске архитектуре у Бечу. Опстанак Швајцарске био је могућ првенствено јер је одговарао интересима главних континенталних сила. Да није било тако, она би вероватно кренула путем низа древних република попут Венеције, Ђенове, Амалфија и Дубровника, које су почетком 19. века заувек нестале са политичке мапе.

Алпски планински масив као трајна физичка одредница и интереси великих сила као политичка варијабила, уз вишејезичност и демократске традиције допринели су стварању Швајцарске почетком 19. века као јединствено самосвојног острва у срцу Европе са јединственим културним и политичком особеностима. Ова слика се налази у позадини изолационистичког дискурса који спољне утицаје види као претњу очувању идентитета швајцарске нације. У тренуцима спољних претњи, пре свега 1914-1918. и 1939-1945, управо је ова слика мобилисала отпор и оправдала повлачење Швајцарске у себе. Истовремено, изолационистичке тенденције увек су биле облици легитимисања специфичности и разлика у односу на окружење. [26]

Током 19. века, када су покрети уједињења у Немачкој и Италији довели до конституисања великих, високо централизованих националних држава које су се дефинисале на основу принципа језичко-културне једнообразности, специфичност швајцарског случаја додатно је наглашена. Швајцарска је развила концепт вишејезичне, мултикултуралне и федералне нације на добровољној основи, истичући политички принцип јединства у вишеструкости и мирног суживота између припадника три европска културна подручја као снажне тачке сопствене особене идеје о нацији. Првом половином 20. века разлика у односу на европску сцену заоштрава се услед појава империјализма и тоталитаризма. Када су 1920-их и 1930-их година у суседним земљама – али и у Централној и Источној Европи – успостављени тоталитарни режими, швајцарска нација се показала приметно отпорном таквим процесима.

Чињеница да је поштеђена два светска рата и њихових страшних последица и да је, као острво мира, преживела пет година опкољена од стране сила Осовине потврдила је способност земље да опстане ослањајући се на сопствене снаге. Међутим, вера у сопствену изузетност, условљену провиђењем, занемарила је чињеницу да је систем равнотеже снага и прорачун моћи и интереса великих суседа омогућио очување неутралне тампон зоне у централним Алпима и њен опстанак током дуже два века.

Историја Швајцарске је прича о дугом процесу интеграције испрекиданог тренуцима кризе. За разлику од ЕУ – чији је демократски дефицит очигледан а стабилност упитна – швајцарска савезна држава представља један у целини успешан покушај да се различите и понекад сукобљене заједнице инкорпорирају у стабилан и заједнички политички поредак. Са федералном унијом, мале територије су имале за циљ да себи гарантују већу безбедност и утицај, као и ширу могућност деловања и преговора, без одустајања од своје аутономије или суверенитета у име присилне централизације. ЕУ, пак, све изразитије представља квазидемократску олигархијску творевину и механизам која тежи наметању чланицама културних образаца бирократске елите неизабраних функционера који националне суверенитете сматрају за рецидив прошлости.

Важан искорак ка успостављању државног субјективитета и саме швајцарске нације кантони су направили у периоду великих промена између 1798. и 1815. Они су то учинили претежно под страним притисцима. Млада француска република наметнула је током Швајцарске револуције 1798. успостављање политичко-правне равноправности грађана. Актом из 1803. Наполеон је обновио кантонални суверенитет, а поврх тога је Аргау, Сент Гален, Гризон, Тићино, Тургау и Вод прогласио новим сувереним кантонима и чланицама конфедерације. Потом су Русија, Аустрија и Велика Британија на Бечком конгресу обезбедиле да прво територијално проширење структуре још од 1513. и јачање конфедералних веза поприми међународно обавезујући карактер.

Са федералним устројством из 1848. коначно је рођена заједница малих држава која је, донекле упоредиво знатно каснијем процесу европских интеграција, омогућила известан степен јединства у културној разноликости и створила заједнички економски простор са јединственом валутом и институцијама заједнице. У новом политичком оквиру кантони су стекли колективну сигурност, делили одбацивање рата као средства за остварење интереса и делегирали решавање сукоба на институције заједнице.
Трајна неутралност

Корисност Швајцарске која не треба да буде јабука раздора у односима великих сила – и чије су домаће институције привремено стављене под патронат тих сила у међународним питањима зарад мира на континенту – навела је учеснике Бечког конгреса да конфедерацији 1815. наметну принцип трајне оружане неутралности. [27] Обавеза да своју неутралност брани силом да не би постала терен за бочне маневре потенцијалних непријатеља према Француској или Аустрији, приморала је Швајцарску да по први пут створи јединствену војску. Осим одбране остварена је централизација и других битних државних функција: спољних послова и дипломатског апарата, царина и валуте. Рођена је, европским консензусом, савремена Швајцарска.

Све од тада швајцарску историју карактерише осцилација између повезивања са окружењем и изолације од њега. Након слома Наполеонове доминације, европске силе су очувале независност Швајцарске, јер је постојање у срцу Европе тампон зоне трајне неутралности, способне за оружану одбрану, допринело обновљеној европској равнотежи 1815. као и миру на континенту после 1945. У новије време, неприхватање бриселског политичког, правног и културног модела евроинтеграција представља додатни израз потврде сопственог идентитета као и значајан облик реафирмације самог постојања Швајцарске као националне државе.

Геополитичке константе нису подложне променама. Реални судови о сопственом положају у оквиру ширих геополитичких сценарија нужно су потребни свакој држави која тежи опстанку – а посебно једној малој, неутралној нацији на прагу великих глобалних ломова док улазимо у другу четвртину 21. века. Данас је – можда више него ма када после 1945. године – Швајцарској потребно да очува своју војно-политичку неутралност и националну сувереност.

Она остаје неутрална земља, при чему неутралност није сама себи циљ, већ средство за одбрану фундаменталних интереса – интереса очувања идентитета, независност и безбедности – у складу са њеним вековима потврђеним вредностима. Срж неутралности остаје у неподржавању ма које стране (државе или савеза држава) која је укључена у оружани сукоб. То такође значи да се швајцарска територија не стави на располагање трећим странама у случају рата, да се не придружи војним савезима уз обавезу међусобне помоћи и да се не стварају односи зависности које макар имплицитно подразумевају такве обавезе.

По избијању сукоба у Украјини 22. фебуара 2022. на швајцарској сцени појавили су се гласови који доводе у питање смисао неутралности у новонасталим околностима и који заговарају пуно сврставање Швајцарске у строј западне алијансе. Одређени уступак захтевима западних партнера Швајцарска је направила увођењем економских санкција Русији. Међутим, неке чланице НАТО пакта су очекивале више и изразиле негодовање јер доследно тумачење неутралности на швајцарској страни онемогућава слање војне помоћи Украјини. Убедљива већина швајцарских грађана, међутим, и даље се залаже за очување неутралности (91% подржало је неутралност у анкети из маја 2023). [28] Ово је одраз чињенице да неутралност пружа снажну идентитетску црту, да представља темељни национални мит неподложан ревизији услед неке кризе која се директно не тиче швајцарске безбедности.

Покрет за неутралну и независну Швајцарску – који је настао 1986. да би се супротставио чланству у УН – дефинише неутралност као „слободно одрицање од спољне политике моћи”. После скоро четири деценије Савезни устав, међутим, остаје при ставу да неутралност није циљ сам по себи – већ средство. Заштита неутралности у тексту се појављује два пута, међу задацима парламента (чл. 173) и владе (чл. 185). Неутралност намерно није укључена међу циљеве постојања конфедерације или међу принципе спољне политике, јер она по овом виђењу представља средство у служби очувања безбедности државе. Постоји од 2022. и иницијатива за измену Устава, којом би неутралност добила утемељење као апсолутна и ванвременска категорија. [29]
Изазови неутралности

Влада у Берну повремено је правила прагматичну разлику између закона о неутралности и политике неутралности, поготову током криза 20. века. Између два светска рата, избор Женеве за седиште Друштва народа 1920. био је плод неутралности земље-домаћина, као и оснивање Међународног комитета Црвеног крста са седиштем у Женеви и упоредни развој међународног хуманитарног права отелотвореног у Женевској конвенцији.

Међутим, чак и са становишта Закона о неутралности, став Швајцарске није увек био сасвим доследан. Током Другог светског рата, трговина ратним материјалом и финансијски односи са силама Осовине били су трн у оку савезника. Неутралност ипак није значила еквидистанцу. Истовремено je решеност на отпор могућој инвазији сила Осовине од 1939-1945. била снажно изражена. Током потоњег Хладног рата, пак, декларисано заједништво вредности сврстало је Швајцарску у западни свет. Ефикасне, опремљене и увежбане оружане снаге притом су биле трајна основа неутралности.

Раних 1950-их – под притиском САД – Швајцарска је увела санкције против совјетског блока и сателита Кремља. У завршници Хладног рата, и пре приступања УН, Берн је усвојио санкције против Ирака, бивше Југославије и Либије. Након приступања УН примењене су и санкције које је претходно усвојио Савет безбедности. Такође је после 22. фебруара 2022. усвојен низ режима санкција ЕУ против Русије и Белорусије.

Криза око Украјине подстакла је захтеве неких НАТО чланица да Швајцарска учествује у наоружавању владе у Кијеву. [30] Савезни савет у Берну је одбио да промени закон о извозу ратног материјала – сходно доследном тумачењу неутралности – па макар и по цену неслагања са неким партнерима. Швајцарци су већином свесни да промене у геополитичком контексту изнова подељене Европе и граница са водећим европским чланицама НАТО пакта не угрожавају трајну спону швајцарског идентитета са принципом неутралности. Остати ван два светска рата представља драгоцено искуство које је и даље снажно присутно у колективном сећању и које утиче на опредељења швајцарске нације у прилог неутралности, без обзира на језичку или кантоналну припадност.

Швајцарска влада, наравно, не одбацује јачање интероперабилности или учешће у вежбама са другим армијама које су у НАТО савезу, али изричито одбацује евентуално чланство и одрицање од оружане неутралности. Ово питање далеко превазилази уске оквире тренутне безбедносне ситуације у ширем окружењу. Срећом за Швајцарску – као и за дугорочни мир и стабилност у Европи – без обзира на рат у Украјини, напетости на Балкану, крваве драме на Блиском Истоку и могуће потресе другде у свету, неутралност конфедерације, по свему судећи, има сигурну будућност.
Закључак

По угледу на неутралну Швајцарску кроз историју – а поготову на основу њеног искуства у Другом светском рату – Србија треба да буде трајно оружано неутрална. Оружана не­у­трал­ност је потребна зато што се међународни односи и даље заснивају на сили, а право на рат (jus ad bellum) остаје ненорми­ра­но: „међуна­род­но пра­во не ре­гу­ли­ше, па са­мим тим ни не санк­ци­о­ни­ше во­ђе­ње односно отпочиња­ње ра­та”. [31]

И у овом веку Србија треба да буде спремна за могућност сукоба са надмоћним противником или више њих. У сценаријима асиметричних сукоба – слабија страна мора да пронађе инветиван начин да равнотежну тачку помери у своју корист. Дефиницију победе, за малу и слабу земљу попут Србије, у таквом сукобу потребно је изменити сходно швајцарском искуству и одбрамбденој доктрини. Циљ не може да буде наметање своје воље потенцијалном агресору тако што би му се нанео војни пораз, што не представља реалну опцију, већ индиректно усмеравање (ограничавање) његовог понашања кроз успешно одвраћање од самог напада. Укратко, перцепција вероватне цене сукоба јачег противника са неутралном али наоружаном Србијом – свим ресурсима посвећеној тоталној одбрани државе – треба да постане за агресора неприхватљиво висока.

Постојећи начин организовања и функционисања система одбране Србије, међутим, у целини не одговара захтевима стратешког одвраћања. Да би тај циљ био делотворан – систем треба да буде изграђен сходно концепту тоталне одбране. Ово је могуће „развојем концепта тоталне одбране уз претходну анализу предности и недостатака постојећег система, дефинисањем основне и кључних идеја на којима би требало развијати способности постојећих снага да достигну системску интеграцију у конвергентном деловању у свим фазама функционисања система одбране”. [32]

Наведени аутори са правом истичу да „по својој суштини концепт тоталне одбране Републике Србије треба да представља облик одбрамбено-безбедносног организовања не само државе у ужем смислу, него и друштва у целини” на бази интеракције различитих снага у области безбедности и одбране. У складу са тим концептом, међутим, а сходно швајцарском моделу и у погледу државе у најужем смислу – тј. њених оружаних снага као самог темеља система одбране – Србија треба да хитно развије две компоненте које тренутно не постоје:

Активни састав Војске Србије који ће бити заснован – сходно принципу наоружаног народа – на општој војној обавези младића од 18 до 25 година, обавези у пуном капацитету, наравно уз професионално језгро;
Добро обучен, наоружан, опремљен и временом све бројнији резервни састав Војске Србије, способан за прелазак са конвенционалних на неконвенционалне облике ратовања у свим доменима оперативног окружења.

 

С обзиром да је мисија Војске Србије одбрана матичне територије у нестабилном и непредвидивом окружењу, општа војна обавеза у пуном капацитету (уз професионално језгро) и снажан резервни састав представљају нужни императив. Швајцарско искуство указује да висока мотивација, као и обученост регрута и резервиста, представља кључни фактор у ефикасном систему одбране. За све наведено неопходна је кохерентна нова доктрина националне безбедности, а не само повремене допуне постојећих, уз декларативна документа и скупштинске резолуције.

Концепт „наоружаног народа” остаје валидан и у 21. веку. Да опет наведемо пример Швајцарске, укидања војног рока и ослонца само на професионални састав је пропао 2013. године, када се против њега изјаснило 73,2 одсто бирача. Упркос демографској кризи, Србија још увек има много младих и средовечних људи који су спремни да под оружјем штите своју заједницу, државу и свој народ. Србија зато треба да поново уведе војну обавезу од најмање шест месеци – што би био минимум за основну обуку и успостављање трупног духа – а потом и континуирану обуку резервиста. И по овом питању, премда техничке природе, треба размотрити прихватање швајцарског модела обуке резервиста који се показао ефикасним, а који се заснива на шест периода од по три седмице обуке након одслужења основног кадровског рока.

Општа војна обавеза и служба у резервном саставу за Швајцарску представља темељ заштите њене оружане неутралности. Исти су инструменти неопходни и за опстанак суверене, оружане трајно неутралне Републике Србије. Њен геостратешки положај, историјска искуства, вишевековна ратничка традиција, слободарски дух народа и спољнополитичка опредељења чине како нужном тако и могућом способност за тоталну одбрану Србије, сходно свим реално замисливим сценаријима. Такође је потребно благовремено развити и њену способност за повратак привремено окупираних делова суверене територије у уставно-правни поредак Србије када се за тај, пре или касније неминован подухват, стекну сви потребни услови, пре свега геополитичке и дипломатске природе.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Chronicles” и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард

УПУТНИЦЕ:

[1] Ово се односи пре свега на Кримски рат (1853.-1856.), Пијемонтски рат 1859. и три Бизмаркова рата на путу ка уједињењу Немачке, против Данске (1864), Аустрије (1866) и Француске (1870).

[2] Пример балансирања представља спољна политика несврстаних земаља од конференције у Бандунгу до краја хладног рата, а посебно ФНРЈ-СФРЈ од Резолуције Информбироа 1948. до распада државе. У новије време огледа се у односу неких земаља АСЕАН-а према растућој моћи Н.Р. Кине.

[3] Пример прикључивања јачем (енгл. bandwagonning) представља приступање Мађарске, Румуније и Бугарске Тројном пакту 1940. и бивших совјетских сателита НАТО пакту од краја 1990-тих

[4] Реч је о покушају острва Мелоса да остане ван сукоба између Атине и Спарте, на шта су арогантни Атињани 418. године п.н.е. острвљанима дали избор подвргавања надмоћној сили или уништења. Епозода се завршава се трагично по житеље Мелоса, који су се одлучили на отпор ма колико он био безизгледан: мушкарци су побијени, жене и деца продати у робље.

[5] Неутралност Краљевине Југославије, проглашена одмах по избијању рата септембра 1939, била је у први мах прихваћена од стране Немачке. Међутим, после одлуке Хитлера да нападне СССР (јесен 1940.), од почетка 1941. почели су интензивни притисци на владу у Београду да одступи од неутралности и приђе Тројном пакту. Видети: Срђа Трифковић, „Kнез Павле и дипломатија као уметност могућег – англоамерички допринос чину од 27. марта 1941”. Зборник: 27 март 1941. – 70 година касније. Београд: Институт за савремену историју, 2012.

[6] Кључни пример представља случај Швајцарске у односу на силе Осовине у Другом светском рату, о чему ће бити речи у даљем тексту. Данас се неутралност Републике Србије од стране западних сила имплицитно третира као пуки провизоријум који ће пре или касније бити окончан њеним приступањем НАТО пакту – што је притом и недоречени, али јасно наговештен предуслов успешног окончања тзв. европског пута Србије. Видети нпр. „Serbia’s Pro-Western Neutrality,” Diplomatic Courier, 17. јула 2023. https://www.diplomaticourier.com/posts/serbias-strategy-of-pro-western-neutrality приступљено 15.02.2024.

[7] Видети: Willard L. Beaulac, Franco: Silent Ally in World War II. Southern Illinois University Press, 1986.

[8] Државни уговор из 1955, који је још на снази, искључује војно мешање Аустрије у сукобе других земаља, стационирање страних трупа на њеној територији и приступање неком војном савезу. Видети: Austrian State Treaty 1955 https://2001-2009.state.gov/r/pa/ho/time/lw/107185.htm

[9] Милош Јовановић, „Неутралност у ХХI веку: Анахрон или савремен концепт?” Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, 4/2019, стр. 1210.

[10] Видети нпр. Sibilla Bondolfi, “Warum die Schweiz nicht in die EU will.” Swissinfo.ch 10. фебруар 2022. https://www.swissinfo.ch/ger/wirtschaft/warum-die-schweiz-nicht-in-die-eu-will/47315386  15. 02.2024.

[11] Видети: Hansueli Schöchli, “Der Bundesrat hat keinen guten Ruf in Brüssel.” NZZ Digital, 2. фебруар 2023. https://www.nzz.ch/wirtschaft/konflikt-schweiz-eu-wie-die-schweiz-in-bruessel-gesehen-wird-ld.1758608?reduced=true приступљено 15. фебруара 2024.

[12] Стратегија националне безбедности Републике Србије. Београд: Министарство одбране, 2020.

[13] На састанку са Мусолинијем јуна 1941, Хитлер је рекао да „Швајцарска поседује најодвратније и најбедније људе и политички систем.” У августу 1942. Хитлер је даље описао Швајцарску као „чир на лицу Европе” и државу која више нема право на постојање, а швајцарски народ као „заблуделу грану нашег народа”. Са нацистичког гледишта, Швајцарска као вишејезична, децентрализована демократија била је антитеза расно хомогеног Рајха. Хитлер је такође сматрао да је независна швајцарска држава настала у време привремене слабости Светог римског царства, а пошто је немачка моћ поново успостављена, независна Швајцарска је постала анахронизам. Видети: Hitler’s Table Talk, 1941–1944. London: Enigma Books, 2000, стр. 800.

[14] На састанку са Мусолинијем јуна 1941, Хитлер је рекао да „Швајцарска поседује најодвратније и најбедније људе и политички систем.” У августу 1942. Хитлер је даље описао Швајцарску као „чир на лицу Европе” и државу која више нема право на постојање, а швајцарски народ као „заблуделу грану нашег народа”. Са нацистичког гледишта, Швајцарска као вишејезична, децентрализована демократија била је антитеза расно хомогеног Рајха. Хитлер је такође сматрао да је независна швајцарска држава настала у време привремене слабости Светог римског царства, а пошто је немачка моћ поново успостављена, независна Швајцарска је постала анахронизам. Видети: Hitler’s Table Talk, 1941–1944. London: Enigma Books, 2000, стр. 800.

[15] Коначни Гизанов план, усвојен 12. јула 1940, предвиђао је организовано повлачење у Алпе где ће бити спремне залихе за временски неограничен отпор. Швајцарци би бранили Високе Алпе дуж линије Сан Мориц-Готард-Сарган. На крају повлачења војска би разорила кључне мостове и тунеле. План је подразумевао да ће густо насељене низије, укључујући економске центре земље, бити окупиране. Златне резерве Швајцарске националне банке у Цириху пребачене су на Готардски превој. Концепт националног бастиона био је део стратегије одвраћања, стога добрим делом отворен и јаван и играо је улогу у „духовној одбрани домовине“ (Geistige Landesverteidigung), јачања морала нације. Видети: Stephen P. Halbrook, Target Switzerland: Swiss Armed Neutrality in World War II. Rockville Centre, NY: Sarpedon, 1998.

[16] „Neutralnost Srbije je skupa, vreme je za ‘racionalno razmišljanje’”. Voice of America, 26. септембар 2023. https://www.glasamerike.net/a/srbija-neutralnost-ukrajina-rat-hil-jaksic/7284872.html приступљено 16.02.2024.

[17] Види: Clive Church и Randolph Head: A Concise History of Switzerland, Cambridge University Press, 2013.

[18] Види: Lucienne Hubler, „Ennetbirgische Vogteien”. Historische Lexikon der Schweiz (HLS), 4. 10. 2017.

[19] За скорашњи пример видети: Katharina Fontana, „Die Schweiz riskiert, zum nützlichen Idioten der Israel-Gegner zu werden”. Neue Zürcher Zeitung, 30.10.2023.

[20] Аутентичност тог документа, који је изложен у архиву швајцарских повеља конфедерације у Швицу, у више наврата је довођена у питање. 1991. је урађено радиокарбонско датирање којим је утврђено, са 85% тачности, да је документ настао између 1252. и 1312. године. Иако је документ можда настао касније, савез је заиста оформљен 1291, вероватно усменом заклетвом, а документ је написан коју годину касније.

[21] Тела први пут помиње око 1480. извесни Ханс Шрибер из Хохвалда у Белој књизи из Сарнена (Das Weisse Buch von Sarnen)  Легенду је 1550. преузео Егидије Чуди у Хелветској хроници (Aegidius Tschudi, Chronicon Helveticum). У чувеном епу Фридриха Шилера о Телу из 1804.  истиче се и хришћанска симболика: у часу заклетве дижу се три отворена прста који симболизују Тројство. Видети: Randolph C. Head, „William Tell and His Comrades: Association and Fraternity in the Propaganda of Fifteenth- and Sixteenth-Century Switzerland.” The Journal of Modern History, Vol. 67, No. 3 (1995).

[22] Видети нпр. говор председника Маурера од 31. јула 2013. са алузијом на ЕУ, „David und Goliath in der Staatspolitik”: „Велике земље и међународне организације увек желе да нам кажу шта морамо да урадимо и шта морамо да променимо… Тада се сећам приче о Давиду и Голијату… Не дозволимо да нас натерају у исти крути оклоп као и друге државе.” https://www.admin.ch/gov/de/start/dokumentation/reden/reden-der-bundesraete.msg-id-49786.html приступљено 16. фебруара 2024.

[23] Teresa Hug Alonso: „David gegen Goliath: die Vorzüge eines regelbasierten Systems. Der WTO-Streit zwischen der Schweiz und den USA.” Avenir Suisse, 27. фебруар 2023. https://www.avenir-suisse.ch/david-gegen-goliath-die-vorzuege-eines-regelbasierten-systems приступљено 16. фебруара 2024.

[24] Мање су познати други облици емиграције диктирани економским разлозима. Након протеривања из Венеције, посластичари пореклом из Гризона у 18. и 19. веку отворили су локале типа кафеа широм Европе. Све до краја 19. века мушкарци у долинама Тићина и Гризона сваке године су напуштали своја села на више месеци и одлазили у италијанске и аустријске градове као сезонски печалбари.

[25] „Auswanderung und Einwanderung.” About Switzerland, 21. 06. 2023. https://www.eda.admin.ch/aboutswitzerland/de/home/gesellschaft/bevoelkerung/aus-einwanderung.html

[26] Посебно је био значајан „Шпански пут” (El Camino Español de Suizos, Spanische Straße) који је крајем 16. и у 17. веку преко католичких кантона Швајцарске повезивао војводство Милано, Франш-Конте и шпанску Холандију, географски раздвојене територије Шпанског царства под влашћу Хабзбурга. Видети: James Blake Wiener, „The ‘Camino Español’ through Switzerland”. Swiss National Museum Blog, 03.10.2022. https://blog.nationalmuseum.ch/en/2022/10/the-camino-espanol-through-switzerland приступ 16.02.2024.

[27] У контексту развоја спољних односа Швајцарске крајем 19. и почетком 20. века, треба истаћи да је, осим Француске, од 1871. до 1918. Швајцарска била једина демократска република у изразито монархистичкој Европи. Она је 1848. била једина земља у којој је либерална револуција била успешно окончана и где је систем политичког либерализма успостављен на националном нивоу.

[28] Принцип је непромењен већ преко два века. Према речима швајцарског председника Игнација Касиса 20. маја 2022. на Светском економском форуму у Давосу, закони о неутралности Швајцарске засновани су на хашким конвенцијама: „нема учешћа у ратовима; међународна сарадња, али без чланства у ма ком војном савезу; нема слања трупа или оружја зараћеним странама и нема давања права транзита”.

[29] „Nato, Neutralität, Armee: So denkt die Schweiz über Sicherheit”. SRF Tagesschau vom 16.03.2023.

[30] Правни основ швајцарске неутралности чине конвенције о правима и дужностима неутралних сила у случају рата на копну или на мору, закључене 1907. године у Хагу. Право на неповредивост територије (чл. 1), које признаје тадашњих 30 држава потписница, противтежа је обавези уздржавања од учешћа у рату или стављања своје територије на располагање зараћеним странама. Извоз ратног материјала је дозвољен под условом да се зараћене стране третирају једнако (члан 7. и 9.).

[31] Williger Helfer des Kreml: Die Welt übt harte Kritik an der Schweiz. https://www.watson.ch 15.03.2023.

[32] Милош Јовановић, наведено дело (2019.), стр. 1216. Видети такође: „Србија развија концепт тоталне одбране, враћање војног рока кључно”. Политика, 9. јануар 2024.

[33] Вангел Милковски и Сандра Божић, „Концепт тоталне одбране у стратегији одвраћања Републике Србије”. Српска политичка мисао, 2/2023.

Нови Стандард
?>