Свети Василије Острошки рођен је децембра 1610. године а преставио се у Господу маја 1671. Имао је 34 године када је јуна 1645. почео Кандијски рат (Κρητικός Πόλεμος, Guerra di Candia), седам година након што је хиротонисан за епископа.[1] Умро је исте године када је тај рат формално окончан потписивањем мира између Републике Св. Марка и Порте, две године након пада Кандије (данашњег Хераклиона) 1669. и завршетка ратних дејстава.

Дуготрајни пети рат Млечана против Турака започет је на периферији Европе, у завршници за историју далеко значајнијег Тридесетогодишњег рата. Он је стога испрва био слабо присутан у перцепцији водећих сила тог времена, које су биле преокупиране стварањем новог континенталног поретка отелотвореног 1648. године у Вестфалском миру. Трајање Кандијског рата поклапало се са четврт века дугим периодом живота и деловања Св. Василија као архипастира и светитеља, чији су се плодови показали јединствено значајним у процесу обнове српске самосвести и духовности.

Кандијски рат био је такође изузетно значајан за српски народ, пре свега зато што су се на његовим ратиштима дуж источне обале Јадранског мора Срби вратили на историјску сцену као самосвесни актери – после век и по нестанка са те сцене. У том рату учествовали су Срби који су и пре 1645. године живели у Далмацији и Боки, предвођени својим сердарима и харамбашама од којих су неки носили високе чинове млетачке војске.[2] Важну улогу, међутим, имали су и Срби избегли са турске територије који су попуњавали проређене једнице млетачких одреда. Није био занемарљив ни допринос пограничних заједница под влашћу султана у приморју, чији су житељи – не напуштајући своје домове и имања – својевољно изјавили верност млетачком Сенату и постали чувари новонастале границе Серенисиме (нпр. Грбаљ, Маине, Брајићи итд).

Кандијски рат савремени Срби више не памте, премда је он дуго опстајао у колективном сећању нације као епопеја која је калила див-јунаке попут Вука Мандушића, Стојана Јанковића и Баје Пивљанина. Борци против Турака уживали су подршку духовника који су их калили у православљу када се усред ратног вихора појавила од раније већ позната, али на махове заоштрена претња папског прозелитизма. По запису Петра Шобајића, владика Василије је „увијек под мантијом носио по двије кубуре и зна се да је обилно помагао харамбашу Баја Пивљанина и његове четнике“.[3] (Предање вели да су били побратими.) Подвизи славних сердара и харамбаша малтене истог часа улазили су у епске песме које су се недуго потом певале од Подунавља на североистоку до Старе Србије на југу.

Кандијски рат створио је флуидни војно-политички и друштвени оквир у коме је Св. Василије живео, радио и својим делима допринео дуготрајном процесу српске обнове започетом обновом Патријаршије 1557. године. Како истиче Радован Самарџић, у том рату процес обнове улази у ону фазу бурног превирања после које је могао да настане покрет са све јасније израженим ослободилачким циљевима и на све поузданијим друштвеним основама. У народу и Цркви очувано наслеђе и самосвест „у Кандијском рату је почело клијати оним изданцима који ће се касније разгранати у век српскога националног преображаја“.[4]

Геополитички контекст

У време ратова Османлија и Млетака у источном Средоземљу у 17. веку геополитички стожер света био се увелико померио ка западу, ка атлантским поморским силама – испрва Португалији и Шпанији, потом Енглеској и Холандији. Оне су загосподариле океанским пространствима и новим поморским путевима. Те су промене имале прворазредни геополитички значај. Учиниле су копнену везу између тржишта Азије и лука у источном Средоземљу (Пут свиле) ирелевантном, а поморске везе између левантинских лука и тржишта Европе непотребним.

Сукоб Венеције и Турске у источном Средоземљу остао је стога конфликт без значаја за битне векторе ширења моћи нових великих сила. Међутим, Млеци и Османлије као да су били предодређени да ратују већ самим утемељењем својих великих стратегија. Нема преседана у историји међународних односа да две значајне силе свог времена воде чак седам ратова у мање од три века (1423-1718).[5] Такође нема преседана да су две силе тако дуго и тако често ратовале као равноправни противници, са променљивом ратном срећом и непредвидљивим исходима сукоба, упркос огромној несразмери њихових људских и материјалних ресурса. Слободних грађана Венеције у самом граду и околном копну (Terraferma) никада није било више од 200-250.000, док је територија Републике са свим њеним поседима била ограничена на мање од 100.000 квадратних километара.

Кандијским ратом Османска империја улази у фазу пренапрегнутости. Слабљењу је допринело геостратешки непромишљено ширење дубоко у копненом залеђу северне обале Црног мора. Ово је Османлије довело у сукоб са тада још снажном Пољском са западне стране, са Русијом у успону са источне. Ово су били периферни фронтови – кључна тачка османског притиска била је од Паноније ка доњој Аустрији – али су свеједно изискивали несразмерне војне и материјалне ресурсе.

Пробој копнене границе са Аустријом убедљиво је доминирао на листи турских приоритета. Још од римских времена „бечка врата“ контролисала су приступ срцу Европе са југоистока. Пут ка богатој Чешкој кроз „моравска врата“ на северу, ка још богатијој низији северне Италије преко алпских превоја на југу, ка Рајни и Француској на западу, водио је преко Аустрије. Турско освајање Београда и Буде у размаку од две деценије није био циљ сам по себи, већ припрема логистичког залеђа за продор ка најважнијем стратешком циљу: Бечу.

После поморског пораза код Лепанта 1571. године трајно је спутана тежња ка пројекцији поморске моћи Османлија ка океанима, Атланском на западу и Индијском на југоистоку. Ни освајање Кипра непосредно уочи битке код Лепанта није променило неповољну стратешку слику. Португалци су увелико контролисали излазе из Црвеног мора и Персијског залива, а Шпанци Гибралтар. Осим тога, Турци нису поседовали бродове способне за океанску пловидбу. Османска поморска стратегија крајем 16. и почетком 17. века стога се фокусирала на ограничени циљ овладавања источним Медитераном. У том циљу било је потребно освојити Крит, значајно и велико острво којим су Венецијанци владали претходна четири и по века.

Од изненадног турског искрцавања на Криту јуна 1645. до почетка 1648. године скоро цело острво сем Кандије пало је у турске руке. На источној обали Јадранског мора, међутим, Млеци су имали далеко повољнију стратешку ситуацију. Они су уживали поморску премоћ и били су у стању да уз помоћ локалних хришћана оба обреда успешно нападају турска упоришта и насеља дуж обале и у њеном залеђу. Турске линије снабдевања из већих упоришта попут Ливна до обале Јадрана биле су издужене, рањиве и у зимском периоду често непроходне.

Млетачка стратегија

Да би одвратили противника од напада на упоришта Серенисиме у приморју и Боки, а индиректно да би ослабили притисак на главно ратиште на Криту, Млечани су тежили да херцеговачка и црногорска племена подстакну да им се придруже и ударе на Турке. После три године ратовања, међутим, главарима тих племена постало је јасно да Венеција нема ни ресурсе ни политичку вољу да се озбиљно посвети ослобођењу Херцеговине и Црне Горе од турске власти. Они тога нису били свесни, али одсуство такве воље од самог почетка рата уклапало се у млетачку велику стратегију.

Правци млетачке експанзије били су условљени оперативним потребама њене флоте. Венецијанске бродове покретали су једра и људске мишице, који стога углавном нису пловили дуже од 3-4 дана без пристајања.[6] У тим интервалима било је потребно обезбедити луке које пружају услове за безбедни вез, одмор посаде, снабдевање питком водом, храном и свим осталим потрепштинама. Млетачка поморска империја стога се простирала дуж приобалних упоришта на источном Јадрану од Истре до Котора, као и другде (обале данашње Албаније, Јонска острва, Пелопонез итд.), која су испуњавала наведене услове. Венецијанци су сагледавали важност поседовања малобројних али пробраних локација: добрих сидришта, лако брањивих утврђених пунктова и стратешких острва. Прецизно су прорачунавали колико је територије у копненом залеђу потребно да запоседну да би им приобално упориште било безбедно. Није их нимало занимало освајање територија зарад „славе“, а у приморју није било изгледа да се издаци проширења и чувања нових поседа покрију опорезивањем житеља.[7]

Ограниченом успеху Млечана у подстицању Херцеговаца и Црногораца на борбу са Турцима допринела је и њихова наизглед шизофрена верска политика. Ни у јеку рата, када су им свежи регрути православне вере били преко потребни, они нису одустајали од директног католичења, или пак грчко-католичког унијаћења, својих „шизматика“. Ово је спровођено сходно декларисаним циљевима римске Конгрегације за ширење вере основане 1622. године. Плодове њеног рада и Св. Василије горко је искусио из прве руке. Притисци су повремено добијали екстремну форму: по налогу задарског надбискупа Бернарда Флориа из 1648. године Млечани су православне невољне да прихвате католичку веру слали као робове на бродове, при чему је награда војницима била 20 дуката „за сваку главу која се улови за галије“.[8]

Са друге стране, у сложеном послу одбране и управљања теротиоријално уским поседима и под притиском из дубине османског копна, прагматизам је углавном односио превагу над борбеним католицизмом који је подстицала контрареформација. Горан Комар истиче да је Венеција чак градила својеврсни „оквир отварања, толеранције и инструменте регионалног устроја самосталних комуна у слободи вјере“. Те су тековине тек повремено кидане и нарушаване „када су се јављали шпицеви напрезања римских прелата Далмације“.[9] Та злосрећна двојност приступа проблему вероисповести далматинских Морлака и њихове истоверне браће у приморју опстала је до краја постојања Републике.

Година 1654. посебно је била важна за Херцеговину и приморје: бројни херцеговачки хајдуци тада долазе на поседе и у службу Млетачке републике (Пивљани, Никшићи, Дробњаци, Бањани и други). Ово међутим није битно утицало на ширу слику: у завршници рата која је уследила у следећој декади, оперативни фокус Османлија био је скоро искључиво на освајању Кандије. Ово је оставило млетачке поседе дуж источне обале Јадрана по страни од већих ратних дејстава. Локални сукоби у приморском залеђу, међутим, настављали су се до краја. Допринели су трајној закрвљености Срба православне вере и њихових сродника који су прихватили ислам. У целини, јадрански фронт је за Турке био секундарна зона операција.[10]

Једна од последица Кандијског рата била је ескалација бруталности турских власти према православним хришћанима. Осведочена спремност Срба да пребегну Венецијанцима из подручја под влашћу султана, или да од млетачког Сената траже да са све својим поседима буду примљени под њен суверенитет, представљала је са становишта шеријатског права неопростив преступ зимија. Са становишта локалних преобраћеника у ислам, пак, непокорност презрених каура поимана је као тешка лична увреда, као изазов њиховом повлашћеном статусу који изискује жесток одговор. Врхобрезнички летописац монах Гаврило вајкао се да су Турци „велику биједу својим поданицима чинили, узимали даномице порез, тукли, убијали, док су многи утекли у туђу земљу, то је било жалосно погледати како оста пуста земља без људи, стоке и плодова земаљских. Тада је Алипаша владао Херцеговачком области“.[11] Узео је маха процес јачања самовоље локалних моћника чија лојалност Порти није била безусловна, што је довело до кризе ауторитета централне власти у потоњим деценијама.

Источна јадранска обала са непосредним залеђем, међутим, никада није била на врху приоритета твораца османске стратегије на Босфору. Главни вектор насилног ширења Отоманске империје од краја 14. века па све до пораза под Бечом 1683. године биo је усмерен ка северозападу, од Тракије кроз моравско-вардарску долину ка Панонској низији и бечким вратима.[12] Османска царевина поседовала је идеолошку основу експанзије у исламском учењу дужности правоверних да шире „свет вере“ (дар ал-ислам) науштрб „света рата“ (дар ал-харб). Одлуке о рату и миру доношене су, међутим, тек после пажљиве анализе обавештајних података и процене расположивих опција и ресурса. Независно од јавног дискурса заснованог на дужности ширења света вере науштрб света рата, процес доношења одлука у Бурси, потом Једрену, а од маја 1453. године у Цариграду, није се битно разликовао од стратешог прорачуна у другим престоницама великих сила. Независно од исламске идеолошке надградње, велика стратегија Османског царства – као и свих других великих сила, у свим историјским периодима и географским локацијама – била је јасно геополитички условљена.[13]

Рани плодови освајања потврдили су оправданост стратегије усмерене ка европским ресурсима и изворима пореских прихода. На Балкану, у Панонији и на југоисточним обронцима Карпата, Османлије су завладале плодним низијама са обилатим жетвама и неисцрпним изворима дрвне грађе у брдским пределима. Доњи ток Дунава постао је житница царевине, насупрот претежно безводних пространстава Анадолије. Порески приходи са Балкана били су за трећину већи од оних из некада богате Мале Азије и левантинског приморја.

Премда изразито копнена сила, Отоманска империја развијала је и поморску моћ која је тек крајем 16. века спутана здруженим снагама католичких поморских сила. Она међутим никада није достигла ниво таласократског фокуса упоредив са великим стратегијама Венеције, Шпаније, Португалије, или касније Енглеске.[14] Северноафрички номинални поданици Османлија, који су генерацијама живели од пиратерије, угрожавали су хришћанске приобалне заједнице дуж европских обала Средоземља целих хиљаду година, од 9. до 19. века. Над тим морем као целином, међутим, следбеници Мухамедови никада нису успоставили пуну доминацију. Кандијски рат није битно утицао на промену те чињенице.

„Освета географије“

Цена Кандијског рата допринела је опадању османске моћи, које је после пораза пред Бечом 1683. године постало нагло и неповратно. Исход је био Карловачки мир потписан 1699. године, за Турке поразан како територијално тако и морално. Геостратешки изазов хришћанској Европи од тада престаје да буде заустављање отоманског насилног ширења. Он прераста у војно мање сложен али дипломатски деликатан задатак управљања опадањем „болесника на Босфору“. Велика осека захватила је пре свега турске поседе у Европи, фокус раније експанзије и главни извор прихода; Медитеран и Азија били су секундарни. Након што су Османлијама ускраћени извори пореских дажбина и запречен пут новог ширења, наступа неповратно опадање. Машинерија једне у суштини експлоататорске империје, неспособне да створи одрживу економију и да обезбеди изворе нових прихода без нових освајања, остала је без погонског горива. Престанак ширења неминовно је водио у декаденцију.

Венеција је такође изашла из Кандијског рата ослабљена, изгубивши свој највећи и најбогатији прекоморски посед. Проширења у јадранском залеђу, са скромним ресурсима и још скромнијим пореским приходима, нису могла да надокнаде тај губитак. Што је још важније, Венецијанци су истовремено изгубили доминацију над средоземном трговином која је ионако нагло губила значај после отварања океанских трговинских путева током 16. века. Средоземље је постало регионално море, а тежиште европске трговине пребачено је на Атлантик и Индијски океан. Изазови драматичних геополитичких промена, развоја нових технологија пловидбе и успона нових сила учинили су млетачко прилагођавање новонасталим околностима скоро немогућим задатком. Коначна судбина Млетачке републике указује да амбицију која не зна сопствену меру пре или касније сустигне „освета географије“.[15]

Кандијски рат указао је на феномен цикличности, који налазимо на разним меридијанима и у врло различитим културним и развојним контекстима: фазе успона, развоја и опадања великих сила и зонâ њихове територијалне контроле и политичког утицаја. Тај рат водиле су две старе супарничке силе у периоду обостраног опадања. Он се показао за обе као игра негативног збира, што важи и за два морејска рата који су уследили крајем 17. и почетком 18. века.  Од тих ратова највећу геостратешку корист извукли су аустријски Хабзбурзи. Они ће после слома друге опсаде Беча, а потом у партнерству са Русима у више наврата током 18. века, наносити тешке ударце Османлијама. Пред сам крај тог столећа, револуционарна Француска је Кампоформијским миром (1797.) напросто укинула Млетачку републику, која више није била делотворни субјекат међународне политике.[16]

После Наполеоновог коначног слома, Аустрија је на Бечком конгресу 1815. године добила тада већ сасвим осиромашену и деморалисану Венецију, укључујући и све њене поседе на источној обали Јадранског мора. Реоријентација Беча ка југоистоку Европе имала је судбински значајне последице по српски народ. Од централноеврпске силе која је била првенствено заинтересована за очување својих поседа у Западној Европи – на Рајни и у аустријској Низоземској – хабзбуршка Аустрија све се више окретала југоистоку као сфери стратешког ширења. Коначне последице тог опредељења, као што се видело кобног лета 1914. године, биле су трагичне за Србе, за Европу, као и за саме Хабзбурге.

***

Лик и дело Светог Василија Острошког, као и подвизи српских бораца попут Баје Пивљанина, оставили су неизбрисив траг у српском народу. Глас о њима проширио се из Херцеговине, Црне Горе и приморја у све српске земље и пре краја Кандијског рата. Тај дуги сукоб убрзао је улазак Срба у једну нову историјску епоху: „У унутрашњем животу тог народа догодила се и она промена која је постала темељ садржајнијег духовног живота, и ускоро националног преображаја не само у складу са историјским традицијама него и према европском обрасцу“.[17]

Притиснути између чекића и наковња, између Османлија који више нису крили тиранску природу своје власти и Млетака који се до самог краја постојања Републике Светог Марка нису одрекли унијаћења „шизматика“, Срби су се суочавали са егзистенцијалним изазовима првог реда. У борби за опстанак битно им је помогло наслеђе из периода Кандијског рата: светли примери јунаштва Баје Пивљанина и његових сабораца, као и чудесно духовно благо које им је завештао острошки светац.

Текст представља излагање Срђе Трифковића под називом „Полумесец против лава: геостратешки контекст млетачко-отоманског супарништва у време Св. Василија Острошког“ на научном скупу „Свети Василије Острошки – 350 година од престављења“ одржаном у манастиру Острог 9. маја 2021. године

________________________________________________________________________________________________

Литература:

Jakub J. Grygiel, Great Powers and Geopolitical Change. Boston: Johns Hopkins University Press (Reprint edition), 2011.

Војин С. Дабић, „Јовановић, Василије Острошки“. Српски биографски речник, књ. 4, Нови Сад: Матица српска, 2009.

Марко Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у 17. веку. Београд: Свети Архијерејски Синод СПЦ, 1990.

Robert D. Kaplan. The Revenge of Geography: What the Map Tells Us About Coming Conflicts and the Battle Against Fate. New York: Random House, 2012.

Горан Комар, Фалсификовање херцегновске историје o Морејском рату (1684-1699). Херцег Нови, 2005. https://www.rastko.rs/rastko/delo/12072 

John Morrison and Robert Gardiner (уредници), The Age of the Galley: Mediterranean Oared Vessels Since Pre‑classical Times, Conway’s History of the Ship, vol. 2. London: Conway Maritime Press, 1995.

Коста Радовић, „Бајо Пивљанин и свети Василије Острошки – савременици и подвижници“.  Зборник: Бајо Пивљанин у историји, књижевности и легенди. Подгорица: Удружење Пивљана, 2009.

Радован Самарџић, „Кандијски рат (1645-1669)“ у: Историја српског народа, III/1, Срби под туђинском влашћу 1537-1699. Београд: Српска књижевна задруга, 1994.

Срђа Трифковић, „Таласократска велика стратегија Млетачке републике и њена примена на источном Јадрану од 11. до 18. века“. Зборник: Зетски господари Црнојевићи и везири Бушатлије (уредник Васиљ Јововић). Цетиње: Светигора, 2019.

Sr­dja Trif­ko­vic, “Ge­o­po­li­tics Re­de­e­med: En­han­cing the Re­a­list Di­sco­ur­se.” De­fen­ce Re­vi­ew: The Cen­tral Jo­ur­nal of the Hun­ga­rian De­fen­ce For­ces. Vol. 144 (2016/I).

________________________________________________________________________________________ 

Упутнице:

[1] Војин С. Дабић, „Јовановић, Василије Острошки“. Српски биографски речник, књ. 4, Нови Сад: Матица српска, 2009, стр. 466-467.

[2] Марко Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у ХVII веку. Београд: Свети Арх. Синод СПЦ, 1990, стр. 151.

[3] Коста Радовић, „Бајо Пивљанин и свети Василије Острошки – савременици и подвижници“.  Зборник: Бајо Пивљанин у историји, књижевности и легенди. Подгорица: Удружење Пивљана, 2009, стр. 54.

[4] Радован Самарџић, „Кандијски рат (1645-1669)“ у: Историја српског народа, III/1, Срби под туђинском влашћу 1537-1699. Београд: Српска књижевна задруга, 1994, стр. 336.

[5] Млетачко-турски ратови вођени су у укупном трајању од скоро 100 година у мање од три века:

• Опсада Солуна (1422-1430, Венеција подржала Ромеје);
• Млетачко-турски рат (1463-1479);
• Млетачко-турски рат (1499-1503);
• Млетачко-турски рат (1537-1540) („Клишки рат“);
• Кипарски рат (1570-1573) – завршен поразом Турака код Лепанта и млетачким губитком Кипра;
• Кандијски рат (1645-1669) – завршен турским освајањем Крита;
• Морејски рат (1684-1699);
• Млетачко-турски рат (1714-1718) – последњи, завршен Пожаревачким миром.

[6] Видети: John Morrison and Robert Gardiner (уредници), The Age of the Galley: Mediterranean Oared Vessels Since Pre‑classical Times, Conway’s History of the Ship, vol. 2. London: Conway Maritime Press, 1995.

[7] Видети: Срђа Трифковић, „Таласократска велика стратегија Млетачке републике и њена примена на источном Јадрану од 11. до 18. века“. Зборник: Зетски господари Црнојевићи и везири Бушатлије (уредник Васиљ Јововић). Цетиње: Светигора, 2019, стр. 21-39.

[8] Коста Радовић, наведено дело, стр. 54.

[9] Др Горан Комар, Фалсификовање херцегновске историје o Морејском рату (1684-1699). Херцег Нови, 2005. Преузето са: https://www.rastko.rs/rastko/delo/12072 (приступљено 03. маја 2021.)

[10] Пред крај рата катастрофални земљотрес погодио је Дубровник 6. априла 1667. Од њега и пожара који је уследио, Дубровник се никада није опоравио. Слабљење Републике није међутим није битно утицало на локални однос снага у финалу рата.

[11] Коста Радовић, наведено дело, стр. 55.

[12] Новим поданицима препуштен је избор између прихватања ислама или статуса зимија и плаћање пореза на неверу („главарине“, џизје). За шеријатски утемељен систем институционализоване дискриминације немуслимана у исламском друштву видети: Срђа Трифковић, Сенка џихада. Ислам: историја, догма, амбиција. Београд: Српска књижевна задруга, 2007.

[13] Ви­де­ти: Sr­dja Trif­ko­vic, “Ge­o­po­li­tics Re­de­e­med: En­han­cing the Re­a­list Di­sco­ur­se.” De­fen­ce Re­vi­ew: The Cen­tral Jo­ur­nal of the Hun­ga­rian De­fen­ce For­ces. Vol. 144 (2016/I), стр. 117-128.

[14] Jakub J. Grygiel, Great Powers and Geopolitical Change. Boston: Johns Hopkins University Press (Reprint edition), 2011, стр. 90.

[15] Термин позајмљен из наслова бестселера Р. Каплана: Robert D. Kaplan. The Revenge of Geography: What the Map Tells Us About Coming Conflicts and the Battle Against Fate. New York: Random House, 2012.

[16] У светлу геополитичких околности позног средњег века и ране модерне епохе, способност Млетачке републике да продужи свој век трајања – од преломних догађаја на прелазу 15. у 16. век па све до Наполеоновог успона – свеједно представља импресивно сведочанство о способности њене владајуће елите да и у вековима опадања Серенисиме очува снажне домаће институције.

[17] Радован Самарџић (1994), стр. 341

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци

Извор Нови Стандард