СРЂА ТРИФКОВИЋ: Мит о Хирошими, 75 година касније

Током две деценије након што је јапански акт о капитулацији потписан другог септембра 1945. године на бојном броду Мисури у Токијском заливу, стандардни наратив био је јасан и прилично једноставан. Одлучивши се да употреби нуклеарно оружје – против Хирошиме 6. августа и против Нагасакија три дана касније – председник САД Хари Труман омогућио је реалистима (тзв. „мировној фракцији“) у Токију да однесу превагу. Ово је амфибијску инвазију Јапана учинило непотребном, па је тако спашено на стотине хиљада америчких живота. Чак и да инвазија није била у плану, додатна аргументација гласи: две нуклеарне бомбе су убиле сто хиљада људи али су спасиле милионе гладујућих јапанских цивила, учинивши дуготрајну опсаду њихових девастираних острва излишном.

Године 1965, међутим, историчар Гар Алперовиц изнео је радикално ревизионистичку теорију. Он је прихватио да је атомска бомба убедила јапанске лидере да се предају, али је сматрао да су они ионако намеравали да то учине – а свакако далеко пре датума инвазије, тј. „Операције пропаст“ (енг. Operation Downfall), прелиминарно заказане за први новембар. Он даље тврди да је главни Труманов мотив за употребу бомбе било слање поруке упозорења Стаљину о чудесном новом оружју САД. Употреба нуклеарног оружја није била неопходна за окончање рата, закључује Алперовиц, па је стога била погрешна.

Током четири деценије које су уследиле, ова дебата – често огорчено вођена – практично се вртела око питања да ли је употреба атомских бомби била морална или не, неопходна или не, било у контексту историјског тренутка или у ретроспективи. Ни један табор није доводио у питање основну претпоставку да су две нуклеарне експлозије приморале Јапанце да одустану од борбе. Обе стране су биле фокусиране на претпостављене мотиве за употребу нуклеарног оружја, науштрб оцењивања реалних ефеката тог оружја.

СОВЈЕТСКИ ФАКТОР
Тада је на сцену ступио Цујоши Хасегава, професор историје јапанског порекла на Универзитету Калифорније у Санта Барбари, све до свог пензионисања 2016. године. У својој награђеној књизи из 2005. године Трка са непријатељем: Стаљин, Труман и предаја Јапана, Хасегава – стручњак за совјетску историју и политику – из темеља је уздрмао устаљени дискурс тврдњом да је одлука о прихватању Потсдамске декларације у Токију донета пре свега зато што је СССР објавио рат Јапану недуго после поноћи 8. августа.

Трка са непријатељем ставља финале рата на Пацифику у оквир настајућег супарништва између Москве и Вашингтона. У тој књизи и каснијим академским чланцима, Хасегава доказује да је у царевој „светој одлуци“ о предаји – коју је издејствовала мала група унутар владајуће елите – совјетски улазак у рат пружио снажнију мотивацију него две бомбе. У контрахипотези Хасегава тврди да је „совјетски улазак у рат против Јапана, сам за себе, без атомских бомби, могао да доведе до предаје Јапана пре 1. новембра, али да саме атомске бомбе, без совјетског уласка у рат, не би постигле исти резултат“.

Одлучујући фактор, закључује Хасегава, био је страх јапанске елите од совјетског утицаја у окупационој политици и уверење да би „предаја Сједињеним Државама на најбољи начин загарантовала очување царске куће и спасила цара“. Атомске бомбе су „наметнуле осећај ургентности у изналажење прихватљивог решења за окончање рата“. Оне су помогле да тас на ваги оде на страну партије мира, али „правилније је рећи да је совјетски улазак у рат, додатно притискајући тај тас, потпуно оборио саму вагу“.

То је била нова парадигма. Трку са непријатељем прихватиле су као важну обе стране старе дебате. „Хасегава је променио мој став“, изјавио је Ричард Роудс, Пулицером награђивани аутор Прављења атомске бомбе. „Јапанска одлука о предаји није донета због те две бомбе“. Гар Алперовиц назвао је ову књигу „до сада најобухватнијом студијом јапанских документарних извора“. Џон В. Дауер, аутор Прихватања пораза: Јапан у јеку Другог светског рата, назвао је „ремек-делом, луцидном, избалансираном, мулти-архивском анализом турбулентног краја Другог светског рата која разбија митове“.

Ворд Вилсон, аутор бестселера Пет митова о нуклеарном оружју, сумирао је Хасегавине тврдње кроз сопствено истраживање у дугачком чланку („Бомба није победила Јапан, него Стаљин“) објављеном у листу Форин полиси 30. маја 2013. године. Вилсон почиње анализу „проблемом тајминга“: из јапанске перспективе, најважнији дан друге недеље августа 1945. није био шести (Хирошима), него девети, дан када се Врховни савет по први пут састао како би дискутовао о капитулацији и донео одлуку да нема алтернативе.

Шта их је натерало да то учине баш у том моменту, пита се Вилсон. То није могао бити атомски напад на Нагасаки, који је разорен касно тог јутра, након што је Врховни савет већ отпочео своју судбоносну дискусију. Ни Хирошима није нарочито добар кандидат, наставља Вилсон, јер је уништена више него три дана раније. „Јапанско руководство отприлике је знало исход напада већ првог дана, али и даље није предузимало ништа“, па одлука о предаји није била заснована на утиску ужаса услед првог атомског удара.

Што се проблема димензија тиче, „из ондашње јапанске перспективе вероватно није било лако да се атомска бомба посебно издвоји у односу на друга догађања“. Уништење и жртве изазване конвенционалним бомбардовањима биле су огромне. У пролеће и лето 1945. године неких 300.000 Јапанаца је убијено, 750.000 рањено, а 1.7 милиона учињено бескућницима конвенционалним бомбардовањем запаљивим и разорним бомбама – дакле, пре Хирошиме. Усред такве апокалиптичне ескалације уништења, Вилсон каже да „не би било изненађујуће ако овај или онај појединачни напад није оставио велики утисак – све и да је извршен невероватним новим типом оружја“:

„Да је руководство Јапана хтело да се преда због Хирошиме и Нагасакија, било би за очекивати да их је и пре тога импресионирало свеопште бомбардовање градова, односно да би их напади на градове изложили притиску да се предају. То, међутим, није био случај.“

Оно што је однело превагу, закључује Вилсон (потпуно се слажући са Хасегавом), била је совјетска објава рата и истовремена инвазија на Манџурију и острво Сахалин. То је обеснажило стратегију „одлучујуће битке“ које се држала војска, а која је била усредсређена на одбрану јужних острва Јапана од америчке инвазије. То је такође променило рачуницу о преосталом времену за маневрисање. „Јапанска обавештајна служба је сматрала да америчке снаге још месецима неће бити способне да изврше инвазију. Са друге стране, совјетске снаге су биле у стању да се искрцају на тле Јапана за свега десет дана“.

НУКЛЕАРНИ ФАКТОР
Пред тако уверљивим аргументима, природно је запитати се шта је учинило мит о бомби која окончава рат тако истрајним, како у Сједињеним Државама, тако и у Јапану.

Јапанској елити он је пружио добродошло оправдање пред својим народом за нужност обустављања већ изгубљеног рата, што је помогло очувању легитимитета цара. Такође је подстицана, испрва магловито а касније и систематски, саосећајност међународне јавности. Било је преко потребно приказати Јапанце и као жртве, поготово услед чињенице да је Јапан водио агресивни рат са крајњом бруталношћу према освојеним народима и ратним заробљеницима (подсетимо се Нанкинга, марша са Батана, итд.).

Коначно (али не и најмање важно), како Вилсон истиче, мит да је бомба извојевала победу у рату допадао се победницима. Ако су Американци желели да у њега верују, Јапанци их неће разочарати: „Ако је бомба донела победу у рату, онда ће перцепција америчке војне моћи бити унапређена, амерички дипломатски утицај у Азији и широм света биће увећан, а америчка безбедност оснажена“.

Током времена, испрва година а потом и деценија, читава једна стратешка доктрина – она о нуклеарном одвраћању (nuclear deterrence) – била је заснована на наводном психолошком и стратешком ефекту Хирошиме и Нагасакија. Тврдило се да је главна сврха стратешких снага преусмерена са побеђивања у ратовима ка њиховом избегавању. Доктрина узајамно загарантованог уништења (енг. „Mutually assured destruction“ – MAD) била је очекивани плод теорије одвраћања. Учење је постало више од теорије, постало је оправдање за одржавање нуклеарних арсенала и њихов даљи развој.

Идеологија одвраћања није заснована на емпиријски проверљивим претпоставкама. Ипак, у свом класику из 1989, Еволуција нуклеарне стратегије, Лоренс Фридман нашалио се да „иако цар Одвраћање нема одећу, и даље је цар“. Он остаје „темељ америчке националне безбедности“ до данашњих дана, сходно сведочењу Дејвида Трактенберга, заменика подсекретара одбране за политику, пред конгресним Одбором за оружане снаге 1. априла 2019. године. „Наш нуклеарни фактор одвраћања обезбеђује све војне операције и дипломатију САД широм света“, рекао је Трактенберг. „То је браник и темељ наше националне одбране“. Нека нам је Бог у помоћи…

***

Кроз историју било је много истрајних митова. Неки од њих показали су се као тешки за раскринкавање пошто су били – или су и даље – политички корисни неким људима. Никада није постојало неко „златно доба ислама“, у Шпанији или ма где другде. „Мрачни средњи век“ није био ни близу тако „мрачан“ како се рутински тврди. Далеко од чинова агресије, крсташки походи били су закаснели војни одговор хришћанске Европе на четири века муслиманске агресије против хришћанских земаља и систематског малтретирања хришћанских староседелаца у тим земљама. Инквизиција је за три века убила мање људи него Стаљинов НКВД за три године. Амерички грађански рат није вођен ради ослобођења робова. Пораз Немачке 1918. није био узрокован некаквим „забијањем ножа у леђа“, него мањкавом стратегијом немачког војног и политичког руководства. У Тонкиншком заливу није било „инцидента“, него је спроведена операција лажне заставе да би САД имале изговор за рат. На сличан начин, Садамова имагинарна „оружја за масовно уништење“ нису била плод лоших обавештајних процена, него су изникла из удруженог злочиначког подухвата унутар вашингтонске мочваре. Undsoweiter…

Што се размножавајућих митова унутар наших постмодерних академских кругова тиче, једноставно их је превише како би их побројали. Већина њих, нарочито у области погрешно названих хуманистичких наука (енг. „humanities“), превише је бизарна да би их нормални људи узимали за озбиљно, али живимо у чудним временима. Донекле је утешна чињеница да истина постоји: једино је лажи потребно измишљати. Разумни људи добре воље требало би да се сложе како је наратив да је „атомска бомба натерала Јапан на капитулацију“ једна од лажи које после 75 година треба послати на сметлиште историје.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци.

Превео Војислав Гавриловић/Нови Стандард