Срђа Трифковић: Меланхолија Примирја и самоуништење Европе
После четири године и три месеца незапамћеног покоља, Први светски рат окончан је примирјем 11. новембра 1918. године. Пристојан и углавном уређен свет заувек је разорен, бачен у понор у коме и данас живимо.
„Лето 1914. било је дивније него икада и обећавало да ће постати још лепше, а ми смо гледали на свет без икакве бриге“, писао је Штефан Цвајг много година касније, када је све већ било готово. „Сећам се тог последњег дана у Бадену, шетао сам са пријатељем преко брежуљака под лозом, а један стари виноградар нам је рекао: ‘Овакво лето нисмо имали дуго. Ако се овакво време одржи, ове године имаћемо вино без премца. Људи ће се увек сећати лета 1914.’“
Заиста, тог лета ћемо се увек сећати, али не због изузетног шпетбургундера. Ипак, данас на Западу није ретко чути тврдњу да су пуцњи из августа месеца били последица ненамерних грешака по разним краљевским и царским дворовима, министарствима и канцеларијама. У ономе што се данас назива академским светом, један од упадљивих примера је књига Кристофера Кларка Месечари (The Sleepwalkers), која представља смело ревизионистичко умивање одговорности Централних сила, а објављена је 2014. године.
Кларк је поновио стару тврдњу да су доносиоци одлука били увучени у вртлог догађаја под утицајем злих сила које нису могли да контролишу. Европска равнотежа, наводно, била је толико нестабилна да су два метка младића из Сарајева могла фатално да је поремете – док су осветољубива Француска и увек злокобна Русија наводно провоцирале беспомоћног кајзера и његове званичнике да упадну у замку.
То је више од обичне бесмислице – то је свесно смишљена лаж. Како је утврдио водећи немачки историчар 20. века, Фриц Фишер, у својој кључној студији из 1961. године Griff nach der Weltmacht (Код нас преведена као: Посезање за светском моћи – Политика ратних циљева царске Немачке 1914-1918, прим. НС), војна и политичка елита Немачког Царства дочекала је Сарајевски атентат као прилику да Немачка постане господар Европе.
Фишер је ван сваке разумне сумње утврдио да је Берлин режирао јулску кризу 1914. године како би проширио границе које је некада исцртао Бизмарк и учврстио хегемонију у проширеној Средњој Европи (Mitteleuropa) – што би осудило Француску и Русију на дуготрајни положај немоћи, а Британија би била трајно потиснута из европских послова.
Немачко подстицање рата
У том циљу, Немачка је — на састанку канцелара Бетман-Холвега са бечким изаслаником грофом Хојошем у Берлину петог јула 1914. године — подстакла владу у Бечу да Београду упути ултиматум, кривећи је за атентат у Сарајеву. Тиме је Аустроугарска од Немачке добила „бланко чек“ да крене путем обрачуна са Србијом, у виду обећања да ће јој Немачка чувати леђа од Русије. Беч је то учинио 18 дана касније, 23. јула, јер је требало привести крају жетву пре проглашења мобилизације.
Немачка елита је била посебно опседнута наводном претњом из Русије. Поготово програмом војне модернизације и изградње железничке мреже који је требао бити комплетиран до 1917. године. Историјски извори то јасно потврђују: како је већ бивши начелник немачког генералштаба Молтке признао свом пријатељу Колмару фон дер Голцу 1915. године, то је био рат који је „Немачка припремила и започела“.
Када је рат почео да се лоше одвија за Двојну монархију, начелник аустроугарског генералштаба Конрад фон Хецендорф признао је: „Да је надвојвода Франц Фердинанд остао жив, стрељао би ме.“
У две деценије које су претходиле 1914. години, творци немачке спољне политике занемарили су Бизмаркове често понављане опомене и везали Други рајх за све слабију и дезинтегрисанију Хабзбуршку монархију. Немачка је почетком 20. века водила крајње агресивну и непромишљену спољну политику.
Када се Берлин 1911. године, по други пут, непотребно умешао у мароканску кризу, чак је и Беч повукао своју дипломатску подршку. Поред тога, Немачка је додатно отуђила Велику Британију изградњом огромне, али у суштини бескорисне ратне флоте на отвореном мору, играла је, могло би се казати, на све или ништа.
Током те две деценије, вилхелмински естаблишмент нашао се у обручу који је сам створио. Сопственим погрешним потезима довео је до тога да Велика Британија и Русија 1907. постану де факто савезнице, што је геополитички преокрет потпуно незамислив неких десет година раније.
„Превентивни“ рат против Русије и Француске, заснован на Шлифеновом плану, сматран је излазом из хроничне дипломатске изолације Немачке. Такође је виђен као начин да се спречи брз економски, демографски и војни успон Русије – који је посебно опседао канцелара Бетман-Холевега и његове сараднике.
У ту сврху, Немачка је подстакла Аустроугарску да петог јула 1914. године Србији упути ултиматум, кривећи је за атентат у Сарајеву. Обе Централне силе биле су сасвим свесне да ће то неизбежно довести до општег рата, осим ако Русија не попусти у последњем тренутку и тиме одрекне свог статуса велике силе.
Као што је закључио Дејвид Фромкин у књизи Europe’s Last Summer (2005), потребна су два или више партнера у игри балансирања да би се одржао мир, али само један да започне рат: „Међународни сукоб у лето 1914. састојао се од два рата, а не једног. Обa су намерно покренута.“
Један је био, наводно „локални“, рат Аустрије против Србије; други је био немачки европски рат против Француске и Русије. Велика Британија је, предвидиво, ушла је у сукоб када је Немачка прекршила неутралност Белгије водећи се Шлифеновим планом, чиме је конфликт постао глобалан, прави Светски рат.
Ризичан сценарио
У Берлину се олако веровало да Британија, у сваком случају, неће моћи да доведе војску која би могла променити исход рата пре него што буде прекасно да се француска војска спаси. Немачки политичари и војни врх нису могли једноставно да прогласе европски систем који је створио Бизмарк неважећим. Била им је потребна наизглед праведна повољност која би ујединила нацију и, посебно, убедила милионе социјалдемократа да је предстојећи рат праведан.
Немачка је подстакла Аустроугарску да петог јула 1914. године Србији упути ултиматум, кривећи је за атенат у Сарајеву
Сценарио који је настојао да то оправда био је једноставан али лажан: подстакнути Аустрију да Србији упути неприхватљив ултиматум који мора да буде одбијен; пустити Русију да прети Аустрији у одбрани Србије; представити немачки удар против Русије као јуначко спашавање угроженог дунавског савезника; и прво напасти Француску, на измишљеним основама, како би је избацили из рата пре него што се сва снага немачке војске усмери против Руса који би се споро мобилисали.
Ово је био изузетно ризичан сценарио. Велика Британија је, као што се очекивало, објавила рат када је нападнут Лијеж, а Шлифенов план се урушио на Марни. Али, у јулу 1914. немачки војни и политички планови одражавали су опсесију тамошњег естаблишмента појмом „окруживања“. Док је политички модел био претерано мрачан, војно решење се ослањало на оптимистичан план са много спорних тачака које су могле поћи по злу, што се на крају и десило.
Одлучан да се извуче из овог самоуведеног, интелектуално прижељкиваног „обуча“, Други рајх је одбацио Бизмаркову флексибилност у спољним савезима у корист непомирљиве непријатељске позиције према Француској, умишљеног осећаја егзистенцијалне опасности од Русије и савеза с Аустроугарском који је био штетан по својим импликацијама и катастрофалан у директним последицама.
Гвоздени канцелар никада не би дозволио да истрошена бечка лађа повуче динамичну немачку фрегату на дно. Он је савез с Русијом сматрао кључним за стабилност и безбедност Немачке. Још 1880-их, док је још био на власти, упозоравао је: „Ако буде још једног рата у Европи, он ће избити због неке проклете глупости на Балкану.“ То је, како је сам рекао, био простор који не вреди „ни кости једног померанског гренадира“. Бизмаркови неспособни наследници нису се обазирали на та упозорења.
Разумевање националног интереса од стране вилхелминске владајуће елите било је изопачено низом идеолошких становишта која су била немачки еквивалент данашњих америчких интервенциониста. Па су тако постојали „поморски лоби“, „колонијални лоби“, „лоби за анексије“, „националистички лоби“… Као што данашња америчка „дуополија“ сматра, свака умереност је означавана као слабост, а свака сумња као издаја.
На крају, тешка грешка Немачке из 1914. била је злокобни предзнак њеног злочина из 1939. Према Фишеру, то су биле „идеологије, вредности и амбиције које су нашу земљу довеле до уништења у оквиру две генерације“. Обузети умишљеном сликом потенцијалне слабости која је захтевала агресивно предузимање иницијативе, политичке елите Централних сила нису хтеле да доводе у питање диктате војног планирања. Распоред мобилизације и железнички саобраћај преузели су контролу над политиком. Светла су се угасила широм Европе и никада више нису поново упаљена.
Велики рат
То је заиста био први глобални рат – la Grande Guerre, der grosse Krieg. Десетине милиона људи је мобилисано. У Француској и Немачкој четири петине мушкараца од 18 до 50 година обукло је униформу. Комплетни људски, физички и морални ресурси великих европских сила, као и бројних мањих држава, били су оптерећени као никада раније у историји.
Оружје је коришћено у масовним размерама, а међу њима и „машине за убијање“ које генерацију раније нису ни постојале: авиони, тенкови, отровни гасови, подморнице. Страшна комбинација митраљеза и бодљикаве жице учинила је „прелазак преко ровова“ готово као смртну казну.
Рат је однео близу 20 милиона живота, војника и цивила у отприлике једнакој пропорцији. Милони младих мушкараца остали су трајно онеспособљени или повређени. Епидемије током и одмах после рата однеле су још милионе жртава. Још страшније су биле моралне и духовне последице рата. Бољшевизам, фашизам, нацизам, наставак у виду Другог светског рата и рањена цивилизација у којој сада живимо – све су то његови отровни плодови.
У јануару 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон представио је својих „Четрнаест тачака“ – наводни план за окончање рата – који је заговарао принцип самоопредељења народа. То је бацило још једну револуционарну доктрину на исцрпљену Европу, готово подједнако дестабилизујућу као и бољшевизам.
Две деценије после Примирја, у септембру 1939, оптерећена недовршеним мировним уговором склопљеним у Версају, Европа је тонула у закаснели наставак овог сукоба. После 1918. била је озбиљно рањена; после 1945. смртно. Сто година касније, живимо са последицама Великог рата и на његовим рушевинама.
Услов мира
Да би се избегла још једна европска катастрофа, која би заувек означила крај наше цивилизације, кључ је у дугорочном стратешком разумевању између Русије и Немачке. Да би се континент стабилизовао, свету је потребна интегрисана „Европа“, али не у садашњем облику ЕУ, бирократски тоталитарном и још увек под утицајем атлантског савезништва. Бизмарк би ово разумео.
Основна немачко-руска компатибилност огледа се у томе што су обе традиционалне европске националне државе које остварују ограничене циљеве ограниченим средствима. Супротно томе, лидери Сједињених Држава, без обзира на странку, и даље се држе појма америчке изузетности који је укорењен у пуританском миленаризму, и који производи непрестане ратове. Немачка је предуго слушала америчке диктате.
Међутим, у геополитичком смислу, Немачка је, као и Русија, континентална сила и такође, Немачка има ограничене и „рационалне“ стратешке и безбедносне циљеве, као и Русија. Све је то, наравно, различито у Сједињеним Државама.
Под Гвозденим канцеларом, врхунским генијем европске дипломатије 19. века, Немачка и Русија су имале истинско стратешко партнерство, засновано на компатибилности интереса и одсуству непремостивих препрека. Бизмаркови неспособни наследници напустили су овај модел у корист непотребне и на крају фаталне потраге за хегемонијом, која је коначно увукла Немачку у послове Хабзбурга на Балкану… и изазвала рат.
Како глобална расподела моћи поново добија мултиполаран карактер, традиционалне европске националне државе, које су главне жртве 1914. године, морале би поново открити предности заједништва заснованог на природним, интересно условљеним везама. Али хоће ли то заиста учинити? Понекад се Европа предаје нагону за самоуништењем, који пркоси свакој рационалности.
Тридесетогодишњи рат, рецимо, је нарочит трагична потврда тога. Трајао је чак и након што су његови рани покретачи и кључни учесници преминули. Рационални актери могли су га окончати много пре него што је ушао у своју најразорнију фазу 1630-их, али способност вођа да постигну равнотежу између циљева и средстава нестала је због смелости, страха, похлепе и фанатизма. Тај рат постао је познат по својој суровости још пре Вестфалског мира.
Ново паневропско разарање започело је уз ритам Марсељезе 1792. године. Револуционарна levée en masse створила је прву војску од милион људи, претварајући Француску у праву „наоружано нацију“, и први модерни геноцид, у Вендеји. Хаос је однео најмање седам милиона живота пре него што је окончан код Ватерлоа, тринаест година касније.
Након тога, мир је трајао – уз нека прилагођавања и пет локализованих ратова – све до 1914. године. Захваљујући Конгресу у Бечу, Дуги XIX век пружио је Европи 99 година невиђеног процвата у свим областима људског деловања. Био је то заиста златни век европске цивилизације, можда и целокупне цивилизације у свим временима. Али завршио је, нагло, у новом кошмару.
„Други тридесетогодишњи рат“ започео је када су 1914. године светла угашена широм Европе. Завршио се 1945, са континентом у рушевинама, и физичким и духовним. Накнадни економски опоравак био је импресиван, али је стара интелектуална и морална снага нестала.
Под Гвозденим канцеларом, врхунским генијем европске дипломатије 19. века, Немачка и Русија су имале истинско стратешко партнерство
То је посебно видљиво у проблематичном квалитету политичке класе. Ниједан савремени европски лидер ни приближно не достиже висину и визију Шарла де Гола или Конрада Аденауера, па чак ни њихових раних наследника. Као резултат, осам деценија након што је Црвена армија ушла у Берлин, европски политичари показују исту комбинацију смелости и фанатизма, са потенцијалом да доведе до заиста коначне катастрофе.
Тиме што инсистирају на, заправо, предаји Русије (која је могућа само након изгубљеног рата) ЕУ и водеће европске владе су саме себе сатерале у ћошак.
У интересу угрожених европских нација и њихове рањене цивилизације, пројекат ЕУ треба да се сруши због Украјине. Ирaционалност лидера бивших европских великих сила, који припремају нови Drang nach Osten, може убрзати распад, чак и по високу цену. Можемо само да се молимо да цена не буде онолико висока као у Првом светском рату.
