Срђа Трифковић: Мартовски пуч и увод у ратну трагедију

Година дана која дели пад Француске 1940. и почетак Операције Барбароса била је критична за Велику Британију. Геостратешке опције Лондона биле су крајње скучене, а ресурси пренапрегнути. Није постојала стратегија за успешно вођење рата. Британска очекивања да ће СОЕ подстицањем отпора у окупираним земљама створити тешкоће немачким командама била су изневерена.

Покушај Бомбардерске команде РАФ-а да Немцима узврати ударац путем ваздушне моћи од краја 1940. па све до средине 1942. односио је више живота британских авијатичара над небом Немачке, него немачких војника и цивила на земљи.

Поморске линије снабдевања биле су рањиве, Деницови подморнички вучји чопори у сталном порасту, а битка за Атлантик још се није ни распламтала. Успеси генерала Вејвела против Италијана у Северној Африци били су локалне природе, стратешки небитни; имплицитно су носили поразно признање да су Италијани једини противник са којим се Британци успешно боре када су снаге изједначене.

Непобитна је чињеница да Велика Британија на почетку 1941. није имала стратегију за наставак рата. Јуна 1940, потучени до ногу у бици изједначених снага, Британци су изгнани са европског континента. Њихова поморска блокада континенталне Европе била је неуспешна јер су се Немци копненим путем снабдевали свим потрепштинама, од румунске и совјетске нафте до шпанског вина и шведских руда. Једино су на европском Југоистоку наизглед постојали услови за проактивно деловање Британаца.

Окружена земља

Мусолинијев напад на Грчку 28. октобра 1940. дао је прилику РАФ-у да отвори базе на на Криту (новембар 1940). Три месеца потом британски експедициони корпус је упућен у копнену Грчку. Британци су повратили мостобран на европском тлу, али су Грцима направили медвеђу услугу. Хитлер је био незадовољан Мусолинијевом авантуром. Без британског уплитања, он би био вољан да Дучеа пусти да се кува у сопственом сосу.

Немачки напад на Грчку (Операција Марица) изнуђена је британском интервенцијом. Хитлер је за њену реализацију одвојио моћну Дванаесту армију са шест корпуса, од којих три оклопна. Британске снаге тој сили нису биле дорасле ни бројем, ни вођством, ни наоружањем, ни искуством, ни моралом. Међутим, ка­да је једном увуче­н на Балкан – што није желео, свакако не у том тренутку – Хитлер је одлучно при­сту­пи­о покушају да Југославију привуче на сво­ју стра­ну, или да је примора на по­кор­ност. На измаку 1940, сходно томе, не­мач­ки при­ти­сак на Бе­о­град је стално ра­стао.

Непосредно по из­би­ја­њу ра­та септембра 1939. уследила је де­кла­ра­ци­ја београдске владе о не­у­трал­но­сти Краљевине Југославије. Ово је одговарало обема стра­нама. Фокус Не­мач­ке је био дру­где и било јој је важно само да испоруке југословенских прехрамбених производа и сиро­вин­а уредно при­сти­жу. Лич­не сим­па­ти­је кнеза Па­вла према Британцима биле су познате, али Не­мци нису имали раз­ло­га за бри­гу. Бр­за по­беда над Пољском – док су западни са­ве­зни­ци оста­ли па­сив­ни – а потом и пад Францу­ске изазвали су шок, посеб­но ме­ђу фран­ко­филном елитом у Београду.

Хи­тлер је децембра 1940. почео да захтева приступање Београда Тројном пакту. У исто вре­ме, је­дан по је­дан, се­ве­рни и ис­точни суседи Југославије су при­сту­па­ли Пак­ту и при­хва­та­ли не­мач­ке тру­пе на својој територији. Хитлерова преокупација почетком 1941. била је припрема Бар­ба­ро­се. Предуслов офанзиве на истоку био је да Вермахт доспе до Грч­ке са се­ве­роис­то­ка, тј. да је на­пад­не из Бугарске.

У остварењу овог плана Ју­го­сла­ви­ја се на­шла фи­зич­ки окру­же­ном. Ве­ћи­на но­вих савезни­ка Рајха на Бал­ка­ну има­ла је потенцијалне ире­ден­ти­стич­ке зах­те­ве пре­ма Југославији, што је зе­мљу чи­ни­ло не само вој­но неодбрањивом, него и пси­хо­ло­шки ра­њи­вом. У зиму 1940-1941. ни­је би­ло једноставно ужи­ва­ти статус по­след­ње „вер­сај­ске др­жа­ве“ чи­је су гра­ни­це из 1919. и даље биле не­так­ну­те.

Поврх тога, Хитлер је опе­ра­ци­ју Ма­ри­ца (напад на Грчку) утаначио за почетак априла. Са наступом нове, 1941. године, ни­је би­ло ви­ше про­сто­ра за дво­сми­сле­но­сти и половичне ком­би­на­ци­је.

По­чет­ком 1941. кнез Па­вле је био из­ло­жен све ве­ћем при­ти­ску и од стра­не ко­ју је одувек сма­трао при­ја­тељ­ском, од Велике Бри­та­ни­је – притиску коме се убрзо придружила Аме­ри­ка. Као отво­ре­ни ан­гло­фил, до ја­ну­а­ра 1941. кнез је претпостављао имплицитно заједништво ако не свих интереса, а оно барем основних гледишта Београда и Лондона.

Он је из Лон­до­на по­чет­ком 1941. са неверицом примио вест да Велика Бри­та­ни­ја сматра даљу не­у­трал­ност Ју­го­сла­ви­је неприхватљивом. Британски посланик Кем­бел је 12. јануара кнеза обавестио да ће Бри­та­нци да поша­љу експедициони кор­пус у Грчку и пред­ло­жио је фор­ми­ра­ње ује­ди­ње­ног бал­кан­ског фрон­та са Југославијом, којим би Немцима било спречено да нападну Грке са севера.

Кнез Павле је схватио о чему се ради: немоћни да са Немцима сами изађу на крај, Британци су тражили начина да то изведу преко леђа путативних балканских „савезника“. Био је ужа­снут. Сматрао је план не­про­ми­шље­ним, нео­д­го­вор­ним и осуђеним на про­паст: његовом применом Велика Бри­та­ни­ја ће на­те­ра­ти Ју­го­сла­ви­ју на акт са­мо­у­би­ства и на кра­ју ће цео Бал­кан би­ти пре­га­жен. Такав степен британске ароган­ци­је га је дубоко разгневио.

Између чекића и наковња

Поред прет­њи Не­мач­ке и им­про­ви­за­ци­ја Британаца, кнез се су­о­чио и са све жешћим аме­рич­ким при­ти­ском – очигледно усклађеним са Лон­до­ном. На Черчилов захтев, јануа­ра 1941. Ру­звелт је по­слао свог не­зва­нич­ног изасла­ни­ка, бу­ду­ћег шефа америчке обавештајне службе, пуков­ни­ка Ви­ли­ја­ма До­но­ва­на, на Бал­кан.

Дато му је у задатак да подстакне земље регије на отпор Не­мач­кој и да им обе­ћа аме­рич­ку по­моћ. Ко­мен­та­р премијера Драгише Цвет­ко­ви­ћа о Рузвелтовом емисару може да се при­ме­ни и на мно­ге аме­рич­ке „спе­ци­јал­не иза­сла­ни­ке“ новијих вре­ме­на. Пу­ков­ник До­но­ван је, по Цветковићевом суду, био тек је­дан у ни­зу „екс­пе­ра­та“ ко­ји су по­ка­за­ли савршено непозна­вање про­бле­ма зе­мље ко­ју по­се­ћу­ју: укратко, он ни­је знао ни­шта о Бал­ка­ну.

Сâм До­но­ван, пак, имао је разлога да буде задовољан са­стан­ком са ва­зду­хо­плов­ним гене­ра­ли­ма Ду­ша­ном Си­мо­ви­ћем и Бо­ром Мир­ко­ви­ћем. Не­ма докумената о том разгово­ру, али Драгиша Цветковић сматра да је До­но­ван био све­стан њихових на­ме­ра да изведу војни пуч у случа­ју да Вла­да при­сту­пи Пак­ту, и да их је у тим намерама подстицао.

Немоћни да са Немцима сами изађу на крај, Британци су тражили начина да то изведу преко леђа путативних балканских „савезника“

Док су се Чер­чил и Ру­звелт осла­ња­ли на ре­то­ри­ку и обе­ћа­ња ко­ја су се од­но­си­ла на дале­ку после­рат­ну бу­дућ­ност, Рајх је имао убе­дљи­ви­ји арсенал ар­гу­ме­на­та у об­ли­ку мо­то­ри­зо­ва­них и панцер-ди­ви­зи­ја у Ру­му­ни­ји и Бу­гар­ској. По­чет­ком фе­бру­а­ра 1941. они су упозорили кнеза да време ис­тиче и да он лично тре­ба да до­ђе на раз­го­во­ре са Хитлером.

Ка­да се кнез Па­вле појавио у Берг­хо­фу четвртог мар­та 1941. био је сâм и буквално и преносно. Усле­ди­ла је петочасовна „масажа“, по ре­чи­ма са­мог кнеза. „Мени је било јасно да је Хитлер врло опасан човек“, забележио је потом, „да са њиме не може да се ради олако и без крајњег опреза. Он је имао у својим рукама страховиту ратну машину и могао је да нас уништи за неколико дана“. Кнез се вра­тио у Бе­о­град петог мар­та, сада већ уверен да је алтернатива Пакту немачки напад. За сле­де­ћи дан са­звао је сед­ни­цу Крунског са­ве­та, који је јед­но­гла­сно од­лу­чио да се пот­пи­ше Пакт.

Услов је био да се добију писмене га­ран­ци­је Не­мач­ке и Ита­ли­је по три тач­ке: да ће југо­сло­вен­ски сувере­ни­тет и те­ри­то­ри­јал­ни инте­гри­тет би­ти по­што­ва­ни; да неће бити тражени вој­на по­моћ или тран­сфер тру­па; и да ће ју­го­сло­вен­ски ин­те­ре­си у Со­лу­ну бити узети у обзир. Ри­бен­троп је не­вољ­но при­хва­тио ове усло­ве и чак се сло­жио да неки бу­ду об­ја­вље­ни да би се прими­ри­ла срп­ска јавност.

Одмах потом Бри­тан­ци су тра­жи­ли вој­не кон­сул­та­ци­је ју­го­сло­вен­ских, грч­ких и британ­ских штабних офи­ци­ра у Ати­ни, осмог и деветог мар­та 1941. Том при­ли­ком, гости из Београда су се уверили да не мо­гу да оче­ку­ју ни­ка­кву по­моћ од Бри­та­на­ца. Генералштабном мајору Милисаву Перишићу саве­то­ва­но је да Југославија „на­пад­не пр­ва“, да за­поч­не рат про­тив Осо­ви­не у тренутку њене највеће снаге.

Удара­ју­ћи на Ита­ли­ја­не у Ал­ба­ни­ји – те­као је овај надреалистички пред­лог – они ће да заробе за­ли­хе оруж­ја и опреме ко­је Британци ни­су мо­гли ни да обећају ни да испоруче. Сутрадан након атинског састанка Черчил пише Рузвелту, пун наде да ће Југославију ипак наговорити на овај сценарио: „Не треба да наглашавам да би упорни притисак вашег амбасадора у /…/ Југославији сада био од највеће користи и да можда може бити пресудан језичак на ваги“.

Планирање пуча

Језичак на ваги била је чињеница да су Немци прихватили да Југославији направе уступке без преседана. У Рибентроповим писмима Цветковићу уочи потписивања Тројног пакта изричито је наведено да владе сила Осовине неће тражити транспорт трупа преко југословенске територије, нити војну помоћ. Разводњени Пакт био је у том тренутку нај­повољнији исход ко­ме се земља мо­гла на­да­ти.

Како је констатовао водећи израелски историчар тог периода Мартин ван Крефелд, Ср­би су се по­ка­за­ли хра­бри­ма, али ни­су мо­гли да на­ста­ве са опи­ра­њем у недоглед: „Непрекидна кон­цен­тра­ци­ја немачких тру­па у Ру­му­ни­ји го­во­ри­ла је убедљивијим је­зи­ком не­го мо­рал­на подстицања од стра­не ен­гле­ских при­ја­те­ља. /…/ Хи­тле­ро­ви уступ­ци пред­ста­вља­ли су вели­ку по­бе­ду за Ср­бе. /…/ Тако дугим одуговлачењем Ју­го­сло­ве­ни су по­ка­за­ли невероват­ну хра­брост пред силом неупоредиво моћнијом од њих са­мих“.

Влада Цветковић-Мачек није имала избора већ да се одупре при­ти­ску САД и Велике Британије. Прва је би­ла ван ра­та и без изгледа да у њега ступи, а друга пак не­моћ­на да по­ну­ди би­ло ка­кву по­моћ. Од Ју­го­сла­ви­је је тражено са­мо­у­ни­ште­ње без смисла и страте­шког оправдања. Кнез Па­вле би из­неверио одговорност која му је у јесен 1934. после убиства краља Александра поверена, а и Хитлер је био свестан кнежеве дилеме.

После чина потписивања Пакта, у засебној аудијенцији, он је Цветковићу и Цинцар-Марковићу рекао да је добро свестан какве су личне симпатије кнеза и колико је својим пристанком на Пакт он жртвовао. Кнез и ње­го­ви ми­ни­стри на­да­ли су се да ће разводње­на вер­зи­ја Пак­та сми­ри­ти ду­хо­ве код ку­ће. Те се наде, ме­ђу­тим, нису оствариле.

Британски Форин офис је у последња четири дана пред потписивање Пакта играо двоструку игру. У јавном дискурсу став је био да том чину не треба давати превелику пажњу и да треба испољити разумевање за Југославију која је била „изложена притиску ратом нерава“.

С друге стране, шеф Форин офиса Ентони Идн истог дана из Каира тражи од посланика у Београду Кемпбела податке о „практичној могућности извођења државног удара“: „Постоји ли личност, довољно снажна и [способна] да га води? Ко је она и да ли сте у контакту са њом? Да ли су припреме одмакле? /…/ Слажем се да би на основу садашњих информација удар требало да буде инсцениран у тренутку када се покаже реакција проузрокована потписивањем, а то може бити сасвим ускоро“.

Добивши тражене информације, дан уочи потписивања Пакта британски министар иностраних послова Идн ступа у акцију за коју је терен већ био припремљен. Он упућује телеграм Кемпбелу у Београд (а препис посланицима у Атини, Анкари и Каиру) у коме посланика у Југославији – једној још увек пријатељској земљи – упућује на вршење субверзивних активности у циљу рушења њене легалне власти:

„Став кнеза-намесника указује да је изгубио сваки смисао за реалност и од њега више ништа не можемо да очекујемо. Ви сте овим опуномоћени да предузмете све мере које имате на располагању и да по сопственом нахођењу активирате локалне лидере и јавно мњење да сагледају стварност, да ступе у акцију и да се супротставе постојећем стању. У пуној мери Вас овлашћујем да предузмете сваки корак који Вам изгледа оправдан у циљу промене југословенске владе или режима, чак и државним ударом“ (документ Ф.О. 371-30253).

Пут у катастрофу

На мање од 24 сата пред пуч и дан по потписивању Пакта, 26. марта ујутру, генерал Душан Симовић састао се са британским ваздухопловним аташеом у Београду. Извештај аташеа Лондону указује на завереничку природу односа југословенског генерала и британског обавештајца:

„Наш сусрет је морао да буде аранжиран у највећој тајности. /…/ Он намерава да одбаци Пакт и збаци садашњу владу. Он и његови знају шта њихов став подразумева: води у сигуран рат, али им је та опција дража од продужетка постојећег стања. /…/ Генерал је уверен у успех подухвата и тражи да имамо поверења у његову групу и њега. /…/ Он предвиђа да ће Југославија заратити у Албанији одмах после државног удара, а против Немачке и Бугарске неколико дана потом. /…/ Делује разочарано што не можемо да му обећамо дефинисане испоруке ратног материјала, али се сложио да ће се Југославија снабдети италијанским пленом у Албанији. /…/ Симовић је закорачио путем од кога га ништа неће одвратити… Сматрајте ово највећом тајном, јер ако би ма шта од наведеног процурило, могло би довести у питање успех пуча“ (документ Ф.О. 371-30253).

„Најтоплија честитања на Вашем уделу у овом најсрећнијем обрту догађаја“, одушевљени Ентони Идн сутрадан поручује са Малте посланику Кембелу у Београд, након што је пуч изведен. Уместо да продужи за Лондон, Идн се вратио у Атину у нади да ће из Грчке бити у бољој прилици да посети Београд у најскоријем року.

Што се Рузвелта тицало српска голгота показала се исплативом јер је изискивала ангажман додатне две-три немачке дивизије на гарнизонским дужностима

Два дана касније др (касније сер) Сесил Парот, до 1939. васпитач младог краља Петра, састао се са својим исписницима, колегама и професорима са Универзитета у Кембриџу, међу којима је било и стручњака ангажованих на разним задацима од стране британске обавештајне службе. Они су ликујући констатовали да „нису Југословени извршили пуч него ми“. На Паротово питање ко су то „ми“, одговорено му је „британска служба СОЕ, наравно“.

Британска влада подстицала је суштински контрапродуктиван пуч јер није имала стратешки концепт заснован на свеобухватној анализи стања на Југоистоку. Имајући у виду оскудне снаге и ресурсе у Грчкој и Северној Африци, за британску позицију у источном Медитерану било би неупоредиво боље оставити на миру неокупирану Југославију, формално у Пакту али дефакто неутралну и необавезну да Немце пропушта ка Битољу и Ђевђелији, него поражену и окупирану.

Ни пучисти нису имали план – ни краткорочан, а камоли дугорочан. Први потез новоименованог министра иностраних послова Момчила Нинчића, примера ради, био је да одјури у немачко посланство у јаловој нади да ће Херену пружити уверавања да нова влада безусловно признаје Тројни пакт и да је пуч само унутрашња ствар Југославије.

Нинчић је 30. марта и формално изјавио да ће Југославија испоштовати све своје међународне обавезе, које су наравно укључивале Тројни пакт. Ово је било безнадежно копрцање: Хитлер је своју одлуку да уништи Југославију већ био донео 27. марта увече.

Већ 31. марта Британци третирају као датост да ће Југославија да пропадне. Они се спремају за ситуацију која ће да потом уследи и разматрају идеје за саботаже и диверзије под предстојећом окупацијом земље. Управа за психолошко ратовање (Psychological Warfare Executive, PWE) обавештава сер Александра Кадогана, сталног подсекретара Форин офиса, да треба „искористити наше личне односе са новом владом и са снагама које иза ње стоје“, али констатује да је „стање за сада оправдано задовољавајуће“.

Треба припремати рушење и саботажу комуникација од Марибора до Битоља; треба припремити британске агенте на терену за предстојећу окупацију умрежавањем тајних радио-примопредајника на Сушаку, у Љубљани, Марибору, Београду, Сарајеву, Нишу и Скопљу. Герилске акције треба отпочети одмах после окупације.

Гурајући Југославију у суноврат, уместо кохерентне стратешке визије Черчил је био руковођен тактичким циљевима политичара. У суморној позицији у којој су се Британци налазили, њему је био потребан макар кратак блесак наде, једночински театар. Такве његове ад-хок потезе скупо је плаћао вазда неко други: Аустралијанци и Новозеланђани на Галипољу 1915, Де Голови „Слободни Французи“ пред Дакаром 1940, Срби и Грци априла 1941, Канађани у Дијепу 1942, Равногорци свуда 1943, Пољаци на Монте Касину 1944, жртве Јалте и изручења 1945…

Врхунски цинизам Черчилов огледа се у његовом писму Рузвелту од 27. марта поподне, само неколико сати после Симовићевог пуча, у коме се враћа на своје планове о српским прстима који ће да ваде енглеско кестење из ватре. „Пружићемо им сваку могућу помоћ какву већ дајемо Грчкој“, вели Черчил, знајући да о некој помоћи нема ни говора. „Охрабрићемо их да срубе Италијане у Албанији, што ће уродити исходом од највеће важности и што ће их снабдети солидним залихама оружја“.

Ништа није мање спектакуларан цинизам Рузвелтов, испољен пет недеља касније, првог маја. Све се на Балкану завршило трагедијом, а амерички председник смирено обавештава Черчила: „Лично нисам онерасположен даљим ширењем Немачке на додатне велике територије. Мало је сировина у свима њима заједно – недовољно да оправда и компензује велике окупационе снаге“.

Другим речима, што се ФДР-а тицало, српска голгота показала се исплативом јер је изискивала ангажман додатне две-три немачке дивизије на гарнизонским дужностима. Морални суноврат оваквог става указује да је Рузвелт одиста био Черчилов равноправни партнер.

Закључак

И после свега, до дана данашњег чују се тврдње да је пуч од 27. мар­та био позитиван чин. Тешко је замисливо веће зло од брзог априлског слома, Јасеновца и Крагујевца, грађанског рата, милион жртава и преко пола века комунизма.

Како је деценију касније закључио британски историчар Ловет Едвардс: „у року од неколико месеци светска ситуација је могла да се измени, као што се и изменила. /…/ Страшне године окупације могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи“. Сличан је суд Сесила Парота: „Черчилова стратегија у београдском подухвату од 27. марта није оправдана крвопролићем и пустошењима која су из њега произишла“.

Ни данас, 70 година касније, Срби се нису опоравили од последица догађаја који су се одиграли 27. марта 1941.

„Бо­ље гроб не­го роб“ злокобан је слоган. Он представља од­ба­ци­ва­ње политике као уметности могућег за­рад тобожњих трансцедентних ци­ље­ва. Чак и ретроактивна тврдња да је пуч пре­суд­но до­при­нео по­бе­ди над на­ци­стич­ком Не­мач­ком – на­вод­но при­мо­ра­ва­ју­ћи Хи­тле­ра да од­ло­жи свој на­пад на Ру­си­ју за фаталних пет или шест недеља – по­ка­за­ла се савршено неоснованом.

Не­кон­со­ли­до­ва­на Ју­го­сла­ви­ја – тачније речено, до лудила дез­о­ри­јен­ти­са­на Ср­би­ја – ни­је „на­шла сво­ју ду­шу“, ка­ко је то Чер­чил бомбастично изјавио, чув­ши за пуч. Њиме није задобијено никакво не­бе­ско цар­ство, а земаљско је улудо страћено. Пандорина кутија, која ће однети милион Срба а донети Јосипа Броза, отворена.

Ни данас, 70 година касније, Срби се нису опоравили од последица догађаја који су се одиграли тога дана. Питање је да ли ће икада у томе успети. Велика Бри­та­ни­ја и САД активно су тежили да ути­чу на ток збивања у Београду, али то не би би­ло до­вољ­но да се офи­ци­ри приволе на чин од 27. марта.

Ге­не­рал Мир­ко­вић о њему је размишљао још 1937, ка­да је Сто­ја­ди­но­ви­ћ ра­дио на по­бољшању од­но­са са Ита­ли­јом. Он и остали за­ве­ре­ни­ци одража­ва­ли су континуитет једне неславне тра­ди­ци­је која је Србију скупо коштала после сарајевског Видовдана.

Ни 28. јуна 1914, као ни 27. мар­та 1941, о некој рационалној оптимализацији националних и државних интереса није било ни говора. По­ли­тич­ка уло­га кнеза Па­вла окончала се 27. марта. Скан­да­ло­зни трет­ман коме је потом био изложен од стра­не Брита­на­ца и по­гр­де од стра­не по­бед­ника у грађанском рату не мо­гу при­кри­ти чињеницу да је и са становишта тренутка у коме је деловао и са дистанце од седам деценија његова политика била исправна.

У поређењу са потписницима споразума са НАТО-oм о сарадњи у области логистичке подршке из фебруара 2016, који предвиђа слободу кретања и дипломатски имунитет свим припадницима НАТО-а у Србији, неограничен приступ војним објектима и поверљивим информацијама Војске Србије, кнез Павле Карађорђевић, Драгиша Цветковић и Александар Цинцар-Марковић били су оличење патриотизма, државничке одговорности и врхунске дипломатске вештине.

Текст је први пут објављен у часопису Геополитика, број 97, априла 2016. године

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Геополитика

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Public domain