„Историја света јесте историја ратова које су поморске силе водиле против копнених сила, као и оних које су копнене силе водиле против поморских“, написао је Карл Шмит 1942. године у свом кратком ремек-делу Копно и море: Медитација о светској историји. Као симболе ове драме, Шмит је употребио два библијска чудовишта хаоса: копненог Бехемота и океанског Левијатана.

Шмит није био први који је приметио феномен супарништва копнених и поморских сила. Он је темељно документован као такав још од огорчене борбе Атине против Спарте у Пелопонеском рату. Наставља се до данас у облику потенцијално фаталног супарништва између Америке – парадигматске таласократије – и телурократске Кине. Шмит није дочекао победу Сједињених Држава над Совјетским Савезом у Хладном рату, као ни каснији амерички поход ка униполарној хегемонији: умро је 1985. године у 96. години живота. Врло је вероватно да он ту победу не би третирао као трајну нити корисну за стабилно уређен свет.

Стаза од Шмитовог Копна и мора ка бољем разумевању потонућа Америке у лудило нашег времена можда није непосредно видљива чак ни оним нашим читаоцима који су упознати са његовим делом. Она ипак постоји, а њен кратак преглед учиниће везу очигледном и показати пророчки карактер Шмитове бриљантне мисли.

Два концепта вођења рата

Шмит почиње оценом да је „историјска форма човековог постојања“ утемељена на копну. Политичко постојање човека стога такође има телурски карактер. Земља коју настањујемо испресецана је границама које деле оно што је наше од онога што није наше. Оне разврставају пријатеље од непријатеља, рат од мира, ратнике од цивила. Regerefines (лат. „зацртавање граница“), Ромулова танка заорана бразда, била је темељ римског а касније и европског схватања космичког поретка. Политичко постојање „нас“ засновано је на препознатљивом идентитету који је јединствен по себи и који се мора разликовати од било које друге политичке заједнице.

Међутим, никакве границе нису могуће на морима. Море измиче правним извесностима, оно нема центар. Човек пак није пуки продукт својег физичког опкружења. Он може да га мења, како то пише Шмит, а мењајући своје окружење може да мења и себе. Како су то две протестантске поморске силе, Енглеска и Холандија, показале током 17. века, човек може чак заменити копнени за нови, поморски облик историјског постојања. Значајно је што је баш један Холанђанин и протестант, Хуго Гроцијус, утемељио доктрину Mare Liberum – слободне пловидбе – у свом истоименом трактату из 1609. године. „Свака нација има слободу да путује до било које друге нације и да тргује са њом“, тврдио је Гроцијус. Пошто је море више налик на ваздух него на копно, оно је – за разлику од копна – заједничко власништво свих.

Индустријска револуција у Енглеској и технолошки прогрес ове земље, тврдио је Шмит, био је узрокован одлуком њене елите да се окрене ка мору и тако започне планетарну просторну револуцију. „Истински одлучујући фактор“, наставља он, „била је појава космичке димензије и концепта бесконачног света“. Од тог тренутка британска острва више се нису могла третирати као део Европе. Велика Британија се развела од копна, детериторијализовала, попут џиновског брода који плута морима. Њена острвска позиција почела је да отелотворује британску „мисију“ владавине океанским таласима (“Rule, Britannia!”) и успона у ранг суверена прве глобалне таласократске империје познате историји. Значајно је што је Британија своје право на владавину морима заснивала на тврдњи о апсолутној и неповредивој слободи пловидбе и трговине. Британци су тако утабали стазу за појаву либералног, апстрактног, бескореног и наводно универзалног концепта саме слободе.

Океани немају границе: управљање морем није ограничено на исти начин као контрола тла. Ово је, истиче Шмит, језгро доктрине глобалног интервенционизма и универзалне јурисдикције. Њено рођење подударало се са развојем зрелог облика националне државе у континенталној Европи. Након Бечког конгреса, континенталне силе са једне стране и Велика Британија са својим прекоморским наследницима са друге стране створиле су два веома различита, али симетрична правна поретка – један копнени а други поморски – што је изнедрило и два веома различита концепта вођења рата.

Ius publicum europaeum био је плод односа европских копнених сила из периода пре 1914. године. Државни монопол над сфером политичког ограничавао је рат, претварајући га у „рат по форми“. Одбачена је идеја „праведног рата“, али је прихваћено постојање „праведног непријатеља“ са којим је могуће испреговарати мир. Упркос свим својим гресима четврт века раније, Француска је прихваћена назад у Концерт сила током Бечког конгреса. Ius ad bellum („право на рат“) и ius in bello („ратно право“) држани су раздвојеним у Кримском рату 1853-56, као и у ратовима Пруске против Данске (1864), Аустрије (1866) и Француске (1870).

Британија и њени трансокеански наследници, међутим, нису прихватили такву поделу. За њих је сваки рат који су водили по дефиницији био „праведни рат“, па стога нису могли да избегну њихово прерастање у тотални рат – било да се радило о јужним државама које је давила поморска анаконда Севера, или Бурама у Трансвалу које је Краљевска ратна морнарица одсекла од света пре него што су им фарме спаљене, а жене и деца отерани у концентрационе логоре. Генерала Филипа Шеридана, прикљученог пруској војсци у Француској 1871. године у улози посматрача, Бизмарк је упитао шта мисли како би Немци требало да одговоре на француске герилске нападе. Шеридан је без оклевања одговорио: „Људима не треба оставити ништа осим очију да плачу након рата“. Предлагао је да се побуњеници вешају, њихова села спале, а њихове територије опустоше док не буду преклињали за мир. Не треба „бити лењ у убијању“. Већина Немаца била је ужаснута.

Заиста, до средине 19. века, човек Копна и човек Мора постали су два веома различита створења. Ова дихотомија демонстрирала је да је сваки поредак заправо „поредак у простору“, те да су поредак (Ordnung) и локација (Ortung) нераздвојни.

Флуидни свет

Као контру таласократском универзализму и њему иманентном походу за униполарну доминацију, Шмит је развио концепт Großraum–а, односно „великог простора“ – као саставне јединице плуралистичког, мултиполарног света. Чак и на врхунцу Хладног рата, био је уверен да привремена биполарна подела света није увод у његово јединство, него – напротив – увод у нову плуралност. Рефлектујући нови „номос земље“, очекивао је да ће аутономни велики простори имати катехонску улогу обуздавања намераченог хегемона. Ово је истовремено и могуће и неопходно јер свет јесте „плуриверзум“, инхерентно супротстављен монополу једне силе.

Шмит је пратио јасну везу између номоса мора и раста слободне трговине, капитализма, парламентаризма, конституционализма и идеологије људских права. Порицање политичког у корист економског, као и морални универзализам, маритимни су феномени, штавише сама модерност је у својој суштини маритимна. Инфузија либерализма у државу постала је делом трагедија, а делом фарса. Модерна друштва постала су „течна“ попут мора, увек у покрету, привремена, нестабилна. Тешко је учињено лаким, хомогено је хетерогенизовано, друштвена сфера замењена је мрежама, а колектив је индивидуализован. Јавни простор замењен је „цивилним друштвом“. Идентитети нису чврсти и трајни: у слободно плутајућем течном свету они такође плове од једне до друге луке.

То је флуидни свет базиран на наслеђу просветитељства, на гледишту да је човек у потпуности аутономни субјекат независан од свих природних, верских или историјских ограничења, способан за изградњу сопствене реалности, константно проналазећи „новог“ себе. Човеково раздвајање од terra firma и његово окретање мору стопило се у еманципаторски пројекат заснован на индивидуализму, универзализму и прогресивизму. Тоталитарне тенденције одувек су биле иманентне овом подухвату. Ту се не може избећи криминализовање сваког непријатеља – како спољашњег, тако и унутрашњег. Он не познаје физичке границе и не прихвата ограничења. Има неограничену амбицију и бескрајну вољу за моћи.

Шмитово Копно и море на крају омогућује читаоцу да увиди органску везу између либерализма, економске глобализације и прекретничке левичарске идеологије нашег доба. Веза није ни случајна, ни привремена. Евидентна је у америчкој корпоративној елити, која се монолитно и ентузијастично удружује са постмодерном левицом са којом дели исте гене. Тај одвратни спектакл демонстрира како није могуће бити друштвени и културни конзервативац који подржава традиционалне институције, морал и уверења, а истовремено бити слободно-тржишни либерал у сфери економије.

Mutatis mutandis, није могуће бити конзервативац, а правдати амерички планетарни интервенционизам и патолошки поход за светску хегемонију. Реторика „старе левице“, са њеним противљењем економској глобализацији, унутрашњој неједнакости и паду реалне вредности плата, подједнако је бесмислена уколико симултано подржава мултикултуралност, отворене границе, масовну имиграцију, универзална људска права, идентитетску политику и „хуманитарне интервенције“.

Скоро осам деценија након што је Карл Шмит објавио своје Копно и море, његова порука још увек одзвања код оних који верују да игра није готова, да нећемо бити просто поништени. Шмитов опус допуњује једно раније дело фикције – књигу Зли дуси Фјодора Достојевског. Овај романописац је увидео да дух револуције није посвећен борби за бољу будућност, него уништењу данашњице и сировој вољи за моћ. Достојевски као руски православац и Шмит као немачки католик, људи две различите епохе, знали су да је изазов са којим се суочавају народи и друштва укорењени на свом нативном тлу, ултимативно демонски и чисто деструктиван.

Шмитова порука још увек је валидна у наше време. Легитимни међународни поредак мора да прихвати и интегрише мноштво политичких заједница са различитим, самоодређеним унутрашњим политичким идентитетима. Тај поредак такође мора препознати као праведно ius ad bellum, које припада свим функционалним политичким заједницама. Модел међународног поретка који крши било који од ова два услова био би штетан за опстанак тих заједница, па према томе и нелегитиман. Ратови које одликује апсолутно непријатељство наставиће се докле год једна велика сила или неколико њих прате универзалистичке идеологије које одбацују опросторење политичког сукоба.

Америчка двосмерна улица

Сједињене Државе су очигледно једина велика сила у данашњем свету која резолутно одбацује све облике просторног реализма. Америка је једина велика сила која инсистира на детериторијализованој, чисто идеолошкој и отворено хегемонистичкој дефиницији својих интереса, који сада укључују и промоцију LGBTQ+ „права“. Прогласивши себе лидером имагинарне „међународне заједнице“ током 1990-их, спољнополитички доносиоци одлука у Вашингтону развили су менталитет и усвојили стратегију и политику које су Вилијам Кристол и Роберт Кејген охоло окарактерисали као „беневолентну светску хегемонију“ Америке. У реалности то је постмодерна политика силе на стероидима, незграпно замаскирана реториком „промоције демократије“, „заштите људских права“, „изградње партнерстава“, „очувања заједничких вредности“, „дефинисања међународног поретка засснованог на правилима“, итд, ad nauseam.

Хјуберт Х. Хемфри, потпредседник у време Линдона Џонсона, једном је рекао да је „спољна политика заправо унутрашња политика са шеширом“. Многи теоретичари сложили би се са тиме, али текућа унутрашња трансформација Сједињених Држава наговештава да је то двосмерна улица. У складу са Шмитовом анализом, може се рећи да је поход Америке ка глобалној хегемонији у протекле три деценије допринео ерозији слобода и расту деструктивних идеологија код куће.

Историја нас учи да када републике постану империје, декаденција и колапс стандарда постају неизбежни. Римска република била је снажна заједница заснована на аграрним врлинама части и патриотизма. Није имала ничег сличног са прецизним описима позног империјалног Рима које нуди Едвард Гибон, када говори о томе како је римско становиштво тонуло „у подло и бедно пучанство, које би у року од пар генерација било потпуно угашено да се није константно попуњавало ослобађањем робова и приливом странаца. Већ у време Хадријана староседеоци су се с правом жалили да је престоница окупила све пороке универзума и манире најсупротнијих народа“.

Тако је то када „разноликост“ помахнита, па постане подједнако смртоносна и за организам домаћина и за његове освајаче. То су Лос Анђелес или Њујорк 2021. године. То је Америка данас.

Детериторијализована, идеолошки месијанска парадигма неоконзервативно-неолибералног дуопола наставиће да доминира у годинама које долазе, на жалост реалних људи и реалних заједница свугде. Она ће порицати легитимитет било којој политичкој заједници која није потчињена њеним правилима, индоктринацији и казненој контроли.

Исти естаблишмент који је покрао изборе 2020. године – ослањајући се на исти апарат перманентне државе – наставиће да представља највећу претњу сажимајућим остацима републиканске слободе код куће, миру и стабилности у свету и рационално дефинисаним америчким интересима свугде.

Превео Војислав Гавриловић/Нови Стандард