Срђа Трифковић: Израел пред великом дилемом, улазак у Газу је опасан

Савремена историја указује да надмоћној сили није тешко да заузме густо насељена непријатељска подручја, али да је на дуге стазе врло тешко учинити окупацију војно и морално одрживом или исплативом.

У Версају су савезници предвођени Француском наметнули Немачкој огромне репарације. Оне су биле тежак терет за Вајмарску републику која је обуставила исплате 1922. Француска је, уз помоћ Белгије, одговорила у јануару 1923. окупацијом Рурске области. Рејмон Поенкаре, француски премијер, изјавио је у Скупштини да ће угаљ бити заплењен као наплата репарација у натури.

Операција је трајала до августа 1925. и била је крајње неуспешна. Наишла је на пасивни отпор, грађанску непослушност и акте саботаже немачких цивила – од којих су 130 убили окупаторски војници. Суочене са економским и међународним притиском, у августу 1925. Француска и Белгија су повукле своје трупе, а да нису оствариле ни делић очекиваних прихода. Управо супротно, окупација Рура је допринела расту радикалног национализма у Немачкој. Ово је помогло Хитлеру да дође на власт деценију касније, са трагичним последицама за Француску и Белгију у лето 1940.

Чак и усред хиперинфлације и стране окупације, Рур пре 100 година делује као прави рај у поређењу са Газом данас. Неке паралеле су ипак вредне пажње. Држање непријатељски расположеног цивилног становништва под контролом је велики изазов за окупаторску силу, посебно ако она унапред изјављује да нема намеру да анектира дотичну територију – као што је очигледно био случај са САД у Авганистану.

Када све стране знају да је окупација привремена, дух отпора је лакше распламсати. Свака промена режима коју је покренула окупаторска сила сматра се пролазном – а у сваком случају Израел се не може надати да ће пронаћи кооперативне становнике Газе.

Наравно, могуће је да окупаторска сила предузме кампању етничког чишћења, попут оне огромних размера коју је Пољска спровела у Шлезији, Пруској и Померанији у пролеће 1945. када је протерано или убијено око 10 милиона немачких цивила. То је, међутим, било могуће само зато што је Немачка тада била потпуно поражена и поврх тога сматрана достојном колективне казне од стране победника.

Копнени улазак у Газу

Логистика расељавања преко милион људи и њиховог стискања у још мањи отворени затвор у јужном делу појаса Газе у принципу није нерешива. Међутим, Израел то не може учинити, а да не окрене против себе преосталу мањину благонаклоног света (нарочито у Европи и Индији).

Што се тиче земаља „Глобалног Југа”, као што већина тих земаља осуђује рат у Украјини, али не учествује у економском рату против Русије, већина њих сада осуђује напад Хамаса, али захтева обуздавање израелског насиља и оживљавање концепта две државе. Осим тога, Израел не може да искали свој бес на Газу – а да не подстакне стварање новог арапског и исламског фронта, чвршћег и одбојнијег према јеврејској држави него ма када од првог рата 1948. године.

Овај сценарио додатно треба узети у обзир јер „арапска улица” и остатак муслиманског света брује од тврдњи да је Израел дозволио „изненадни напад” Хамаса седмог октобра 2023. да би да би имао изговор да уништи Газу. Такве спекулације додатно је подстакла веродостојна тврдња Египта да је Каиро упозорио Израел на предстојећи напад неколико дана пре него што се догодио, али да Израелци нису ништа предузели.

Најављујући копнене операције у Гази Израел се суочава са тешком стратешком дилемом. Нетанјахуова влада жели да поврати кредибилитет, веру у своју способност да заштити животе израелских грађана као и репутацију војног и обавештајног апарата. Стога се сматра неопходним ефикасно и жестоко узвраћање ударца Хамасу. Међутим, улазак копнених снага у Газу значио би прихватање најизазовнијег и потенцијално најскупљег облика операција: урбано ратовање. Сетимо се Стаљинграда, Алжира, Грозног.

Да би искорениле Хамас, израелске снаге би морале да се пробијају кроз рушевине, блок по блок, улицу по улицу, зграду по зграду. Морали би лоцирати и неутралисати мрежу тунела од којих су неки дубоки 60 метара. (Тај изазов су америчке снаге сматрале посебно застрашујућим у Вијетнаму.) Након што стигну до мора, Израелци би морали да успоставе безбедносни периметар окренут према јужној половини енклаве. Морали би да очисте град Газу који борци Хамаса добро познају и у коме су разрадили технике напада из заседа на израелске патроле и возила. Подруми стамбених блокова претворени су у бункере, уске уличице у смртоносне замке.

Једина алтернатива

Да би „победио”, Израел мора да уништи Хамас потпуно и трајно, или барем да га сасвим неутралише на период од 10 до 15 година. То је немогућ задатак. За Хамас, „победа”, пак, значи само опстати и бити способан за борбу. Регрутовање нових бораца да замене оне пале после израелске акције није проблем. Десетине хиљада гневних палестинских младића, без посла и без будућности, жуде да се придруже борби. Чак и да има средстава за уништење Хамаса, Израел не би могао да уништи идеологију која му даје живот – а коју би нови циклус насиља само ојачао.

Ноћна мора урбаног ратовања у Гази била би управо оно што Хамас жели: скупа акција израелске војске и неограничен пропагандни потенцијал услед страдања цивила. Од даље нормализације односа Израела са арапским светом не би било ништа. Додатни проблем са којим се јеврејска држава суочава после седмог октобра јесте чињеница да ће хиљаде Јевреја широм света који су планирали пресељење у Израел сада двапут размислити. Ово је мало позната, али предвидљива последица ужасних сцена у Сдероту и другде: имиграција у Израел ће вероватно знатно опасти у годинама које долазе, што ће имати озбиљне демографске и психолошке последице.

Веома је тешко замислити како би изгледала победоносно окончана израелска акција у Гази. Без јасно дефинисаног политичког циља – без дефинисања „победе” – не треба је ни покренути. Боље је уздржати се од одмазде, него радити управо оно што Хамас жели да Израел уради.

Хамас жели да евентуални покољ у Гази подстакне отварање другог фронта са Хезболахом дуж границе Израела са Либаном. Он жели нови талас насиља на Западној обали, где тензије између јеврејских досељеника и Палестинаца убрзано ескалирају. Уместо да се суочи са ратом на три фронта у Гази, на Западној обали и у Либану – и да уједно уништи изгледе за узајамно користан детант са арапским светом – Израел би требало да се врати у своје уобичајено стање, односно стање сталне будности дуж границе и да се уздржи од реакција које немају јасно стратешко утемељење.

Далеко од тога да буде знак слабости, уздржаност може бити стратешки здрава и политички исплатива опција. Она би такође оставила отворену могућност поновног покретања мировног процеса. Коначни политички циљ тог процеса треба да буде јасан: да се успостави међународно призната палестинска држава која би са своје стране признала право Израела на постојање. Само на тај начин Палестинцима би била понуђена стварна алтернатива Хамасовој мрачној агенди.

 

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

 

Превод: Срђа Трифковић/Нови Стандард