СРЂА ТРИФКОВИЋ: Империјална пренапрегнутост Америке

Постоји зјапећа провалија између тежњи америчке елите о контроли светског поретка и опадања економске, културне и друштвене моћи и утицаја ове земље у односу на остатак света

Читава позната историја може се посматрати као дуга листа епизода употребе силе, или претњи силом, у односима између људских друштава. Ово важи за све епохе, цивилизације и географске просторе. Насиље је иманентно човеку. Трајно присуство насиља указује на непромењивост људске природе, без обзира на културни контекст или ниво технолошког развоја. Лов и рат су стога две тесно повезане и вероватно најстарије људске професије.

Како је Арнолд Тојнби објаснио у својој монументалној, дванаестотомној Студији историје, сведоци смо успона и падова цивилизација у свакој епохи. По Тојнбију, ни наше доба није изузетак. Његова анализа изазвала је бројне урлике гнева из редова верника у линеарни прогрес вечно-усавршавајућег човечанства, а нарочито код оних посвећених култу америчке изузетности, и посвећеност нацији која је увек била „на правој страни историје“.

У скорије време слична упозорења о кризи Запада – и са тиме повезана предвиђања о текућем или предстојећем суноврату Америке – исказана су од стране Едварда Луса, Пола Кенедија, Најала Фергусона, Џона Миршајмера и других. Користећи се различитим методологијама, а понекад полазећи и од различитих идеолошких претпоставки, сваки од њих закључио је да успон великих сила (као и брзина и облик њиховог крајњег пропадања) неизбежно зависи од њихове способности да осмисле стратегије које су засноване на трезвеном односу између њихових амбиција и ресурса, тј. између циљева и средстава.

Окретање Тојнбија наглавачке

Како је европски систем равнотеже снага показао након Бечког конгреса 1815, могуће је имати дуге периоде стабилног, просперитетног мира све док ниједан од кључних играча не тежи отвореној хегемонији. Чак је могуће управљати процесом опадања на разуман начин, уколико елите које доносе одлуке прихвате да се однос снага променио па је неопходно прилагодити се новој стварности. Ово су показали Источно Римско царство у позном средњем веку, Шпанија након Тридесетогодишњег рата и Велика Британија након Версајског мира.

Заштићене од спољне агресије баријерама два огромна океана и два безопасна суседа, Сједињене Државе би у годинама пред нама морале да се усмере на хитне задатке обнављања једног распуклог, културно деградираног друштва и на обнову своје оронуле инфраструктуре. Ови задаци представљају огроман изазов, али њихово испуњавање је предуслов за одржање Америке на позицији велике силе. Не на позицији светског хегемона, него једне велике силе међу осталим силама.

Трагично је што су људи који тренутно обликују спољну и безбедносну политику Америке склонији саветима неоконзервативног гуруа Роберта Кејгана. Његов чланак из мартовско-априлског броја Форин аферса под насловом „Суперсила – хтели, не хтели“, имао је застрашујуће злокобан поднаслов: „Зашто Американци морају да прихвате своју глобалну улогу“. Ово није препорука, нити је молба. То је наређење. „Морају“, нема „да ли“, „али“ ни „уколико“.

САД не могу да почну да се понашају као „нормална нација“, пише Кејган, јер „Сједињене Државе нису биле обична нација већ више од једног века, нити су имале обичне интересе. Јединствена моћ САД даје им јединствену улогу“. Једина нада за опстанак либерализма код куће и у свету је очување светског поретка заснованог на либерализму, инсистира Кејган, а САД су једина сила способна да такав поредак одржи. Свету је потребна Америка (иако он није увек свестан ове чињенице, што се могло видети у Вијетнаму, Ираку, итд). Америци, пак, потребан је свет, па зато Америка мора да буде наоружана до зуба и увек спремна да користи војну силу да очува либерални светски поредак.

Окрећући Тојнбија наглавачке, Кејган га цитира да се „Сједињене Државе лењо играју делићем своје незамисливе снаге“. „Дошло је време да се Американцима каже да нема бежања од глобалне одговорности“, пише супруг Викторије Нуланд. „Морају да схвате да сврха НАТО и других савезништава није да бране америчке интересе од директних претњи, него да бране поредак који најбоље служи тим интересима“.

Већина обичних Американаца није сагласна са Кејгановом визијом глобалне империје. Анкета Си-Би-Ес-а из јануара утврдила је да свега осам одсто Американаца сматра да се главна претња њиховом начину живота налази у иностранству, док је 54 одсто њих упрло прстом у „друге људе у Америци“, уместо у Кину, Русију или Иран.

Кејганово нарикање

Ваља истаћи да Кејган нигде не објашњава како су сви пређашњи ратови и интервенције, које са одобравањем набраја као примере подршке његовом глобално-хегемонистичком едикту, заправо користили Американцима. Да ли је очување либералног светског поретка само за себе дословце вредно сваке цене? Мора ли се он одржати у свом садашњем облику до краја света?

Са бахатом и бестидном дрскошћу, Кејган нариче над чињеницом да „Американци релативно јефтине војне ангажмане у Авганистану и Ираку називају ‘бесконачним ратовима’“. Он у томе види „само последњи пример њихове нетолеранције у односу на хаотични и бескрајни посао очувања свеопштег мира и обуздавања претњи“.

Наши читаоци су имуни на већину идиотских и злобних бљувотина Кејгана и њему сродних поборника глобалне хегемоније САД, али овај бисер подиже дискурс на сасвим нов ниво. Готово седам хиљада погинулих америчких војника (и пар стотина хиљада локалних цивила, али за Кејгана они нису вредни рачунања), преко пет милијарди потрошених долара – нико ни не зна тачну цифру – и апсолутно никакав опипљиви геостратешки добитак: то су плодови овог наводно „јефтиног“ ангажмана.

Очигледно да нам према Кејгановој шеми ствари треба нешто пикантније, немилосрдније и бруталније. Присетимо се да је, судећи по његовим писанијима из 2017, желео да САД уђу у рат у Сирији, „како би зауставиле спирални пад америчке моћи и утицаја на Блиском истоку и широм света“. На сву срећу, тадашњи председник Доналд Трамп није био заинтересован.

На Кејганову радост, нови тим у Вашингтону изгледа да циља крупније рибе од Башара ел Асада. Амерички авиони јесу бомбардовали мете у Сирији 26. фебруара, али изгледа да је једина сврха тога била да Москву провокативно стави пред свршен чин, и то у моменту када председник Џозеф Бајден, државни секретар Ентони Блинкен и други покрећу снажну антируску реторику. У целини гледано, игра са Дамаском је готова: џихадистичка побуна коју је Запад у Сирији подстакао, финансирао и наоружао, претрпела је одлучујући пораз захваљујући руском ангажману.

Пред зјапећом провалијом

Са друге стране, што је много важније, протекла три месеца донела су изненадно и драстично погоршање односа између САД и Кине. Провалија између њих постала је очигледна на првом састанку високог нивоа ове две стране откако је Бајден ступио на дужност. Одржан у Енкориџу на Аљасци 18. марта, био је то догађај без преседана у аналима дипломатије великих сила. Узевши реч први – пред камерама начичканим за почетне формалности – Блинкен је најавио како ће САД „дискутовати о нашим дубоким забринутостима поводом поступања Кине, укључујући Синкјанг, Хонгконг, Тајван, сајбер нападе на Сједињене Државе и економску присилу над нашим савезницима“. Блинкен je такође критиковао Кину због мањка транспарентности поводом порекла коронавируса и закључио да „све ово угрожава на правилима заснован поредак који одржава глобалну стабилност“ који САД намеравају да сачувају.

Уследио је љутит одговор Јанга Ђијечија, водећег творца кинеске спољне политике. Прекорео је САД због истрајавања у „хладноратовском менталитету“ и критиковао је америчке спољне интервенције и лицемерје по питању људских права. „Сједињене Државе не заступају став међународне јавности“, рекао је Јанг, додајући да „Сједињеним Државама мањкају квалификације за наступ с позиција силе у односу на Кину“.

Поједини коментатори касније су заузели став да је добро што су САД и Кина „коначно биле искрене једна с другом“. Оно што заступницима такве отворености промиче јесте промена фундамената. Трампови захтеви у његовим поступањима са Кинезима често су били незграпно презентовани, али су у својој основи били трансакциони. Трамп је желео бољи трговински дил за Америку и повољнији економски однос са Кином. Он је стога упорно трговинске преговоре држао изнад санкција на листи приоритета.

Када Блинкенов Стејт департмент оптужује Кину да врши геноцид над Ујгурима, међутим, Кинези виде смишљен покушај делегитимисања политичког руководства у Пекингу прибегавањем оптужбама за најгнусније злочине који се могу замислити. Истовремено виде и подједнако алармантан покушај интернационализације питања која Кина третира као искључиво унутрашња, попут Хонгконга, Тајвана и Синкјанга.

Паралелно са захуктавајућом кризом у Украјини, ескалацијом оштре реторике против Русије и текућим настојањима Америке да скрши немачко-руски пројекат „Северни ток 2“, није могуће разумети глобалну стратегију Бајденове администрације. Можда је ни нема. Стиче се утисак да Бајденов тим напросто следи Кејганов став да је дошло време да се „каже Американцима да нема бежања од светске одговорности“, а да то подразумева контролу сваког квадратног метра сваког континента и сваког океана. По Кејгану, Американцима „треба отворено рећи да задатак очувања светског поретка нема крај, да је бременит трошковима али бољи у односу на алтернативе“.

Кејган и његова сорта су хегемонисти, луди и зли у подједнакој мери. У реалности је могуће и неопходно да Америка буде нација међу нацијама, моћна, богата и сигурна ван сваке сумње, али излечена од делузија изузетности, месијанских импулса и светских хегемонистичких амбиција њене владајуће класе. То се неће догодити у скорије време – а готово сигурно не у наредне четири године – али ће хегемонистичко пренапрезање неминовно довести до пуцања по шавовима.

Постоји зјапећа и растућа провалија између аспирација америчке елите о контроли светског поретка и опадања економске, културне и друштвене моћи и утицаја ове земље у односу на остатак света. У америчком је интересу да се овај понор препозна и премости пре него што разни кејгани, блинкени и остали њима слични одведу Америку и читав свет у пропаст.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Reuters/Jonathan Ernst

 

Извор Нови Стандард