Срђа Трифковић: Хобсовски свет и фактор Трамп

Акција америчких оружаних снага у Венецуели трећег јануара, Трампове отворене претензије на Гренланд и неизвесност око могуће, штавише све вероватније, војне акције против Ирана, потврђују основни постулат теорије реализма: да је међународна политика дефинисана „националним интересом као моћи“. [2]

Укратко, државе дефинишу своје циљеве кроз стицање, одржавање или ширење моћи, што ће рећи способности да наметну своју вољу другима, што је примарни и рационални циљ спољне политике. Стога међународне правне норме мало значе у хобсовском свету без наднационалне власти која би уживала монопол насиља. То је био случај вековима пре него што је Доналд Трамп почео свој други мандат. То је изразито био случај током доминације тзв. „на правилима заснованог међународног поретка“ (1991–2025).[3]

Листа преступа тог „на првилима заснованог поретка“ дуга је, од НАТО агресије против Србије и ратова тзв. „Коалиције“ против Авганистана и Ирака до интервенција и операција промена режима широм Блиског истока и источне Европе. Тврдити – као што сада тврде неки саучесници у НАТО злочиначком подухвату из 1999. (нпр. Данска) – да је Трамп током протекле године грубо и каприциозно нарушио један добро уређен свет, заснован на поштовању међународних правних и моралних норми, апсурдна је лаж.

„На правилима заснован поредак“ вазда је имплицирао право „Колективног запада“ да намеће селективна, ад хок правила, претварајући се истовремено да она имају универзалну примену. То што европски глобалисти оплакују пропаст овог система одличан је знак. [4]

Трамп се барем не прави да следи нека узвишена правила када тражи Гренланд или хапси страног шефа државе због кршења америчких закона, иако се његово наводно кршење тих закона догодило ван САД. Тиме је прекршен члан 2 (4) Повеље УН, забрана употребе силе против територијалног интегритета или независности друге државе. Ово питање се појавило и пре 36 година када су Мануела Норијегу америчке снаге ухватиле у Панами и довеле на Флориду, где је осуђен на 40 година затвора у коме је и умро.

Јачи тлачи

Легалност Норијегиног хапшења влада Џорџа Буша старијег бранила je тврдњом да међународно право дозвољава држави да гони кривце за дела почињена ван њене територије ако она имају значајне последице по ту државу. Процес пред америчким судовима може се наставити чак и ако су САД при хапшењу прекршиле међународно право, услед дуалистичког приступа по коме су међународно и домаће, америчко право одвојени и независни системи на различитим равнима.

Међународно право нема дејство унутар домаћег правног система САД. Ако САД прекрше неки уговор то може имати међународне последице (нпр. неповољну пресуду Међународног суда правде) али нема – барем не нужно – последице у америчким судовима.

Сходно дуализму међународне уговорне обавезе имају снагу у домаћим судовима само ако их САД својом вољом уграде у домаће правосуђе као самоизвршни уговор. [5] Члан 2 (4) Повеље УН није самоизвршне природе. Амерички судови стога не сматрају његово кршење као основу за обустављање поступка.

Врховни суд је у случају САД против Алварез-Машејна (1992) пресудио да незаконитост хапшења оптуженог према међународном праву не лишава амерички суд надлежности. [6] Међународно-правне импликације хапшења и овлашћеност америчких судова да му суде за кршење америчких закона су аналитички раздвојени. Кривично гоњење Мадура ће се наставити у Бруклину, баш као и Норијеге у Мајамију пре више од три деценије.

Шта је, дакле, ново? Укратко, ништа. У чувеном одломку из Тукидидове Историје Пелопонеског рата познатом као „Мелијски дијалог“, описан је случај из 416. године п.н.е. када је Атина захтевала предају неутралног острва Мелоса. [7] Обећала је милосрђе за покорност, али је претила уништењем за непослушност. Атињани су изјавили да правда постоји само између једнаких; у супротном, „јаки чине шта могу, а слаби трпе шта морају“. Позивајући се на природно право (божанску правду) Мелијци су одбили предају. Атина их је напала, побила све одрасле мушкарце, а жене и децу продала у ропство.

Мало је вероватно да је Трамп упознат са Тукидидовим опусом, али он разуме да јачи тлачи. Она је релевантна не само за Венецуелу данас или за статус Гренланда сутра, већ и за сукобе међу државама у свим епохама, цивилизацијама и географским ширинама.

Међународни односи проналазе свој најопипљивији израз у тежњи јаких држава да наметну своју вољу слабијима. Насиље је иманентно и човеку и држави, што одражава непроменљивост људске природе, без обзира на политички контекст или технолошки развој. [8] Непостојање заједница и односа међу њима без сукоба и присиле, насиља или претње насиљем, указује да оно што није у људској природи није ни у складу са њом. Јаки раде шта могу, а слаби трпе шта морају.

Фактор Трамп

Да бисмо разумели шта се догодило у Каракасу 2026, или Србији у пролеће 1999, или у Минхену 1938… треба следити реализам као концепт и аналитички оквир. Реалиста је ослобођен кантовске визије света какав би он требало да буде и од илузије да је људска природа подложна побољшању. Његова визија утемељена је у историјском искуству света и човека какви они јесу. [9] Он прихвата као датост да је мелијски дијалог одраз стварности V века п.н.е. једнако верно као и стварности нашег и било ког претходног времена.

Три деценије пост-хладноратовског неоконзервативно-неолибералног дискурса, са старом реториком одбране демократије и људских права, заштите жртава, спречавања геноцида итд. као оправдања за интервенције, коначно је за нама. Такве рационализације су вазда биле лицемерне и имале су дестабилизујуће последице.

Трампов међународни поредак заснован на једном једином „правилу“ – националном интересу САД, како га он поима – чини односе са другим актерима, а пре свега великим силама, предвидљивијим. Интереси и зоне интереса могу се сада дефинисати и о њима се може преговарати. Ово чини систем рационалнијим, лакше прорачунљивим, па чак и морално одрживијим.

Што се тиче Трампове варијанте Монроове доктрине, опет нема ничег новог под сунцем. Географија, у случају западне хемисфере, закономерно одређује хегемонистички став доминантне силе панрегиона. То би био случај чак и када хегемонија САД не би била формално кодификована од 1823. године. [10] Иако је спорно да ли постоје „закони“ у односима између држава који су примењиви на различите епохе и просторе, тежња да се они артикулишу је природна. Закони успостављају и одржавају поредак, што је предуслов за способност разумевања историје. У хаосу произвољне случајности нема Логоса.

Трампови поступци нису произвољни; у његовом привидно хаотичном процесу одлучивања и те како има система. Виђени кроз призму реализма и у свом геополитичком контексту, они имају далеко више смисла од ширења НАТО на исток и упорног провоцирања Русије, што су годинама практиковали његови претходници. Примера реди, Трампово оснивање Одбора за мир несумњиво деградира ауторитет УН, али то и није нека штета јер га самослужећа бирократска машина на Ист Риверу ионако нема већ деценијама.

Његов наизглед бизарни фокус на Гренланд, који је додатно заоштрио односе САД и еврократског естаблишмента, подсећа нас да државе увек теже ширењу контроле над простором: територија вазда има првенство у драми међународне политике. Уосталом, ни обала Гренланда није нека фиксна граница која заувек раздваја суверенитете и правне поретке, већ је политички аранжман подложан променама.

Карл Хаусхофер је пре једног века исправно указао да наводна природност граница није условљена правом већ способношћу државе да их освоји, зацрта и задржи. [11] Историјско искуство указује да се границе вековима померају у корист јачих и на рачун слабијих, независно од етничких и историјских права. Кроз призму простора са гледишта државе, облик и положај граница нису само, нити чак примарно, плод правног договора. Оне су пре свега плод трајног динамичког процеса који одражава свеукупни однос снага. Граница је одраз способности државе да одређене територије освоји – или немоћи да их сачува – а правни и политички аранжмани тек ретроактивно верификују дати исход, какав год он био.

Моћ геополитике

Простор је трајни фактор од кога зависи моћ нације, у спрези са варијабилним чиниоцима попут људских емоција, поноса или страха. Тукидид је тако открио суштину Пелопонеских ратова: Атина је била горди изазивач, а Спарта забринути бранитељ постојећег поретка. Регуларност појаве тзв. Тукидидове замке кроз столећа указује на законитости односа међу народима које су неподложне променама. [12]

До друге опсаде Беча, Турци су били изазивач, а хришћански народи Европе бранитељи поретка. У 19. веку, пак, балкански хришћани су били изазивачи, а Отоманско царство бранитељ статуса кво. У 21. веку сукоб Америке и Кине биће вероватно подложан истој матрици. [13] Формула функционише без обзира на фразе бриселских бирократа и аргументе правних експерата из Хага и Стразбура, јер су кључни фактори простора и моћи неумољиво трајни а људска природа упорно непромењива.

За посвећенике Кантовог и Вилсоновог прогресивног креда, све наведено је чиста јерес. Историја је за њих линеарни пут напретка. Тобоже песимистичка парадигма реалиста омета „човечанство“ у његовом напретку ка свету без сукоба. Пошто реалисти виде сукоб као неизбежан, либерали их оптужују да доприносе продужењу трагедије конфликта и рата. Та апсурдна оптужба може се упоредити са тврдњом да медицина, са својим претераним фокусом на болести, омета људски напредак ка бесмртности.

Регуларност појаве тзв. Тукидидове замке кроз столећа указује на законитости односа међу народима које су неподложне променама

Посебно охрабрује Трампово одбацивање прогресивистичког виђења историје. Он се у томе разликује од чак седморице својих претходника (Бајден, Обама, Буш млађи, Клинтон, Буш старији, Реган, Картер), који су сви листом позивали на сврставање „на праву страну историје“. Веровање у ту химеру подстиче мегаломанске визије и води до трагичних исхода. [14]

Изразити пример представља комунизам као идеологија и пракса. Лењин, Стаљин, Пол Пот, Мао, Тито… сматрали су се овлашћеним да убију свакога кога сврстају на погрешну страну историје – и убили су десетине милиона људи. „Историја је на нашој страни“ је само варијанта крсташког Deus vult и нацистичког Gott ist mit Uns.

Мало је вероватно да је Трамп читао класике реализма међународних односа – имена Џорџ Кенан, [15] Џон Мершајмер [16] или Кенет Волц [17] тешко да му много значе – али из његових потеза током протекле године произилази да је oн свеједно свестан да су међународни односи условљени односима простора и моћи, а не правно или идеолошки. Он можда тај став не би умео да елегантно артикулише, али делује сходно њему. Пример пружа Стратегија националне безбедности објављена децембра 2025, програматски документ првог реда који поставља дугорочне смернице и идеолошку подлогу спољне политике САД.

Сходно њој САД априори одбацују ма какав наднационални правни или политички ауторитет. [18] Ово је савршено логично у контексту МАГА парадигме. Наднационалне судске институције служе својим политичким господарима, ма какве новокомпоноване тоге огртали њихови актери.

Ово важи за Европски суд за људска права (ECHR), за Суд правде Европске Уније (CJEU), за Међународни кривични суд (ICC), наравно и за Хашки трибунал (ICTY). Поткопавајући кредибилитет и моћ тих монструозних институција, Трамп чини услугу не само САД него и осталом свету. Штавише, САД ће се уздржати од промоције у страним земљама „демократских или других друштвених промена које се битно разликују од њихових традиција и историје“. Дакле, збогом, заставо дугиних боја!

„Деценије pax Americana завршене су за нас у Европи и Немачкој“, изјавио је канцелар Фридрих Мерц средином децембра. [19] Барем том приликом Мерц је био у праву. Поменутом Стратегијом, објављеном десет дана раније, Трамп је кодификовао радикално нови приступ односима САД са Европом. По том документу Русија не представља егзистенцијалну претњу ни Америци ни Европи. Ово је трезвена процена која обећава да ће, без обзира на ратоборност еврократије, између Вашингтона и Москве доћи до прекида континуитета хладног рата. [20]

Трампу и његовом тиму јасно је да је ЕУ олигархијска творевина без демократског легитимитета: њихова Стратегија јасно упозорава да је ЕУ притом магнет за милионе културно некомпатибилних миграната који битно мењају њен карактер и обећана земља за климатске фанатике и цензоре који диктирају шта је допуштено рећи или написати. [21]

Трампови поступци нису произвољни; у његовом привидно хаотичном процесу одлучивања и те како има система

Ма колико то парадоксално звучало, Трамп се сада појављује у улози de facto бранитеља аутентичне Европе. У интересу је опстанка угрожених европских нација и њихове рањене цивилизације да овакав бриселски пројекат, недемократски и суицидан, пропадне што пре. Ирационалност лидера бивших европских сила који спремају нови Drang nach Osten против Русије може убрзати расплет, али по ужасно високој цени. У сваком случају темпо историје се убрзава и једначина сада има превише варијабили за манипулаторе европских политичких процеса.

Када се уруше економски темељи бриселске Европе предвођене Немачком, што изгледа вероватније данас него ма када од потписивања Римског уговора 1957, уследиће колапс кредибилитета читавог ЕУ апарата. Почеће да се буди отпор од стране многих житеља ЕУ који су толерисали бизарну идеолошку агенду владајуће елите под условом да њихов материјални положај и механизми државе благостања нису доведени у питање. Када наступи хронична криза система, показаће се да још постоје милиони Европљана неиспраног мозга. Алтернатива је вечно Сада неолибералног тоталитаризма лишеног политике, стерилно и бесмислено.

Хобсовски свет

На прагу другог квартала 21. века јасно је да три стварне светске силе, САД, Кина и Русија, не деле дистопијски универзализам ЕУ. Историјски условљени, крвљу и митом неговани осећај националног идентитета превладаће над глобализмом. Балансирање стварних интереса у стварном свету надвладаће идеолошки вођену ЕУ дистопију. [22]

Што се садашње администрације у Вашингтону тиче, Најџел Фараж, Марин Ле Пен и Алис Вајдел треба помоћи да преузму власт од Кира Стармера, Емануела Макрона и Фридриха Мерца, како би повели Западну Европу од курса самоуништења ка опоравку. Јасан наговештај новог курса дао је потпредседник Венс још 14. фебруара 2025. године у свом сада већ чувеном говору на Безбедносној конференцији у Минхену. [23]

За председавајућег тог скупа Кристофа Хојгзена, естаблишментског еврократу, Венсов наступ је био „европски кошмар“. [24] Крај кошмара бриселско-давоске елите није на помолу: Трамп најављује да ће помоћи суверенистима, као што су САД помагале антикомунистичке дисиденте током Хладног рата. С обзиром на чињеницу да се ЕУ без скрупула мешала у изборе у Румунији и Молдавији да би обезбедила победу својих пулена, циник би закључио да је ред да Брисел сада прихвати легитимност Трампове намере да помогне странкама и лидерима у ЕУ који се залажу за опстанак својих нација.

Опасност од насилних сукоба у хобсовском свету, без наднационалног ауторитета са монополом насиља, наизглед парадоксално је мања са повратком САД на позиције реализма и експлицитним одбацивањем тежње за глобалном хегемонијом. [25] Амбицију која не зна сопствену меру на крају сустиже „освета географије“. [26]

Казна за игнорисање природних ограничења је немилосрдна, од Ксеркса и Дарија до Наполеона и Хитлера. Стубови моћи у разним епохама имају различите појавне облике. Заједнички именитељи остају им непромењени. То су војна сила и спремност на њену употребу; економска снага неопходна за изградњу војне силе, њено одржавање и пројектовање; идеолошкa сагласност доносилаца одлука о вредносним поставкама жељених исхода; као и постојање функционалног модела унитарног актера у механизму команде и контроле над државним апаратом који ту стратегију спроводи у дело.

Све наведено важи од прве државе у историји до данас. Моћ се одувек заснива на снази и вољи, а плод је претварања ресурса у способности. Спознаја лимита сопствене моћи једина је морална основа за неинтервенцију. Пример представља одбијање очева-оснивача америчке нације да пројектују моћ ван граница младе републике.

Преко два века је старо упозорење шестог председника САД Џона Квинсија Адамса да није мисија Америке да „језди светом у потрази за аждајама које треба заклати”. [27]  То упозорење је потом бивало често и грубо кршено, али у најмању руку Трамп је несклон манихејској идеологизацији сваког сукоба и хитлеризацији (reductio ad Hitlerum) сваког непријатеља, што је тако типично за западне неолиберале.

Вечни закон

На почетку друге четвртине XXI века сведоци смо спонтане тежње међународног система ка полицентричности. Униполарност се показала као нетипичан и неприродан тренутак светске историје. Упркос хегемонистичкој реторици која је тежила да потисне геополитичку стварност флоскулама о „заједничким вредностима”, просторна димензија супарништава и даље нам даје оријентире без којих није могуће адекватно разумевање динамике конфликата. [28]

Блиски Исток, Украјина, Кавказ, Јужнокинеско море, Кореја и Балкан: сви нимало случајно припадају „Римленду” (Rimland) који окружује Срце копна (Heartland). [29] Динамика просторно условљених сукоба кључних актера није битно промењена од Макиндера и Спајкмана.

Међународни односи дакле упорно остају геополитички, а не правно или идеолошки условљени. Тако је било и кроз све претходне нама знане векове. [30] Нема тог спонтано настајућег или пак свесно створеног правног система, нити наднационалног устројства, способног да обузда (а камоли уклони) тежњу пре свега великих сила да успоставе или ојачају своју контролу над просторима, ресурсима у њима, и правцима приступа тим просторима и ресурсима. Суштина надметања не мења се; мењају се само битне тачке притиска и пропратни идеолошки дискурс, укључујући идеолошку апологетику и њој сродну међународно-правну реторику.

Моћ се одувек заснива на снази и вољи, а плод је претварања ресурса у способности

Законитости опстанка и интереса те самом собом оправдане виртуелне особе, Државе, никад нису биле подложне нормативним варијабилама, већ почивају на трајним координатама простора, моћи и људске природе. Плодови дејства тих координата у анархичном међународном систему, ма колико неким болећивим душама мрски били, легитимизовани су видним дебаклом либералних теорија на темељима природног права и универзалних моралних норми.

Уосталом, ни Гроцију самоме није била страна помисао да сила Бога не моли и да правда примену силе када од ње има користи за коју ваља наћи неко правно утемељење. Њега највише памтимо по De iure belli ac pacis (1625), али његов наступ на сцени међународног права, онаквог како га разумемо од Вестфалског мира, почео је текстом О плену (De iure praedae) 20 година раније.[31]

У њему је Гроције изнео правно оправдање за заплену португалског брода Санта Катарина који је превозио свилу, порцелан и сребро од стране капетана Холандске источноиндијске компаније Јакоба ван Хемскерка, иначе његовог блиског рођака. Плен је вредео невероватна три милиона гулдена, равно тадашњим једногодишњим приходима енглеске круне.

Ово је био чин пљачке невиђених размера који је изазвао сензацију у Европи. У 15. поглављу трактата о плену, Mare Liberum, Гроције тврди да отворено море треба сматрати слободном зоном у којој влада право јачега и за државе и за наоружане приватне компаније. Његов је рођак дакле био у својим правима када се понашао као пират. [32] Тако је Гроције пружио основу за холандски трговачки империјализам. Када је почео да пише свој општи трактат О закону рата и мира две деценије касније, међутим, Холанђани су се више интересовали за освајање колонија на копну (Источна Индија, Рт добре наде итд).

У том свом магнум опусу Гроције тврди да Европљани могу да ратују против ма ког народа чије обичаје сматрају варварским, сходно ius gladii, праву мача: владари „имају право да захтевају казне не само за повреде нанете њима самима или њиховим поданицима, већ и за оне које их се посебно не тичу, али која представљају тешка кршења Закона природе или народа“. Гроције тако позивањем на природно право нуди дубиозно оправдање за освајање и убијање свакога ко стане на пут прекоморској експанзији. Тако се холандски правник појављује у два издања, попут доктора Џекила и мистер Хајда.

Овај други, Гроције-апологета империјалне пљачке, теоријом легалне пиратерије и права мача постаје партнер Атињана на Мелосу и Трампа. Човек је пало и опасно биће. Зло још није тријумфовало у овом свету, али је исход неизвестан. Лаж на којој почива постмодерна либерална утопија, попут бриселског ЕУ Левијатана, јесте да човек може да разумом реши сва питања свог постојања, да пронађе есхатолошку пречицу до краја историје, по рецепту Џона Ленона: Imagine свет без раја, без пакла, без нација и без религије, у коме сви живе само за данас. Тоталитарна Woke левица држи се тог рецепта. Либерализам не негира људску природу, како конзервативци тврде. Напротив, он подстиче и слави оне најниже, презира најдостојније особине човекове.

Феномен Трамп само је нова потврда да утемељење државног разлога у моћи оповргава Гроцијев став да природна права дејствују под ма којим околностима и под ма којим претпоставкама. Теза о примату природних права над државним суверенитетом – коју је Гроције заступао пре четири века у De iure belli ac pacis – остаје непремостива тачка спора између његових следбеника кроз векове и реалиста попут Трампа данас.

Спознаја лимита сопствене моћи једина је морална основа за неинтервенцију

Историја јасно указује да императив самоодржања односи превагу над Гроцијевом „друштвеношћу“ у међународним односима. Bellum omnium contra omnes тиче се наравно генезе државе као такве, али Хобсова антропологија – разрађена у „домаћем“ контексту – јесте и оперативни принцип светске политике.

Међународно право вероватно ће и убудуће опстати, али само као помоћно оруђе политике моћи, не као неутрални арбитар „правде“. Визија глобалног поретка заснованог на вољном свеопштем прихватању и поштовању универзалних норми остаје пука маштарија. У нама знаној историји није се догодило, нити ће се догодити, да апел на разум и природни морални осећај обуздају, а камоли уклоне, примат хобсовског егзистенцијалног реализма. Премоћ несветог тројства Простора, Моћи и Државног разлога остаје неприкосновена. [33]

Сви системи веровања, попут ius gentium, на крају се ослањају на искуство веродостојности за свој ауторитет. Без те искуствене потврде међународно законодавство може до миле воље наставити да се доноси, случајеви могу наставити да се претресају и пресуђују, као и да се у стручним часописима и дисертацијама потом анализирају, али… Стварност ће се све више удаљавати од фиктивног поретка – имагинарног света који неки посвећеници либерализма још увек, са миксом патоса и трагикомике, претендују да треба и могу да регулишу. Да ли је то „добро“ или „лоше“ савршено је небитно, јер је тако.

Тако је било, тако је данас, тако ће бити до краја историје, до судњег дана када овај пали свет вољом Господњом пређе из времена у вечност.

 

Реферат одржан на Правном факултету у Бањалуци, 5. фебруара 2026.

УПУТНИЦЕ:

[1] Проф. Трифковић (ФПН УБЛ) спољнополитички је уредник америчког месечног часописа Хронике (Chronicles: A Magazine of American Culture, https://chroniclesmagazine.org/author/srdjatrifkovic/).

[2] Ханс Моргентау, Политика међу народима (Politics among nations, 1948).

[3] За концизну анализу значења и примене овог термина видети: Marc Trachtenberg, “The Rules-Based International Order: A Historical Analysis”. International Security, Vol. 50, No. 2 (2025), стр. 7–54. <https://direct.mit.edu/isec/article/50/2/7/133734/The-Rules-Based-International-Order-A-Historical>

[4] Нпр. британски министар здравства (!), који упозорава да је у току распад система по шавовима. “Wes Streeting warns of ‘disintegration’ of rules-based world order after Venezuela”. The Guardian, 6. јануар 2026. <www.theguardian.com/world/2026/jan/06/wes-streeting-venezuela-disintegration-rules-based-world-order>

[5] Видети: John F. Murphy, The United States and the Rule of Law in International Affairs, поглавље 2, “The status of international law under US law” (стр. 74-115). Cambridge University Press, 2004. САД могу да буду прекршилац у иностранству а да то не буду код куће још од времена председника Врховног суда Џона Маршала (1755-1835).

[6] United States v. Alvarez-Machain, 504 U.S. 655 (1992). <https://supreme.justia.com/cases/federal/us/504/655>

[7] Tukidid, Peloponeski rat. Књига 5, одељци 85-114. Београд: Укронија, 2022.

[8] Видети: Srdja Trifkovic, “Geopolitics Redeemed: Enhancing the Realist Discourse”. Defence Review: The Central Journal of the Hungarian Defence Forces, I, Budapest, 2016, стр. 117-129.

[9] За концизни приказ реализма в: <https://www.britannica.com/topic/realism-political-and-social-science>

[10] Изворни текст: <https://www.archives.gov/milestone-documents/monroe-doctrine> Приступљено 4.1.2026.

[11] Karl Haushofer (уредник), Bausteine zur Geopolitik. Berlin-Grunewald: Kurt Vowinckel Verlag, 1928. Проблем у третману појма границе представља чињеница да српски језик користи исту реч за два сродна појма који свеједно нису синонимни: на енглеском то су frontier и border. Први термин подразумева конфликтну зона раздвајања, територијални појас око линије „фронта“; исти корен и значење имају frontière на француском, frontiera на италијанском, frontera на шпанском итд. Та је реч настала у контексту динамичког, крваво флуидног простора који је раздвајао муслимане и хришћане у средњем веку. Реч border, пак, одражава концепт јасно дефинисане границе између свог и туђег. Regere fines – неспорнa цртa, испрва у виду Ромулове заоране бразде, која дели нас од других – чинила је окосницу римског схватања света од најранијих времена, деобу светог и профаног, одраз космичког поретка на Земљи.

[12] Упоредити: Paul Massari, “Discussing the Thucydides Trap”. Harvard: Kenneth C. Griffin Graduate School of Arts and Sciences, 4. април 2024. <https://gsas.harvard.edu/news/discussing-thucydides-trap>

[13] За Тукидидову замку у контексту ривалства САД и Кине, видети: Graham T. Allison, Destined for War: Can America and China Escape Thucydides’s Trap? Boston: Mariner Books, 2018.

[14] Пример је пружио тадашњи амерички амбасадор у Београду Кајл Скот када је 19. фебруара 2019. рекао да је “Србија на погрешној страни историје” јер није признала Хуана Гваида за председника Венецуеле.

[15] Srdja Trifkovic, “George Kennan”. Chronicles: A Magazine of American Culture, 4. април 2024. <https://chroniclesmagazine.org/web/george-keenan-a-great-and-good-man> приступљено 4.1.2026.

[16] В. Džon Miršajmer, Tragedija politike velikih sila. Београд: Удружење за студије САД у Србији, 2009.

[17] Robert Art and Robert Jervis, “Kenneth Waltz and His Legacy”. Foreign Affairs, 23. мај 2013. <https://www.foreignaffairs.com/articles/united-states/2013-05-22/kenneth-waltz-and-his-legacy>

[18] National Security Strategy of the United States of America. Washington DC: The White House, 2025. <https://www.whitehouse.gov/wp-content/uploads/2025/12/2025-National-Security-Strategy.pdf>

[19] „Der deutsche Kanzler liegt mit seinem Abgesang auf die Pax Americana falsch“. NZZ, 18.12.2025. <https://www.nzz.ch/pro/amerikas-neue-sicherheitsstrategie-warum-friedrich-merz-unrecht-hat-ld.1917098>

[20] Срђа Трифковић, Континуитет хладног рата. Београд: Геополитика, 2017.

[21] Трампова забрана уласка у САД за петоро посебно фанатичних евроцензора, објављена 25. децембра, представља добродошли симболични гест. Видети саопштење за медије државног секретара Марка Рубиа од 23. децембра 2025. “Announcement of Actions to Combat the Global Censorship-Industrial Complex”. <https://www.state.gov/releases/office-of-the-spokesperson/2025/12/announcement-of-actions-to-combat-the-global-censorship-industrial-complex> приступљено 27.12.2025.

[22] Srdja Trifkovic, “The West’s Fraudulent Democracies.” Chronicles: A Magazine of American Culture, October 2024. <https://chroniclesmagazine.org/columns/the-wests-fraudulent-democracies> pristupljeno 28.08.2025.

[23] J. D. Vance, “Remarks by the Vice President at the Munich Security Conference,” American Presidency Project, February 14, 2025 <https://www.presidency.ucsb.edu/node/376339> приступљено 29.12.2025.

[24] “Ein europäischer Albtraum!” zdfheute <https://www.zdf.de/nachrichten/politik/ausland/muenchner-sicherheitskonferenz-heusgen-usa–europa-ukraine-fazit-100.html> 16. фебруар 2025.

[25] За критику глобалног хегемонизма видети: F. Wil­li­am Eng­dahl, Full Spec­trum Do­mi­nan­ce: To­ta­li­ta­rian De­moc­racy in the New World Or­der. Edi­tion Eng­dahl, 2009. Такође: Chri­stop­her Lasch, The Re­volt of the Eli­tes and the Be­trayal of De­moc­racy. New York: W.W. Nor­ton & Co, 1996.

[26] Термин позајмљен из наслова бестселера Р. Каплана: Robert D. Kaplan. The Revenge of Geography: What the Map Tells Us About Coming Conflicts and the Battle Against Fate. New York: Random House, 2012.

[27] Интегрални текст: John Qu­incy Adams. War­ning Aga­inst the Se­arch for “Mon­sters to De­stroy” (1821). <https://www.mtholyoke.edu/acad/in­trel/jqa­dams.htm> при­сту­пље­но 4. ок­то­бра 2025.

[28] Како се изразио сер Халфорд Макиндер, просторна визија моћи „обезбеђује нам камене блокове потребне за зидање палате”. Цитирано у: Geoffrey Parker, Western Geopolitical Thought in the Twentieth Century. New York: St. Martin’s Press 1985, стр. 120.

[29] Видети: Милорад Вукашиновић, „Постхладноратовски Римленд“. Портал Нови стандард, 18.08.2021. <https://standard.rs/2021/08/18/posthladnoratovski-rimlend/?alphabet=cyrillic> приступљено 22.12.2025.

[30] Srdja Trifkovic, “In Praise of Geopolitics”. Chronicles: A Magazine of American Culture, март 2024. <https://chroniclesmagazine.org/columns/the-american-interest/in-praise-of-geopolitics/> Приступ 4.1.2026.

[31] H. Grotius, De Jure Praedae Commentarius, ed. H. G. Hamaker, The Hague: Nijhoff, 1868. Hugo Grotius, Commentary on the Law of Prize and Booty, ed. M.J. van Ittersum, Indianapolis: Liberty Fund, 2006.

[32] Енглески превод латинског оригинала: The Freedom Of The Seas, or The Right Which Belongs to the Dutch to Take Part in The East Indian Trade. A Dissertation by Hugo Grotius. Translated with a revision of the Latin text of 1688 by Ralph van Deman Magoffin, Ph.D. Oxford University Press, 1916. За уводни сажетак видети Википедија текст на енглеском: <https://en.wikipedia.org/wiki/Mare_Liberum> приступљено 4.1.2026.

[33] Овде сматрамо упутним да не помињемо злосрећног Канта и његов Вечни мир, у коме велики филозоф из Кенигсберга не допушта пукој стварности да стане на пут његовој разиграно оптимистичкој визији.

 

ЛИТЕРАТУРА: 

Graham T. Allison, Destined for War: Can America and China Escape Thucydides’s Trap? Boston: Mariner Books, 2018.

Robert Art and Robert Jervis, “Kenneth Waltz and His Legacy”. Foreign Affairs, 23. мај 2013.

2009. Wil­li­am Eng­dahl, Full Spec­trum Do­mi­nan­ce: To­ta­li­ta­rian De­moc­racy in the New World Or­der. Edi­tion Eng­dahl, 2009.

2009. Grotius, De Jure Praedae Commentarius, ed. H. G. Hamaker, The Hague: Nijhoff, 1868.

Hugo Grotius, Commentary on the Law of Prize and Booty. Indianapolis: Liberty Fund, 2006.

Karl Haushofer (уредник), Bausteine zur Geopolitik. Berlin-Grunewald: Kurt Vowinckel Verlag, 1928.

Robert D. Kaplan. The Revenge of Geography: What the Map Tells Us About Coming Conflicts and the Battle Against Fate. New York: Random House, 2012.

Chri­stop­her Lasch, The Re­volt of the Eli­tes and the Be­trayal of De­moc­racy. New York: Nor­ton & Co, 1996.

Paul Massari, “Discussing the Thucydides Trap”. Harvard: Kenneth C. Griffin Graduate School of Arts and Sciences, 4. април 2024. <https://gsas.harvard.edu/news/discussing-thucydides-trap>

Džon Miršajmer, Tragedija politike velikih sila. Београд: Удружење за студије САД, 2009.

Hans J. Morgenthau. Politics among Nations: The Struggle for Power and Peace. New York: Knopf 1948.

John F. Murphy, The United States and the Rule of Law in International Affairs, поглавље 2, “The status of international law under US law” (стр. 74-115). Cambridge University Press, 2004.

National Security Strategy of the United States of America. Washington DC: The White House, 2025.

Geoffrey Parker, Western Geopolitical Thought in the Twentieth Century. New York: St. Martin’s Press 1985.

Tukidid, Peloponeski rat. Књига 5, одељци 85-114. Београд: Укронија, 2022.

Srdja Trifkovic, “Geopolitics Redeemed: Enhancing the Realist Discourse”. Defence Review: The Central Journal of the Hungarian Defence Forces, I, Budapest, 2016.

Срђа Трифковић, Континуитет хладног рата. Београд: Геополитика, 2017.

Marc Trachtenberg, “The Rules-Based International Order: A Historical Analysis”. International Security, Vol. 50, No. 2 (2025).

U.S. Department of State, “Announcement of Actions to Combat the Global Censorship-Industrial Complex”. December 23, 2025.

D. Vance, “Remarks by the Vice President at the Munich Security Conference,” American Presidency Project, February 14, 2025.