СРЂА ТРИФКОВИЋ: Границе, територије и српско питање

Граница није фиксна међа која трајно раздваја суверенитете и правне ауторитете, већ је војно-политички аранжман подложан променама у зависности од односа моћи. Карл Хаусхофер је са правом указивао да држава нужно тежи ка „природним границама“; то право није подложно моралним нити правним нормама. „Природност“ граница није условљена топографијом, рекама и планинским ланцима, већ представља одраз способности државе да их освоји, зацрта и задржи. Ово је прва уводна напомена коју треба имати на уму у разматрању проблема Косова и Метохије.

Историјско искуство указује да се границе вековима померају у корист јачих и на рачун слабијих, независно од права и „правде“. Кроз призму простора са гледишта државе, облик и положај граница нису само, нити чак примарно, одраз правног договора. Оне су пре свега плод динамичког процеса који одражава свеукупни однос снага. Граница је одраз способности државе да одређене територије освоји – или немоћ да их сачува – а правни и политички аранжмани само верификују дати исход. 

Србија никада и ни по коју цену не сме да прихвати верификацију, тј. квазилегализацију исхода удруженог злочиначког подухвата НАТО сила предвожених САД из јуна 1999. Свест о нужности одбране својих граница, међа које раздвајају сопствено од туђег, поготову у случају КиМ мора бити заснована на чињеници да „динамички процес који одражава свеукупни однос снага“ наговештава могућност промене спољних околности у српску корист – и то на начин који више не чини незамисливом реинтеграцију јужне српске покрајине свим средствима које Република Србија као суверена држава може и мора да употреби у циљу одбране свог територијалног интегритета и уставног поретка.

Искуство границе од великог је значаја у историји, колективном сећању и култури многих народа, па и српског. Одређен проблем у одговарајућем третману појма границе представља ћињеница да српски језик користи исту реч за два сродна појма који свеједно нису синонимни: на енглеском то су frontier и border. Први термин подразумева конфликтну зона раздвајања, територијални појас око линије „фронта“; исти корен и значење имају frontière на француском, frontiera на италијанском, frontera на шпанском итд. Та је реч настала у контексту динамичког, крваво флуидног простора који је раздвајао муслимане и хришћане у средњем веку.

Реч border, пак, одражава концепт јасно дефинисане границе између свог и туђег. Regere fines – неспорнa цртa, испрва у виду Ромулове заоране бразде, која дели нас од других – чинила је окосницу римског схватања света од најранијих времена, деобу светог и профаног, одраз космичког поретка на Земљи. Услед неповољног сплета историјских и геополитичких околности, српски је народ је своје често мењане  (и под османском влашћу на дуг период непостојеће) границе доживљавао изразито као frontiers, а не као borders.

На разним меридијанима и у разним временима, граница је такође означавала важан војно-политички и културни простор који би превели као „крајина“, са посебним карактеристикама у односу на центар. Насиље је иманентно том простору где „другога“ не треба толерисати већ одбити… или убити. Живот у њему је често опак, груб и кратак, како би рекао Хобс – и као што су генерације Срба искусиле живећи (и често прерано, веома насилно умирући) на тектонским границама у хантингтоновском смислу, од Великог раскола до данас.

Србима напокон требају границе као borders, а не као frontiers; границе унутар којих нација може да се опорави од ужасних пораза и губитака ХХ века и да се припреми за ревизију привремених исхода тих пораза и губитака. Оне, међутим, не смеју да буду изнова зацртане на начин који би оставио Косово и Метохију (или највећи, или ма који део те покрајине) ван Србије. Такав потез не би био еквивалентан уклањању гангренозног екстремитета, већ суициду. Косово је Србија не само у стриктно геополитичком смислу (heartland) већ и у метафизичком смислу, који је у најмању руку једнако значајан као темељ опстанка нације. Немци су преживели померање своје источне границе од Кенигсберга до Одре и Нисе 1945, али не би преживели, ни геополитички ни духовно, западну границу словенства на Елби (Лаби).

 Границе су инхеренто и добре и потребне: како каже стара енглеска пословица, добре ограде чине добре комштије. Pax romana, чије плодове је уживало до 60 милиона људи на преко 4.000.000 квадратних километара, штићени су будношћу легија дуж лимеса Рајне и Дунава, на Еуфрату и Горњем Нилу, од Хадријановог зида до горја јужног Кавказа. Немци су у средњем веку стварали граничне марке према Данцима ка северу и офанзивне у процесу колонизаторског ширења ка истоку (Ostsiedlung). Огромни простори руске војне границе према Турцима и Татарима у јужним степама источне Европе и на Кавказу, током XVII и XVIII века, делили су низ сличних карактеристика. На другој страни Атлантика, граница првих тринаест колонија према „дивљем“ Западу представља једну од кључних тема америчке историје. Дала је САД низ специфичности система вредности и политичких институција. Још значајнији за Шпанце био је флуидни појас који је делио хришћански од исламског простора на Иберијском полуострву. Та два света – ал-Андалус на југу и католичке краљевине на северу – често су ратовала; повремено су била у напетој ненасилној интеракцији; али је обома вазда било јасно да им трајног суживота нема. Хришћанска Реконкиста трајала је осам векова. Почела је са јужног подножја Пиринеја крајем осмог века, када настаје „Шпанска крајина“ (Marca Hispánica). Завршила се освајањем Гранаде 1492. године. 

Шпанска крајина Србима нажалост није позната, јер би требало да им буде модел и водиља данас. Историјске и геополитичке околности су наравно друкчије, али је основни принцип исти. Била је сродна стратешким и вредносним поставкама касније Војне крајине на Балкану и у Панонији. У оба случаја, темељ подухвата био је став да хришћанска екумена (која је код католичких држава подразумевана под res publica Christiana) може и треба да се одбрани од исламског агресора и да га потом потисне. 

У оба случаја, финансијски и политички проблеми, као и несугласице унутар хришћанског табора, често су спутавали спрегу оптималних људских и материјалних ресурса за остварење тог задатка. У оба случаја, међутим, била је присутна тврда вера ратника спремних на жртву да освајање свога никада и ни по коју цену не треба прихватити као неповратна.

Та тврда вера  у српском случају може и треба да се буди и негује, не само зато што није ирационална – напротив – већ и зато што је буквално предуслов опстанка српске нације, њиховог непретварања у аморфну гомилу сивих сужања компрадорске квазиекономије и потрошача ђубрета (прехрамбеног, медијског, културног итд). Да се губитак Косова и Метохије не сме прихватити – не само неповратан, него ни као привремен – сматрам аксиоматским предусловом српског опстанка. Сматрам, међутим, да ни све друге границе, арбитрарно повучене преко српских земаља од 1945. до данас, не треба да буду третиране као легитимне и трајне, а да тренутни губитак територија и српског живља у њима не сме да буде прихватан као неповратан.

Узор треба да буде тврда, тиха решеност француске нације као монолитног тела да Алзас и Лорена не могу, не смеју и неће бити сматране за изгубљене. Од немачког отимања тих покрајина 1871, па све до победоносног завршетка Великог рата 1918, није било једног јединог угледног или политички активног Француза који би се изјаснио за прихватање наметнутог, понижавајућег исхода изгубљеног рата као трајну, а камо ли легитимну чињеницу. 

Што се проблема диспропорције шиптарске и српске популације на КиМ тиче, значајна је и на дуге стазе охрабрујућа чињеница да Албанци напуштају јужну српску покрајину у огромном броју и да се проценти мењају у српску корист. Независно од тога, демографске промене спроведене терором треба и могу да буду преокренуте. Уосталом, како Брисел тако и хашки суд (ICTY) Србима поручују да је модел решења унеколико упоредивог проблема из 1995 (Бљесак и Олуја) легитиман и правно беспрекоран. Није реално да ће Шиптари икада прихватити реинтеграцију у правни и уставни поредак Републике Србије. Стога је потребно, штавише нужно, лепо и добро, унутар српског националног корпуса легитимисати концепт насилног повратка побуњене територије и њену реинтеграцију средствима која су верификована од стране Брисела и Хага у случају Хрватске.

Границе! Морају да се третирају као пролазне када је реч о монструму знаном као ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ, али наравно не на Проклетијама, где су уклесане у камен и тле крвљу косовских мученика и кошарских јунака. На западу не да није ништа ново, него су вести добре! Хрватска се празни, Крајина је од Хрвата празна, а Срба још има да је попуне, свим покољима и сеобама упркос. Хрвата је на просторима „западног Балкана“ (наказни, злокобни термин) данас далеко мање него пре једног века. 

Историја се убрзава. Једина срећа Србије у овим тмурним временима јесте да спољни окови, који су омеђили  њен суноврат од 1991, слабе. Она је, нажалост, тим оковима увучена у штохолмски синдром – психопатолошку појаву – па јој је тешко да замисли живот без њих. Ово самоуништавајуће, болесно стање садашња политичка елита као да свесно подстиче, што не мења чињеницу да окови спадају. Та чињеница представља одскочну тачку нове српске стратегије, када дође време за опоравак и за ревизију исхода не само ратова 1990-тих већ и читавог, за Србе погубног, ХХ века. 

Униполарност је један нетипичан и неприродан тренутак светске историје. Не треба прихватити наметање њеног дискурса. Упркос хегемонистичкој реторици која тежи да потисне просторну стварност флоскулама о „заједничким вредностима” и измишљањем «западног Балкана», динамика просторно условљених сукоба није битно промењена. Супарништво у простору и примена силе у борби за њега трајне су карактеристике људских заједница, иманентне човеку у свим епохама и на свим меридијанима. Као што је Карл Хаусхофер са правом констатовао пре скоро једног века, „кључне карактеристике наметнуте површином Земље једина су константа међународне политичке борбе”. Међународни односи и у XXI веку условљени су овом константом, као кроз све претходне нама знане векове, а не идеолошки. Очување територије национални је интерес првог реда; чланство у ЕУ можда трећег.

Уз ново поимање појма границе треба да повратимо и спознају вредности тла, простора, као основе живота, снаге и опстанка нације. Примена силе ради запоседања, одбране или повратка простора темељна је чињеница људског искуства, која се кроз миленијуме показала неподложном променама. Ирационална теза да тле није извор моћи и да Србија што буде мања то ће бити јача мора бити раскринкана као подла лаж. 

Законитости борбе за простор трајне су и неподложне виртуалном свету идеолошки утемељених флоскула. Закони одржавају поредак, а поредак је предуслов способности човека да наизглед хаотичну драму историје спознајно осмисли. Нема Логоса, међутим, у хаосу случајности, произвољности и непредвидљивости. Законитост не води у детерминизам, као што ни слобода не претпоставља хаотичност. Геополитичке законитости постоје и делују зато што је свет створени космос а не хаос; и зато што је човек, као актер у њему, нераздвојно везан за физичке оквире свог постојања: за свој конкретан простор, његов положај, облик и величину, његову климу, ресурсе, границе…

Условљен својим природним окружењем и организован у друштвене заједнице, човек је кроз историју увек тежио ширењу физичке контроле над простором и јачању инструмената моћи групе којој припада. Спонтана склоност држава ка ширењу сопственог поседа и контроле над његовим ресурсима – уз спремност на насиље у остварењу тог циља – први је закон геополитике, присутан увек и свуда где је формирана држава: од ране, месопотамске, до сложене данашње. Како једном рече колега Степић, кроз историју нема много значајних збивања која су се догодила „мимо класичних геополитичких теорија [или] супротно исконским правилима: победнику следи једини апсолутни и опипљив показатељ победе – освојена територија”.

Четири стуба моћи за ревизију српских пораза су војна сила и спремност на њену употребу; економска снага неопходна за изградњу војне силе, њено дугорочно одржавање и пројектовање; идеолошкa сагласност кључних доносилаца одлука и већине народа о вредносним поставкама жељених исхода велике стратегије; као и постојање модела унитарног актера у механизму команде и контроле над државним апаратом који ту стратегију спроводи у дело. Све наведено Србија тренутно нема, али не значи и да не може да има. За почетак битно је развијати свест да државе своју моћ заснивају на стварним, видљивим и опипљивим просторима. Косово је простор првог реда, а не само духовни хартленд српске нације. Простор је тело нације, а Косово је буквално и срце и душа, предуслов опстанка.

Простор је најстабилнији фактор од кога зависи моћ једне нације, наравно у спрези са варијабилним чиниоцима. Први историчар, Тукидид, са клиничком је прецизношћу указао на суштину Пелопонеских ратова. Атина је била изазивач, а Спарта бранитељ постојећег поретка. У оквиру истог аналитичког приступа може се данас предвидети неминовност даљих сукоба између Албанаца као изазивача и околних народа као бранитеља матичних територија. Срби су најизразитије на удару, али нико неће бити поштеђен (дукљански монтенегрини понајмање). Регуларност појаве Тукидидове замке кроз столећа указује на законитости односа међу народима и на Балкану које су неподложне променама, без обзира на празне флоскуле Брисела и злонамерне сугестије Вашингтона, јер су географски фактори упорно трајни а људска природа упорно непромењива.

Велика стратегија Србије треба и мора да се заснива на овој спознаји. Границе на југозападу морају да буду редефинисане сходно исходу балканских ратова и тврдо брањене као такве, данас дипломатијом – а сутра, ако треба и мора – оружјем. Српска велика стратегија мора да обухвата визију нације и државе као целине, њене дугорочне циљеве и интересе, њен сам опстанак, као основу планирања. Српска елита не може да одговори изазовима хобзовског света, међутим, ако не поседује визију жељених циљева и исхода у функцији опстанка и свеколиког јачања српске државе и нације (што је недељиво!), што пре свега значи оријентисаност на дeмографски опоравак и територијално ширење до природних граница српских земаља. 

«Карлобаг-Карловац-Вировитица» — нипошто презира вредан концепт – поста предмет поруге међу постмодерном србадијом. Жељена и реална замисао западних граница српских земаља свеједно је тема број два, после Косова. Западне границе српских земаља немају са удруженим злочиначким подухватом у Јајцу – и са арбитрарним цртањем «граница» потом – никакве облигације. Те наказне брозовске границе, штавише, не могу и не смеју да буду поистовећене са наметнутим и неприродним изобличјима граница Републике Српске. Оне нису ни на Уни нити код Приједора, већ тамо где су Срби били већина по пописима из 1921. и 1931, дакле пре геноцида 1941-45, пре «влакова без возног реда», пре ужаса 1991-1995…

Успешна велика стратегија предуслов је дугорочног опстанка српске државе и нације. Да ли ће српски опоравак бити могућ? Да ли су увелико начети национални ресурси доведени до тачке суноврата без повратка? 

Не, нису. Шта ми је узвратио пок. Игор Шафаревич у Москви, у зиму кошмарне 1996. године, на питање какве су шансе за опоравак Русије после јељциновског суноврата? „Као математичар који барата егзактним величинама, ја не могу да Вам понудим  рационално замислив модел опоравка Русије; али као православни хришћанин који верује у благотворно дејства Духа Светога, знам да је опоравак могућ, дакле да предстоји – и да је неизбежан!“

 

Са трибине на Машинском факултету, 26. септембар 2019.