Срђа Трифковић: Француска у суноврату

Андре Малро са правом је констатовао да је „цивилизација све оно шта се окупља око вере”. Када једна вера опада – као што указује целокупна историја човечанства – на њено место не долази агностицизам или атеизам, већ нека друга вера. Овај се процес увелико одвија у Европи, Француској пре свега.

Недуго после двонедељног дивљања хиљада муслимана на француским улицама – које су западни медији листом описивали као „незадовољне младиће из предграђа”, без помињања њиховог порекла или вероисповести – средином јула провео сам две недеље у Француској, у брдима департмана Дром, између савојских Алпа ка истоку и Провансе ка југозападу. Најближа бакалница била је у шармантном градићу Шатијон-ан-Диоа, где су за касом радили бели средњошколци жељни да зараде који евро преко распуста. За 14 дана нисам видео ниједан хиџаб. У реци Дром купање у виру пружало је олакшање од тропске врућине, а посета оближњој винарији обезбедила је залихе локалних племенитих течности за вечерњи ужитак на тераси. Празник Дана Бастиље у оближњем општинском центру Ди обезбеђивало је чак пет полицајаца. Идилично, безбедно, наизглед трајно.

Све је то светлосним годинама далеко од стварности урбане Француске. Широм највеће земље ЕУ, од Сен Денија до Милуза, од Стразбура до Ла Рошел – стадиони су били испуњени десетинама хиљада верника пореклом из северне Африке који славе Рамазански бајрам.

Будућност је јасна

„Француска више није католичка земља”, пише Фредерик Леноар, уредник часописа Монд де Релижион. Прошле године Фигаро је констатовао да је ислам већ „прва религија у Француској” по броју активних верника. Око 5.000 цркава предвиђено је за рушење или адаптацију у друге сврхе до 2030. године. Ово се догађа у земљи која нема политичку, верску и културну вољу да одржи у животу миленијумско наслеђе које представља најдубљу душу Француске.

Са друге стране, имам Велике џамије у Паризу предложио је да се напуштене цркве претворе у џамије. Ако упоредимо  учесталост учешћа у обредима петком у џамијама и недељом у црквама, будућност је јасна: 65% практиканата-католика старији су од 50 година, а 73% активних муслимана млађи су од 50 година. Хаким Ел Каруи, саветник председника Емануела Макрона за ислам, сматра да је већ данас активних исламских верника далеко више – 2.3 до три милиона – него католика, око 1,65 милиона.

У Француској постоји преко 2.400 џамија. Било их је 1.500 пре две деценије и мање од 100 почетком 1960-их. Политиколог Фредерик Сен Клер каже да ће „прекретница од 10.000 џамија, по садашњој стопи, бити достигнута пре краја овог века”. Католичка црква је изградила само 20 нових цркава у Француској у протеклој деценији, према истраживању листа Ла Кроа. Едуар де Лама, председник Центра за верско наслеђе у Паризу, каже: „Иако су католички објекти још ту, у Француској се сваких 15 дана подиже једна нова џамија, док се истим темпом уништава једна хришћанска богомоља”.

 

Исти темпо дехристијанизације и раста ислама, мада са различитим интензитетом, види се свуда у Европи, али је Француска најупадљивији пример. Иако се париски политички естаблишмент претвара да је збуњен правим узроком нереда – Макрон је за њих окривио друштвене мреже – тај узрок је исти је као и током сличних нереда 2005. године: муслимани у Француској и другде у Европи себе већ виде као заједницу де факто аутономну у односу на друштво земље-домаћина и њему супротстављено. Асимилација више није замислива опција у Француској, земљи која се некада поносила својом способношћу да странце претвара у Французе. То је било могуће са Италијанима, Шпанцима, Пољацима и Русима, јер су били културолошки и цивилизацијски сродни и зато што су долазили у десетинама хиљада, али не у милионима. Муслимани чине преко 10 одсто становништва Француске и око петину новорођенчади. Они живе у компактним заједницама у којима више није могуће купити вино у локалној продавници и где девојке не излазе на улицу без хиџаба.

Француска држава није успела да интегрише своје северноафричке и арапске заједнице у друштвено ткиво јер је тај задатак структурно немогућ, што илуструју учесници нереда овог лета који циљају на културне институције – посебно јавне школе и библиотеке. У школама, наставници су стално на првој линији суочавања са агресивним и често насилним младим муслиманима. У октобру 2020. године, одрубљена је глава професору историје и географије, Самуелу Патију, непосредно испред његове школе у предграђу Париза, зато што је наводно ђацима показивао карикатуре Мухамеда из часописа Шарли Ебдо.

Једини непријатељ

Француска је бивша суперсила која уображава да још увек има глобалну улогу. Република је својеврсна изборна монархија која још увек негује симболе и наративе грандиозније него што величина и економија Француске чине реалним. За разлику од америчке кичасте „изузетности“ подржане сировом снагом, галска ароганција је маскирана у елеганцију, у тежњу за значајем, а не доминацијом. У том циљу, откако је Де Гол ушао у Париз у августу 1944. године, Француска је морала да симулира величанственост која јој је ван домашаја још од немачке окупације 1940. Како је Де Гол поверио једном пријатељу: „Ја сам на сцени и глумим веру да је Француска велика сила. То је трајна илузија.“

Макрон, патетични патуљак у поређењу са Де Голом, изјавио је глобалном Политбироу у Давосу пре пет година да се „Француска вратила на сцену“. То није тачно. Елите покушавају да делегитимишу као „популисте” и нетолерантне расисте милионе Француза и Францускиња који желе да заштите своју земљу од даље инвазије. Са друге стране, не­по­сред­но по­сле кр­ва­вих те­ро­ри­стич­ких на­па­да у Па­ри­зу 13. но­вем­бра 2015. го­ди­не, Ма­крон је дао те­шко схва­тљи­ву из­ја­ву да фран­цу­ско дру­штво „мо­ра да при­хва­ти део од­го­вор­но­сти” за те на­па­де за­то што је на­вод­но ство­ри­ло „тле на ко­ме бу­ја џи­ха­ди­зам”. До­дао је да фран­цу­ско дру­штво „мо­ра да се про­ме­ни и да по­ста­не отво­ре­ни­је”; ни­је на­гла­сио пре­ма ко­ме или че­му, али ра­зум­но је прет­по­ста­ви­ти пре­ма ми­ли­о­ни­ма до­дат­них до­се­ље­ни­ка из се­вер­не Афри­ке. При­том су  фран­цу­ске вла­сти уве­ли­ко при­хва­ти­ле да по­сто­је de fac­to за­бра­ње­не зо­не уну­тар зе­мље.

Ма­крон оли­ча­ва исто­риј­ску ам­не­зи­ју и кул­тур­ни ни­хи­ли­зам са­вре­ме­ног За­па­да, чи­ме се он, шта­ви­ше, по­но­си. При­ли­ком по­се­те фран­цу­ској за­јед­ни­ци у Лон­до­ну 22. мар­та 2017. Ма­крон је из­ја­вио да „не по­сто­ји фран­цу­ска кул­ту­ра, већ са­мо по­сто­ји кул­ту­ра у Фран­цу­ској, кул­ту­ра ко­ја је ра­зно­ли­ка”. Истом при­ли­ком он је до­дао: „Фран­цу­ска умет­ност? Ни­ка­да се са њом ни­сам су­срео!” Емануел Ма­крон – непријатељ хри­шћан­ске ве­ре, европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је и фран­цу­ске кул­ту­ре – за­у­зи­ма да­нас по­ло­жај на ко­ме се пре са­мо по­ла ве­ка на­ла­зи­ла лич­ност по­пут Шар­ла де Го­ла. Да па­ра­фра­зи­ра­мо Лу­ја XV: после генерала на­сту­пио је по­топ. Можда је и ло­гич­но што је Ма­крон са­да­шњи ста­нар Је­ли­сеј­ске па­ла­те, у су­но­врат­ној про­гре­си­ји, од Ши­ра­ка пре­ко Сар­ко­зи­ја до Олан­да.

Сусрет Запада и ислама

Елите које они оличавају не успевају да интегришу – а камоли да асимилују – милионе житеља „зона посебне осетљивости” у које Французи немају приступа. Та стварност уништила је деценијама старе наде Жила Кепела, бившег председничког саветника за исламска питања, да ће у Француској настати „Андалузија” међуверске толеранције. Привид мира не може се одржати јер су корени идеолошког исламизма дубоки и трајни међу младим изгредницима. Француска доживљава централну фазу општег и међусобно супротстављеног сусрета Запада и ислама, сукоб који само неко идеолошки заслепљен или злонамеран не може да препозна као такав.

Чињеница брутално очигледна у имигрантским предграђимаима јесте да имигранти из Северне Африке и њихово потомство рођено у Француској одбацују културу и цивилизацију земље-домаћина, наслеђе које су вековима ценили и прихватали милиони европских имиграната и странаца. Зашто су муслимани тако имуни на Расина, Золу и Берлиоза? Зашто не иду чешће у Лувр или Версај? Зато што су убеђени у супериорност своје вере и своје културе, која је некомпатибилна са узорима Пете републике.

Изван француских гета, цена ширег друштвеног „мира” је сложена мрежа лажи и полуистина којима елитна класа настоји да сакрије истину о томе шта је њена „инклузија” и „толерантност” урадила француској нацији. Прави узрок француске интифаде је огроман раст, дисфункционалност и самопоуздање муслиманске имигрантске заједнице, које иде упоредо са културним слабљењем и демографским падом француске нације.

Њена малаксалост, која се манифестује у лудилу постхришћанске толеранције, главни је непријатељ. „Ниједна друга раса се не придржава ових моралних принципа… јер су они оружје самоуништења”, писао је покојни писац Жан Распај крајем прошлог века. Треба их разумети какви јесу – и одбацити – ако Француска жели да преживи. Тест њеног оп­стан­ка, као и Евро­пе у целини, би­ће пре све­га духовни, кул­тур­ни и би­о­ло­шки.

Се­ку­ла­ри­зам – за­ме­њу­ју­ћи хри­шћан­ство као те­мељ иден­ти­те­та За­па­да – од­ба­цио је и сам кон­цепт европ­ског дру­штве­ног, ге­о­граф­ског и кул­тур­ног про­сто­ра ко­ји би тре­ба­ло да бу­де за­шти­ћен од фи­зич­ког про­до­ра и кул­тур­не и ду­хов­не пе­не­тра­ци­је оно­га шта му је стра­но. Евро­па се зато на­ла­зи на пу­ту до са­да у исто­ри­ји не­ви­ђе­не де­мо­граф­ске, ду­хов­не и кул­тур­не са­мо­ли­кви­да­ци­је.

Од­су­ство исто­риј­ског пам­ће­ња на­ве­ло је но­си­о­це елит­ног кон­сен­зу­са да сво­ја са­зна­ња гра­де у вир­ту­ел­ном све­ту, чи­јих су не­же­ље­них по­сле­ди­ца (ка­ко по­гре­шно ми­сле) они са­ми по­ште­ђе­ни. Они сво­ју ве­ру гу­бе већ три ве­ка, от­ка­ко им је дух про­све­ти­тељ­ства уса­дио аро­гант­ну по­ми­сао да чо­век мо­же ре­ши­ти ди­ле­му свог по­сто­ја­ња ис­кљу­чи­вим ослон­цем на свој ин­те­лект. Без опо­рав­ка хри­шћан­ске ве­ре, ко­нач­ни плод тог по­гле­да на свет би­ће де­мо­граф­ски и сва­ки дру­ги крај Евро­пе и ње­них пре­ко­мор­ских по­то­ма­ка. Тај по­глед на свет по­чи­ва на па­то­ло­шкој не­га­ци­ји вред­но­сти и ле­ги­ти­ми­те­та свог – европ­ског, хри­шћан­ског, исто­риј­ског, кул­тур­ног, ду­хов­ног и ци­ви­ли­за­циј­ског на­сле­ђа.

Стал­на афир­ма­ци­ја „дру­го­га” у име мул­ти­кул­ту­ра­ли­зма, то­ле­ран­ци­је, ан­ти­ди­скри­ми­на­ци­о­ни­зма, итд. до­би­ла је ши­ром За­пад­не Евро­пе ка­рак­тер се­ку­лар­не ре­ли­ги­је ко­ја не сме да бу­де под­врг­ну­та кри­тич­ком ис­пи­ти­ва­њу. Глав­ни до­бит­ник је де­мо­граф­ски екс­пло­зи­ван и опе­ра­тив­но де­цен­тра­ли­зо­ван, али иде­о­ло­шки мо­но­ли­тан исла­ми­стич­ки по­крет ко­ји има гло­бал­ни ка­рак­тер и свет­ско-исто­риј­ски зна­чај.

Велико је пи­та­ње да ли је још мо­гу­ће ин­стинк­тив­но са­мо­де­фи­ни­са­ње угро­же­них европских на­ци­ја. От­пор зах­те­ва ки­да­ње око­ва ели­те. Пре све­га, њен је кон­сен­зус о мул­ти­кул­ту­ра­ли­зму и ими­гра­ци­ји при­нуд­но на­мет­нут, иде­о­ло­шки по при­ро­ди, крајње дог­мат­ски у прак­си. Тврд­ње о по­жељ­но­сти бри­са­ња гра­ни­ца ме­ђу цивилизацијама и на­ро­ди­ма, међу зе­мља­ма и кул­ту­ра­ма, о њи­хо­вом мо­гу­ћем и по­жељ­ном ме­ша­њу, из­во­де се на осно­ву апри­ор­них иде­о­ло­шких ак­си­о­ма, а не чи­ње­ни­ца. Са ју­жне стра­не Ме­ди­те­ра­на и хи­ља­да­ма ми­ља ис­точ­но од Бос­фо­ра, ово ства­ра оправ­дан ути­сак да се За­пад на­ла­зи на си­ла­зној пу­та­њи. Успех ги­гант­ских де­мо­граф­ских про­до­ра ша­ље по­ру­ку де­се­ти­на­ма ми­ли­о­на по­тен­ци­јал­них ми­гра­на­та – да је Евро­па да­нас јед­на лепа, ­бо­га­та па­ла­та са раз­ва­ље­ном бра­вом и без ноћ­ног чу­ва­ра.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Chronicles“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.