Срђа Трифковић: Француска револуција између мита и злочина
Историјски архиви везани за период Владавине терора углавном су уништени 1919. године, али више се не доводи у питање да је – изузимајући рат у Вандеји – у Француској било приближно 42.000 жртава Терора. Две трећине су погубљене гиљотином; остали су били стрељани, обешени, линчовани, удављени, избодени бајонетима или, некада чак спаљени или живи одрани.
Вандеја је била претеча геноцида из 20. века. Та побуна је однела око 600.000 живота у популацији која је бројала нешто више од милион људи. Од тог броја, приближно половина је умрла од хладноће и глади изазваних од стране државе, укључујући најмање 100.000 деце. Око 18.000 републиканских војника и најмање 80.000 монархиста погинуло је у борбама, док је 210.000 цивила „ликвидирано“ од стране државе (према подацима из Енциклопедије Quid, 1985).
Начин на који су убиства извршавана ужасан је као и њихов број. Жеља револуционарних убица да умоче руке у крв својих жртава је невероватна. У делу Мученици Француске револуције (Les Martyrs de la Révolution Française), Иван Горби описује многе језиве детаље. На пример, Матије Жув Журден, „секач глава“, тестером је одсекао главу маркизу Де Лонеу. Велики џелат Жув, који је лично убио 621 особу, старао се да су му руке увек натопљене крвљу, као када је одсекао руке и ноге једном трговцу вином, па затим опрао руке у насталој локви крви.
Током 1792. и 1793. године, када би париска руља распарчала своје жртве, неке жене су одсецале гениталије и од њих правиле кесице за новчиће. У вандејском селу Сен Жермен, седамнаестогодишња Мари Папен је исечена на ситне комаде који су разбацани, и то само из разлога што је одбила да открије скровиште монархистичких одметника.
Револуционарни ужаси
Забележени су случајеви у Ремсу, када су одсечени удови несрећника повремено печени на ражњу. Ако су рођаци жртава били у близини, „месари“ би пожурили да им покажу одсечене главе. У Паризу су одсекли главу пекару Фулону, набили је на копље и показали је његовој трудној жени, која се онесвестила на тај призор. Затим су чекали да се освести и натерали је да пољуби главу.
Скрнављење лешева, посебно женских, било је омиљено. Рецимо, над обезглављеним лешом војвоткиње од Ламбала, која није желела да се одрекне краља и краљице, разјарена гомила је изводила језиве сексуалне оргије, а њену главу су носили на копљу поред прозора заробљене краљевске породице.
Што се тиче канибализма, већ у августу 1789. године, један официр који је покушао да заустави уличне нереде у Кану исечен је на комаде и поједен. У августу 1792. године, жене у париској руљи жељно су хватале и прождирале крваве комаде меса са својих жртава, не чекајући да их испеку на ражњу. Глумац Грамон био је познат по томе што је разбијао лобање гиљотином погубљених, вадио им мозак, а затим сипао њихову крв у смесу и пио је као вино из пехара.
Што је терор дуже трајао, то су револуционари постајали креативнији. Док је у августу 1792. године, гроф Де Клермон-Тонер био „само“ избачен кроз прозор од стране санкилота, касније је један официр Краљеве гарде био го вучен улицама пола сата, избоден сабљама и бајонетима – али тако да му не нанесу ниједну смртоносну рану. Када су видели да је на самрти, мучитељи су га на крају успели живог одерати.
Током Терора у Лиону, 1793. године, гиљотина више није била довољно брза, па се прешло на масовна стрељања. Пошто је у гомилама пробушених тела увек било преживелих, командант би узвикнуо: „Ко је жив, нека устане – Република му опрашта!“. Наравно, зна се како би њихово устајање завршило. Стотине окованих несрећника набациване су у подрум брода, а када би стигли до средине реке, отворили би им унутрашње преграде, како би се сви удавили. Чамци са наоружаним стражарима пратили су брод, како би одмах убили сваког ко би испливао на површину.
И још нешто, ради забаве су упражњавали и такозвано „републиканско венчање“ – младићи и девојке, потпуно наги, били су везивани једни за друге и бацани заједно у воду. Републиканци у Вандеји нису сахрањивали лешеве својих жртава, већ су их остављали да труну на месту – у тамницама или на отвореном. Историчар Г. Ленотр је обилазио Вандеју и у делу Утапања у Нанту (Les Noyades de Nantes) забележио да су у Жигоу „лешеви били наслагани, измешани и наги: нико се није трудио да их сахрани.“
Дебурж, официр Шестог батаљона Народне гарде, открио је 75 распадајућих женских лешева поред реке, лицем окренутих ка земљи, све узраста од 15 до 18 година. Ковач из Нанта, Бурде, видео је гомилу од 80 лешева како труну три дана. Бине, командант једног гардијског батаљона, био је сведок призора 30 женских лешева – нагих и измасакрираних. Ленотр додаје да је последица таквих нехигијенских услова била епидемија куге, која је однела хиљаде преживелих становника Вандеје.
Критике револуције
„Француско-кантовско“ просветитељство, идеолошка основа Француске револуције, као и сама револуција, имали су раног и озбиљног критичара у Едмунду Берку. Још 1790. године, пре него што је Терор заиста започео, у свом делу Размишљања о револуцији у Француској (Reflections on the Revolution in France), Берк је оспорио разлоге на којима се темељи проглашење апстрактних људских права у различитим аспектима. Он је одбацио њихову тврдњу о универзалности, појмове природног права, као и индивидуализам.
У Француској је, изузимајући рат у Вандеји било приближно 42.000 жртава Терора
Одбацујући револуционарни пројекат радикалне реконструкције друштвеног поретка и преферирајући емпиризам у односу на идеализам, Берк је развио енглески концепт права која се постепено стичу током историје и важе у оквиру дате друштвене заједнице у одређеном тренутку. И данас његово дело Размишљања о револуцији у Француској остаје кључни спис британског конзервативизма као самосвесне, потпуно осмишљене политичке филозофије.
Док је Едмунд Берк познат свакој добро образованој особи у англосаксонском свету као филозоф, писац, дипломата и пророк контрареволуције, Жозеф де Местр то није. Де Местр (1753–1821) није био либерал као Берк. Напротив – он је желео „контрареволуцију која не би била пука контра-револуција, већ њена суштинска супротност.“
За Местра, револуција је била несрећан, али логичан врхунац једног безбожничког века који је обожавао индивидуална достигнућа на рачун божанског поретка и традиције. Заузимајући песимистички став према историји, он је инсистирао да појединац треба да буде подређен својој заједници и друштву, Ауторитету и Провиђењу.
Погрешно оптужен од стране Исаије Берлина да је претеча фашизма, Местр је желео да види повратак Француске неписаним законима и објављеној божанској поруци, док је истовремено (трагично) признавао неповратну природу Револуције. Романописац Жил Барбе д’Орвили, данас заборављен али популаран у време Треће републике, назвао га је „пророком прошлости“.
Бескомпромисно антимодернистички, Местр и данас остаје симболична фигура контрареволуције. Захваљујући њему више него било ком другом, у Француској је контрареволуција добила значење непријатељске настројености према целом модерном свету, од Реформације наовамо. За њега је Револуција била непоправљиво ужасан догађај, чија је једина „врлина“ била то што је послужила као казна Француској због њене улоге у служењу Просветитељству.
Темељно одбацивање
Иполит Теново капитално дело из 1875. године, Порекло савремене Француске, било је значајно јер његов аутор – изузетно цењени историчар, књижевни критичар и филозоф – није могао бити одбачен као заклети реакционар. То му је у француској Трећој републици донело кредибилитет који је ускраћени другим ауторима непријатељски настројеним према Револуцији, попут Местра. Исцрпљен хроничном нестабилношћу земље и ужаснут Париском комуном, Тен се није задовољио тиме да осуди само Терор. Он је напао саме принципе 1789. године – како апстрактна људска права, тако и суверенитет народа.
Тенова критика усмерености револуционара на „апстракције“, којe су их навеле да верују како се друштво може преобразити владавином „разума“ једном када се раскине са „предрасудама“, звучи изразито берковски. Заиста, Тенова критика Револуције нераздвојива је од његове похвале либералне Енглеске, која је, по његовом мишљењу, знала да изврши реформе без напуштања свог уставног наслеђа, и у којој је политичка слобода – која се прилагођава привилегијама и предрасудама – у ствари „плод прихваћене неједнакости и толерисане несавршености“.
Као конзервативни либерал, Тен је имао мало тога заједничког са пророцима контрареволуције. У Жозефу де Местру је пре свега видео браниоца папе и Ватикана, чији су моћ и затвореност, по његовом мишљењу, били један од главних узрока француске несреће. Насупрот томе, писао је Тен, Енглеска је знала да себи подари облик религије који је компатибилан са слободом појединца и научним духом. Држећи се по страни од католичке контрареволуције, Тен није ништа мање удаљен ни од касније Action Française Шарла Мораса, која је себе сматрала наследницом ројалистичке Француске.
Тен није тежио обнављању монархије, већ је (иако није веровао у изводљивост тога) желео да у Француској види парламентарни режим по узору на Вестминстер. Ма колико да је био непријатељски настројен према Револуцији и, у крајњој линији, према левици, Тен није припадао крајњој десници нити је био део „класичне“ контрареволуционарне традиције. Он припада уском кругу конзервативних либерала који су у суштини одбацили темеље француске политичке културе као целине.
Ова тројица теоретича – Берк, Де Местр и Тен – развили су три различите линије критике Француске револуције у првом веку након пада Бастиље. За знатижељне, може бити занимљиво да се упознају и са критиком Револуције коју су у првој половини двадесетог века формулисали Шарл Морас, Мартин Хајдегер и Карл Шмит.
Француска револуција као мит
У завршном, трећем делу овог текста, осврћемо се на стање модерне и постмодерне Француске, која све дубље тоне у живо блато мултикултуралног самоуништења.
У историји европских народа постоје митови који повезују и уједињују, као што је атинска прича о њеном вођству у хеленском свету током Персијских ратова; или шпански мит о Реконкисти као линеарном процесу који се протеже од раног осмог до касног петнаестог века; или Косовски мит, који је Србима омогућио да издрже четири века отоманског мрака.
Мит о Француској револуцији, насупрот томе, по својој природи одржава емоционалну, моралну и интелектуалну подељеност унутар једног великог народа. Већ више од два века трује везе међу члановима француског друштвеног тела. Био је један од директних узрока катастрофе из 1940. године.
Мало је Француза нашег времена, као и у претходна два века, који су у стању да премосте тај јаз. Ако је некима то и успело, попут песника Шарла Пегија уочи Великог рата, тај подвиг био је пролазан и тренутан. Данас, 236 година касније, у Француској нема националног помирења, нема сагласности око историјске истине и нема наде да ће је бити.
Тврдња Жоржа Клемансоа, изречена током дебате у Народној скупштини 1891. године, да је „Француска револуција један блок“ (La Révolution française est un bloc) (у значењу прихватања свега што она представља „ђутуре“ прим. НС), и даље је углавном недодирљива, што доводи до ужасног спајања наводно узвишених идеала Револуције са њеном злочиначком праксом.
Права човека и грађанина остају сијамски близанац нераздвојив од Терора и његових злочинаца. У званичном дискурсу савремене Француске, страхоте Терора су или прећутане, или умањене, или цинично оправдаване. Апологети Терора били су, наводно, згрожени над „карикатуром“ револуционарних вођа и тврдњом да је Револуција произвела „први Гулаг“. (Mach Gallo, Le nouveau catéchisme, Le Figaro, 17. 12. 1984)
До данас се око 700.000 жртава Револуције – Терора и геноцида у Вендеји, који се морају посматрати као једна целина – третира као инцидент изазван неком вишом силом. Жан-Ноел Женену, председник комитета за прославу двеста година од Револуције 1989. године, жестоко је бранио тврдњу да Револуција представља „један блок“. Он је бранио гиљотину као „хуманитарни напредак“ у односу на раније методе. Упоредио је Терор Револуције са „Другим белим терором“ из 1815. године, односно са периодом рестаурације француске монархије.
Документарни подаци о периоду „Белог терора“ бележе да је у јужним крајевима Француске три стотине људи било линчовано од стране гомиле, да је тачно 45 војника Зуава убијено у својим касарнама, и да је око двадесет особа више или мање по хитном поступку суђено и погубљено, укључујући чувеног маршала Неја. Однос жртава Револуције и „терора“ из 1815. године износи две хиљаде према један.
Ипак, од стране државе „одобрени“ историчар Женену поставио је знак једнакости између њих. То је и чињенично и морално потпуни еквивалент изједначавања јеврејског Холокауста 1939-1945. године са Пиночеовим пучем у Чилеу 1973. године, или жртава геноцида над Јерменима у Турској 1915-1918. са губицима америчке интервенције у Заливу свиња на Куби 1962. године.
Два става
Званично прихваћени наратив је такав какaв јесте, и на њихову вечну срамоту француски историчари до данас нису успели да се уздигну изнад прљавог драјфусовског дискурса последње деценије 19. века. Такозвани ревизионизам, који тврди да пружа наводно објективну осуду и „левих“ и „десних“ верзија Револуције, посебно је лицемеран. Изјава једног водећег представника тог табора илуструје тај менталитет:
„У суштини, постоје два става о Француској револуцији која нису у стању да је осветле. Један је контрареволуционарни, а други је јакобински. Оба настоје да представе Француску револуцију као јединствен блок који или треба безусловно одбацити, или пак у целини благословити. Та једноставна, или боље речено једностранa, дихотомија треба да буде превазиђена.“ (Francois Furet, La Révolution française : est-elle terminée?, Le Figaro, 20-21. 02. 1988.)
Чак и данас, 233 године касније, немогуће је добити потпуну слику Француске револуције на основу радова историчара у Француској
Овај привид непристрасности заправо изједначава жртве и злочинце. Чињеница је да се „контрареволуционарни“ аутори и историчари, од Местра преко Мораса до Распаја, не могу поистоветити са супротним табором. За почетак, они никада нису подлегли искушењу да униште историјске архиве зато што су се плашили да примарни извори неће подржати њихове догме. Управо је то учинио Албер Матије, заговорник „напредне“ (апологетске) историографије, 1919. године. (Quid, 1985, Dominique et Michele Fremy, Paris, Laffont, p. 539, Terror: Statistics of victims are uncertain, the archives of the Revolution were destroyed by historian Albert Mathiez ca. 1919.)
Још једна неискрена подвала „ревизиониста“ из касног 20. века била је њихово наводно одбацивање марксистичког тумачења Француске револуције. То је био трик којим су покушали да прикрију своју пројакобинску пристрасност. (Francois Furet, Les Francais ont fermi le theater da la guerre civile! Le Figaro, 27. 10. 1988.) „Ревизионисти“ су били приморани да одбаце Марксово социоекономско објашњење Француске револуције јер је оно било очигледно лажно. (Alfred Cobban, Le sens de la Rivolution francaise, Paris, Julliard/Commentaire, 1985) Па ипак, Револуција је послужила свим комунистима – од Комуне из 1871. до Лењина, Стаљина, Мао це Тунга, Кастра, Пол Пота и других – као социолошки и политички модел за њихова убилачка настојања.
Када савремени француски квазиревизионисти осуђују марксистичко тумачење Француске револуције – пажљиво избегавајући да спомену њен масовно-убилачки, терористички карактер – они покушавају заузети позицију налик оним „праведним судијама“ именованим од стране демократа у Сједињеним Државама, које готово једнаком жестином осуђују и насилне црне провалнике и оне „бедне“ белце који су се усудили да се бране.
Игноришући или умањујући блиску везу између Револуције из 1789. и оне из 1917. године, „ревизионисти“ ослобађају револуционаре сваке одговорности за тоталитарна крвопролића 20. века. Или, као Фире, невољно истичу наводну повезаност Француске револуције са лењинизмом, али упорно одбацују њену везу са „аутентичним“ марксизмом.
Да ствар буде гора, неколико левичарски оријентисаних француских историчара од извесног угледа прихватило је задатак – и то пре више од пола века – да Октобарску револуцију протумаче као руску „оријенталну“ убилачку особеност, као последицу азијатских склоности московске традиције. Наравно, то је било страшно, али, тврде они, није имало никакве везе са Француском револуцијом, нити са самим марксизмом. (Cf. J. L. Talmon, Les origines de la democratie totalitaire, Paris, Calmann-Levy, 1966)
И до дан данас, 233 године касније, немогуће је добити потпуну и верну слику Француске револуције на основу радова професионалних историчара у Француској.
У ком значењу се уопште може рећи да „Француска револуција представља јединствен блок“? Ако је Француска револуција недељива целина, у чему се састоји суштинско јединство тог блока? Ако није, како можемо разликовати добро од зла у њој? Постоји ли фаталистичка црта у револуцији која је све догађаје, укључујући и ужасна злодела, учинила неизбежним? Да ли је могуће политичко или морално оправдање Терора? Да ли је револуција уопште морала да се догоди? Да ли је читава епизода представљала етапу у људском напретку, упркос свему, или најмрачнији догађај у европској историји до тог времена?
На данашњој француској сцени, а камоли у остатку западног света, нема веродостојних одговора ни на једно од ових питања. То, међутим, не значи да барем делимично коначни одговори нису доступни ономе ко је истински радознао – исто као што није ни посебно интелектуално ни емпиријски захтевно проучити везу између расе и интелигенције. То је ствар воље и моралне снаге.
У интелектуалним париским круговима није допуштено постављати било које од горњих питања – ни сада, ни убудуће. Vive la République!
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: trifkovic.substack.com
Превод: Михаило Братић/Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia commons/Pierre-Antoine Demachy/Public domain
