СРЂА ТРИФКОВИЋ: Џихадофилија америчке геостратегије

Како су и због чега Сједињене Државе на Источном Тимору 1975. и у Авганистану 1979. искористиле џихадисте за остварење својих геостратешких циљева?

У осврту на билдерберговски пледоаје немртвог др Хенрија Кисинџера од петог априла за очување неолибералног светског поретка после епидемије коронавируса, узгред сам поменуо његову срамну улогу у давању зеленог светла Сухартовом режиму у Џакарти да окупира Источни Тимор и заведе режим терора над хришћанским житељима те бивше португалске колоније. Реч је о епизоди непознатој и иначе добро информисаним Србима, као што закључујем из порука које сам добио тим поводом. Она заслужује посебан осврт као одраз специфичног облика патологије твораца геостратегије САД у протеклих пола века. Реч је о пракси угађања исламистима са намером њихове инструментализације зарад остварења стратешких циљева наводно вишег реда.

Док је тиморска трагедија била у пуном јеку, почев од седмог децембра 1975, јавност тадашње Југославије о њој није могла ништа да сазна јер је индонежански председник Сухарто био угледан припадник Брозовог покрета несврстаних. У тој елити „савести човечанства“ водећи лумени су били, између осталих, председник Уганде фелдмаршал Иди Амин Дада, цар Централноафричког царства Жан Бадел Бокаса и премијер Демократске Кампућије Пол Пот, да о мање живописним крволоцима не говоримо.

Западна медијска машина, пак, прећуткивала је ужасе на Источном Тимору из истих разлога из којих већ деценијама прећуткује злочине над Србима у БиХ и на Косову и игнорише страдања и убрзани нестанак хришћана широм исламског света. Главни разлог је чињеница да су творци спољнополитичке стратегије у Вашингтону и у кључним европским престоницама (Лондону и Паризу пре свега), како пре тако и после 11. септембра 2001, тежили су да милитантни ислам користе као оруђе својих геополитичких интереса. Ово је емпиријски богато документована чињеница.

„ОДЛИЧНА ИДЕЈА“ БЖЕЖИНСКОГ
Стратегија активне подршке исламским фанатицима ради постизања ширих циљева САД битно је помогла у прерастању радикалног ислама, који је до краја 1970-их био маргинална појава на светској сцени, у глобални феномен првог реда. Оперативна претпоставка у Вашингтону и Ленглију била је да се џихадисти могу искористити и потом одбацити – као што су искусили Нго Дин Дием у Вијетнаму, Мануел Нориега у Панами, шах Мухамед Реза Пахлави у Ирану, контраши у Никарагви, Хосни Мубарак у Египту и толики други.

Та је претпоставка имала исту уграђену грешку као и одлука кајзера Вилхелма да Лењину и његовој бољшевичкој пратњи допусти пролаз кроз Немачку од Швајцарске до Балтика 1917. Годину дана касније морнари у Килу отказали су му послушност под црвеним барјаком морнаричког совјета, што је убрзало распад Другог рајха..

У Вашингтону лекција је дуго била непризната. У интервјуу који је дао за Le Nouvel Observateur у јануару 1998, пок. Збигњев Бжежински, самозадовољно је описао је како је Картерова администрација подстакла отпор просовјетској влади у Кабулу и тиме испровоцирала војну интервенцију Москве. Упитан готово две деценије касније да ли жали због последица авганистанске операције, Бжежински је био индигниран што се такво питање уопште поставља:

— Да жалим? Због чега? Та је тајна операција била одлична замисао. Имала је за резултат увлачење Руса у авганистанску замку и ви хоћете да жалим због ње? … Добили смо прилику да Совјетском Савезу дамо његов Вијетнам. Током готово десет година које су уследиле Москва је морала да води неподношљиви рат који је довео до деморализације и на крају до распада совјетског царства.

Не кајете се због подршке фундаменталистима, што сте давали оружје и савете будућим терористима?
— Шта је важније за светску историју, Талибани или пад Совјетског Савеза? Неки усплахирени муслимани или ослобођење средње Европе и крај Хладног рата?

Неки напаљени муслимани? Та није ли исламски фундаментализам светска претња број један?
— Глупости! Не постоји никакав глобални ислам.

Чињеница да је једна од кључних личности вашингтонског естаблишмента на измаку 20. века категорички објавила да „не постоји никакав глобални ислам“ довољно говори о стању духа твораца америчке спољне политике у периоду позног Хладног рата. Картер је испрва тајно одобрио 500 милиона долара (преко три данашње милијарде) за „Операцију циклон“. Наредних година је америчка обавештајна служба утрошила преко четири милијарде тадашњих долара у исту сврху. Успостављене су исламске школе за обуку у Пакистану (отуда термин талибани, од паштунске речи „ученик“). Млади фанатици из Авганистана и других исламских земаља упућивани су у логоре за обуку у Пакистану, где су будући припадници Ал каиде и других муџахединских група увежбавали „извођење саботажа“ – тј. тероризам.

Исход је, супротно фразеологији др Бжежинског, био далеко опаснији од шачице „усплахирених муслимана“. Упркос Исламској револуцији у Ирану која се догодила само шест месеци раније, креатори политике у Вашингтону нису третирали фундаменталистичку идеологију као претњу све док није почела да напада Америку. Они нису запазили промену расположења која се у исламском свету одвијала захваљујући Авганистану. Како нас подсећа француски исламолог Жил Кепел:

„Године 1989. џихадисти су заиста веровали да су они уништили Совјетски Савез и да је милитантни ислам сила која може да победи сваког непријатеља. Пренебрегли су чињеницу да су Русе из Авганистана заправо протерале противавионске ракете ‘стингер’, које су они добили од Американаца… То убеђење их је навело да поверују да могу свугде да тријумфују.“ (Њујорк тајмс, 27. јануар 2002.)  

Претпоставка твораца политике САД била је да се исламски дух ослобођен „изврсном идејом“ Бжежинског може контролисати његовим коначним свођењем на још један хуманистички пројекат, утапањем његових присталица у потрошачку културу, или мултикултурном индоктринацијом њихове деце кроз систем секуларног образовања. Учинак тог приступа видимо у све бројнијим редовима добровољаца џихада рођених на Западу који су спремни на мучеништво на ратиштима Сирије, Ирака и Авганистана.

Не допуштајући корекције зацртаног дифолта, у деценијама које су уследиле, у крвавим сукобима који неминовно карактеришу линију раздвајања ислама и осталог света, Вашингтон је редовно стајао на страни муслимана. У јануару 1996. Џекоб Хајлбрун и Мајкл Линд, уредници часописа Њу рипаблик, са одобравањем су писали о улози САД као предводника муслиманских држава од Персијског залива до Балкана, при чему бивше османске земље постају „срце трећег америчког царства“. (Њујорк тајмс, други јануар 1996.) Притом, свака помисао да Америка треба да заштити и немуслиманске житеље тог настајућег „царства“ – угрожене хришћане Кипра, Балкана, Сирије, Египта или Либана – савршено је незамислива.

ПРОБНИ ПОЛИГОН
Претходница „одличних идеја“ Бжежинског била је одлука Фордове администрације да влади у Џакарти пружи одрешене руке на Источном Тимору. Сухарто није био загрижени исламиста, али је свеједно користио фанатике као савезнике у крвавим подухватима. Ово је дошло до изражаја у одмазди против кинеских комуниста и њихових наводних саучесника после покушаја државног удара 1965. године. Тада су припадници оружаних снага уз подршку исламских паравојних формација побили преко 500 хиљада немуслимана.

Такав третман мањина претходно је тестиран у џунглама Западне Папуе, бивше Холандске Нове Гвинеје, која је предата на управу Индонезији 1962. када јој је име промењено у Иријан-Џају. Папуанци су расно Меланежани а не Индо-Малајци, а по вери хришћани или анимисти. Сухартова војска је насилно преузела сву децу из мисионарских школа и насеља, присилила их да похађају државне школе и почела да преобраћа у ислам. Уследио је пасиван отпор индонежанској власти. Официри индонежанске војске, листом муслимани, узвратили су наредбом да се побију све свиње, основа папуанске прехране. До септембра 1973. индонежански војници побили су 30.000 цивила. Тај број је порсатао на 100.000 до 1990. Ни ова епизода није добила никакву пажњу у западним медијима.

Источни Тимор је дошао на дневни ред распадом португалског колонијалног царства 1975. Индонезија није имала апсолутно никакво право на ту територију али су тадашњи амерички председник Џералд Форд и његов државни секретар, неизбежни др Хенри Кисинџер – који су се баш затекли у посети Џакарти – свеједно одобрили индонежанску инвазију која је започела на годишњицу јапанског напада на Перл Харбор, седмог децембра 1975. Гости из Вашингтона молили су само једно: да напад буде одложен и извршен после њиховог одласка.

Кисинџер је рекао новинарима да „Сједињене Државе имају разумевања за став Индонезије по питању Иаточног Тимора“ и да ће се САД уздржати од предстојећег гласања у УН којим се осуђује инвазија. Како је навео Данијел Патрик Мојнихан, тадашњи амбасадор САД у УН, у телеграму Кисинџеру од 23. јануара 1976, „САД су желеле да ствари пођу како су и пошле и радиле су на томе. Стејт департмент је желео да се УН покажу потпуно неефикасним у свим мерама које буду предузимале. Овај задатак је поверен мени и обавио сам га са великим успехом.“

Сухарто је био одушевљен што је добио подршку САД за инвазију. Та је подршка била добрим делом мотивисана спремношћу индонежанске владе да набавља првенствено америчко наоружање. У каснијим годинама индонежански војни кадрови повезани са крвопролићем на Источном Тимору обучавани су у САД по тајном програму Клинтонове администрације под шифром „Гвоздена равнотежа“. Спровођен је у илегали јер је Конгрес формално обуставио средства за школовање официра индонежанске војске после масакра 1991. Кључна међу формацијама које су наставиле са обуком под америчким окриљем и о америчком трошку била је бригада Копасус, јединица са крвавом прошлошћу, „одговорна за најтежа кршења људских права у историји Индонезије“.

Током две и по године завођења реда на Источном Тимору по Сухартовом укусу – који је усмртио око трећину становништва – у Њујорк тајмсу су се појавиле само две кратке вести о „проблему источнотиморских избеглица“. Ово запрепашћујуће лицемерје прећутано је у званичним медијима:

„Да је Источни Тимор Косово, сви знамо шта би догодило. Клинтон би преко телевизијe оптужио индонежанског председника Хабибија као новог Хитлера и претњу светском миру. Кренула би повика под вођством Америке да се индонежански генерали оптуже за ратне злочине… Медији би извештавали о збивањима на Источном Тимору као ‘новом холокаусту’. Разлог што се то не догађа је јасан. САД, кључни играч у оба сукоба, сматрају Србију отпадничком државом а Индонезију цењеним трговачким партнером… па зато умањују индонежанска зверства и приказују њено војно и политичко руководство што је могуће позитивније.“ (Лори Голдстин, „Наша селективна моралност“, Торонто сан, 14. септембар 1999.)

По мотивацији, методама и перцепцијама актера на терену – како убица тако и жртава – Источни Тимор је био исламски џихад против хришћанских неверника. Бискуп дијацезе Дили, Коста Лопес, био је сведок збивања: „Војници су убијали све редом. На улицама је било много мртвих тела.“ Њима је речено да воде свети рат, џихад, и читава села – нпр. Ремексио и Ајлеу – била су масакрирана. У Дилију је убијено на стотине људи и бачено са лучког дока у море. У Маубари и Лујквики побијено је целокупно кинеско становништво. У луци Дилија усидрено је деветнаест бродова да би одвезли украдена возила, електронику, намештај, тракторе и све што се могло опљачкати. Цркве и верске установе су опљачкане, а њихове књиге спаљене.

Аустралијски конзул у Источном Тимору Џејмс Дан известио је да избеглице нису сигурне ни у Западном Тимору: 2000 мушкараца, жена и деце убијено је у Ламакнану. У концентрационом логору на острву Атауро заточеници су добијали по кантицу кукуруза за недељу дана. Казна за слушање страних радио станица или за разговор португалским језику била је батинање, гашење цигарета на лицу и гениталијама, електрошокови, потапање у воду и чупање ноктију. Свештеници који су побегли у брда с верницима јавили су о покољима деце у Лоспалосу, Викеку, Амору и Сумалају. Свештеници су пребијани, цркве нападане, а верници хапшени. У новембру 1976. број убијених достигао је 100.000, а потом се војска усмерила на образованије слојеве.

Следећи циљ била је хришћанска мањина у самој Индонезији. Током 1999-2000. прогони, уништавање имовине и убијање индонежанских хришћана досегли су степен верског чишћења које је подстицала индонежанска армија. Најтежа зверства почињена су на острву Амбон, где је бујање насиља наступило по доласку 2.000 припадника Ласкар џихада, исламске паравојне формације која је стигла да се прикључи „светом рату“ против хришћана. Они су на Амбон слали ратнике са Јаве и Јужног Сулавезија. Војници послати на Молучка острва да заведу ред борили су се уз раме са џихадистима. Највеће борбе водиле су се око града Амбона. Насиље у Северној Халмахери натерало је на бекство 100.000 људи у џунгле и планине. Хришћанске заједнице биле су у расулу. Оргија антихришћанског насиља коначно је спласнула 2001, након што су се муслимански мигранти са пренасељених острва Јаве и Сулавезија сместили у куће и преузели имања прогнаних хришћана. Косовски сценарио поновљен је на другом крају света.

ЗАКЉУЧАК
У јеку Хладног рата било је донекле схватљиво да оперативци западних обавештајних служби покушају да користе муслимане, уосталом као што су педесетих година оперативци ЦИА у Италији користили Римокатоличку цркву у борби против комуниста. Отровно семе, засејано у Авганистану 1979, рађа смртоносне плодове.

Са исламске стране, хибридни рат – који је тренутно фокусиран на мигрантски џихад – води се са дубоким и непоколебљивим уверењем да се Запад налази на силазној путањи. Досадашњи успех демографског цунамија створио је утисак да је Запад магацин са разваљеном бравом и без чувара. Тај је утисак поткрепљен поукама историје: цивилизација која изгуби порив за биолошко самообнављање пропада.

Боље би било да имамо реформисани ислам за глобалног суседа него да имамо морбидне варијације на исту крваву тему у Ирану, Пакистану, Судану, Либији, Саудијској Арабији и другде. Међутим, западним лидерима и даље недостаје спознаја да се могућност ислама за темељиту и преко потребну реформу само подрива подилажењем исламистима. Угађање потхрањује њихову спиралу мржње и пркоса, беса и апетита, уз растући презир према бескичменим неверницима.

Подилажење геополитичким плановима глобалног џихада уз жртвовање малих нација попут Срба и заједница попут ирачких и сиријских хришћана, контрапродуктивно је. Ситни залогаји само отварају апетит вуковима, утирући пут егзистенцијалном обрачуну по принципу кто-кого. Са тим потенцијално фаталним изазовом, неупоредиво опаснијим од садашње епидемије, посустала Европа неминовно ће бити суочена и пре истека прве половине овог века.

 

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Крониклс“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард