СРЂА ТРИФКОВИЋ: Амбасадор Скот, постмодерни бољшевик

Фото: standard.rs

Министар иностраних послова Ивица Дачић примио је 19. фебруара заменика министра иностраних послова Венецуеле Иван Хила и поновио познати став Србије о немешању у послове других земаља. Следећег дана, амерички амбасадор у Београду Кајл Скот је на твитеру узвратио упозорењем да је “Србија на погрешној страни историје” јер није признала “привременог председника Гваида”.

Ово је био скандалозно потцењивачки поступак једног дипломате од каријере према земљи пријема. Тако брутално забадање прста у око домаћинима незамисливо је за било коју земљу са којом САД желе иоле нормалне односе. Међутим, ово није наша тема. Скотове речи указују на једну дубљу патологију савременог америчког естаблишмента, на облик колективне психозе унутар вашингтонског Белтвеја који већ деценијама ствара проблеме и аутентичној Америци и остатку света.

Његова екселенција је у заблуди: Не постоји „исправна” или „погрешна” страна историје. Скотове тврдње одражавају прогресивистичку заблуду условљену идеолошким блинкерима. Та заблуда подстиче ирационално веровање у историју као чиниоца самог по себи, силу независну од људске воље која води ка једном бољем и моралнијем свету. Логична је последица да поборници таквог става верују да су њихове процене и ставови исправни по дефиницији, коначни, неподложни емпирији и разуму. Тако схваћена “права страна историје” подстиче мегаломанске визије и катастрофалне политичке одлуке.

Обама је само наставио богату традицију својих претходника. Бил Клинтон се током осам година своја два мандата преко двадесет пута позвао на “праву страну историје”. Роналд Реаган је, са своје стране, оживео сећање на Лава Троцког и његов суд о мењшевицима, када је 1982. године рекао да ће “светски марш слободе и демократије бацити марксизам-лењинизам на ђубриште историје”.

Председник Џорџ Буш-млађи је 2002, у годишњем говору о стању нације а у контексту „рата против тероризма”, поносно изјавио да је “историја позвала Америку и њене савезнике на акцију”. У његовој парадигми историја престаје да буде добронамерна али безлична сила. Она постаје активни саговорник који подстиче своје посвећенике на конкретно деловање, баш као што је Бог позвао Мојсија у Старом завету.

Страшна је заблуда да је “историја” неумитни процес на линеарном маршу. Поборници те заблуде, попут бољшевика, без оклевања су били спремни да ликвидирају све оне за које закључе да су на њеној “погрешној” страни. Карл Маркс је први лансирао тврдњу да неприхватање његовог “научног” дијалектичког конструкта, који води до краја историје у бескласној утопији без експлоатације, није само ирационалан већ и неморалан.

Лењин и његови ученици озбиљно су схватили Марксову формулу и током њене вишедеценијске примене убили десетине милиона људи. “Историја је на нашој страни” била је само атеистичка варијанта крсташког поклича “Бог је на нашој страни” и скорије, нацистичке варијанте, Gott ist mit Uns!

Пре или касније овај начин мишљења – који препознајемо и код амбасадора Скота – доводи до пропасти својих следбеника, али обично тек након што они почине много зла.

Код Американаца постоје два стуба те јереси. Први је у тврдњи о америчкој изузетности, нарцисоидном веровању без икакве основе. Други је у ирационалном убеђењу америчких лидера у своју способност да „стоје вишље и виде даље од других” (Медлин Олбрајт) и лакоћа са којом су сходно томе спремни да суде другима.

Резултат је спремност Америке да у име својих наводних принципа почини ужасне ствари. Изразити пример је неизазван, незаконит и деструктиван рат против Србије започет пре скоро тално две деценије. Било би узалудно објашњавати амбасадору Скоту да је стварност увек сложенија него што мислимо, да што је стварност одаљенија од нашег сопственог искуства, то је мање можемо разумети.

Ово је била и остала морална основа за неинтервенцију, за својевремено одбијање очева-оснивача америчке нације да другима деле лекције како треба да живе, за упозорење да није мисија Америке да „језди светом у потрази за аждајама које треба заклати” (Џон Квински Адамс). То је морална основа и за евентуално, закаснело искупљење Америке кроз прихватање и примену овог принципа сада, и у Венецуели и на Блиском истоку, и на Балкану…и свуда.