СРБИ, ГРЦИ И ПОУКЕ ДРЕВНОСТИ: Над истраживањима Душана Лазаревића

Пише: Владимир Димитријевић

Колико су опасне кривотворине историје?

Наши непријатељи су стално роварили по историји Сба да би је кривотворили у складу са својим циљевима, који су увек били србофобски.

Рецимо, да се не бисмо  сећали да је Босна и Херцеговина српска по пореклу, створен је мит о богомилима, иза кога су стајали Ватикан и Беч.

Један савремени научник, историчар и канонолог, др Миодраг Петровић, успео је да објасни о чему је, заправо, реч. Он је доказао да се у српским средњовековним списима под богумилима ( који су, иначе, били двобошци – веровали су у, подједнако снажне, доброг и злог бога, а презирали Цркву и државу као ђавоље творевине ) подразумевају паписти, ти нови богумили ( тако их зове Свети Симеон Солунски ), који су увели јерес „филиокве“ ( Дух Свети исходи и од Оца и од Сина,чиме се у Свету Тројицу уводи манихејски дуализам). На фресци Немањиног сабора против богумила у цркви Светог Ахилија у Ариљу ( задужбини краља Драгутина ) види се Немања на престолу. С једне његове стране су епископи у одеждама и са ореолима око главе, с друге стране епископи без ореола. Зна се да богумили нису имали епископе, већ су презирали црквену организацију. Једини који су у Немањино време имали епископе, а нису били православни ( представљени с ореолима ) били су римокатолици. Управо против њих је Немања водио велику борбу, јер је и у то време Рим покушавао да наметне своју власт целом Балкану, па и Србији. Немања је, као и његови потомци, био спреман на политичку сарадњу с римокатоличким државама, Млецима и Угарском, али је духовно бранио идентитет свог народа, што истичу и Сава и Стефан у својим житијама оца, наглашавајући да је он крштен два пута   – први пут у Зети  латински, а затим у Расу православно. Немањићи су давали слободу вероисповести римокатолицима – Дубровчани су имали и своје храмове и своје свештенство у Србији; једино им је био забрањен прозелитизам, што нарочито наглашава цар Душан у свом Законику. Петровић истиче:“ Вођен изворним средњовековним подацима, извео сам и објавио закључке о томе – ко су „крстјани“ и шта је „Црква босанска“.„Крстјани“ у средњем веку, не само у Босни, јесу хришћани Источне католичанске (не католичке) цркве. Тим именом су се распознавали и разликовали од римокатолика који нису сматрани хришћанима. Свети Сава се потписао као „молабник свих правоверних“, назвавши их „крстјанима“, тј. хришћанима.  „Цркву босанску“ су чинили „поглавити крстјани“, што ће рећи – проверени и у вери учвршћени хришћани, који нису били свештеничког или црквенојерархијског реда, него световњаци (лаици). Имали су хијерархијски поредак на челу са „дједом“: гост, старац, стројник. Дјед је једном само поменут у изворима као „епископ“, у значењу „надзиратељ“, што је остало из времена кад су Византинци владали Босном. Иначе, звање „епископ“ датира још из времена много пре појаве хришћанства. Филип и Александар Велики постављали су епископе у новоосвојеним градовима, чији је задатак био да надзиру поредак.   Не само владар, него и сваки обласни господар у средњовековној Босни, имао је при двору „Цркву босанску“ као чисто световну, а не свештеничку установу. Задатак јој је био да – као дипломатско, саветодавно и арбитражно тело – штити интересе свог владара, односно господара, било да се ради о дипломатији или решавању судских спорова, око међа, на пример, било да се ради о томе да не падну под утицај римокатолицизма, ради чега су и морали бити „поглавити крстјани“. Римокатоличка историографија је успела да заведе готово сав научни свет тако што је скренула пажњу са римокатолика као богомила, представљајући за богомиле и патарене крстјане у Босни. Из такве бајке поникла је нова бајка о томе да је „Црква босанска“, будући састављена од јеретика крстјана као богомила, основа за стварање данас зване „муслиманске нације“. Али у тој бесмислици нема историјског континуитета за стварање „муслиманске“ или „бошњачке нације“ зато што је „Црква босанска“ нестала кад је султан Мехмед Други 1463. освојио Босну. Нестанком „Цркве босанске“ међутим, нису нестали и „крстјани“, јер се они и после те године помињу у турским пописима. Пошто, дакле, „крстјани“ нису били богомили, онда се не може везивањем за ове стварати некаква муслиманска или бошњачка нација. „Крстјани“, у ствари, као већинско становништво, и „Црква босанска“ не само да представљају својеврсну снагу државног уређења средњовековне Босне, него и непремостиву брану за већи успех римокатоличких мисионара.“

Дакле, Босна и Херцеговина су, у Средњем веку, православне и српске земље.

Ко су Кашуби?

Кад званична наука „ленствује“, морају се појавити незванични словесници, који откривају права мала чуда. Др Душан Пажђерски, Новосађанин, Србији је открио древни запапднословенски  народ, Кашубе, којих је мање од Лужичких Срба. Остаци су древних словенских племена Поморјана, који су на Балтик стигли пре Пољака. Он каже:“Дошао сам 1999. године из Новог Сада у Пољску да докторирам и упознао сам људе који одлично разумеју српски језик. То ме је привукло да истражујем и откријем да су Кашуби аутохтони словенски народ, који живи на најлепшим обалама Балтичког мора. У свом речнику имају фонд српске говорне традиције. Уосталом, Кашуби на југу Балтика, имају Српско село и Српско језеро.  Моје анализе су показале да се око 51.000 људи у Пољској изјаснило да говоре кашупским језиком. Сматра се да особа које су пореклом Кашуби у Пољској има око 300.000. Кашуби немају статус народа, већ регионалне етничке заједнице. Њихов језик као оргинална баштина има статус националног. Они су сачували своје етничке особине, јер вековима живе изоловано. Основали су град Гдањск. Увек су имали везе са српским народом. Једна од престоница кашупских кнезова у средњем веку звала се Београд. Тај град, нажалост, више не постоји. Кашуби су, кажу сами Пољаци, једини прави западнословенски народ. Религиознији су од Пољака. Наталитет им је прилично висок, иако су подвргнути асимилацији и емиграцији. Баве се пољопривредом и рибарством. Највеће пољске фабрике за прераду рибе и најбољи пољски приморски туристички центри су на Кашубима. По менталитету су слични Словенцима. Вредни су, предузетни, али су гостољубиви као Срби. Њихова народна ношња личи на нашу. Одликује је народни вез, који имају српске кошуље, кецеље и доламе. Уз то, имају велико разумевање за српску историју. Један од највећих кашупских песника Станислав Пестка је за време кризе око Космета, превео и објавио песму Стефана Лазаревића „Речи на мраморном стубу на Косову“. А, први научно уређени кашупско-пољски речник Стефана Рамулта, који је 1893. године издала Пољска академија наука из Кракова, рецензенти су упоредили са „Српским рјечником“ Вука Караџића“.

Да није Пажђерског, ко би у нас обраћао пажњу на Кашубе?

Срби у Италији

Када је неки Хрват Михизу, е да би показао колики смо „барбари“, прекорно рекао:“Ви сте своје краљеве бацали кроз прозор!“, он му је одговорио:“Имали, па бацали!“

Досетљиви Михиз је, у свом стилу, указао на чињеницу да је историја Срба богата – тешка, сложена, каткад крвава, али богата. Што смо имали, па бацали, сада треба да опет скупимо у ризницу националног памћења, стога ће ове цртице, ако Бог да и срећа јуначка, да нас подсети на оно што је вредно ризничења.  Да кренемо од једне бугарштице, српске епске песме дугог стиха, чији назив потиче од глагола „бугарити“ – „тужно певати“.

Професор дубровачке књижевности на Универзитету у Београду, легендарни Мирослав Пантић, открио је осамдесетих година прошлог века запис најстарије српске бугарштице у рукопису Италијана Рођери де Пачијенца (Rogeri de Pacienza), који је гледао коло српских избеглица из Смедерева, и записао шта су певали у градићу Ђоја дел Коле (између Барија и Таранта) 1. јуна 1497. године:“Орао се вијаше над градом Смедеревом./Ниткоре не ћаше с њиме говорити,/Него Јанко војвода говораше из тамнице:/„Молим ти се, орле, сиди мало ниже/(Сиди мало ниже) да с тобомe проговору./Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе/Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти/(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске./И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти/из тамнице смедеревске,/Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,/Белога тела витешкога.“

( Оригинални запис изгледа овако:“Orauias natgradum smereuo nit core nichiasce snime gouorithi nego Jamco goiuoda gouorasce istmize molimtise orle sidi maolonisce dastobogme progouoru bigomte bratta zimaiu pogi dosmederesche dasmole slauono mo despostu damosposti istamice smederesche Jacomi bopomoste Jslaui dispot pusti Jsmederesche tamice Jatechul napitati seruene creucze turesche bellocatela vitesco cha“).
Српски исељеници, међу којима су били и Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук, одајући почаст напуљској краљици Изабели, играли су и певали у њену част.

Пред нама је песма о робовању Јаноша Хуњадија ( Сибињанин Јанка ) у тамници Ђурђа Бранковића: Јанко моли орла да смедеревску господу обавести о његовом узништву, да племићи дају откуп Ђурђу, а он ће, у знак захвалности, нахранити орла лешевима побијених Турака. Ова песма је и данас разумљива сваком писменијем Србину. А из 15. века потиче. И сасвим је научно доказана     као српска песма. А Сибињанин Јанко – Јанош Хуњади, био је ухапшен од стране Ђурђевих људи после пораза угарских крсташа у Косовском ( другом ) боју  1448. године, зато што је, пре но што је ударио на Турке, пустошио српске земље као да су непријатељске. Пошто је, како наша народна изрека каже, прошао као Јанко на Косову,  пуштен је  из Ђурђеве тамнице када је мађарско племство платило откупнину  ( у ствари, одштету српској деспотовини ) од сто хиљада дуката.

Песма је, дакле, настала у доба када су многе избеглице, после пада Србије под власт Турака, уточиште нашле на територији Северне Италије, где су последњи Бранковићи имали замак Белградо.

О Србима у данашњој Италији, во времја оно, пише Никола Милованчев:“Избеглице су у ове пределе најпре почеле да стижу из Далмације и то у Трст и у Венецију. Зато 1413. године Велико веће града Трста одлучује да откупи од приватника (чак и на силу!) терене крај тршћанског предграђа Контовела (Contovela), где би се могли настанити „Склави, који су већ стигли са границе Босне и Далмације“. И у Венецији су у XV веку досељавања Срба била јака, посебно из далматинских градова. У првој половини XV века православних је у Млецима било неколико хиљада, већином Грка. Историчар православља у Венецији проф. Јoaнис Велудис наводи да је у млетачкој православној црквеној општини поред Грка било и много „Словена, то јест Срба“ (Slabon tutesti Serbon). Никодим Милаш, позивајући се на Велудиса, закључује да је српскога народа у Венецији морало бити доста „… што су они били у стању, у XV вијеку да саставе засебну своју општину, а та општина по млетачким државним законима о асоцијацијама, морала је бројити најмање 250 чланова, породичних поглавица, да би могла законом бити призната, и дакле најмање толики је ту број породица српских морало тада бити“.“

У том, избегличком 15. веку, настао је најстарији запис српске бугарштице.

Срби на Пелопонезу

Године 2009, изашла је, у Академији за конзервацију СПЦ, књига Димитрија Петаласа „Речи словенског порекла на Пелопонезу ( осим топонима )“. Књигу је превео проф. др Мирко Томасовић. Петалас, пореклом из Аркадије и североисточне Лаоконије из села Варбица ( Врбица, суседна је Арахова – Орахово ), желео је да пронађе прастаре коренове своје породице ( од шестог века по Христу ) који су словенски – наши. Његова породица и земљаци се, каже Петалас, „између осталог, издвајају неуобичајено риђом и црвенкастом бојом косе и браде, светлоплавим очима и крупним стасом“. Речи које је сабрао потичу из свакодневног живота, пољопривреде и сточарства, и, по Петаласу, „губе се наступањем технократске цивилизације, као и са посвудним присуством телевизиије“.

Ево неких речи које је Петалас записао и објавио: азвос ( јазавац ), видра ( видра ), вир ( глиб ), валтос ( блато ), ведро ( ведро ), верверица ( веверица ), војводас ( војвода ), глава ( глава ), глина ( глина, али и ништарија, „човек од блата“ ), глогос ( глог ), гуна ( вуна ), густерас ( гуштер ), грана ( међа, граница између њива ), гребени ( петлова креста ), закони ( обичаји ), игла ( четина на јели ), колиеница ( коленица – завој за превијање ), куцикос ( мали пас, куче; у пренесеном значењу „ситан“), магла ( магла ), масиа ( машица за огњиште), мора ( ноћна мора ), моцарила ( мочвара ), бардавица ( брадавица ), доброс ( добар ), плиацика ( пљачка), потоки ( поток, снег нанет ветром ), прока ( брука ), рухо (груб вунени огртач ), рисос ( рис ), себрос ( помоћник у раду на њиви, себар ), сити ( сито ), смрдаки ( утвара, авет – наша реч „смрт“), ступос ( камен, дрвени маљ, ступа ), целникас (чобанин великог стада, челник ), черга ( вунено ћебе; у нашим селима се за ово ћебе и даље каже „черга“), цобанис ( чобанин, али и кнез, жупан ).
Изгледа да је презиме аутора ове књиге, „Петалас“, од „петал“ ( „петао“, пре преласка л у о ), то јест Певчевић.

Тек да се зна да је српски културни и језички простор, во времја оно, постојао од Венеције и Барија до Пелопонеза. И то нема никакве везе са „великосрпским хегемонизмом“, којим су свет плашили Комитерна, Броз, Туђман и србофобни монтенегрини.

Ко је био Грк Зорба?

Ако све ово имамо у виду, појава књиге Душана Лазаревића није случајна, као ни његова питања везана за роман Никоса Казанцакиса „Грк Зорба“:“Данас готово сви знамо за Грка Зорбу, јунака романа Никоса Казантзакиса који је прославио овог грчког писца. Но колико нас је уживајући у читању овог романа постављало питања типа, да ли се Зорба случајно настанио у Србији где се оженио Љубом,  купио рудник бакра и тако живео до своје смрти кад је сахрањен у српској престоници Скопљу? Да ли је случајно рођен у сеоцу Катафигио области Κοζάνη тј Кожани, на двадесетак километара од места Σέρβια СЕРВИА и петнаестак километара од места Λιβάδι ЛИВАДИ? Да, говоримо о данашњим именима грчких места а не о времену када су иста била у саставу српске државе.

Да ли је пука коинциденција што Казантзакис описује Зорбу као класичног Динарца, врло високог човека кошчатог лица?

Да ли је очекивано то што је Зорба живео и радио у Русији у којој се лепо споразумевао са Рускињама јер су му се оне ето баш свиђале, па се потом лако прешалтао на српски проводећи у Србији остатак живота, где се оженио Српкињом зато што су му се и Српкиње невиђено свиђале? И на крају, шта ли то значи основа његовог презимена – зорб?“

Да, заиста – шта значи Зорб?

Живот као учитељ

Лазаревић, који није научник – етимолог, своје интересовање за ову област показао је после једног догађаја у Грчкој:“У ствари и пре живота у Грчкој никада нисам могао да разумем приче Срба по њиховом повратку са летовања када су ми усхићено обајшњавали како сви Грци на Халкидици говоре српски. Када сам их питао како је то могуће, ретки који не би слегали раменима би одговорали – научили од наших туриста. Размишљао сам тада, како би било добро послати наше туристе међу неке наше мањине на северу и југу Србије али и међу неке Србе, независно од страна света. Касније, када сам почео да се бавим предавачким радом, често сам, суочен са сложености и захтевности овога посла, са чежњом мислио на легендарне српске туристе.

По пресељењу у Грчку, први и највећи знак питања поставио сам сам себи непосредно по доласку, онда када још нисам знао грчки. Мој тамошњи пријатељ Огњен, који је био са наших простора, ме је једном приликом упознао са својим другом Грком, Јанисом. Јанис је био са севера Грчке, из места Јањина. Огњен ми је рекао да ће он преводити само у једном смеру, јер Јанис разуме српски али не сме да говори. Моје изненађење је било бескрајно. Јањина није на Халкидици па откуд Грк из Јањине да зна српски а ако га и зна, зашто не сме да говори? Тада се наравно нисам запитао шта би могла да значи Јањина на грчком. Потом је све било онако како је рекао Огњен. Јанис је пажљиво слушао моја питања на српском и одговарао на грчком који је Огњен потом преводио на српски, како бих и ја разумео о чему се ради. Тада нисам тражио решење ове за мене језичке мистерије, како од Огњена тако ни од Јаниса. Школе у домовини су ме добро научиле да не постављам питања, нарочито не она која могу да буду незгодна. Зато сам ово питање заледио на неодређено јер сам још тада осећао његову незгодну природу.“

Потписник ових редова је, у доба када су Грци помагали Србима у доба нашег отаџбинског рата 1991-1995, са једном групом наше деце, а у организацији Српске Цркве, био у месту Неа Каликратија крај Солуна, где нас је угостио јеромонах Исаија са својим сестринством побожних, углавном старијих, жена из тог краја. Са свима њима сам се споразумевао на ономе што се данас зове „македонски“, и то без икаквиих проблема. Било ми је јасно – оне су то могле да науче само код куће, и нигде више. Дакле, оне су словенског ( у најмању руку, и да тако кажемо ) порекла. А стари отац Исаија ми је говорио да је негдашњи грчки назив за море „талата“ – „таласа“.

Лазаревић се сећа:“Живећи у Грчкој у својој младости говорио сам грчки тако да сами Грци често нису имали представе да говоре са неким ко није њихов сународник. Међутим, Атињани су ме вазда питали да ли сам из Солуна. Тада заиста нисам имао представе зашто је то тако јер у Солуну никада пре тога нисам ни био али сам претпостављао да је то због мог стаса и светле пути, будући да људи у Северној Грчкој иначе изгледају као Срби – високи су и знатно светлије пути од грчке већине у Атини коју махом представљају људи црне косе, тамније медитеранске пути, пуначког стаса и осредњег раста.“

То га је навело да, по мери својих снага, иде за етимологијом многих грчких речи, и да види да су оне, у корену, српске. Наравно, он није научник – лингвиста, али је човек који изванредно зна грчки језик, и који је пажљиво читао речнике. То није мало. И то нам може помоћи да размишљамо.

Зашто се вреди замислити?

Зато сматрам да је књига Душана Лазаревића вредна пажње. Она нас опомиње да, како рече Хамлет Хорацију, има много ствари и на небу и на земљи о којима наша мудрост ни не сања.

Његов начин размишљања је утемељен на праћењу дубинских етимолошких корена:“Основна методологија за утврђивање полазне утемељености одређене речи у једном језику су њена гранања и изведенице. Изведеница је реч која је променила језички облик али не и сродно значење тј семантику. На пример од именице лек долази изведеница лекар. Тако се може рећи да су и лекар и лек појмови који се директно односе на негу болесног. Гранање мења значење тј семантику речи иако је етимолошко стабло исто. Узмимо за пример реч рт која данас означава истурени део копна у мору или језеру а представља јако стару реч за земљу у српском језику. Стога као основа улази у многа гранања типа врт – рт тј земља која је ван или испред куће, ратар – човек који обрађује рт, земљу. Потом, рат што је оружани сукоб око рт-а, земље. Од ових гранања имамо изведенице типа вртлар, орати, ратник, ратовати, итд.“

Лазаревић се није произвољно бавио истраживањима, али ни не претендује на коначну реч. Као што смо рекли, он само нуди предлоге за размишљање:“Нарочито бих од све литературе које сам користио навео ону великог грчког језикословца 18.века  Константина Икономоса. Његов речник паралела руско-словенских језика и грчког језика је поодавно решио етимологију великог броја грчких речи доводећи њихову изворност у свет словенског тј српског језика. Циљ ове књиге није неизоставно доказивање порекла речи. Ово је пре игра речи у којој се траже логичке везе два језика које су према званичној науци неодређене и банализоване.“

Уосталом, кад се дигне званични глас против „аматера и романтичара“, за које су Срби некакви уљези на Балкану, где су их већ чекали племенити Шиптари – Илири, стиже му Лазаревићев одглас:“Поплава “аматера и романтичара“ попут мене је директна последица непријатељства и штеточинства ових институција које троше народни новац а жестоко раде против њега јер су све несреће које су овај напаћени народ снашле последњих деценија директне последице таквог рада.“

Лазаревић је човек трезвен када нас опомиње:“Треба ли онда посебно образложити које су последице оваквог мењања језика? Незаобилазно политичке. Нисам политичар но пробаћу да дам своју анамнезу истих. Ми смо за живота сведоци непрестане борбе новонасталих народа на нашим просторима који се грчевито труде да докажу да су они одвајкада овде, како би имали основу како за државотворном легитимношћу на новодобијеном простору, тако и за ширењем и отимањем на рачун српских територија. Оваква борба има за последицу физичко истребљење српског народа. Уколико би њихово ширење и отимање заправо било повратак на огњиште својих дедова, онда био ово истребљење било потпуно легитимно јер када протерујеш окупатора, све је дозвољено. По истом принципу је спроведено етничко чишћење српског народа са простора некадашње Југославије, претходним давањем историјског, језичког, а потом и правног легитимитета новоствореним ентитетима, ствараним управо на наше очи.

Утолико нам је јаснија данашња слика систематског присвајања целе српске средњевековне историје и династије Немањић од стране истинских дошљака на ове просторе и новопечених народа из разноразних освајачких епрувета. Те операције су заправо дугорочне кампање. У књизи Теодоре Толеве “Стварање албанског народа и албанске државе,“ бугарска историчарка наводи стенограме аустријског савета министара који кажу да ће тада још нестворени албански језик и албански народ који су креирали имати правог ефекта у смислу погубности по Србе тек после много векова.

Ми знамо на пример да наши западни суседи који верују да говоре другим језиком, кога ми, срам нас било, у потпуности разумемо, кажу коловоз а ми кажемо август, да исти кажу тисућа а ми  кажемо хиљада. Дакле они врли користе српске речи а ми стране за исте појмове. Потом кажу одвјетник а ми адвокат, господарство а ми економија. Дакле опет страњске речи у нас и српске у њих. И да ли се оваква врста подвајања десила преко ноћи? Наравно да није, то је дуготрајан процес.“

Да се oд Срба на Балкану стално стварају нови народи, којима се на дар дају српски језик и којима се измишља историја, јасно се види по настанку дукљаноидних монтегенгринских србофоба, који прекрајају и натписе на гробовима својих предака само да би доказали да нису Срби. То се дешава пред нашим очима. И дешавало се, наравно.

Служење етимологијом

Наш угледни лингвиста Александар Лома показује како етимологија може да служи манипулацији са крајње примитивним политичким намерама, и како Албанци, средњовековни досељеници са Кавказа, постају древни Илири, а Срби староседеоци – дошљаци ниоткуда:“Један наш истакнути језикословац изводио је Гокчаница, име десне притока Ибра и области око ње, из албанског племенског имена Гокш. Настрану што нема података да су ту икада живели Арбанаси, он је при томе пренебрегао најранији помен нашег имена у Жичкој повељи из око 1220. и на њему засновано тумачење, изнето неколико година раније, по којем је оно изворно гласило Гвошчаница а у основи му је Гвоздац, топоним који у том крају и данас постоји (узгред, он нема везе са гвожђем, изведен је од старог словенског и српског назива за шуму гвозд)./…/ У албанско порекло речи катун били су добрих век и по убеђени и наши и страни стручњаци, иако се она не тумачи убедљиво из албанског језика. У основи тог убеђења је упрошћено културноисторијско резоновање: Словени су дошљаци на Балкан и првенствено земљорадници, Арбанаси староседеоци и полуномадски сточари, па ако имамо један заједнички термин везан за ту врсту сточарења у албанском и јужнословенским језицима, мора да су га наши преци позајмили из албанског. Да озбиљно посумњам у то навела ме је чињеница да је реч посведочена и у староруском језику. То искључује могућност албанског порекла и сведочи да је термин био познат Словенима и пре сеобе на југ. Он се без проблема изводи из словенског глагола који значи „котрљати се“. Треба имати у виду да су катуни сезонска станишта на високопланинским пашњацима, нека врста претече савремених туристичких камп насеља. Дрвене кућице у катунима биле су покретне, почетком лета би их „подигли“ на колима или саоницама у планину, а онда на јесен „спустили“ натраг у долину.“

Дакле, чак је и кату српска реч.

Дешева се и дешавало се

Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“.
Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

Мржња према својим бившим сународницима православне вере код покатоличених Срба надјачавала је, вековима, свако религиозно хришћанско осећање. Надбискуп задарски, Вицко Змајевић,  Србин по пореклу,а паписта по вери, написао је 1721. спис „Огледало истине“, у коме свим силама напада Србе и њихову Цркву. Њега  је  највише болело што Срби не праве никакву разлику између римокатоличког храма и џамије, и што не поштују римокатоличке светиње и обреде, него „као бесни пси лају на небо“, за шта су криви њихови епископи и калуђери, док су српски свештеници „дивљи вуци у овчијој кожи“.Вицко Змајевић и његов брат по папи,надбискуп Матија Караман, тврдили су у својим извештајима да је код Срба „нарочито развијена мржња на Римску цркву, папу и латински обред“ при чему јавно говоре да би више волели бити „Турци него Латини“.

Хиљфердинг је слично писао и о муслиманима у Босни, запазивши да их је „ислам начинио можда већим фанатицима него што су икада били Арабљани и Турци“ јер „отпадник постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво“, пошто они „врло добро памте да су њихови преци били хришћани“.Сви они „Турци“ из наше народне поезије углавном су потурице – бивши Срби који су себе прогласили „Турцима“. Да ли им је Српска Црква бранила да буду Срби или су они радије волели да буду моћни, империјални Турци који су православне сународнике називали рајом и „липовим крстом“, тврдећи да су слабићи и кукавице које им је свемоћни ратнички бог, Алах, дао у руке да им буду робови? Значајан број Шиптара на Космету су пореклом тзв. „арнауташи“,Срби који су прво примили ислам, па се онда и арбанизовали, претопили у Шиптаре. Да ли је за то крива СПЦ?

Кад се све ово зна, постаје јасно зашто су толики отпали од српског стабла – нису више хтели да носе крст Христов ( „страшне борбе с својим и с туђином“, како каже Његош);одрекавши се часног крста, одрекли су се и златне слободе. Данас, како рекосмо, то видимо на примеру дукљаноидних монтенегрина, који боље и од Хрвата – римокатолика и од босанских муслимана знају своје порекло, али га се упорно, с мржњом, одричу, јер бити Србин се не може ако не желиш да будеш Господњи. Њихов,монтенегрински,  отац је Броз, и они више не желе да су Срби.Тако је настао народ „гордих конобара“, који се полако претварају у „Црвене Хрвате“,како су их називали усташки идеолози ( „Да нас нема, нико не би знао да постоје горди конобари“, рече Бећковић, описујући монтенегринску „нацију“ ).

Чувајмо се паганизма

Наравно да историјске корене Срба који сежу у дубину морамо истраживати, али ако неко крене да причу о Србима као древном народу повезује са „родноверјем“ и наводном потребом да се одрекнемо Христа и Светог Саве и вратимо Перуну, Триглаву, Велесу и Световиду, онда није реч о трагању за истином, него о покушају репаганизације нашег народа и разарању темеља нашег бића. Уосталом, ако су Срби народ најстарији, од кога се вековима одвајају други народи, који не признају своје српско порекло, него, напротив, ратују против српских корена, шта то доказује? Доказује да смо народ слаб и никакав, обично блато од кога други месе шта хоће и како хоће. Доказује и то да и сви који могу беже од нас, неће да буду Срби јер у томе не виде никакву вредност. Ако смо ми најдревнији народ света, а нико није хтео да с нама дели историјску судбину, то је доказ да су од нас бежали као од куге. Зар то није оно о чему је  писао протоусташки идеолог, Анте Старчевић, кад је говорио да реч „Серб“ потиче од „сврабеж“, и кад су Латини тврдили да су Серби, у ствари, „серви“, слуге?

Паганска прича о „Србима, народу најстаријем“, народу великом без Христа, стога је не само обмана, него и брука за овај народ. Ми, међутим, знамо да ствари стоје другачије.

Бити Србин значи бити православни хришћанин чувати светосавски и светолазаревски завет; и то не зато што је хришћански идентитет Србину наметнут, него зато што га је, као човека Божјег, Црква уобличила, при чему му ниjе уништавала обичајност, него ју је у Христу преобразила и очувала. Српску Цркву већ годинама оптужују за тобожњу искључивост – наводно, она је крива што муслимани и римокатолици нису хтели да се изјашњавају као Срби. То није истина. СПЦ никад никог није спречавала да се осећа као Србин ако је он то желео. И Меша Селимовић и Иво Андрић изјаснили су се као Срби, иако нису били православне вере. Него је ствар у томе што већина Срба који су напуштали праву Цркву Христову нису више хтели да буду Срби, него нешто друго и неко други.

Управо зато смо дужни да изучавамо своју прошлост: да, Срби су древан народ, али народ који се уобличио као хришћански, и који је хришћанство на Балкану примио много раније него што се то званично признаје. Нама није потребно да постанемо пагани да бисмо изучавали своју историју.

Крсна слава као наша хришћанска истина

Године 2018. навршио се миленијум од првог помена славе у Срба – један византијски историчар уочио је у свом летопису Велику Госпојину, славу војводе Ивца са Охридског језера. Ипак, слава какву данас знамо уобличио је Свети Сава, од чије хиротоније за првог српског архиепископа је прошло осам столећа. Свети Сава је у 13. веку укинуо дотадашње ритуале жртвовања животиња који су постојали међу Србима. Славски колач је бескрвна жртва, која је заменила крвне жртве. Свети Сава је донео ново, благословено, бескрвно узношење благодарности Богу и свецу.

Свештеник Димитрије Калезић каже да је крсни колач „хришћанска замена за крвну жртву“ и да „он представља важан предмет славске жртвене свечаности.“ Калезић додаје: „Славски колач какав данас имамо јесте украшена велика просфора – принос за обред празничнога бденија, односно литургије. То потврђује његових пет једнаких печата са иницијалима речи Исус Христос побјеђује. Резање или сечење тога колача одозго, по доњој кори, такође је преузето из литургије – у питању је литургија на Велики четвртак, односно спремање честица за причешће болесника током године. Управо тако се реже и натапа вином онај део просфоре звани Агнец (Јагње) који представља Христа: крстообразно по доњој страни, па се онда по резу и површини натапа вином.“ Крсни колач се у неким крајевима називао литургија, или литурђија, а тај се назив понегде и до данас одржао. Као што Месец одражава сјај Сунца, славски колач одражава сјај Тела и Крви Господње. Крсни колач извире из литургијског Агнеца. Славска гозба, са своје стране, почиње једењем славског колача и пијењем славског вина, под свећом и уз мирис тамјана, у присуству свеца на икони.

Познати српски писац и скупљач народних умотворина са Приморја, Вук Врчевић, забележио је да Србин штеди током целе године, „а што о Божићу и крсном имену потроши не жали, зато што он не цијени да је само народни него управ цркви узакоњени обичај, и кад не би своје крсно име служио, чинило би му се да се он не само оном свецу него и Богу противи“.Онај који одлази у храм са колачем и житом облачи се најсвечаније. Врчевић бележи да је дивота погледати славаре:“Људи трснати, једри, здрави, ођевни и под оружјем, те туђинца нема, но једно јато народњака. Ту се познати са познатим од жеље грли и целива, непознати с непознатим упознава и за здравље пита.“Сва је слава прожета молитвом. Када се гости дочекују, при другој чаши, вели Врчевић, оваква се молитва чита:“О чем год радили, ода зла се бранили, Бога се бојали и душе не огријешили, у цркву одили, православну летурђију служили, живе спомињали и мртвима спомен чинили; четворо поста ришћански препостили; људима се не омразили и спрам њи свијетла образа носили да Бог да! Душману се никад не умолили ни покорили но јуначким оружјем бранили и убранили да Бог да“.  Гуслар је био обавезан:“При свакој свечаности у народу су нашему гусле после јестива и пића трећи смок, а пјесма права душевна посластица“.“

Ко нам је крив?

Историчар Миле Бјелајац нас подсећа на доба борбе за Стару Србију:“Пера Тодоровић, један од најспособнијих људи свога времена, у тајном реферату „Српска ствар у Старој Србији“, који је после једномесечног путовања по Старој Србији предао 4. децембра 1898. министру др Владану Ђорђевиhу, упоређује инфериорност српске пропаганде у односу на бугарску, српској замера то што се темељи на инфериорним радовима дилетаната и мито мана уместо иа радовима Стојана Новаковиhа и Јована Цвијиhа. Критикује неагилност конзула, корумпираност и неспособност, али и истрајност многих староседелаца угледних људи који су то платили главом. Тодоровић слика стање у Скопљу, Велесу, Ђевђелији, Битољу, Тетову, Охриду, Ресену, Дојрану, Водену, Серу, Призрену, Приштини. Бележи да је број српских школа од 1819. растао, стално и непрекидно све до појаве ( бугарске, нап.прир.) Егзархије. ,,Ту наједном настаје прелом. Напаст је за српске школе била двогуба, с једне стране навала Егзархије, с друге стране наше очигледно напуштање земљишта … Ми смо отуда отишли не као побеђени и потиснути од Бугара, веh смо се уклонили добровољно … Толико смо били опијени и занесени идејом братства и словенске заједнице да смо постали потпуно неосетљиви према кидању свог сопственог меса.“ Тодоровић нотира да су многи, оставши без потпоре Србије, пришли Бугарима, као нпр. Ђорђе Милетиh, рођени брат Светозаров, бивши српски учитељ у Велесу. ,,Последњи удар нашим школама у Старој Србији нанело је наше последње српскотурско ратовање од 1876-1879. године. До пред рат ипак се било задржало у Crapoj Србији до шездесет наших школа. И што је главно, те су школе махом издржавале саме њине тамошње општине, а ми одовуд давали смо само неку малу припомоћ учитељима, док сад ваља одовуд давати све. После ових ратова једва је било остало двајестак школа српских па и оне су махом биле ограничене на ужу Стару Србију: На Призрен, Косово и околину.“ Он даје и једну важну претходну напомену за сам назив: ,,Под Старом Србијом ја подразумевам све оне земље у Турској, које су улазиле у састав Душанове Србије. Назив Маhедонија у данашњем обиму своме, новијег је порекла и постао је злоупотребом Бугара.““

И Бугарска, и Румунија, и Грчка, и Мађарска су потискивале српски језик и српске трагове са својих простора. Било је, и вероватно ће бити. Али, не вреди кукати, треба се  сећати. И не само се сећати, него и делати. И не треба се бавити само прошлошћу, него и садашњошћу. Гордана Ч. Благојевић каже:“У првом периоду (до Другог светског рата) код Срба у Грчкој уочљива је јака повезаност са матицом, постојање институција као што су школе на српском језику, штампа, српска парохија, српска болница и српска гробља. У другој половини 20. века сви покушаји организоваља и ствараља српске заједнице у Грчкој углавном су сведени на личну иницијативу. На то да ли ће у земљи пријема припадници истог народа формирати заједницу утиче не само политика те земље, већ и политика и заинтересованост, тј. незаитересованост матице. Грчка је једина земља ЕУ која је све време кризе деведесетих година 20. века показивала отворене симпатије према Србији. У Грчкој постоји велики број друштава грчка-српског пријатељства, али не постоји ни један српски клуб, чисто српско удружеље. Томе је свакако допринео и добар пријем у Грчкој . Дакле, пошто је однос ја-они добар, нису потребни своји са којима би формирали ми- рупу. Срби у Грчкој током 20. века су прошли фазе трансформације идентитета од Рум милета (где су етничка припадност и вера изједначени), па преко Срба који су имали школу и цркву на свом језику. У периоду између два светска рата школоваље и богослужеља на српском језику доприносе манифестоваљу љиховог српског идентитета. После Другог светског рата Срби у Грчку долазе само периодично и то углавном као туристи. Током распада Југославије и ратова деведесетих година 20. века у Грчку опет долазе Срби. Они данас у Грчкој нису институционализована, организована мањина. Међутим, и поред тога на личном плану постоји воља да одрже своју етничку, тј. културну посебност. Неизвесно је у којој мери ће у томе успети ако и даље остану без подршке матице. Асимилација је утолико бржа јер је окружење пријатељски расположено и истоверско.“

Крајње је време да се о томе мисли.

Књига за препоруку

Душан Лазаревић је своју књигу принео на олтар Српства као истински родољуб. А то је, понављамо, учинио јер наша институционална наука не сме или не жели да види. И то стање званичне науке нам увек указује на стих Лазе Костића посвећен Његош:“Најцрњи враг је Србин себи сам“. Ми смо много тога изгубили јер смо оклевали, ошљарили и плашили се своје сенке.

Храброст и одлучност Душана Лазаревића су леп пример којим путем треба ићи. На нама је да га, по мери својих сила, и сами пропућујемо.

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда