ШПЕНГЛЕР, РУСИ И ПРОПАСТ ЗАПАДА (СА ВЛАДИМИРОМ ПУТИНОМ У ПОЗАДИНИ)

МОТИВ ПРОПАСТИ ЗАПАДА

У својим Причама о драгом Богу, надахнутим боравком у Русији са Лу Андреас Саломе, Рајнер Марија Рилке је писао да је Русија једина земља која се граничи са Богом – одозго и одоздо. Његова збирка песама Часловац, такође настала на основу путничких искустава из Русије, пуна је мотива о смрти западне културе која се одрекла Бога. Рецимо: „Градови траже данак свој у крви,/ и све у њихов врели тоне дах./ У њином гротлу звериње се мрви/ и народи сагарају у прах.// Њихови људи робују култури,/ за напредак свој траг пужевљи држе,/ без ослонца и мере су у бури,/ где су полако ишли – иду брже,/ и гордо ходе ко блуднице паклом/ и треште сјајним металом и стаклом.// Обмањује их нешто даноноћно/ те не знају за своја бића права;/ нараста новац, снаге им спутава/ и као јужни ветар хуји моћно/ и свуд их редом развејава/ док чекају да отров који спава/ у соковима звериња и људи/ на пролазно их делање побуди“ (препев Бранимира Живојиновића).

ДАНИЛЕВСКИ КАО НАДАХНУЋЕ

Иако је Освалд Шпенглер тврдио да је своју теорију засновао на темељима Гетеа и Ничеа, познати руски социолог Питирим Сорокин је сматрао да се Шпенглерова мисао уобличила под снажним утицајем Николаја Данилевског. Смиља Тартаља запажа: „Иако Шпенглер нигде не помиње Данилевског, чињеница је да он у својим списима помиње да је био упознат са радовима С. и И. Акасакова и других словенофила којима је Данилевски припадао. Осим тога, Сорокин је забележио: ’Професор Московског универзитета, Спет који је посетио Шпенглера 1921. године говорио ми је да је у то време видео књигу Данилевског у Шпенглеровој библиотеци.’“

Било како било, „русофилски“ тонови снажно су присутни у Шпенглеров књизи.

САМОБИТНОСТ РУСИЈЕ

Шпенглер је тему Русије и њене самобитности, сличне самобитности арабљанске културе, веома често потезао. Истраживачи његовог дела сматрају да је други том Пропасти Запада требало да се оконча поглављем „Будућност Русије“. По Шпенглеру, Русију сачињава много народа, који се још нису развили у нације. И угледни познавалац стваралаштва немачког мислиоца, Стјуарт Хагес, тврди да је „шпенглеровска теорија у многоме подсећа на теорију Данилевског и словенофила, који су у Русији видели нацију будућности, која има судбину различиту од европских нација.“

Шпенглер је сматрао да је кроз петровске реформе елита Русије примила западноевропске псеудоморфичке облике, што је процес који је водио појави бољшевика, који су усвојили западни марксизам. Валериј Афанасјев, у својој студији о Шпенглеровој мисли, Либерално и конзервативно, бележи: „Шпенглер сматра да је прасимбол руске културе бескрајна равница – исконски пејзаж Русије. Управо су бескрајни простори довели до тога да Рус нема снагу воље и устремљеност ка циљу, тако својствене западној култури. Ако Европљанин гледа ’увис’, Рус гледа ’у даљину’, ка обзорју. […] Налазећи се под утицајем Достојевског, Шпенглер је пред руским народом видео велику будућност, којој припада наредни миленијум. […] Шпенглер Русију прибраја Азији, а не Европи; он је чак сматра државом која господари Азијом: ’Русија је господарица Азије. Штавише, она је сама Азија. Јапан Азији припада само географски’ […] Скупа са Пољацима и балканским народима, Шпенглер Русе смешта међу Азијате. По његовом мишљењу, без обзира на Петрове проевропске реформе, Русија има унутрашње стремљење ка Византији и Јерусалиму. Само горњи слој руског друштва стремио је Западу – ка Европи, и кулминациона тачка тог стрема била је парада победе Александра Првог у Паризу, као ’спасиоца Европе’. Нижи слојеви руског друштва нису учествовали у томе. За више слојеве увек је био битан престиж у очима Европе, а народ је свагда подржавао кретање на југ, ка Цариграду. Ако је Лењин за Шпенглера типичан представник западног комунизма, Стаљин одражава интересе широких народних маса, а управо с његовом владавином Шпенглер повезује будућност Русије.“ Шпенглер је сматрао да Немачка може и треба да сарађује, пре свега економски, са Русијом, не мешајући се у њене интересе на Балкану.

Афанасјев сматра да је Шпенглер утицао на низ руских мислилаца, пре свега на евроазијце, који су веровали у будућност Русије као самосталне културе, која је жива и делатна, док западна култура умире. Чињеница је, међутим, да је „Шпенглер искрено покушао да схвати Русију и њену културу, али није успео у томе или због укорењених антируских предрасуда, или због тога што, у складу с тезом самог Шпенглера, представници једне ’високе културе’ у начелу не могу разумети другу ’високу културу’. Мада Шпенглер говори о важној улози Русије за будућност човечанства, он је у потпуности опседнут само будућношћу Немачке.“

Сасвим логично, за оно, „назадно“, доба: пишеш о Русији и свима осталима, али мислиш на своју отаџбину.

КАКО СУ РУСИ РЕАГОВАЛИ НА ШПЕНГЛЕРА?

О атмосфери у којој је књига руских читања Шпенглера настала писао је Фјодор Степун у својој аутобиографији Оно што је било и оно што се није збило. Када су чули за Шпенглера (а у Русији је била револуција, и још је вођен рат с Немачком), руски философи окупљени око Религиозно-философске академије су се потрудили да до дела дођу, и онда су о Шпенглеру држали предавања на којима се окупљало много људи. Степун, који је први добио задатак да спреми предавање о Пропасти Запада, почео је да се пита – да ли је заиста дошла смрт Европе, и ко ће, ако Европа умре, спасити Русију: „Скупа са болом због Русије (свуда су горела имања, са злобом је уништавано оруђе за сеоско привређивање, клали су расну стоку и на огрев и цигарете трошили непроцењиво вредне библиотеке) – у души је расла и туга због Европе. Сам изглед, сам мирис књиге добијене из непријатељске Немачке узбуђивао ме неким скоро песничким трепетом. У сећању су невољно искрсавале слике Фиренце и Рима, Фрајбурга и драгог Хајделберга…

Не, – противио сам се Шпенглеру у мислима, – аутентична, то јест хришћанско-хуманистичка култура Европе неће пропасти, као што неће пропасти ни она Русија, која је, по речима Херценовим, на моћни позив Петров да се европеизује већ после сто година одговорила генијалном појавом Пушкина. Сама чињеница брзог процвата руске културе 19. века, који је био плод сусрета Русије са Западом у годинама великог Отаџбинског рата (рат против Наполеона 1812, нап. В. Д.) за мене је био необориви доказ живота који се таји у Европи.

Чак ни бољшевизам није успевао да подрије мој оптимизам, јер није изгледао толико као руско обличје оног рационалног марксистичког социјализма у коме је Шпенглер видео симптом пропасти Запада, колико као скитска паљевина у којој неће толико пропасти залихе семена европске културе колико празна слама буржоаско-социјалистичке идеологије. Нисам веровао у неизбежну пропаст Европе још и због тога што историју нисам осећао као царство неизбежних закона, него као царство слободе, греха и подвига. Од наше скитске реализације безбожно-рационалистичког европског социјализма очекивао сам да ће наступити отрежњење Европе; од супротставаљање руске цркве бољшевизму – оживљавање хришћанске савести Запада. Признајем да сам каткад на кратко веровао да ће после слома бољшевизма у Европи почети духовни препород на чијем ће челу стајати Русија.“

Када се Пропаст Запада појавила у Русији, изазвала је бурне реакције. Читав низ руских мислилаца одазвао се приказима. Под насловом Освалд Шпенглер и пропаст Запада књигу су објавили Николај Берђајев, Јаков Букшпан, Фјодор Степун и Симон Франк.

ЕВРОПА И ФАУСТ: МИСЛИ НИКОЛАЈА БЕРЂАЈЕВА

Николај Берђајев је написао оглед „Фаустове предсмртне мисли“, у коме је указао да лик Фауста, кога је Шпенглер одабрао као кључни симбол западноевропске цивилизације, јесте сам израз западноевропске душе: „На своме путу, Фауст прелази од религиозне културе до нерелигиозне цивилизације. И у нерелигиозној цивилизацији троши се Фаустова стваралачка енергија, умиру његове бесконачне тежње. Гете је приказао душу западноевропске културе и њену судбину“.

У свом огледу, Берђајев је истакао да је он још пре Првог светског рата стао на становиште да почиње сумрак Европе и да се култура креће ка другим континентима и расама. Иако је Шпенглерова књига изузетна, а понегде чак и генијална, она ипак не може да запањи Русе, који су судбину Запада одавно предосетили. По Берђајеву, значај Шпенглера је и у томе што „окреће главу од умртвљујућег методологизма и гносеологизма, у који се изродила некада велика германска мисао, он се клони болесне и јалове рефлексије и усмерава свој поглед према живој интуицији. Он скаче у мрачни океан историјског бића народа и прониче у душе раса и култура, у стилове епоха.“ После Ничеа, једине самосвојне појаве немачке мисли су Чемберлен, Вајнингер (са књигом Пол и карактер) и Шпенглер.
Мисао Пропасти Запада је, сматра Берђајев, песимистична, али не у индивидуално-метафизичком или индивидуално-етичком смислу. Она је културно-песимистична, јер нарочито пориче идеју прогреса. Оно што му недостаје је религија. За разлику од Чемберлена и Вајнингера који су религиозни, Шпенглер таквог чувства уопште нема, сматра Берђајев. Највећа његова мањкавост је превид улоге хришћанства у историји Европе; ипак, он је успео да у своје доба искаже најплеменитије мисли за које је способна једна нерелигиозна природа.

Значај хришћанства се не може превидети, сматра Берђајев, зато што је хришћанство рашчарало антички, у себе затворени, космос. Иако је Шпенглер генијално запазио различите типове култура и њихове „хомологе“ периоде, он ипак није уобличио потпуну философију историје, јер је она, по Берђајеву, могућа само ако се зна смисао историје.

РУСИ И ЗАПАД

Руски мислиоци уопште нису мрзели Запад. Достојевсков Версилов је то јасно исказао: „Русу је Европа исто тако драга као и Русија: сваки му је камен њен мио и драг. И Европа је такође била наша отаџбина као и Русија.“

По Берђајеву, „Достојевски није мрзео Запад, није мрзео западну културу, он је мрзе нерелигиозну, безбожну западну цивилизацију. Руско источњаштво, руско словенофилство било је само прикривени облик борбе религиозне културе против духа нерелигиозне цивилизације.“

И на Западу је, сматра Берђајев, било и има људи којима је јасно куда се иде: такви су били западни романтичари, симболисти, римокатолици, попут Барбе д Орвијиа, Виље де Лил-Адама, Верлена, Уисманса, Леона Блоа. Такав је био и Ниче: „Нису само знаменити Руси, него су и најосетљивији и најпрефињенији западни људи с тугом осећали да величанствена и света култура Запада пропада, умире, да њој на смену долази њима туђа цивилизација, светски град, нерелигиозни и интернационални град, да долази parveny, нови човек који је опседнут вољом за светском моћи и поседовањем читаве земље. У том победничком наступању цивилизације умире душа Европе, душа европске културе.“

Новост Шпенглерова није, дакле, у поставци проблема, који су Руси уочили пре њега. Новост је у његовој опредељености да не тугује пред пропашћу, него да је прихвати као својеврсни израз amor fati, и да стане на цивилизаторски пут воље за моћи. Наравно, Берђајев сматра да је то немогуће; мочваре се не могу исушивати и цивилизација се не може инжењерски градити са таквом аристократском свешћу каква је Шпенглерова; за то је потребно извесно дебелокоштво и тупост. Његова нада у превласт Немачке, изражена у књизи Прусијанство и социјализам, узалудна је, и догађаји који прате његову отаџбину то јасно показују.

РУСИЈА И БУДУЋА ФЕУДАЛИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ

Берђајев сматра да је Шпенглер заиста јасно уочио блиску пропаст традиционалне културе Европе, која улази у период новог средњег века: „И није тако далеко од истине мишљење да започиње феудализација Европе. Процес распадања држава одвија се паралелно с процесом универзалистичког обједињавања. Одвијају се гигантски преокрети и премештања људских маса. И врло је могуће да ће наступити нови хаос народа из кога се неће брзо формирати космос.“

Светски рат је, сматра Берђајев, избацио Европу из лежишта, и империјалистичке и социјалистичке тенденције прелиће се на целу планету. Нове масе ће ући у цивилизацију, и настаће ново варварство – „варварство међу машинама, а не усред шума и поља“. Духовна култура ће можда морати да се повуче у катакомбе.

Шпенглер није успео да се озбиљно позабави Русијом, мада у њој види потенцијал за настанак новог света. Русија је Западу нејасна, и загонетнија од душе антике; она је, сматра Шпенглер у Берђајевљевом тумачењу, у исти мах и религиозна и нихилистична. Зато су Руси, по Берђајеву, у бољем положају од Европљана – они разумеју душу Запада, и зато је задатак Русије да буде посредник између Истока и Запада. Тајна Русије, која још није растајњена, по његовом мишљењу је дубински повезана са разрешењем светске историје. Књиге попут Пропасти Запада зато су ближе Русима него Европљанима; оне су књиге, сматра Берђајев, „рускога стила“.

ЗАПАД НЕ РАЗУМЕ РУСИЈУ

Јаков Букшпан је сматрао да Шпенглер ипак јесте рационалиста, за то што не зна за било какав смисао историје, јер нема јединственог историјског процеса: „Државне идеје прошлости и садашњости потпуно су различите ствари, и јалово је расправљати о задацима државе као такве. Исто тако нема ни јединствене математике. Број као величина и мера – у античком свету уопште није оно што је број као функција данас. Или етика…Нема јединствене, општељудске етике. Свака култура има свој сопствени етички критеријум, чије деловање од ње почиње и њоме се завршава.“

По Букшпану, Шпенглер је сасвим искрено признао да Запад не разуме Русију, осим мало кроз Достојевског, и да су му Руси непојамни као Римљани у епохи империје или Кинези предконфучијевског доба. Без обзира на то, криза европске културе је јасна, не само Шпенглеру, и њени су симптоми многи, почев од рационализма коме се супротставља романтизам, преко занимања за Средњи век, окретања исламском Оријенту, Индији, па и Русији. Зато се јављају мислиоци какав је Валтер Ратенау, који машта о органској одуховљеној држави, Рубинштајн, који пише о „романтичном социјализму“ немачког средњовековља, и верује да га СССР обнавља…И Шпенглер је међу њима, као и Херман Кајзерлинг, који у Путном дневнику философа истиче сличност између Индије и Русије у религиозном жару њених простих људи; по Кајзерлингу, кога Букшпан цитира, једина хришћанска земља преостала у Европи је Русија, а религија, доступна свима, једино је право средство општег препорода и изласка из кризе.

У ЧЕМУ ЈЕ КРИЗА ЗАПАДНЕ КУЛТУРЕ

У свом огледу Криза западне културе, Симон Франк указује на Шпенглерову блискост философима живота, од Ничеа, преко Бергсона, до Шилера. По њему, Шпенглер је уочио низ симптома пропасти Запада. Чак и савремена физика са својим учењем о ентропији као смрти васионе и теоријом релативитета која коначно руши механичко-математичку слику света јесте својеврсно знамење краја западне културе.
Бољшевици и њихови идеолози су оштро реаговали на књигу четворице руских философа, од којих су двојица, Берђајев и Франк, у младост били марксисти, да би прешли на „реакционарне“, то јест хришћанске позиције. Комесар народне просвете, Луначарски, оштро их је нападао у свом чланку „Даље се нема куд“, у коме се обрачунава са њиховим религиозно-идеалистичким представама: „Можда је Берђајев у праву кад подсећа на то да буржоаска псевдодемократија подсећа више на механизам него на организам, али научни социјализам води ка највећој могућој организацији друштва, у исто време објављујући рат начелима ауторитета и јерархије.“ Франк је, по Луначарском, дошао до тога да тражи да се људска мисао потчини „поповској цензури“.

КОМУНИСТИ ПРОТИВ ШПЕНГЛЕРА

Марксистички идеолози су такође реаговали оштро: А. Деборин је написао текст „Пропаст Европе или победа империјализма?“, В. Вагањан „Наши руски шпенглеровци“, К. Грасис „Веховци о Шпенглеру“, В. Базаров „О. Шпенглер и његови критичари“. Деборин је указивао на пруски империјализам Шпенглерових идеја, којим је овај покушао да замени социјализам; В. Вагањан га је назвао „пруским словенофилом“, који понавља идеје руских реакционара, и који проглашава пролетаријат за разорну силу која уништава традиционалну културу, при чему, како вели Семјон Франк, као класа, плод постренесансног развоја „умире“ (као да „шпенглеровци“ не примећују четири године победоносне револуције у Русији, што је доказ да умире капитализам, покушавајући да своју смрт прогласи смрћу целокупног света и културе); Грасис уочава да људи попут Берђајева и Франка не нападају прави, „научни“ социјализам, него утопизам Сен Симона и Фуријеа, а капитализам није још поражен, него је његов центар пренет из Европе у Америку; Базаров тврди да је Шпенглерова историјска морфологија којом се предвиђа будућност веома слична астрологији, итд. Ипак, кључно „читање“ припада вођи бољшевика, Лењину. Када је прочитао зборник Освалд Шпенглер и пропаст Запада, Иљич је, у Правди, 5.маја 1922. написао да је ово „литерарно покриће за белогардејску организацију“, после чега су аутори зборника стављени на списак од преко сто интелектуалаца – „реакционара“, који ће бити протерани из Русије на Запад, под претњом смрти ако се икада врате.

ПУТИН ЦИТИРА БЕРЂАЈЕВА

Али, вратили су се.

У својој валдајској беседи, Владимир Путин је рекао:“Када говорим о здравом конзервативизму, увек се сетим Николаја Берђајева, кога сам више пута помињао. То је наш угледни философ. Као што знамо, он је протеран из Русије 1922, али је био човек свим својим бићем усмерен ка будућности. И био је заступник конзервативизма. О тој теми је говорио ( можда нећу тачно цитирати, али смисао изреке прецизно преносим ): „Конзервативизам не значи спречавање кретања напред и увис, него спречавање назадовања и падања у хаос“.“
Пропаст Запада је, сто година после изласка Шпенглерове књиге, пред нама.

Берђајев се, пак, вратио. Са Путином је седео на скупу у Валдају.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

УПУТНИЦЕ ( 25.10.2021.године ):
1.В. В. Афанасьев, Либеральное и Консервативное у О.Шпенглер, Политические произведения, /https://vk.com/doc62908128_317064279?hash=98e7bb9a5c5e7f2e34&dl=b880e8ad84671197a4, приступљено 8. фебруара, 2016.
2. Н. А. Бердяев, Падение священного русского царства: Публицистика 1914-1922 гг, Москва, 2007, стр. 1124
3. Н. Берђајев, Човек и машина, Београд,