СПАСОВДАНСКА ЛИТИЈА, РУКА СВЕТОГ САВЕ И ЕКУМЕНИЗАМ: О чему је реч?

Светосавска блага рука каже пут
ВИС Идоли: Кенозоик

ДА СЕ РАЗУМЕМО

Да се разумемо: ово није текст против верске трпељивости, која се у православној вери подразумева. И ово није текст против саживота са нашим суграђанима римокатолицима, који у Србији, хвала Богу, имају пуну слободу вероисповести. И ово није текст против београдског кардинала Ладислава Немета, који руководи својом паством у престоници српске државе.

Ово је текст против једне злоупотребе православног црквеног медија, каква је ТВ Храм, чији су коментатори клицали учешћу кардинала у Спасовданској литији 2025, на чијем челу се налазила лева рука Светог Саве ( рука се чувала у манастиру Тројице код Пљеваља, а сада је Милешеви ). Ово је, на ТВ Храм ( https://www.youtube.com/watch?v=K7fjlmmHdCs, око 72. и 73. минута преноса ) названо историјским догађајем –кардинал у православној литији, какав тријумф екуменске љубави!

А ваљда се подразумевало да је то са „благословом“ првог српског архиепископа, Саве Равноапостолног.

Наравно, српски отац и учитељ никога није мрзео, и сваком је желео добра, али се његов лик не може користити за пропаганду екуменизма, квазирелигиозног глобализма последњих времена. Из простог разлога што Свети Сава није сматрао православље и римокатолицизам истом вером.

СВЕТИ САВА И ПАПСКИ РИМ

Наш угледни канонолог, преводилац Законоправила Светог Саве на савремени српски језик, др Миодраг Петровић, јасно каже: “У време када је на поменутом Латеранском сабору 1215. године зачета идеологија о унији, Свети Сава је увелико припремао предуслове за оснивање аутокефалне Српске цркве, у оквирима које ће правоверне Србе штитити од унијаћења усмераваног из Рима. Да ли из незнања или свесно, данас поједини српски теолози, расофори и лаици, прихватајући изреку о „два плућна крила“ као примењиву, погрешно Светога Саву представљају за човека који је, наводно, неговао добре односе са римским папом. Свети Сава је познат,  између осталог,  и по многим путовањима, али у Рим није хтео да оде, а имао је шта да види тамо у вези са животом и страдањима  раних  хришћана.Тачно  је,  према  казивањима  његовог животописца  Доментијана, да је послао свог епископа Методија да однесе у Рим писмо папи Хонорију Трећем (1216-1227), од кога је Стефан, велики жупан српски, добио 1217. године краљевску круну  и  постао  Првовенчани  краљ српски. Пошто је тај догађај  оптерећивао  државу  и  црквену  независност Србије,  Сава  је  због тога послао свог епископа Методија, по речима Доментијана, „у Рим ка прехвалним апостолима – Петру и Павлу, и ка великом сапрестолнику светих, папи велике римске државе“. Писмом га је обавестио о томе да је и сам он (Сава) Богом венчан  неутајеном  благодаћу  архијерејства,  те  тражи  од  папе  да  му  пошаље благослове врховних  апостола Петра и Павла, и свој, „како би венчао брата свога на краљевство по првом краљевству отачаства њихова, у којем се и отац њихов по божаственом промислу родио у месту званом Диоклитија (тј. Дукља), која се одраније зове велико краљевство“. Од тада сваки владар српски  круну  добија из руку поглавара Српске православне цркве, а не од папе.

Тананост исказана у писму и позитиван одзив папе нису спутавали Светога Саву да одлучно сузбија латинске мисионаре који су се у великом броју појављивали и деловали по Србији. То је чинио и његов отац Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Овај је сазвао сабор (не зна се тачно година и место) против богомила, званих бабуна, тј. Латина као јеретика. Колики је значај имао тај сабор за очување правоверја, види се и по томе што је у Сопоћанима иконописан  у  равни  васељенских  црквених  сабора.

Свети Сава не само да нам открива богомиле свог времена као бабуне оличене у Латинима, него у своје Законоправило уноси беспрекорно преведена три византијска списа уперена против њихових догматских и других заблуда.“
Тако сведочи др Миодраг М. Петровић.

Из овога следи закључак, јасан, како би рекао отац Јустин Ћелијски, и за савест комарца: рука Светог Саве, макар и лева, не благосиља екуменизам и заборав Истине, Која је Христос, у име непостојеће екуменске љубави.

ШТА ЈЕ СВЕТИ САВА ПИСАО О ЗАБЛУДАМА ЛАТИНА/ СВЕТОСАВСКИ НОМОКАНОН О ПАПИСТИМА ( ПРЕВОД ДР МИОДРАГА М. ПЕТРОВИЋА )

Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке: Италијани, Лонгобарди, Франци који се и Германима називају, Амалфићани, Венецијанци и остали, изузев калабријског рода и аламанског народа од ових, једини се, дакле, ничим не разликују од старих Јелина, и безбоштвом и бестидношћу; (други пак) Калабријии су хришћани. издавна правовсрни и у обичајима наше Апостолске цркве васпитани; сви они претходни су са папом пре много времена ван Саборне цркве страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови:

1.    Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: „И у Духа Светога Господа, и животворног који од Оца исходи’, ти (тј. Латини), зло и погрешно додадоше: „И од Сина“. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светог од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења.
2.    Уместо хлеба. опреснаке приносе (на служби Божјој) и клевећу апостола Петра и свете оце да од њих имају такво предање.
3.    Њихови се епископи у време рата и сами наоружавају и, улазећи пре других у рат, бију се.
4.    Посте суботом. И ако се празник Христовог рођења, или Богојављења догоди у суботу, ти не разрешавају од суботњег поста ради празника.
5.    У Велики пост почињу да посте од среде прве недеље.
6.    Сиропусне недеље не остављају месо, нити знају шта је Сирна недеља.
7.    Не посте цео Велики пост, него у Свети и Велики четвртак они, дакле, једу јаја, и сир, и млеко. А својој деци у све недеље Светога поста праштају да једу млеко, и сир, и јаја.
8.    Ликове светих не сликају у њиховим црквама, изузев Распећа једино, али и то Распеће не сликају распоређивањем шара, већ само цело творе извајано, односно издубљено у једном дрвету или у камену.
9.    Улазећи у божаствене цркве, и ничице на земљу падајући, (и) приклањајући лице к земљи шапућу, а потом, назначивши прстом крст на земљи, и целивавши, устају, те у томе свршавају молитву.
10.    Мајку Господа нашега Исуса Христа не зову Богородицом. него само ..Света Марија”.
11.     У свети жртвеник њихов улази свак ко xohe, и у време службе њихове, било којег рода да је, и узраста, или реда, тако да и жене кад xohe седе на епископском престолу у олтару. Толико знају да разликују између светих и нечистих!
12.    Једу дављенину, и звероједину, и мртвачину, и крв. и медведину, и видре, и корњаче, и од тих још нечистије и скаредније.
13.    Њихови презвитери и епископи не праве свештеничке ризе од вуне, него се изатканим црвеним свиленим нитима облаче, правећи их украшене, многоразлично. Носе и прстење и руке облаче у рукавице. На десној рукавици пише: ”Рука као из облака”, а на левој је написано ”Јагње Божје”.
14.     Исти ти свештеници њихови крштавају само водом, стављајући со у уста ономе који се крштава; и пљују у леву руку, а са десном руком, промешавши слине, помазују онога који се крштава. А крштене кад достигну меру узраста и упадну у грехе уљем их помазуу на отпуштење грехова, те се сматрају да двапут крштавају.
15.    Исти ти свештеници њихови и нека друга очишћења творе; и сваког дана се кропе на прогнање оних којих се боје робујући јудејским обичајима.
16.    Са пет прстију некако бочно благосиљају, а затим палцем лице прекрштавају.
17.    Од среде прве недеље Поста и све до Пасхе, уопште не поју алилуја.
18.    Рукоположени ћакони, и презвитери, и епископи своје жене отпуштају, те презвитерима који су под њима, у свим областима, (епископи) проповедише, дакле, да своје жене отпусте. А они, не само да проповеди ових не примише, него, пошто су им прве жене умрле, јавно узимају и друге, а неки и треће, и без бојазни врше службу.
19.    Кад епископи њихови умру, целих осам дана их остављају непогребене, и сви који су у тој области, дошавши, према ономе како обичај имају, облаче се и поју над њим, те тада врше погреб. Руке му не полажу крстообразно на прса, као ми, него их опружају наниже уз бедра, а очи, и уши, и ноздрве, и уста затварају воском. Исто το чине и мирским мртвацима.
20.    Презвитери њихови трипут, и четири пута, служе у једној цркви, или тамо где се догоди, не разликујући свете од нечистих.
21.    Свако од њих, давши своју кћер за жену сину нечијем, отуда заузврат узима кћер свога свата за сина свога, или за брата, или за другог сродника.
22.    Ако ко из монашког живота постане епископ, дозвољено је и месо без бојазни да једе. И монаси пак њихови, ако им се некад и мала нека болест догоди, једу месо, а у народу сви који су здрави једу свињско сало.
23.    Велики пост не посте равно њихове области и суседни народи: Ледска земља (Пољска), дакле девет недеља, а остали – једни посте осам недеља, други пак дуже, а трећи мање. Италијани, односно Римљани, само шест недеља посте.
24.    Крст Господњи у све друге дане, дакле, имајући у цркви, и поштују, гледају у њега, и клањајући се љубе га, а у Свети и велики пост, нити му се поклањају, нити гледају у њега, него обавивши га плаштаницом, чувају у неком тамном месту, а са њим и алилугију. У Велику суботу, пак, откривши га, из тајног места, као да је из гроба устао, показују из олтара народу, и сви наједном са великим криком узглашавају алилуја, као ми у Велику недељу Пасхе – „Христос васкресе”!
25.    Док њихови јереји служе по реду, народ који се ту састао, већина од њих, по њиховом обичају, седе без страха и међусобно разговарају и у време узглашавања Светог јеванђеља, или Светих тајни.
26.    Причешће Свете заједнице не обављају као ми, него, како кажу, онога који хоће да се причести, служећи презвитер само целива, те целив прима уместо причешћа. 27.    Рукоположења свештеника и епископа њихови архијереји не врше у свако време, него четири пута у години, у одређене дане, јер је година на четири времена раздељена: на пролеће, на лето, на јесен и на зиму. Први месеци прате кретања појаве (Сунца са истока), односно март, јун, септембар и децембар, у којима почиње промена четирима временима. И прве недеље марта месеца, или јуна, или септембра, или децембра, у прву среду, њихови архијереји рукополажу свештенике и епископе које xohe.“
Ово што се наводи у Номоканону су разлике између правоверја и папизма познате из Средњег века. Неке су остале ( попут филиоквизма и папизма ), неке су нестале, а неке нове се појавиле. Али, римокатолицизам није и не може бити једна, света, саборна и апостолска Црква Христова, која је била, јесте и биће Православна.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Да поновимо, јер је понављање мајка учења: верска трпељивост није екуменизам. Верска трпељивост проистиче из вере Христове, и подразумева став да је слобода свачије савести неприкосновена, и да се љубав према ближњем простире на све људе, без обзира које су вере. Екуменизам је глобализам премазан религијском бојом, и подразумева да су све хришћанске конфесије, па и све религије, подједнако исправни путеви ка Богу, што нам отвара могућност за одрицање од догмата и канона, зарад тобижње љубави ( а Христос је, рекосмо, Љубав Која је Истина ).

Свети Сава нас је учио верској трпељивости, али не и екуменизму. То би на званичној телевизији Српске Православне Цркве требало да се сазна, ако је икако могуће. А ако није могуће, сваки Србин је дужан то да зна, јер му је Свети Сава отац и учитељ.