Спасоје Томић: Плач дукљанског полусвијета!

На почетку овог текста искористићу прилику да још једном честитам владици а сада већ Митрополиту Методију на части која му је указана од стране наше СПЦ.

Оно што је свакако занимљиво након што је ова вијест изашла у јавност јесте плач, сузе, уздаси и јецаји дукљанског полусвијета, који је одмах почео да преде приче и то сасвим неосноване и ничим утемељене.

Прва од њих је да је ово удар на Митрополита Јоаникија. Нетачно, јер не знају или нису обавештени о заиста братској љубави између садашња два Митрополита, па је самим тим излишно коментарисати овакву малициозност оних којима се читав интелектуални и политички рад свео на овако приземне приче.

Друга прича је да се на овај начин жели како они кажу продубити некаква окупација? Е ово је већ болесно, јер у земљи која је почивала а Богу хвала опет почива на светосављу, никакве окупације није могло бити, већ се после вишедеценијског комунистичког пројекта расрбљавања Црна Гора почела враћати традицији и вриједностима које је кроз историју имала.

Трећа прича, наравно очекивана јесте да је ту опет нешто упетљан предсједник Вучић. Надам се да ће га питати па да опет добију одговор око резолуције 1244, константног забадања ножа у леђа Србији и мијешања у њене унутрашње ствари.

Свакако оно што је важно јесте да је епархија будимљанско никшићка добила Митрополита, јер је тиме само потврђена историјска улога епархије, њен континуитет и њен значај који има у васколиком српству.

На крају, СПЦ је овим чином заједно са својим Патријархом Порфиријем на челу потврдила јединство, слогу и далековидост, далековидост коју само Црква може да има. А тамо они , па нека плачу, јер када плаче дукљански полусвијет оличен у другофамилијашким Вијестима и антисрпској Побједи , онда је сигурно да смо на правом путу, а њихове сузе су израз патње за оним што се неће вратити, и не вратило се , јер данас је вријеме сабирања а не вријеме рушења као што су они својевремено на Ловћену рушили, а и то што су срушили ћемо обновити ако Бог да!