Снежана Башчаревић: Да ли је човек мера свих ствари?

Питагора је рекао да је човек мера свих ствари. Да ли је заиста тако? Шта је подразумевао под речју „човек“? Свакодневно наилазим на људе који унижавају друге мислећи да ће тиме узвисити себе; а унизити другог, а узвисити себе, то је убојито оружје суровог човека. Било би боље да нам као оружје служи толеранција; да се више међусобно уважавамо, да поседујемо више бонтона и племенитости.

Данас људи више очекују од других, него што сами пружају. Не изговарају речи „бићу ти пријатељ“, него „буди ми пријатељ“. И како, онда, да растемо вертикално, када не радимо на себи? Чини ми се да смо сами себи нејасни. Немамо реалну слику о себи, а ни о другима.

Дешавало ми се, признајем, да унапред створим слику о некоме, по мом правилу, обавезно позитивну, а испостави се супротно. Тај, назови, „човек“, имао је једно на лицу, а друго у срцу или души. После горког искуства обавезно се запитам: да ли је имао душу?

Тако падне у воду педагогија моје упокојне баке да је у животу најважније да имаш окађену душу и светао образ и да у васељени све дође на наплату – и добро и лоше. Мудри Матија каже да је дошло време када најгори блате најбоље. Слажем се!

Чим си успешан постајеш фактор ремећења нечијим просечним размишљањима и ставовима. Биваш скрајнут, маргинализован. Па, зар није истина да су најбољи најусамљенији. Успех нико не опрашта, јер ако си изнад осталих, постајеш невидљив, ако откријеш своје право лице, сви помисле да је маска, јер сами живе под маскама. Ако разговараш са савешћу, чуде се како си жив.

И да се вратим на тему педагогије моје баке везану за васељену и да своје размишљање мало лирски уобличим: далеко је васељенска срећа кад се нема морално знамење, кад се баца дрвље и камење на човека наспрам себе. Далеко је васељенска срећа кад не питаш кад се сврши дан, шта ће рећи ноћ, јер се сутра можда не раздани. Далеко је васељенска срећа кад не тражиш речи опроштаја.

Човек који не тражи опроштај, није мера свих ствари, мој Питагора!