СЛУЧАЈ МЛАДИЋ: Жртвени јарац за ратне злочине НАТО савеза почињене у Југославији

Кристофер Блек, Кристофер Блек је међународни адвокат за кривичне случајеве са седиштем у Торонту

„Све је то лаж. Ово је суђење у стилу НАТО-а.“

Пркосне речи генерала Младића судијама ад-хок суда за ратне злочине за бившу Југославију одјекивале су гласно и јасно на дан када су се намеравали да га осудие. Могао је да дода „али историја ће ме ослободити“ и још много тога, али главни судац, Ори, избацио га је из суднице у свом снисходљивом стилу, као да има посла са правим школарцем, уместо са човеком који је лажно оптужен за злочине које није починио.

Портпарол Министарства спољних послова, Марија Закхарова, поновила је речи генерала 23. новембра.

„Морамо поново да констатујемо да је пресуда за кривицу против Младића коју је изрекао Међународни кривични суд за бившу Југославију, наставак политизоване и пристрасне линије, која доминира радом Хашког трибунала.“

И генерал Младић и руска влада су у праву. Документ назван „пресуда“ је документ који се чита као пропагандни памфлет уместо судске пресуде. На нешто више од 2500 страница трио судија непрестано изговара верзију тужилаштва о догађајима, од првог до последњег. Одбрана се помиње само онако, у пролазу.

Хашки трибунал одбацује тврдње да је пристрасан суд, НАТО-ов суд, али они су то доказали првим сведоцима које су позвали како би поставили темељ ономе што следи. Човек по имену Ричард Батлер позван је да сведочи о општим војним стварима и политичкој структури у Босни и Републици Српксој. Представљен је као „војни аналитичар“ какав јесте, али није независан. Не, у време сведочења био је члан Агенције за националну безбедност Сједињених Америчких Држава, додељен МКСЈ-у као члан особља. Дакле, први сведок против генерала Младића био је пристрасан по две тачке. Радио је за америчке обавештајне службе које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, а био је и део особља тужилаштва. Као да су НСА и тужилац истовремено ушли у оквир да сведоче против оптуженог. Батлерово сведочење игра велику улогу у суђењу, а исту улогу имао је и на суђењу генералу Крстићу.

Потом се појављује још један војни аналитичар, Рајнад Туненс, који такође ради као особље тужилаштва. Вештаци за кривична суђења требали би бити потпуно неутрални. Али не само што је деловао у име тужиоца, већ је уједно и обавештајни официр белгијске војске. Тако да имамо право позориште на отварању суђења. Поставља се позорница, НАТО је задужен за случај. НАТО официри раде у Трибуналу. То је НАТО трибунал под маском УН-а. Према томе, кроз пресуду се никада не помињу злочини НАТО-а и злочини противничких муслиманских снага. Контекст је намерно сужен да би се добила врло уска и искривљена слика догађаја.

Пресуда се наставља детаљним изјавама сведока оптужбе. Сведоцима одбране, никада се не постављају питања тако детаљно. Када се одбрана посвети сведоку, све се одбацује као пристрасно ако се њихови искази не подударају са сведочењима сведока оптужбе.

А од чега се састоје докази тужилаштва? Састоји се од усменог сведочења официра НАТО-а који су били умешани у догађаје и који су у снагама УН-а радили против генерала Младића и његових снага, сведочења супротстављених војника „Армије БиХ“ или њихових породица, и изјава сведока из „пресуђених чињеница“, то јест „чињеница“ које друге судије у другом случају сматрају таквим, без обзира да ли су истините или неистините. Судије су много пута саопштиле да се тврдње које одбрана наводи, ослањајући се на одређене доказе који би подржали тврдњу одбране, навеле да се оне „противрече пресуђеним чињеницама и ми их одбацујемо. “

Много је случајева ослањања на „чуо сам“. Поново, параграф у пресуди започиње речима: „Сведоку је речено …“. Захваљујући корумпираним правницима попут бивше канадске тужитељице Луиз Арбур, употреба гласина, чак и двоструких, биле су дозвољене као доказ у овом суђењу а што је забрањено у остатку света, јер се сведочењем из других случајева не може потврдити или проверити њихова поузданост и тачност.

Нисам био у стању да посматрам већи део суђења, само повремено, путем видео снимка, те нисам у могућности да коментаришем све чињеничне тврдњи судија током суђења, изнете у дугој пресуди у којој осуђују генерала Младића и његову владу на монотоним и заморним страницама пресуде. Они који су свесни стварне историје догађаја схватиће да сваки одломак пресуде није ни више ни мањи од исте НАТО пропаганде изнете током сукоба, само што је направљена да изгледа као пресуда.

То није пресуда. Истинита пресуда у кривичном поступку треба да садржи доказе које је изнело тужилаштво, доказе које је изнела одбрана и аргументе обе стране о доказима. Она мора садржавати референце на сведочење сведока, као и сведока у главном и у унакрсном испитивању. Тада мора да постоји образложена одлука судија о основаности предмета сваке стране и њихових образложених закључака. Али биће вам веома тешко да нађете било који траг од доказа одбране у овом документу. Нисам могао да нађем ниједан, осим неколико референци пуној параграфа и фуснота у којима је кратко упућено сведочење одбране где се одбацује јер не подржава верзију догађаја тужилаштва.

Још шокантније је то што се у пресуди мало позива на сведочење сведока. Уместо тога, постоје референце на „стручњаке“ повезане са ЦИА-ом или Стејт департментом или другим НАТО обавештајним агенцијама који су изнели своју верзију историје, коју судије прихватају без икаквог питања. А референци на стручњаке одбране, нема ниједне.

Сходно томе, не постоје аргументовани закључци судија о томе зашто су одлучили да прихвате доказе тужилаштва, али не и доказе одбране. Читајући ову пресуду, могло би се помислити да није представљена никаква одбрана, осим неке ознаке. То није пресуда.

Али постоји нешто још више забрињавајуће у овој „пресуди“. Није могуће разабрати да ли су многи сведоци лично сведочили, јер има мало референци на стварно сведочење. Уместо тога, постоји безброј референци на документе разних врста и „изјава сведока“.

Ово је важан фактор у свим суђењима, јер су изјаве сведока наведене изјаве или су их наводни сведоци дали истражитељима и адвокатима који раде за тужилаштво. Из других суђења знамо да у ствари ове изјаве често састављају адвокати тужилаштва, као и истражитељи, а затим се „сведоцима“ достављају да науче напамет. Такође знамо да су „сведоци“ тужилаштва често ишли унапред одређеним путем, на којима се види да сведоци дају измишљена сведочења и да су регрутовани у ту сврху.

Направили смо паралелу са суђењем за догађаје у Руанди где су агресивно унакрсно испитивани ови „сведоци“ који су се увек распадали у судници, пошто се нису могли сетити текста из скрипте која им је дата. Даље смо смислили да питамо „сведоке“ како су се они сусрели са особљем тужилаштва и како су вођени разговори и како настају те изјаве. Резултати су били неугодни за тужилаштво, јер је постало јасно да су у колизији са истражитељима због манипулација, вршења притиска и утицаја на „сведоке“ и да су били саучесници у измишљању исказа.

Надаље, важно је да свако ко чита ову „пресуду“ буде у могућности да обрати пажњу на странице транскрипта на којима су сведоци давали изјаве, о чему су сведочили, и на оно што су рекли у унакрсном испитивању, а изјава није сведочење. То је само изјава.

Изјава се не може користити као доказ. То онда захтева од сведока да уђе у правни оквир и да под заклетвом износи шта је приметио. Тада се могу испитивати о поузданости посматрача, пристраности ако постоји, њиховој веродостојности и тако даље. Али у овом случају видимо стотине референци на „изјаве сведока“. То указује да су судије своју „пресуду“ засновале, не на исказима сведока (ако су позвани да сведоче), већ на њиховим писаним изјавама, које је припремило тужилаштво, и без тога да их је одбрана унакрсно испитивала.

Из ове пресуде уопште није ни јасно да ли је иједан од сведока наведених у изјавама заправо сведочио или не. Ако јесу, онда треба навести њихово сведочење, а не њихове изјаве. Једина валидна сврха коју изјаве имају јесте да обавести адвокате шта сведок вероватно има да каже на суђењу и да открије став тужилаштва одбрани, како би они могли да припреме своје аргументе, а затим да исказе на суђењу користе за унакрсно испитивање упоређујући претходну изјаву са њиховим сведочењем под заклетвом за сведоке.

Формула је једноставна. Сведок оптужбе даје исказ, тражи се да наведе шта је приметио о неком догађају, а затим одбрана испитује сведока.

„Господине сведоче, у својој изјави од тог датума сте рекли то, али данас кажете то. … Разјаснимо неподударности.“

Тако треба да иде. Али где је то у овом случају? Тога нигде га нема.

Била би потребна цела књига да се наведу проблеми са „суђењем“ како су изложени у овој пресуди. Али постоји један пример који наглашава остатак који се односи на Сребреницу и тиче се чувеног састанка који се одржао у хотелу „Фонтана“ увече 11. јула 1995. године на коме се генерал Младић састаје са холандским пуковником, како би организовао евакуацију цивила, подручје Сребренице и могуће полагање оружја 28. дивизије муслиманске армије. На Јутјубу је доступан снимак тог састанка. Парафразирам, али то показује како генерал Младић пита зашто су НАТО авиони бомбардовали његове положаје и убијали његове људе. Пита се зашто су снаге УН-а шверцовале оружје муслиманској војсци. Пита зашто су снаге УН-а покушале да га лично убију. На свако питање добија извињење холандског официра. Затим пита холандског официра да ли жели да умре, а он каже да не. Младић одговара, нити моји људи желе да умру, па зашто пуцате на њих? Нема одговора.

Остатак видео снимка односи се на расправу о плану евакуације града током кога Младић нуди људима УН-а цигарете, и нуди мало вина за ублажавање напетости. За мене, као браниоца, то је у пресудни елемент одбране против оптужби које се тичу Сребренице. Али у пресуди се не наводи овај видео. Уместо тога, судије се позивају на сведочење неколико официра УН-НАТО који су били на састанку и они у потпуности искривљују и изврћу оно што је речено. Али, нема појма о томе да је одбрана унакрсно испитивала те лажљивце на основу видео снимка, на пример:„Господине, ви тврдите да је тако речено, али по видеу снимку ви говорите потпуно супторно. Шта кажетена то?“. Тога нема нигде. Да ли су га суци игнорисали или га нису користили? Немам појма. Али јасно је да је тужилаштво одлучило да га не користи јер би то значило колапс њиховог случаја. Чак и из доказа тужилаштва јасно је да су мушкарци 28. дивизије одбили да положе оружје и борили су се према Тузли. Већина је погинула у борбама. Многи су заробљени. Неколико муслиманских сведока тврди да су ови затвореници били масакрирани. Али њихово сведочење је било у стилу „био сам једини који је чудом преживео масакр“, а што је обично коришћено у суђењу.

Нећу улазити у тешку употребу лажног законског концепта удруженог злочиначког подухвата да би се приписала кривична одговорност генералима, кривицу удруживањем и без намере. То што су је користили, показује да знају да нису имали случај против њега.

Укратко, овај документ у себи садржи врло мало доказа одбране или чињенице које је изнела одбрана, који су аргументи одбране на основу чињеница, нити њихови правни аргументи. Али најважније је да немамо појма какво је сведочење већине сведока оптужбе и немамо појма садржај сведока одбране. Као да није било суђења, а судије су само седеле у судници пролазећи кроз документе тужилаштва пишући пресуду онако успут. Морамо претпоставити да то није далеко од истине.

Ова „пресуда“ и суђење су још једно понижавање Југославије и Србије од стране НАТО савеза, јер из његовог стварања, финансирања, кадрова и метода је јасно да је Хашки трибунал под надзором НАТО-а. То потврђује и изјава генералног секретара НАТО-а, а у којој каже:

„Поздрављам пресуду…. западни Балкан је од стратешког значаја за наш савез … “

Другим речима, ова пресуда помаже НАТО-у да учврсти свој положај на Балкану држећи Србе погнуте и даље. Генерал Младић је жртвени јарац за ратне злочине НАТО савеза почињене у Југославији, које МКСЈ прикрива и тако помаже НАТО-у у чињењу још више ратних злочина, као што смо видели од тада.

МКСЈ се показао оним што смо очекивали, кенгурски суд, користећи фашистичке методе правде које су се селективним гоњењем бавиле да би унапредиле НАТО-ову агенду освајања Балкана као увод у агресију на Русију. НАТО користи трибунал као пропагандно оружје да изнесе лажну историју догађаја у Југославији, да прикрије своје злочине, да држи бивше републике Југославије под шаком и да оправда НАТО агресију и окупацију југословенске територије. То је цивилизацијска мрља.

Кристофер Блек, journal-neo.org
Превод: Восток

Кристофер Блек је међународни адвокат за кривичне случајеве са седиштем у Торонту. Познат је по великом броју важних случајева ратних злочина, а недавно је објавио свој роман „Испод облака“. Пише есеје о међународном праву, политици и светским догађајима, посебно за интернет магазин „Њу истерн аутлук“.