Слободан Владушић: Зашто су серије победиле филмове?
фото: HBO
Серије су као ваздух. Пратимо из дана у дан, или из недеље у недељу, а неке бинџујемо, а онда нестрпљиво чекамо нову сезону. Навикли смо на њихову масовну производњу и њихову велику популарност. Пристајемо и да будемо зависни од њих. Када видимо како се нека остарела филмска звезда (попут Никол Кидман или чак Роберта де Нира) појављује у серији – што је у време када су правили своје филмске каријере било незамисливо – у томе сада не видимо ништа необично. Зато ћемо се вероватно са Дастином Хофманом који је још 2015. године, казао да живимо у доба најбољих тв серија и најгорих филмова.
Међутим, као што не треба мешати бабе и жабе, не треба мешати/упоређивати ни филмове и серије. На први поглед, разлика између њих је само у дужини трајања: филм траје између 90 и 180 минута, док нека популарна серија обично има 10 или 12 епизода по сезони, којих опет има неколико. Па ипак, иза те површинске разлике, наслућује се много дубља и злокобнија разлика.
Теорија књижевности познаје нешто што је у прошлости личило на серију: то је мит. Њега карактерише циклична структура која одговара циклусима природе: у зиму природа умире, али се у пролеће поново рађа. Дакле, иза смрти/завршетка, поново се појављује рођење/почетак.
Серија и мит
Серије су по томе сличне митовима. Присетимо се опште познате серије Секс и град (1998 – 2004) са своје 94 епизоде од по 30 минута. Везе јунакиња са партнерима су се ,,рађале”, онда би трајале неко време, па би ,,умирале”, а онда би се у хоризонту појављивали нови партнери и почињале би нове везе, које би неко време трајале, а онда се прекидале и тако укруг, све док је серија била рентабилна. Смисао серије није био да нам исприча причу, која има свој почетак, средину и крај, већ причу која се никада не завршава.
Ту се не завршавају везе између серије и мита. Као што је познато, мит је људима давао одговоре о свету у коме су живели: како је нешто у свету настало, односно шта је у том свету добро, а шта је зло. Тзв. урбани човек, који реч мит данас разуме као нешто лажно, није свестан да улогу мита у његовом животу преузима (или жели да преузме) управо серија.
Из епизоде у епизоду, из сезоне у сезону, она гледаоцу даје одговоре на питања о животу, као и мит некада. Серије неке ликове чини привлачним, а неке непривлачним; неке поступке серија одобрава, а неке кажњава.
Гледалац је на први поглед уверен да је серија само забава, што значи да нема никакве везе са стварним животом, али углавном не примећује да тзв. реални свет око себе жели да гледа очима јунака серије коју прати – како другачије објаснити то што Зара прави колекције гардеробе из серије Бели Лотос, или то што су хотели у којима се ова серија снимала, након њеног емитовања, резервисани по годину дана унапред или то што градови у којима се снимала Игра престола, постају места ходочашћа фанова ове серије.
Ни то није чудно: гледалац живи у серији из епизоде у епизоду, из сезоне у сезоне и разумљиво је да она утиче на њега. Човек се мења: нека ствар која се гледаоцу пре почетка серије можда чинила неприхватљивом, после неколико сезона дружења са серијом (или са низом сличних серија) може му изгледати или прихватљива или макар према њој постаје равнодушан.
За разлику од серија, филмови не могу да нас васпитају, зато што, просто речено, кратко трају. Филмови имају свој почетак, средину и крај. Серија је звук који траје, а када се много времена касније коначно заврши, човек осећа неку врсту олакшања и смирености. Филм је, насупрот серији, рески звук који разбије тишину, а затим се прекине. Уколико је добар, иза филма остаје запитаност. Ако је серија налик миту, филм личи на кратку причу (новелу) или неку анегдоту, која нам поставља питања о свету у коме живимо, а о коме смо мислили да све знамо.
Смисао серије није био да нам исприча причу, која има свој почетак, средину и крај, већ причу која се никада не завршава
Примера ради, Кополин Кум: на почетку, Мајкл Корлеоне је супротност свом оцу дон Виту Корлеонеу, мафијашу. На крају филма, Мајкл је нови дон, који без икакве гриже савести наређује убиства. Тај преображај је мотивисан низом околности које Мајкловим акцијама дају оправдања.
Он као да није крив за све што му се дешава, али после толико проливене крви, не може да буде ни невин. На крају филма, гледалац остаје збуњен и запитан о природи овог лика. Кум је завршен филм, док Кум 2 није његов наставак, већ други филм. То постаје јасно ако се Кум упореди, рецимо, са првим наставком Господара прстенова или последње верзије Дине, у којима се ништа не завршава, већ се само прекида до следећег наставка.
Замена филма
У једној краткој, али одличној емисији о разликама између серије и филмова, која се може наћи на Јутјубу, стоји да филм истиче режисера, док серија истиче продуцента и сценаристе. У ствари, филм са својом заокруженошћу (почетак, средина и крај) подсећа на заокружено уметничко дело које стварају истакнути уметници (рецимо, у Куму, Копола, као режисер и ко-сценарист, Марлон Брандо и Ал Паћино као главни глумци).
Насупрот томе, серија опскрбљена екипом режисера који режирају епизоде и екипом сценариста који пишу различите линије фабуле, те већим бројем равноправних глумаца и глумица, више подсећа на предузеће, које сваке године својим акционарима и запосленима доноси профит, све док је рентабилно (односно, док постоји интересовање гледалаца за наредну сезону).
Разуме се, не желим да кажем да је сваки филм бољи од сваке серије, зато што је филм. Напротив, најбоље серије, нарочито оне које теже да заврше причу у једној сезони, подсећају на продужене филмове, док, са друге стране, филмови-франшизе више подсећају на серије. Разлог зашто пишем овај текст јесте тај што време у коме серије стичу превласт у односу на филмове (постају профитабилније, популарније, квалитетније) означава промену у индустрији забави, а пошто је индустрија забаве у власништву олигархијских структура, онда та промена има своје дубље и занимљивије узроке.
Замена филма серијом постаје видљива почетком 21. века. Два симптома је чине видљивом: прво, то је настанак веома популарних серија, које привлаче неупоредиво више гледалаца него филмови тог времена. То су: Сопраноси (1999 – 2007), Braking bad (2008 – 2013), Игра Престола (2011 – 2019).
Други симптом представља чињеница да се око 2000. године у филмској индустрији појављују велике франшизе које више подсећају на серије (филмова) него на појединачне филмове: Господар прстенова и Хари Потер се појављују 2001. године, Пирати са Кариба 2003, Бетмен 2005, а Трансформерси 2007. године.
Доминација серија
Како разумети ову замену филма серијом (или филмском франшизом)? Ако знамо да серија васпитава/образује своје гледаоце, онда је одговор једноставан: доминација серија је последица жеље Олигархије да промени слику света гледалаца и да их тако преваспита.
У последњој деценији двадесетог века у Америци је у масама постојала нека несвесна вера у хришћански склоп вредности, у демократију, у истину (коју откривају храбри новинари), у породицу. Све те вредности су у олигархијским структурама и на колеџима већ одавно биле замењене вредностима Мегалополиса, у знаку префикса пост: пост-хуманизмом, пост-хришћанством, пост-демократијом, пост-истином.
Док су обични Американци веровали у Америку као мелтинг пот државу која од свих људи са свих страна света прави једно те исто – Американце, Олигархија је Америку желела да обликује у земљу ,,мањина” које ће бити супротстављене тлачитељској фигури белог човека, мушкарца, хетеросексуалца и хришћанина (касније се то преформулисало у појам привилегија белих људи).
Данас, 2025. године, и даље живимо у епохи доминације серија и прилично слабе филмске продукције коју карактерише веома мали број оригиналних филмова
Док сам студирао српску књижевност, деведесетих година прошлог века, о тој новој ,,мањинској” Америци (заправо Мегалополису) могао сам да читам у стручној литератури преведеној са англоамеричког говорног подручја. Међутим, у индустрији забаве Мегалополис још увек није био очигледан.
Филмска индустрија је била витална, па је изгледало да је виталан и појединац кога најбољи филмови – попут најбољих уметничких дела – желе да наведу да размисли о свету у коме живи. Та фаза се завршила са Матриксом (1999), који је остављао отворен крај, али не у смислу фабуле (шта ће бити даље?) већ у погледу смисла (шта значи такав крај?).
Почетком 21. века, са доминацијом серија и серијских филмова, започела је коначно операција преваспитавања Американаца, а затим и свих других људи на планети у којој је индустрија забаве Мегалополиса имала повлашћени положај. Задатак серија и серијских филмова/франшиза био је да некадашњег запитаног човека (филма) претворе у масу покорних биочестица, фанова серија и филмских франшиза, који ће полако усвајати вредности Мегалополиса, а да тога нису ни свесне.
То потврђује и оквирни садржај филмских франшиза (односно серија филмова) које су постале актуелне на почетку 21. века: оне углавном спадају или у сферу научне или епске фантастике, чиме негирају постојање реалног света и реалних проблема, али зато васпитају гледаоце како да се понашају у том реалном свету.
Истовремено, ову офанзива серија и филмских франшиза прати интенционално кастрирање филмске индустрије, а то значи и уметничке црте кинематографије, која се обраћа појединцу за кога филм није само необавезна забава, већ постављено питање о свету у коме пребива. У доба великих преваспитавања, уметност се увек претвара у идеологију (која васпитава, односно индоктринира), а оно што хоће да остане уметност и поставља питања о свету, то се затире.
И заиста, док се без проблема можемо сетити великих серија с почетка 21. века, врло тешко можемо да се сетимо великих филмова из тог периода које бисмо могли назвати класицима.
Прави детектив
Занимљиво је борбу серије-као-уметности која подсећа на филм и серије- као-инструмента-васпитања пратити на примеру серије Прави детектив (True Detective), чији је креатор изузетно талентовани писац Ник Пицолато. У првој њеној сезони из 2014. године, њени главни јунаци су два бела хетеросексуална мушкарца, што је већ тада деловало као гест отпора вредностима Мегалополиса, али је серија ипак стекла култни статус.
Друга сезона – која није имала никакве везе са првом сезоном – настала је већ следеће 2015. године. У њој три главна јунака већ више репрезентују вредности Мегалополиса: то су бела жена, бели мушкарац и бели хомосексуалац. Међутим, субверзивни карактер серије Пицолато је задржао жестоком друштвеном критиком, те провокативним позиционирањем Венецуеле као простора слободе и правде у коју из Америке на крају серије, беже преживели јунаци са којима се поистовећује гледалац.
Ове прве две сезоне су у погледу квалитета супериорне у односу на остале две: сезону из 2014. одликују изузетни дијалози, готово књижевна карактеризација ликова и фантастична атмосфера, а ону из 2015. године изузетно успело и оригинално ослањане на film noir.
Да се тада у причи догодио један тајанствени прелом, показује чињеница да трећа сезона ове серије настаје тек 2019. године. По мом мишљењу, очигледно је дошло до спора између уметничких интенција Пицолатија који је желео да заврши серију са две сезоне (која би тако функционисала као два продужена филма), и индустрије забаве (кокретно HBO-а), која је желела да од серије направи франшизу – инструмент за васпитање фанова.
Последица је компромис треће сезоне из 2019. године: иако је потписује исти аутор – Ник Пицолато – у њој више не видимо неку идеолошку субверзију у односу на доминантне вредности Мегалополиса. Напротив.
Главни јунак ове сезоне је црни мушкарац, кога прати (инферирорни) бели мушкарац, што је сасвим у духу идеологије Мегалополиса. Ова сезона јесте политички коректна, али је исто тако још увек врло коректна и као производ одговарајућег жанра, који померањем временских равни приче покушава да задржи макар формалну разлику у односу на друге сличне серије.
Субверзивни карактер серије Пицолато је задржао жестоком друштвеном критиком, те провокативним позиционирањем Венецуеле као простора слободе и правде
Ту се прича, међутим, завршава; четврту сезону серије из 2024. године више не потписује Пицолато, већ сасвим други аутор, тачније ауторка: серија је постала франшиза, одвојена од свог оригиналног аутора (уметника), на коју се рутински калеми политички прекоректна сезона препуна врло предвидивих идеолошких стереотипа, која у потпуности испуњава васпитну улогу коју јој је наменио Мегалополис, а назив Прави детектив дат јој је само како би се вештачким путем повећала њена гледаност и видљивости. У погледу квалитета, нажалост, то је тренутак апсолутног колапса ове серије.
Данас, 2025. године, и даље живимо у епохи доминације серија и прилично слабе филмске продукције коју карактерише веома мали број оригиналних филмова који имају капацитет да уметничком субверзијом постану култни.
Међутим са победом Трампа, у Америци почиње идеолошки окршај између трампове Америке и Мегалополиса. Како ће тај окршај одразити на Холивуд, односно Netflix, HBO и остале компаније из сфере индустрије забаве, још увек не можемо са сигурношћу да кажемо.
Јасна је, међутим, чињеница да је Трампова убедљива победа извојевана на платформи сасвим супротној вредностима које је индустрија забаве од почетка 21. века упорно пласирала преко серија и филмских серијала. Ова чињеница показује како је притисак голе реалности и свакодневног живота у Америци био јачи од опојног васпитног дејства многобројних серија и филмских серијала, без обзира на популарност коју су имали у такозваним широким народним масама.
