Слободан Владушић: Зашто сам објавио Завет и мегалополис?

Мегалополис отворено негира европску хришћанску, хуманистичку и демократску традицију у духу постхришћанства, постхуманизма и постдемократије, да би грађанина претворио у биочестицу, а демократију у неофеудализам (минус хришћанство) с процентуално малом елитом која себе види као богове, а некадашњи народ као хуманоидне животиње. Књига Завет и мегалополис је, између осталога, настала из жеље да буде сведочанство часних људи и поузданих сведока (како би на једном месту у Гробници за Бориса Давидовича казао Киш) о времену Мегалополиса

Да тенис не постоји, требало би га измислити, не ради забаве већ ради засмејавања. Наиме, екипа обожавалаца Рафаела Надала коначно је, после много думања, успела да смисли критеријум по коме је њихов миљеник бољи од Ђоковића: то је укупан број недеља проведених на првом и другом месту АТП листе. Испрва сам помислио да су обратили за помоћ Џону Клизу из канселованих монтипајтоноваца. Човек стварно не може да се избори против ове пајтоновске логике, која претпоставља да је бити први и други у неком такмичењу исто. Колико разлике између првог и другог нема, може се одлично видети на основу упоредне анализе постфиналних лица Аргентинаца који су били први, и Француза који су били други на прошлом Светском првенству света у фудбалу. Некако ми се чини да нису делили исту емоцију.

Сличну логику, међутим, користи и овдашњи огранак регионалног тима за Јасеновац, у мање духовитој задаћи, а та је да смањи број убијених Срба у Јасеновцу. Како то учинити? Па једноставно: потребно је само пронаћи критеријум на основу кога отприлике три четвртине лешева можемо избрисати. То у преводу значи: број убијених Срба у Јасеновцу чине углавном они Срби чија су имена и презимена усташки савесно унесена у службене књиге – за које треба да претпоставимо да су се до сада чувале с пуно пажње и нежности попут оних (српских) зенице очију, које су усташе слале поглавнику Павелићу, а овај се хвалио Малапартеу. (А можда нису биле српске, јер нема доказа да су биле српске, а можда нису били зенице људских очију и тако даље, и тако даље…) Онда се том невеликом броју жртава (у односу на укупан број убијених) дода, релативно одокативно, неки проценат непрокњижевних – није бег циција – и то је онда као тај број, изведен као научном методом, а да нас у исто време баш брига што никоме није пало на памет да број убијених Јевреја у Аушвицу прорачунава на основу истог тог критеријума „прокњижених“ жртава. (Толико о „научности“ метода имена и презимена.)

Углавном, када је у питању историја, суочавамо се с необичним парадоксом: јавно се говори како историја и традиција нису више важне, како се без тога може живети и како се патриотизам не сипа у резервоар и слично, а овамо се троше огромна материјална средства и ресурси да би се историје насмрт осуђених народа затровале, а традиције укинуле или оцрниле.

Историјска перспектива и свест о традицији нису важни зато да би човек антикварно живео заробљен у прошлости или да би слепо опонашао „традицију“: нити је историја тамница, нити је традиција понављање. Историја нам нуди историјску перспективу сагледавања садашњице у којој се откривају неки њени елементи, који би, без те историјске перспективе, остали незапажени; традиција, књижевна традиција на пример, нуди нам грађу од које правимо нова дела, па зато вреди безброј пута поновити онај „парадокс“, а то је да је творац својевремено најмодернијег и глобално најпродаванијег српског романа (Хазарски речник) био по занимању књижевни историчар (а не рецимо писац-активиста).
Па добро, где почиње историја?, пита се мали Перица, који је захваљујући тзв. Болоњи већ на четвртој година студија, а и даље је мали Перица: одговор нам дају стихови енглеског песника кога је волео Црњански, иако је од њега био удаљен вековима, а стихови отприлике гласе овако: ову су стара добра времена, сачекај и видећеш. Дакле, наше данашње време је већ нека прошлост, о којој треба сведочити часно и поуздано.

Књига Завети мегалополис је, између осталог, настала из жеље да буде сведочанство часних људи и поузданих сведока (како би на једном месту у Гробници за Бориса Давидовича казао Киш) о времену Мегалополиса. Да таква књига треба да постоји, постало ми је јасно када ми је другар, уредник једног престижног сајта, казао да је током мрцварења & протеривање Ђоковића са Аустралијен опена (јануар, 2022) неколико хиљада људи отворило мој текст о Ђоковићу који сам написао пред финале Ролан Гароса, дакле, шест месеци раније (у овој књизи је штампан под насловом „Ђоковић и Мегалполис“), јер су у том тексту из прошлости видели објашњење садашњости. Други такав случај односи се на масакр у Основној школи „Владислав Рибникар“ у мају 2023, који ме је потресао и зато што сам га, нажалост, антиципирао у тексту „Чија су наша деца“, објављеном отприлике две године раније (на шта ми је неколико мојих пријатеља одмах указало).

Књигу Завет и мегалотолис чини, дакле, врло строг избор мојих текстова које сам махом штампао управо овде у Печату („Ликвидирати човека књижевности“, „Филомена или траума“, „Зелени расизам“, „Српска кошарка мора да умре“, „Београдски синдикат и културна герила“, „Зашто баш Пекић?“, „Размишљање над Украјином“, да наведем само неке најзапаженије), или за РТ Балкан („Европа без Божића“). Сви ови текстови сведоче о томе како се један исти феномен појављује у различитим сферама наших живота, а то је преображај западних држава и држава које му инклинирају, у Мегалополис.

Најдужи текст у мојој књизи, под насловом „Мегалополис протумачен деци“, објашњава како смо дошли до Мегалополиса и каква је његова природа, а пошто тих стотинак страница никада до сада није штампано, нећу га ни препричавати. Рећи ћу само да Мегалополис отворено негира европску хришћанску, хуманистичку и демократску традицију у духу постхришћанства, постхуманизма и постдемократије, да би грађанина претворио у биочестицу, а демократију у неофеудализам (минус хришћанство) с процентуално малом елитом која себе види као богове, а некадашњи народ као хуманоидне животиње. Све је то добро наслутио још совјетски дисидент Александар Зиновјев, који је у јулу 1999, пола године пре повратка у Русију, новинару Фигароа набацио неколико теза за размишљање следећег типа: „Западне земље су упознале праву демократију за време Хладног рата. Политичке партије су имале истинске идеолошке разлике и различите политичке програме. Органи штампе су се у исто веома разликовали једни од других. Све је то утицало на живот простих људи и водило ка расту њиховог благостања. Сада је томе дошао крај“; „Тако, демократија постепено нестаје из друштвене организације западних земаља. Свуда се шири тоталитаризам, јер наднационална структура намеће државама своје сопствене законе. Тај недемократски додатак издаје наређења, уводи санкције, организује ембарго, баца бомбе, мори глађу“; „Финансијски тоталитаризам потчинио је себи политичку власт. Хладном финансијском тоталитаризму туђе су емоције и сажаљење. У поређењу с финансијском диктатуром, политичка диктатура се у потпуности може сматрати људском. Унутар најсуровијих диктатура био је могућ некакав отпор. Против банака је немогуће устати.“

Доба Мегалополиса у којем сада живимо не одликује тек проста опозиција Исток–Запад, већ читав низ унутрашњих фронтова у националним државама у којима траје рат између суверениста, који се противе наднационалном и неофеудалном Мегалополису, и олигархијске елите која тај отпор жели да скрши. Употребио сам реч „рат“ зато што тај сукоб више не личи на демократску борбу мишљења нити поштује демократска ограничења, већ рутински ескалира у криминализацију и дехуманизацију политичког противника – довољно је сетити се како је Хилари Клинтон називала Трампове гласаче – што је до сада увек био предговор физичком одстрањивању унутрашњег (као и спољашњег) непријатеља.

У тој атмосфери за нас Србе Косовски завет добија једно додатно значење, које сам покушао да осветлим на крају књиге, у тексту „Завет“, који такође до сада нигде није штампан – Завет, наиме, постаје упутство за побуну. То сам учинио зато што нисам желео да ова књига буде само мртво слово на папиру, нити да спасим (само) своју душу, како се то обично каже. Желео сам да она буде не само реч већ и дело.

Сама књига је заправо чин конкретног супротстављања Мегалополиса, и ево о чему се ради: Битије издаваштво које је објавило Завет и мегалополис одрекло се целокупног профита од књиге, док сам се ја одрекао ауторског хонорара и сва тако прикупљена средства биће донирана удружењу грађана Фуснота, које окупља неколицину мојих бивших студената српске књижевности како би могли да спроведу у дело врло амбициозан и важан пројекат усмерен против Мегалополиса. Дакле, сваки читалац који се одлучи да купи примерак Завета и мегалополиса директно од издавача, преко сајта битије.рс, придружиће нам се у борби против Мегалополиса. Тако ћемо се сви заједно наставити на узорну традицију личне иницијативе у борби за колективну ствар на коју су наше сународнике, почетком века, позивали људи као што су Јован Цвијић и Јован Скерлић, чиме ћемо показати да нас Мегалополис још увек није претворио у цинике уверене да су све овце црне, а сви људи лопови који брину само о својој личној користи.