Слободан Владушић: Време биочестица

Једна од кључних особина данашњег времена, јесте потпуна збрка термина. Узмимо за пример појам „грађанина” односно „либерала”. 1990-их година прошлог века, у Србији је било људи који су тврдили да су „грађански” оријентисани. Када се таква оријентација преведе на српски језик, то значи да су ти људи за себе сматрали да су пристојни, културни, образовани, модерни и, што је најважније, да су анационални (или антинационални). Тиме су желели да докажу како су „грађани света”, а не „примитивни” и „конзервативни” „националисти”. За те људе, „грађанин” је био супротност патриоти.

Међутим, да је овакво тумачење појма „грађанина” било потпуно погрешно, сведочиле су фигуре попут Пекића, Павића, Ивана В. Лалића, који су били све што су „грађани” мислили за себе да јесу, али су, исто тако, били и патриоте. И то патриоте на један српски начин који је подразумевао спој чојства и јунаштва по чему се разликује од оног циљ-оправдава-средство „патриотизма”, присутног у некадашњим великим империјама Западне Европе, који се углавном завршавао у шовинизму и расизму.

Судар два разумевања

Данас знамо да је у питању био судар два потпуно различита разумевања грађанског друштва и грађанског индивидуализма. Први, антинационалан, био је наметнут споља, 1990-их година прошлог века и наслањао се на ранију комунистичку стигматизацију српског националног идентитета. Зато су највећи „грађани” постајали људи који су до мало пре били највећи комунисти. Други, национални грађански индивидуализам, темељио се на грађанској традицији српског друштва до 1944. године. Ова грађанска традиција је почетком 20. века успешно мирила либералне вредности и патриотизам, о чему документовано сведочи капитална књига Срби 1903–1914, коју је приредио Милош Ковић, или књига Леона Којена У тражењу новог. Није случајно што је у том периоду (1911. година) Скерлић разликовао лош индивидуализам (пуки егоизам који не размишља о општој користи) и добар индивидуализам, који делује унутар колектива, а не изван и против њега.

Антинационални концепт грађанског друштва имао је своју инфраструктуру 1990-их, а има је и сада, па је и даље врло профитабилно торокати да је тзв. „пристојан” свет антинационално оријентисан. Национални концепт грађанског друштва, са друге стране, није имао ништа, јер су Србијом до 5. октобра владали бивши комунисти којима је ова традиција, у најмању руку, била потпуно страна. Након 5. октобра, политичка партија која је у то време баштинила концепт грађанског патриотизма прокоцкала је своју историјску шансу између осталог и зато што се показало да на Западу не само да не постоји више грађански патриотизам, него више нема ни самих грађана. (Ово је тема за размишљање за српске странке које данас баштине ову традицију).

Лично, имам разумевање за људе који су 1990-их година прошлог века невино веровали у (а)национални концепт грађанског друштва, под условом да од те вере нису зарађивали новац и правили „каријере”. Ти људи су сматрали да је „Запад” симбол за неко идеално грађанско друштво и да ми само треба да га опонашамо, па да и сами постанемо једно такво идеално друштво. Веровали су да је нормално када се каже да на Балкану треба да све постане економија (као да постоји нека економија, која би била само економија) или да је нормална земља она у којој грађани не знају ко им је премијер или председник (иако такве људе боље описује старогрчки појам идиота, него појам грађанина). Било је то време грађанске невиности, у смислу како мали Перица замишља либерализам.

То време је одавно прошло и сада знамо да баш ништа од тога није тако. Зато смо сведоци парадокса да ,,грађански“ оријентисани људи, таквом својом оријентацијом подржавају, на глобалном нивоу, један изразито антиграђански и антилиберални политички ентитет, а то је Мегалополис.

Својства грађанског друштва

Да бисмо се у то уверили, треба једноставно размислити о судбини елемената либералног грађанског друштва на Западу, током Хладног рата и упоредити то са садашњим временом. Пекић је на једном месту казао да су својства грађанског друштва, приватност, посед и рационалност. Сва три елемента заједно, чине фигуру грађанина и његову индивидуалност, што би се могло превести овако: грађанин је био човек који је свој живот видео као пројекат истицања сопствене индивидуалности, посебности и различитости у односу на друге људе. Запад је, током Хладног рата, номинално величао управо такав концепт грађанина: то је био човек коме је загарантована приватност (наспрам ,,прислушкујућих” комунистичких држава), који има право на посед и могућност да га слободно увећава (наспрам колективног власништва у комунизму), и најзад, човек који је градио властите вредности на основу властитог мишљења, а не на основу диктата државе. Једна од компоненти овакве либералне афирмације грађанске индивидуе било је величање великих уметника, као само својих и оригиналних индивидуалности: тако се стварао канон великих писаца, композитора, режисера и осталих великих, самосвојних личности.

Како ствари данас стоје у Мегалополису? Идемо редом. Приватност: случај Сноуден је показао да приватности на интернету нема, а како смо сви на интернету, сви смо прислушкивани, што значи да се нико од нас не разликује од јунака немачког филма Животи других, кога прислушкује обавештајна служба некадашњег ДДР-а. Паралелно са овим сајбер надзирањем, појављују се „предлози” који људе у некадашњој Европи припремају за време када неће сами моћи да одређују, примера ради, колико ће месечно појести меса или колико ће се дуго туширати, да би се „спречила еколошка катастрофа”.

Посед: пример канадских камионџија и рецентни случај Најџела Фараџа, којима су банковни рачуни блокирани, заједно са све већим притиском да се укине плаћање у готовини, показује врло јасну тенденцију коју нема потребе ни коментарисати. Укратко, нећемо више непосредно располагати нашим новцем (врло либерално, зар не?).

Рационалност, односно слобода мишљења: свеопште присуство најшире и најлабавије схваћене „политичке коректности” као и увођење закона попут оног о родној равноправности, стварају се предуслови да свако у сваком тренутку може за нешто да буде крив. А да ли ће бити осуђен, зависиће да ли је покоран или није. Ако је слуга покорни, прогледаће му се кроз прсте. Ако није, активираће се чувена „правна држава”.

За крај: велике самосвојне личности са интегритетом замениће безбојни активисти чије нас речи никада не изненаде, и никада не одушеве.

Замена либералног грађанина

Дакле, ако више нема приватности, слободе мишљења и поседа и имовине којим се непосредно може управљати, онда наравно, неће више бити ни оног (либералног) грађанина којега је славио некадашњи Запад.

Ко ће заменити ликвидираног (либералног) грађанина? Одговор на ово питање налазимо у књизи Бука Жака Аталија. Атали у њој помиње нови капитализам кога одређује овако: „главна потражња се не би односила на набавку предмета, већ на то да се буде у току ствари; главна понуда не би садржавала средства за поседовање, него средства за припадање; културни капитализам, капитализам мрежа (курзиви су Аталијеви).”

Дакле, имамо човека који нешто поседује, рецимо предмете, али исто тако и мишљење, идентитет или свест о сопственој индивидуалности, која га разликује од свих других људи. Такав човек је, по Аталију, прошлост. Уместо тога, нови човек (у новом капитализму, односно у Мегалополису) не тежи више да нешто има већ да буде „у току ствари”, односно да припада некоме. Коме? Па, не више држави, која би требало да му обезбеди слободу мишљења, правно осигурани посед и приватност, већ корпоративној мрежи (то јест Мегалополису) која ће све то да му одузме.

За разлику од Запада који је бар номинално величао грађанску индивидуалност, Мегалополис, управо супротно, тежи да ту исту индивидуалност укине. Најпре се успостављају кулисе ванредног стања – то може бити „пандемија” или „еколошка катастрофа” – а онда се Мегалополис обраћа човеку овим речима: ако желиш да те оставимо у животу, мораш да будеш део наше мреже, а да бисмо те примили у нашу мрежу мораш да се одрекнеш свега што имаш: поседа, (дакле, да прихватиш пад стандарда), приватности (да прихватиш да се непрекидно мешамо у твој приватан живот) и мишљења (да прихватиш наше антихуманистичке и антидемократске вредности као догму). Укратко, нећеш имати (скоро) ништа, али ћеш бити срећан, јер ћеш имати неблокирани банковни рачун и приступ интернету односно социјалним мрежама, и осталим наркотицима, што ће ти бити довољно да преживиш, односно да животариш. У супротном, ако се не одрекнеш свега овога, оставићемо те да умреш (уз отказ са после из било ког разлога, и блокаду рачуна, такође из било ког разлога).

Особи који више нема нити свој посед, нити слободу мишљења, нити идентитет, било колективни, који га повезује са другим људима, било лични који га чини вредним по себи, преостаје дакле, само једна ствар: њен голи живот. Некада се таква особа звала роб, а данас – биочестица.

Обезличење човека

У поплави свакодневних вести, сензација, афера, скандала и осталих прича које већином трају од данас до сутра, темељна ствар која одређује наше време јесте процес насилног претварања људи у биочестице. То је догађај који обележава нашу епоху. Другачије речено, људи који имају свој посед/имовину, своје мишљење, своју приватност, свој идентитет, своје родитеље, своју децу, своје љубави, преображавају се у биочестице које имају само голи живот. Тако се може објаснити читав низ површинских догађаја који нас запљускују последњих деценија: стално понижавања националног идентитета који води до ерозије националне самосвести, непрекидно срозавање критеријума у школама и на факултетима, уништавање ауторитета просветних радника (и државе), разграђивање породице и традиционалног, биолошки репродуктивног брака, преко стварања атмосфере у којој се сваки контакт између мушкарца и жене може подвести под „сексуално насиље”. Све ово води ка истом циљу: ка обезличењу људи и њиховом претварању у усамљене биочестице, које осим голог живота немају ништа друго.

Навешћу сада само две последице овог процеса. Прва последица је стање у коме било ко може да буде било шта. Ако је главни услов да се буде део мреже Мегалополиса, то да човек пристане да се одрекне своје индивидуалности, онда то значи да ће оне позиције, које су у традиционалном грађанском друштву биле намењене особама са јаком индивидуалношћу, сада моћи да заузме било која биочестица. То даље значи да ћемо живети у атмосфери тоталног позоришта у коме ће свако имати своју улогу, али не и свој идентитет (или позив). Нећемо се сусретати, као до сада, само са биочестицама који глуме да су „експерти” или „политички аналитичари”, већ ћемо имати посла и са биочестицама које глуме „писце”, „уметнике”, „универзитетске професоре”, „академике”, „храбре државнике са визијом” или уопште „интелектуалце” који износе „своје мишљење” (сасвим случајно 100 посто политички коректно и на линији Мегалополиса). У таквој атмосфери, коју Мегалополис свесно генерише, постављајући покорне биочестице на позиције које су некада заузимале личности, сасвим је природно да највећи ауторитети у друштву постају јутјубери и старлете – они су последњи Мохиканци, људи који заиста јесу оно што тврде да јесу.

Друга последица: пошто се претварање човека у биочестицу одвија насилним путем, он никада не сме да се заустави, јер тада може доћи до консолидације друштва и међусобног повезивања људи, што је предуслов за побуну. Зато преображај нема краја и он мора да се непрекидно одвија: онај ко је постао биочестица, мораће непрекидно да потврђује да је то и остао. Атмосферу непрекидне бруталности тог процеса без краја, описује Штајнбрехер, пуковник Гестапоа и јунак Пекићевог романа Како упокојити вампира: „У нашем свету владаће вечни одабир. (…) Људи ће бити упућивани у рај или пакао, али тиме им неће бити ништа загарантовано. Никада неће бити ни трајно проклети ни трајно спасени. Они у паклу, мораће се борити да из њега изађу и у томе ће имати изгледа само ако себи нађу довољно успелу замену. Они у рају, мораће своје време посвећивати пажњи да не падну у пакао.”

На крају овог текста, читалац вероватно поставља питање где је излаз? Ако је излаз метафора за бег, онда излаза вероватно нема. Ако је излаз почетак борбе, онда то значи да се најпре треба ослободити језичких љуштура из које је временом одавно исисан сваки смислени садржај. И зато, ако вам неко каже да је „грађански оријентисан”, по свој прилици је у питању само биочестица, која нема снаге да себи и другима, призна да је само то – пука честица живота. А то је врло далеко од било каквог „грађанина”.

Међутим, опасност да постанемо биочестице прети свима нама, а не само „грађанима” и зато своје политичко гледиште, односно подршку или противљење одређеним политичким субјектима, увек треба одређивати у складу са одговором на питање колико нас они штите од преображаја у биочестице, а колико тај процес потпомажу. Од тога све почиње, а сва је прилика да ће се ту све и завршити, овако или онако.