Слободан Владушић: Вештачка интелигенција не пише врхунску књижевност

Присуствујемо великој офанзиви вештачке интелигенције. Не мислим, при том, само на њен технолошки успон, колико на спиновање које треба да јавност убеди да више не постоји суштинска разлика између вештачке интелигенције и човека. У том контексту, важну улогу имају текстови који „доказују“ да је вештачка интелигенција у стању да парира људима и у оним сферама где се врхуни хуманистичка свест о човеку несводивом на машину, а то је сфера уметности, посебно књижевности.

Недавно је у Вашингтон посту изашао текст Сета Парлоа под насловом: „Вештачка интелигенција је боља у писању поезије него што очекујете. И то је добро“. Кључна реченица у тексту гласи овако: „Ако алгоритми (на основу којих функционише вештачка интелигенција) постају све бољи у писању поезије, то је делимично и зато што је поезија одувек била повезана са алгоритмом.“

Другим речима, аутор жели да каже да се писање (најбоље) поезије може научити, јер се поезија, и књижевност у целини, могу свести на чињенице и (математичка) правила њиховог комбиновања, која се онда или примењују или свесно и организовано крше, да би се тако створила уређена језичка структура под називом „књижевни текст“.

Овако мишљење представља, међутим, врло банално разумевање књижевности. Верујем да вештачка интелигенције располаже енциклопедијским знањем и да је у стању да знање увећава, али је проблем у томе што се (врхунска) књижевност не ствара од чињеница и њиховог правилног или неправилног комбиновања, већ од искуства.

Моћ да створимо нешто ново

Притом, искуство није пука способност да запамтимо неку чињеницу или успомену, већ моћ да створимо нешто ново од онога што знамо или осећамо, односно од онога што смо видели или доживели. То ново, то је искуство.

Књижевни дар је, између осталог, способност стварања и изражавања искуства путем речи. Поједностављено речено: неко ко не располаже књижевним даром, неће моћи да створи неко искуство, зато што нема потребан степен осетљивости да у неком наоко обичном, неприметном феномену или чињеници виде нешто више од онога што је очигледно или рационално појмљиво. А то више, то је оно што оставља емоционални отисак у нашој свести, помоћу којег стварамо искуство.

Искуство је дакле, интелектуална, али још више емоционална реакција на неку чињеницу, појаву или неки доживљај. Зато чињенице за писца нису неко неутрално, „енциклопедијско“ знање, које се гомила меморисањем, већ постају део његовог искуства, уколико производе неку емоционалну реакцију: нешто нам се допада, нешто нам постаје важно, нешто нас наведе да се замислимо, а пред нечим смо равнодушни. Пошто различите ствари могу да на различите људе оставе различите емоционалне утиске, то се онда и наше личне збирке тих искустава – то јест, наше личне животне приче – међусобно разликују. Зато се и сваки човек разликује од оног другог.

Укратко, за писање је потребно да квантитет чињеница буде замењен њиховим квалитетом, односно емоционалним отиском који остављају у нама, као и да човек буде способан да тај емоционални отисак путем речи пренесе другом човеку, да би и овај могао да га осети, и тако обогати своју животну причу новим искуствима.

Кад Ману пије воду

Ево једног упечатљивог примера из Андрићевог живота који помиње Жанета Ђукић Перишић у својој изванредној књизи „Писац и прича“.

Андрић се налази на Скупу мира у Загребу 1951. и гледа како млада индијска преводитељка Ману Банерђи пије воду. Он свакако није једини који то види, али једино на њега та сцена оставља емоционални утисак, па је описује у једној од својих бележница. Помоћу тог описа речима, он крхки доживљај девојке која пије воду, претвара у трајно, лично искуство: „Гледам како пије воду. Сркуће само, држећи увек чашу са обе руке. Затим одложи чашу и оба кажипрста притисне на влажне усне. Тим овлаженим прстима прелази преко склопљених очију, преко чела и слепоочница. И све то покретима лаким и нежним, који подсећају на неке фине мале животиње као што је бела ласица жарких очију, са мало тела и много крзна, чистог и драгоценог“.

Око деценију касније, Андрић овај запис укључује у визију младе Луције која се појављује дијаку Дражеславу у причи „Сусрет„.  Искуство је, дакле, грађа за књижевност. Оно књижевности дарује нешто што јој обична машта или знање не би могли понудити, а то је лични, емоционални отисак. Писац је тако онај који својим читаоцима поклања властита искуства, у облику у коме она могу постати искуства оних који га читају.

Верујем да је немогуће свести на неки општи математички алогоритам начин на који је Андрић створио искуство младе Индијке која пије воду, зато што је искуство повезано са личном осетљивошћу, а не са правилима која се могу научити. Андрић није био једини који је видео како Ману Банерђи пије воду. Међутим он је био једини човек на кога је та сцена емоционално деловала. Управо зато је могао да је прво претвори у (своје) искуство, а потом и у књижевност.

Мислим да ће овакве ствари још дуго остати изван домашаја вештачке интелигенције, пре свега зато што она није замишљена да осећа свет, већ да га прорачунава. Она зна обиље чињеница, она је у стању да их брзо комбинује, али не може да их осећа, нити да их види, у физичком смислу речи, па тако не може ни да из њих ствара искуства.

То је последица идеологије која стоји иза креирања вештачке интелигенције. Ултимативни циљ те идеологије јесте да целокупну стварност људи сведе на математичке алгоритме, односно на бројеве, и да тако потпуно обезличи и дехуманизује наш свет: човек може да пије воду на безброј начина, али 2+2 је 4 увек на исти начин.

Шта је аутор?

Будући да врхунска књижевност настаје захваљујући моћи човека да створи искустава, она се не може свести на алгоритам и бројке. Међутим, да би људи поверовали да је вештачка интелигенција заиста толико моћна да јој човек не може парирати ни у књижевности, неће бити потребно да она почне да пише „бољу“ књижевност од човека. Уместо тога, смисао књижевности ће се банализовати толико да такву, плитку књижевност уистину може да пише и машина. Да би се то учинило она ће се одвојити од аутора и његових личних искустава, и постаће машински програм написан речима.

И заиста, тај процес траје већ више од пола века: у врло утицајном тексту Књижевност исцрпљивања (1967) Џон Барт (иначе добитник Рокфелерове стипендије за прозу 1965-1966) узгредно додаје да је на Западу појам уметника обдареног необичајеним талентом, „осуђен као политички реакционаран, чак фашистички“ Такво политичко отписивање фигуре великог писца, пакује се потом у „теоријску“ амбалажу: француски теоретичар Ролан Барт пише текст под називом Смрт аутора (1968), док Мишел Фуко проблематизује фигуру аутора у тексту Шта је аутор? (1969).

После тога, наступају британске студије културе, које хуманистички књижевни канон оптужују да одржава класну поделу у друштву, па заговарају окретање масовној култури, односно производима мултинационалне, углавном америчке културне индустрије, отписујући истовремено питање вредности тих производа.

Храбрији теоретичари књижевности попут Џонатана Калера, слутили су да су студије културе замишљене као јасна опозиција студијама књижевности (процесу хуманизације човека) али њихов утицај је био врло мали, у поређењу са једним Еком који 1995. године, у свом тексту о надвременом фашизму, „елитизам“ своди на фашизам.

То је увод у терминалну фазу којој присуствујемо данас: свако ко чита Шекспира, или безмало било ког великог светског класика, сматрајући да су њихова дела вреднија од епизода ситкома „Два и по мушкарца“, на пример, може бити оптужен за елитизам (фашизам), што потврђују и процуреле вести о британском антитерористичком програму „prevent“ који сумњичи као потенцијалног десног терористу свакога ко чита Шекспира, Хакслија, Орвела, Толкина итд…. Разуме се, цурење ове вести је истовремено и упозорење шта човек не треба да чита, ако жели да живи „мирно“ и „нормално“, а не као Винстон Смит, јунак 1984.

Ослонац хуманитета

Укратко, врхунска књижевност која јесте ослонац хуманитета и доказ човекове несводивости на машину, сада постаје de facto забрањена. Самим тим, забрањују се и библиотеке књига у којима се та књижевност тумачила, као и концепт књижевности који је почивао на крхком осећању да су студије књижевности битне за хуманизацију човека, да треба да буду доступне свима и да јесу један од циљева образовања, јер смо сви ми, на крају крајева, ипак људи, а лична искуства другог човека важна су зато што припадају човеку попут нас.

Док је око тог концепта књижевности постојао консензус, било је могуће и да се током Хладног рата, на ондашњем Западу, читају руски писци, а да се у СССР-у екранизују романи Артура Конана Дојла.

Сада то више није могуће, бар не на „Западу“, који је у међувремену постао антихуманистички Мегалополис.

Ово ликвидирање хуманистичког концепта књижевности утиче и на образовне програме: циљ није више у томе да се свакоме пружи могућност да ужива у врхунској књижевности или уметности – што је била основа хуманистичког образовања у свим источноевропским, некада социјалистичким земљама – већ, сасвим супротно, да се свако индоктринира антихуманистичкoм догмом које ће га одвојити од хуманистичког наслеђа и која ће необразованост човека представити као његов идеал. Таквом човеку неће бити велики проблем наметнути један плитак, баналан концепт књижевности. Лишен личних искустава аутора, он ће бити сведен на стереотипе, у коме ће се политичка хиперкоректност наравно подразумевати.

Лично, немам ништа против да постоји и таква књижевност, али када се она постави као једина дозвољена, онда то више није књижевност, већ политички диктат, односно одраз политичке диктатуре.

Судбина врхунске књижевности

И тако се враћамо до вештачке интелигенције: када се хуманистичка књижевност неформално забрани и одстрани из образовних програма, онда ће њу заменити, као једина дозвољена, она плитка књижевност која се заиста и може свести на алгоритме. А такву ће књижевност онда бити у стању да ствара и вештачка интелигенција.

Ова чињеница не би требало да нас претерано радује: када је књижевност писао човек, он се обраћао другом човеку. Када књижевност почне да пише машина, она ће се, по природи ствари, обраћати човеку, који ће бити третиран као машина.

То значи да ће концепт права човека и неповредивости људског живота – што је карактеристика хуманизма – заменити хладна рационална рачуница корисног рада машине у коме output треба да буде већи од inputa. Када то више не буде случај, онда ће се таква машина расходовати, и у том смислу треба разумети и факт да се данас до еутаназије све лакше стиже, а да вакцине не изазивају страх само у сувереним државама, у којима нико нема намеру да забрањује дела националних књижевних класика.

Присетимо се зато, на крају овог текста, дивног епитафа с почетка „Хазарског речника“, још једне од проказаних књига у Мегалополису (који је био Запад, док се тамо без страха, могао читати „Хамлет“): „На овом месту лежи онај читалац који никада неће отворити ову књигу. Он је овде заувек мртав.“

Да, заиста, наша судбина је повезана са судбином врхунске књижевности. И зато не треба заборавити да је погром Јевреја, комуниста и свих непријатеља нациста, почео у нацистичкој Немачкој спаљивањем врхунских књига.