Слободан Владушић: Велика школа српске кошарке

Финална утакмица прошлог светског првенства у фудбалу, у Катару, где се пет хиљада француских навијача суочило са педесет хиљада Аргентинаца, спектакуларно је разоткрила разлику између фудбала као забаве (за Французе) и фудбала као компоненте националног идентитета (за Аргентинце). Аргентински фудбал је само један од примера како поједини спортови, сплетом околности, у неким државама и за неке народе постају једини начини да сачувају национални понос и самопоуздање.

Наравно, то нема везе са пребројавањем медаља на Олимпијским играма, које су одавно постале средство међународне политике и начин испољавања политичке моћи. Када неки спорт постане део националног идентитета, онда то готово по правилу значи да тај идентитет не може да се ослони на политичку или економску моћ, већ је спао на последњу линију одбране, а то је управо спорт. Са друге стране, када нека држава има свој национални спорт то значи да она још увек поседује енергију, виталност, петљу, инат и величину да у одлучујућем тренутку превазиђе своја ограничења и постигне нешто ванредно.

Већина држава и народа на овој планети нема свој национални спорт, већ само најпопуларнији спорт. А то није исто. Узмимо, на пример, фудбал у Србији. Код нас је фудбал свакако популаран, али сигурно није наш национални спорт, зато што у њему нисмо довољно успешни и зато што нити ми сами, нити свет око нас, примећује да постоји неки посебан, српски фудбал.

Фудбал припада другима: прва асоцијација је и даље Бразил и то не само због пет титула светског првака, већ због бразилске филозофије фудбала која се зове јога бонито, или у преводу „прелепа игра“. Када су најбољи, Бразилци не играју на резултат, него на лепоту која доноси резултат. А како лепоту игре не ствара један играч, већ више њих, није случајно што Бразил никада није могао да освоји титулу првака света са просечним тимом у коме доминира један играч, већ је то чинио само онда када је изгледало да је јачи од репрезентације света. Примера ради, последњи пут у Јапану 2002. године, напад Бразила чинио је трио Роналдо, Роналдињо и Ривалдо – три од пет најбољих нападача света тог времена.

И док у Риу или Сао Паолу сви знају шта значи јога бонито, у Буенос Ајресу та синтагма не значи баш ништа, иако и Аргентинци играју фудбал. Гаучоси су, међутим, одувек били синоним за грубу, чак прљаву фудбалску репрезентацију – једино се тако може играти против Бразила – која у својим најбољим данима има најбољег играча на свету (Марадона, Меси) чији је задатак, дословце, да подигне целу репрезентацију на своја леђа. Марадонини усамљенички голови против Енглеза 1986. године – и онај најпрљавији и онај најспектакуларнији – представљају зато резиме аргентинског фудбала у целини (укључујући ту и задатак фудбалера да добијају битке које војници и економисти губе).

Овај фудбалски увод био је потребан да бисмо могли да се приближимо нама самима. Како постоји бразилски и аргентински фудбал, тако постоји и српска кошарка, и то је наша велика срећа и привилегија.

Сами против свих

Нема велике сврхе подсећати се шта нам се мешало у главама, док смо гледали оно финале европског првенства у Атини у дисциплини сами против свих, са елементима нама прирођеног чојства, у коме Сале Ђорђевић моли Шарунаса да се врати на терен, јер је нама важно и то како побеђујемо, а не само да побеђујемо.

Нема много смисла ни подсећати се какав је улог био на столу у Индијанополису 2002. и зашто је један наш играч, при уласку у дворану, пре четвртфинала, певушио „Марш на Дрину“ или зашто смо после финала, моје друштво и ја, победу заливали ракијом из флаше са православним крстом од дрвета, који је начинио један борац војске Републике Српске, само неколико дана пре него што је погинуо. (И кошарка у Србији мора да запуши многе рупе).

Пре неког времена, у тексту меланхоличног наслова Српска кошарка мора да умре, изнео сам тезу да ће српска кошарка да нестане оног тренутка када наши кошаркаши постану бизнисмени запослени у НБА франшизама, који ће сваког дана проверавати свој банковни рачун. У таквом разумевању кошарке, изаћи на балкон пред 100.000 саиграча и кошаркашких фанатика, значиће мање од ноћи проведене у кафани или дана проведеног у штали или у базену, зато што нема бесплатног ручка, а познато је да се од играња за репрезентацију банковни рачун баш и не гоји превише (али се зато тело троши). Ако овај концепт кошарке у Србији превагне, а ради се на томе да се то и догоди, упашћемо у још већу националну депресију, летаргију и дефетизам, у шта нас већ гура слављене јаничара као успешних људи од каријере.

За сада, међутим, још увек постоји српска кошарка, а то је нешто сасвим друго. Програмски тровани да живимо на најгорем могућем месту на свету, ми често превиђамо да још увек постоји нешто по чему нас други познају, признају и цене. И то знатно више него што ми ценимо себе.

Резултат није најважнији

Примера ради, након меча са Литванцима један наш новинар је, у нападу потребе да буде „објективан“, изјавио да су Литванци били „велики фаворити“ и да је кошарка у Литванији спорт број један, а у Србији ипак није. Не знам да ли је до ових информација дошао гледајући снимке са утакмица KK Партизана и KK Црвене Звезде у Евролиги, које посећују људи из целе Европе због атмосфере, која је неупоредива.

У атмосфери тог „објективног“ самооспоравања и самопорицања, човек се изненади када литвански репрезентативац Кузминкас, пред меч са нама, изјави како је Србија репрезентација са највећим коефицијентом кошаркашке интелигенције од преосталих репрезентација на турниру, или када грчки медији нашу победу прокоментаришу, отприлике, овако: Школа велике српске кошарке је опет ту и запушила је уста свима у Манили. (И понекоме у Србији).

То није случајно. Сви који се разумеју у кошарку и који је воле, знају да постоји српска школа кошарке – дакле, једна другачија, посебна, аутохтона кошарка, која је наша, а не свачија дакле, „регионална“ или „западнобалканска“.

Прва компонента те кошаркашке школе јесте да у њој резултат, парадоксално, није најважнији: важно је да сви у тиму играју у духу те школе кошарке и да дају свој максимум. Ако нас неко и поред тога победи, ми можемо само да му честитамо, јер се у нашој школи кошарке, ипак, ради о кошарци (а не о шовинизму).

Друга компонентна је смерност играча, односно способност да се сви подреде тиму и колективном циљу. А циљ је титула репрезентације, а не МВП појединца. Та смерност се најбоље види у одбрани, која може да функционише само ако постоји тим, а тим постоји ако постоји смерност. То навијачи одгајани у духу српске школе кошарке знају и зато обожавају не само оне који су у стању да дају кошеве или закуцавају, већ и оне који крваре у одбрани (као Аврамовић), или умеју неприметно да се поставе увек на право место (као Давидовац), или су у стању да смире игру и асистирају (као Стефан Јовић) и уопште све остале играче који имају своје улоге и све њихове гестове који појачавају тај тимски дух.

Зато је и играч који се радује на клупи, исто толико битан колико и онај који је поентирао.

Српска кошаркашка репрезентација је у форми само онда када је тим, а не збир НБА звезда окружених саиграчима. И зато људи цене Богдановића који се не понаша као НБА звезда, већ као капитен репрезентације (а разлика је огромна) односно као први међу једнакима, или малог Николу Јовића који не фасцинира само игром, већ и скромношћу, која ће га, уверен сам, произвести у будућег капитена генерације која долази.

Трећа компонента је кошаркашка интелигенција, односно способност да се мењају ритмови игре, тактичке варијанте, да се утакмица контролише и да се игра „главом“. Из таквог разумевања кошарке долазе наши најбољи стари тренери, почевши од Дуде Ивковића, Жељка Обрадовића, Карија Пешића, Божидара Маљковића који су били, или и даље јесу, пре диригенти свог тима, него што су тренери. Зато су најбоље утакмице наше репрезентације увек подсећале на симфоније у којима је сваки играч маестрално одсвирао своју деоницу, па се и слава на балкону дели на равне части.

Зрно националног и професионалног суверенитета

Јасно је да у времену повећаног броја утакмица и, последично, мањег броја тренинга, разумевање кошарке као симфоније мора бити доведено у питање, јер нема довољно времена да би се увежбавањем доспело до виртуозности. Зато се у савременој кошарци и развијају пречице: рун анд гун кошарка у којој се све врти око шута за три поена, солирање „звезда“, ослањање на физикалије и атлетицизам или натурализоване кошаркаше који професионално обављају свој посао, попут плаћеничких војски у доба пре Француске револуције. Врло често, такве нас репрезентације и побеђују, а код неких, слабије утемељених навијача јавља се идеја да бисмо могли да напустимо наш кошаркашки идентитет и почнемо да личимо на „сав остали нормални свет“ то јест, да се кошаркашки обезличимо. Срећом, такви навијачи су у мањини, између осталог и зато што смо још у стању да одиграмо утакмице попут ове против Литваније, односно да, као што кажу Грци, запушимо сва уста нашом јединственом школом кошарке.

Најзад, ова кошаркашка репрезентација је и мала политичка алегорија, односно микросредина у којој, ако сте приметили, нема утицаја страних амбасадора, „цивилног друштва“, плаћених аутошовиниста или домаће партократије.

Кошаркашка репрезентација је зрно националног и професионалног суверенитета, мала вежба која показује шта бисмо могли да будемо када бисмо мало више били суверени, мало више слободни, мало више смерни и родољубљиви, а мало мање егоцентрични и „успешни“.

Зато култ репрезентације и кошарке – српске школе кошарке – треба чувати на свим нивоима, као национално благо.

Примера ради, можда би деци у основним и средњим школама требало пустити утакмицу са Литванијом у оквиру предмета „Врлине и вредности“ или како се већ то зове: ту је и емпатија према несретном Бориши, ту је и рад, али ту је и смерност и спремност на жртву, ту је и родољубље, ту је и чојственост, ту смо на сцени ми, када смо заиста ми, а не неко други.

А то није баш ни мало.

И зато, није више важно како ће ова репрезентација играти против Канаде и касније. Важно је само да играју кошарку као и до сада, у духу велике српске школе кошарке и то ће бити довољно да им кажемо – хвала вам на свему, момци, и даље постојимо.