Слободан Владушић: Требају ли Звезди и Партизану страни кошаркаши?

фото: Wikimedia commons/Marko Stanojević/CC BY-SA 4.0

Ако толеришемо тимове странаца у Партизану и Звезди – јер играмо ,,такмичарску кошарку” у којој већ годинама нешто баш и немамо успеха – зашто би нам један ,,врстан” странац, из истих разлога, у репрезентацији сметао?

Волимо да Србију називамо земљом кошарке, што је тачно, али је тачно и то да немамо музеј кошарке, кaкав, рецимо, имају Литванци. (Причамо о култу репрезентације, а сва наша силна освојена злата стоје, верујем, у неком собичку, разбацана, као ствари које никоме нису потребне, али баш нису ни за бацање) Али то можда и није тако лоша вест.

Наиме, постоји реална опасност да би такав музеј могао да допринесе успону националне самосвести или поноса што није услов за отварање кластера. Укратко, нека музеј имају Литванци, јер њима и треба, док нама сада можда више није ни потребан.

Да ли смо ми земља кошарке или не, то не зависи нужно од резултата репрезентације и клубова. Иако од Индијанаполиса 2002. године немамо ни једно кошаркашко злато у сениорској селекцији, нити било коју европску титулу у клупским такмичењима, ипак смо за Литванце и даље Срби. Међутим, Литванци се никада не би питали да ли су земља кошарке или не, зато што у њиховој репрезентацији играју ексклузивно само Литванци. За сада тако ствари стоје и у српској кошаркашкој репрезентацији, али је врло вероватно да ћемо и ту црту нашег идентитета ускоро одбацити.

Довољно је погледати ,,глас народа”, односно коментаре на спортским сајтовима испод вести о кошаркашким (не)успесима Партизана и Звезде. Примећујемо једну велику поделу. Не мислим ту на разлику између звездаша и партизановаца, већ на једну мање приметну, али много озбиљнију поделу. То је разлика која дели навијаче који би желели да у Партизану и Звезди виде више српских играча са битним улогама, и оне друге навијаче које не занима националност играча и који не би имали ништа против да у овим клубовима играју само странци и да их тренирају странци.

Странци у клубовима

Међу својим пријатељима, звездашима и партизановцима, имам и оне који фаворизују домаће играче и оне којима број домаћих играча није битан. Први данас прилично равнодушно гледају Звезду и Партизан. Један од њих, иначе звездаш, показао је чак и велико интересовање и за утакмице ФК Партизана у Европи, које је гледао уз приметну емоционалну инвестицију. Када сам га питао одакле сада то, казао ми је да је то зато што у Партизану сада игра већина наших играча и да има за кога да навија.

Тако сам започео са анкетом на тему странаца у српској кошарци.

Особа А: мој пријатељ, партизановац, који је равнодушан према питању  националности играча, казао ми је да би Партизан ,,потпуно резултатски пропао” када би у њему играли већином српски играчи (,,не би имали више од једне или две победе”) и да клуб више ,,никога не би занимао”. Док сам га слушао, сетио сам особе Б, такође гробара, који ми је рекао да би он лично више волео да против Асвела ,,изгубимо са два разлике и Лакићем на терену, него да победимо са два разлике и Вашингтоном.” (На крају смо дошли до компромиса: изгубили смо од Асвела са Вашингтоном на паркету).

Литванци се никада не би питали да ли су земља кошарке или не, зато што у њиховој репрезентацији играју ексклузивно само Литванци

Углавном ова две особе илуструју разлику између навијача који навијају за резултат (или прецизније, због резултата) и навијача који навијају за идеју. Други су романтичнији, свакако, али их је мање. Пошто их је мање, они не могу да генеришу ону количину прихода који је клубу потребан да би играо корпоративно (а не спортско) такмичење као што је Евролига, у коме су буџет клуба и могућност приходовања, важнији од навијачке романтике.

Особа Ц, која се изузетно добро разуме у кошарку, поборник је тезе да Партизан може и мора да игра углавном са странцима, јер су домаћи играчи сувише слаби. Са њим обично причам о томе да ли странци разумеју где су дошли. Он је поборник тезе да неки то разумеју, што би значило да странци знају или осећају да Партизан не може да се пореди са било којим другим клубом у Европи.

Мени се, нажалост, чини не само да ниједан странац то не може да разуме (осим ако није у Партизан дошао као ,,шкарт”), већ и да немамо ниједан разлог да их кривимо зато што то не разумеју.

Замислимо, рецимо, неког америчког играча који долази у Србију, у Звезду или Партизан. Шта он види на тренингу? Прво, већину других странаца, који су, као и он дошли да играју за новац. Друго, домаће играче, који су епизодисти у тиму. Треће, врло често се сусреће и са страним тренером, који је ту, такође, због новца.

Укратко, по структури тима (број странаца, важност домаћих играча) Партизан и Звезда се не разликују пуно од неког амбициозног кошаркашког клуба у Белгији – амбициозног у смислу да уместо домаћих/белигијских ,,крш” играча, ангажује странце који су, наравно, бољи од Белгијанаца.

Е сада, то што белгијски клуб игра пред 2000 равнодушних посетилаца, а Партизан и Звезда пред 20 000 кошаркашких фанатика, то странци књиже као ствар локалне егзотике. Они слуте да кошарка у тој земљи (Србији) значи нешто друго, него у Белгији, али ко може да им каже шта је то друго? Када погледају око себе, виде само друге странце, који не знају одговор на ово питање. А тај одговор их, да будемо поштени, и не занима превише, јер не утиче на суму која се налази у њиховом уговору то јест, основном мотиву њиховог бављења кошарком.

Корпоративни спорт

Утакмице Партизана и Звезде све више личе на свадбе: навијачи су свадбари који утакмицу видео као јединствени, непоновљиви догађај, док су играчи плаћени музичари који уопште не би били на тој свадби, да за то нису плаћени. И док свадбари не мисле на новац, јер је то ипак свадба, музичари мисле једино на то, јер ,,колико пара, толико и музике”. Зато и постоји та јасна дисонанце између музиканата који морају понекад и да се одморе, јер не желе да умру на свадби, и свадбара, којима не треба одмор, јер је свадба ипак, свадба. Али, музиканти за нису криви за ову очигледну разлику, нити је крив било ко други: то су правила корпоративног спорта у коме играче и клубове везује само новац.

Евролига је корпоративно такмичење, што значи да њен производ није лепа, јединствена кошарка која подсећа на уметност, него профит. А да би се зарадио новац, јасно, утакмица треба да буде што више, јер више утакмица значи више преноса, више реклама, више продатих улазница. Више утакмица, међутим, значи и више повреда играча, али навијаче то, наравно, не занима, јер су играчи плаћени да играју, а не да буду здрави.

Играчи то разуме се, осећају: пошто никога није брига за њихово здравље, они бирају на шта ће да троше енергију. Како већину играча продаје напад, а не одбрана, онда већина њих бира тај смер игре.

Идемо даље: са тренерске стране, више утакмица значи и мање тренинга – евролигашки клубови имају, у најбољем случају, један тренинг дневно – а то значи и мање детаља у игри и мање могућности да се уиграним колективом, који је спреман на жртву, надвлада противнички тим који је скупљи, али мање уигран и мање мотивисан.

Мање тренинга закономерно доводи и до више ,,дивљања” и више кошаркашког индивидуализма у коме лична статистика значи више од колективног успеха. Исход: мање српске школе кошарке (засноване на дуготрајним, колективним и индивидуалним тренизима и на спремности на жртву, зарад победе колектива) а више индивидуалног професионализма и личне слободе, која са том школом кошарке никада није имала превише везе.

Немачки песник Фридрих Хелдерлин (1770-1843) имао је у својој чувеној поеми Хлеб и вино не мање чувени стих који гласи ,,и чему песници у оскудно време”. Наоко једноставан, овај стих ипак, плени загонетношћу, јер не знамо шта се подразумева под ,,оскудним временом”: да ли је то време у коме има мало новца или пак, време у коме је само новац вредност, па зато у том времену нема места за уметнике: нити за песнике, нити за кошаркаше.

Кошаркашки јесу уметници, јер су спремни на одрицање како би створили јединствено и незаборавно уметничко дело, а то је златна медеља или освојена титула. Зато је живот уметника/кошаркаша увек био живот под највећим могућим притиском, јер свака грешка уметника удаљава од његовог ремек-дела.

Позитивна нула

Другачије је са кошаркашким занатлијама, односно играчима: нико од њих не очекује да направе нешто јединствено и незаборавно, па ни они сами – довољно је да оно што направе буде функционално, односно коректно, како би се могла добити нова наруџбина (уговор) за исти или већи новац. Преведено на језик занаталија: они желе да играју тамо где ће зарадити највише пара, под најмањим могућим притиском.

Мање тренинга закономерно доводи и до више ,,дивљања” и више кошаркашког индивидуализма у коме лична статистика значи више од колективног успеха

Судећи по коментарима на вест о авантурама једног нашег младог играча у Развојној лиги (без брига), у Србији данас постоји велико разумевање за такву ,,занатлијску” кошарку. Један коментатор је тако закључио да у играчком смислу тај играч стагнира, па чак и назадује, али годишње зарађује више новца, него што би зарадио у Европи, а довео је и ,,тело на велики ниво” (ма шта значио ,,велики ниво тела”). Дакле, новац и тело су плус, а игра је минус, што је, када се сабере, ипак нека позитивна нула.

Та ,,позитивна” нула је симбол занатлијске атмосфере у којој титула са клубом или медаља са репрезентацијом нису никакви примарни кошаркашки циљеви, наспрам којих је новац и довођење тела на ,,велики” ниво само колетерална корист. Србија је била земља кошарке док је кошарка у њој била уметност: нула је тада била нула.

Времена можда јесу била оскудна, а буџети Партизана и Звезда сиромашни у односу на данашње, али уметности није недостајало. А није ни злата, ако ћемо поштено, зато што се оно тада није куповало, већ освајало, односно стварало. То је било време у коме су наши кошаркаши, осим што су, углавном, били међу најбољима у Европи, имали и највише уметничког дара: било је то време кошаркашког ината, поноса, вере, у коме је кошарка била валута у којој смо добијали оно што нисмо могли да добијемо у геополитици.

Данас, када уметнички поглед на кошарку полако нестаје у занатлијској атмосфери у којој све више клинаца напуштају средње школе да би играли видео игре и колеџ кошарку, заједно са уметношћу нестају и понос, инат и национално самопоуздање. Како ова генерација наших кошаркаша, предвођена Богдановићем и Јокићем, полако одлази са сцене, тако и ми постајемо позитивне нуле у кошарци – стагнирамо, али зарађујемо, док младе играче уче да није нужно играти у Партизану или Звезди, где се пред 20 000 постаје кошаркаш.

А када се људи навикну да у црно-белим и црвено-белим дресовима гледају странце, онда неће бити ништа необично да једном некоме падне на памет да за репрезентацију узмемо једног збиља доброг страног занатлију и тако наводно спречимо потенцијална кошаркашка понижења. Док се то не деси, кукаћемо да је ,,кошарка данас другачија”. То је тачно, другачија је, али смо заборавили да смо је и ми сами једном променили. И то у нашу корист. То се звало српска школа кошарке – наш одговор на супериорне атлетске способности америчких кошаркаша.

Данас је другачије само то што смо у међувремену изгубили инат, понос и самопоуздање, па сада више не верујемо да наши играчи могу да постану кошаркаши, као што су постајали, деценијама уназад. И ако толеришемо тимове странаца у Партизану и Звезди – јер играмо ,,такмичарску кошарку” у којој већ годинама нешто баш и немамо успеха – зашто би нам један ,,врстан” странац, из истих разлога, у репрезентацији сметао?

Због поноса?

Ког поноса?

Због ината?

Ког ината?

Само, ако желимо да зграбимо тог страног кошаркашког ,,месију”, морамо да делујемо брзо, без оклевања, како нам га Северна Македонија или Хрватска не би мазнули пред очима.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.