Слободан Владушић: Срби између отпора и капитулације

Ниче на једном месту каже да су људи кожна болест планете. Тиме је можда хтео да се подсмехне антропоцентричном, хуманистичком погледу на свет, или да поручи како је лако замислити планету без људи. Слично бисмо могли да кажемо и за Србе: Срби су кожна болест ове земље, што значи да нисмо (више) укорењени у њу, већ више личимо на неку алергију на њеној површини, која може да нестане за час, без гласа и без трага.

И када би требало да сада напишем зашто то мислим, не бих знао одакле да почнем: да ли од распродатог банкарског система или од распродате прехрамбене индустрије, од картела немачких апотека или издавачких кућа за издавање уџбеника, од изнутра приватизованих, или споља анектираних институција, или од медија који предају Косова и неговањe аутошовинизма представљају као патриотизам, или од срамне, више пута поновљење, уздржаности највећег броја тзв. „посланика“ како „позиције“, тако и ,,опозиције”, приликом покушаја да се Независна држава Хрватска именује као геноцидна творевина, или од намере да се Цер и Јадар преобразе у литијумску пустињу, односно у ништа, или од упорног заклињања у братство и јединство са Томпсоном и Насером Орићем, или од тимарења Куће цвећа да бисмо могли да се кунемо на верност ономе са чијег пута нећемо да скренемо (иако му кости сигурно нису мироточиве) чиме свету постављамо принципијелну загонетку: да ли смо ми тек будале заостале у времену и простору или само крпе без кичме.

Вишијевско искуство

Притом, највећи страх је страх од огледала, односно од историјског амбиса у који би  се могли загледати. У том огледалу, видели бисмо једноставну истину да смо, просто речено, заиста постали недостојни историје наше, једне лепе, храбре, поносне историје мале државе, која је, да парафразирам Кашанина, била велика земља. И пошто тај амбис, као и сви амбиси, уосталом, има снагу да нас увуче у себе, ми ћемо га затрпати, а огледало ћемо разломити на комадиће, како се у њему више никада нико не би огледао.

То је наш тренутак сада: оно што следи, када ускоро распродамо све што нам је остало –  дакле и оно мало што нам је још увек остало од образа – биће стварање тзв. „нових срба“, који одговарају нашој жељи да коначно постанемо покорне слуге Мегалополиса. Подсмехнућемо се и Косовском завету, и „небеском народу“, не размишљајући о томе да се можда тако подсмехујемо и стотинама хиљада оних несретних Срба, наших сународника, који су убијани и клани широм бивше заједничке земље само зато што су Срби, односно само зато што нису на време постали неко други (ко им је за то крив?, шапуће ми у ухо „ново-србин“).

У историјском смислу, аналогија тој „новој“ Србији биће Вишијевска Француска маршала Петена

Тај „нови србин“ биће „рационалан“ и „прагматичан“, што у преводу значи: лишен било каквих црвених линија, било каквог историјског утемељења и било какве обавезе према било чему. Уместо двоглавог орла, који нас подсећа на Византију и православље (ох, камо среће да смо католици, наставља да ми шупуће „ново-србин“) на његовој застави ће се наћи кишна глиста, која је до нас допузала из оне две чувене реченице Кишове Мансарде: ,,Не волим људе који се из свега извлаче као кишне глисте. Без ожиљака и огреботина.”

Та кишна глиста ће симболизовати најдубљи порив „ново-срба“: провући се без ожиљка и огреботине, а неки алиби за такав „узвишени“ циљ ће се увек наћи.

У историјском смислу, аналогија тој „новој“ Србији биће Вишијевска Француска маршала Петена (1856-1951), иначе марионетска држава нацистичке Немачке у доба њеног tour de force-а. (И овај немачки се, као и већина осталих, истопио негде на путу за Урал).

Ален Бадју у својој књизи Значење Саркозија идеју петенизма одређује овако: „Масовна идеја петенизма, која је допринела његовом тренутном, али веома широко распрострањеном успеху између 1940. и 1944. године, била је да ће (…) Петен заштитити француски народ од најкатастрофалнијих последица светског рата тако што ће им дозволити да остану на дистанци. Страх који је настао 1914-18. [у Србији, 1999.] створио је страх неопходан за петенизам 1940. године [у Србији, 2025. године]. Петен је рекао да би требало да се више плашимо рата него пораза. Боље је живети, или барем преживети, него правити проблеме. Французи су то огромном већином прихватили.“

Французи су се, другим речима, демобилисали, а петеновска варијанта француског „патриотизма“ била је гротескна, јер је подразумевала и лојалност окупатору. Срећом по Француску и Французе, тон њиховог учествовања у Другом светском рату није дао маршал Петен, већ, ипак, генерал Шарл де Гол (1890-1970), вођа Слободне Француске и покрета отпора.

Међутим, и та срећа је била привремена. Децембра, 1969. године (мање од годину дана, пре него што је умро), Де Гол је у разговору са Малроом два пута поновио мисао да Франуцска више нема циљева. У преводу то значи да је већина Француза (и даље) хтела само да (пре)живи и ништа више од тога. Де Гол је очигледно схватио да циљ=преживљавање за Французе није била само реакција на војну катастрофу из 1940. године, већ достигнути ниво нихилизма. Французи су се тако од галских петлова претворили у „космополитске“ кишне глисте односно – у лојалне кукавице.

Путеви отпора

И тако долазимо до кључног питања овог текста: како је данас у Србији могуће заузети позицију деголовског Покрета отпора? Разуме се, контекст је такав да решење није у императиву сваки свога убијте субашу, из епске народне песме, нити чин самоспаљивања на тргу, у центру града. Али где је решење?

Чињеница да позиција и највећи део опозиције, и поред грубих речи које размењују, заједно одбијају да донесу декларацију којом би се осудио геноцид над српским народом у НДХ, показује да се од политичке касте у Србији не може пуно очекивати. То је зато што највећи део овдашње политичке касте, генерално, има само један циљ: да преживи.

Као једина могућност борбе остаје спонтано повезивање људи који још увек желе да се боре

А преживети у Србији значи бити лојалан ономе ко има највећу моћ, а то је Мегалополис. Око овог става постоји приличан степен консензуса и међу политичком кастом, али и међу бирачима: да није тако, онда би националне странке данас имале убедљиву већину у односу на а-националне или аутошовинистичке, што није случај. (Ситуација потенцијално може да се промени онда када суверенистичка опција постане инструмент преживљавања за политичке партије. Да би се то могло догодити, потребно је да се тренутна геополитичка ситуација из корена промени. Примера ради: распад ЕУ или НАТО пакта. Док се то не догоди, суверенитет и преживљавање ће бити на супротним половима политичке сцене у Србији.)

Какав нам онда тип отпора преостаје? Када у политичком пољу недостаје жеља за борбом – и када та жеља недостаје у најширим бирачким масама – онда је једина могућност борбе спонтано повезивање људи који још увек желе да се боре. Ти повезани људи не могу да доносе политичке одлуке, али могу да се супротставе Мегалополису у борби за свест људи.

У идеалном случају колективна свест људи може створити притисак и на власт односно политичку касту у целини (пример је отпор Рио Тинту, који је успео да уједини и суверенисте и оне који то у већини случајева нису). У већини осталих случајева, борба за свест људи је борба за очување националног осећања, поноса, ината, насупрот Мегалополису који несметано, већ дуги низ година, испумпава из наших глава било какву свест и сећање на идеју Светосавља, на Косово и Метохију, на геноцид у НДХ, као и на херојства из Првог светског рата.

Јасно је: без ових темеља, српски национални идентитет подсећа на шатор чији су крајеви забодени у песак, а кога већ и мало јачи ветар може да однесе на било коју страну. (Неке у Норвешку, неке у Канаду или САД, неке у Немачку, неке у Аустралију или Нови Зеланд).

Одбрана вредности

Да ли ћемо успети да одбранимо наше националне темеље, на којима би се, у будућности нешто поново могло изградити, зависи од способности обичних људи да се међусобно повежу и да заједно упумпају (нови и стари) садржај у већ поприлично издувани национални балон. А услов тог повезивања је један одређени ментални став на коме морамо да радимо.

Прва компонента тог менталног става је свест да борба тек сада почиње. Овде се присећам чувеног Наполеоновог генерала Дезеа, који је са својом јединицом закаснио на битку код Маренга, 1800. године. Када се коначно појавио, затекао је бојно поље препуно француских лешева, док су се Аустријанци певајући кретали према Бечу. На питање Наполеона како оцењује стање на бојишту, Дезе је извукао сат и одговорио: Прва битка је изгубљена, али још има времена да се започне нова. После тих речи, повео је своје војнике у јуриш. Дезе је погинуо, али су Французи до краја дана однели победу.

Дезеовско осећање да има времена за нову битку потпуно је супротно тренутно преовлађујућем ставу да смо поражени, да је све готово и да свако треба да се спашава сам за себе, не размишљајући о другима. Атмосфера пораза не изазива код људи отпор према окупатору, већ према онима који се не осећају пораженима. У огледалу оних који нису поражени, поражени себе виде као кукавице, а нико не воли да се суочи са таквом истином.

Из овог разлога, најважније је ослободити се управо тог осећања пораза, иза кога се крије потреба да живимо најудобније могуће у датим околностима.

Друга компонента потребног менталног става је одустајање од питања ко је крив ,,за све ово”. (Суверенистички интелектуалци? Гласачи? Пера? Жика? мали Перица?). Потребно је прекинути са тим непрекидним пребацивањем кривице са једне стране на другу, као и са надменим прозивањем људи и реченичким конструкција типа: „ја сам говорио“, „да су мене слушали“ и осталим сличним глупостима, који служе само као алиби да се мирно и без савести потпише капиталација и пронађе своје место у компрадорским структурама (јасно, што ближе врху).

Најважније је ослободити се осећања пораза, иза кога се крије потреба да живимо најудобније могуће у датим околностима

Треће својство овог менталног става је радикална спремност да се људима верује и да им се укаже поверење. Сходно Аристотеловом савету за успешну тираниду (уопште, треба учинити све да људи што мање упознају једни друге, јер међусобно познавање рађа међусобно поверење) Мегалополис неке људе држи на медијским црним листама (да се други не би упознали са њима), а места у медијима где се ти људи још увек некако појављују окружује троловима и ботовима који их блате, без икаквих аргумената.

Сем тога, Мегалополис ствара атмосферу у којој се лицемерно подиже критеријум исправности тако да га могу испунити само свеци, а како нико од нас није светац, онда из тога људи треба да закључе да смо, је ли, ,,сви исти” и да никоме не треба веровати. Тако Мегалополис ради на стварању атмосфере крајњег цинизма, у коме су све овце црне, што одговара ситуацији у којој је добар део људи већ претворен у усамљене и немоћне биочестице, лишене енергије за отпор.

Да не би постао једна таква биочестица, човек не треба да тражи оно што је у човеку немогуће наћи (савршенство) већ оно што га са тим човеком, упркос разликама, спаја, јер се само на тој заједничкој основи може почети градити поверење, опрезно поверење, додуше, али ипак поверење.

Прилика за подвиг

Четврта особина менталног става је то да морамо бити свесни да у тренутку када борба тек почиње не можемо очекивати спектакуларне победе. Такве нереалне амбиције често су израз унутрашње слабости која, тражећи недостижно, скрива од себе истину да није спремна да се бори ни за оно што је достижно. Онај ко је спреман да се бори и повезује, тај прихвата и чињеницу да је наше време на овом свету ограничено и да је циљ борбе да се борба настави и после нас. Такво осећање времена прегнантно изражава она реченица коју је волео да цитира и Пекић: дато нам је да делу радимо, али не и да га завршимо.

Најзад, пета компонента овог менталног става је свест о томе да је борба против Мегалополиса планетарни догађај. Када сам 2011. године написао књигу Црњански, Мегалополис, слутио сам да је оно што се некада називало цивилизацијом Запада, преобразило у нешто друго: хришћанске, хуманистичке, демократске основе Запада, заменила је њихова негација, која се данас рутински открива у појмовима као што су постхришћанство, постхуманизам, постдемократија, где оно ,,пост” само прикрива префикс ,,анти” који ствара један потпуно нови свет, за који већина никада није гласала.

(Када вам дете или унук у неком тренутку запрети да ће звати полицију, само зато што сте викнули на њега, немојте да кажете да живите у ненормалним временима: то је сасвим нормално у Мегалополису, у коме родитељи немају никакве везе са својом децом, осим што их хране и облаче).

Да се тај преображај света не би видео, људе треба сузити, најбоље до нивоа једноћелијских организама. Зато Мегалополис увек тежи да ствари редукује: образовање на „праксу“, политику на корупцију, живот на физиолошке потребе, породицу на самце, заједницу различитих пријатеља на „ехо“ просторије, и најзад, Србију, најпре на агломерацију Нови Сад/Београд, а онда само на Београдски и Новосадски пашалук.

Супротно томе, борба против Мегалополиса је израз воље за тоталитетом, воље за повезивањем у заједнице које прелазе и границе и обале река које традиционално имају улогу да нас ограничавају. Да ли ћемо у тој борби имати успеха, то сада не зависи ни од Мегалополиса, нити од политичке касте, већ од нас самих.

Укратко, данас се уопште не разликујемо пуно од војника српске војске који су у зиму 1915. одлучили да пређу албанске врлети, не пристајући на пораз и дезертерство. Притисак који осећамо је велики, али је исто таква и прилика за подвиг. И зато је овај живот тако леп – управо овде, на овом месту, на коме се налазимо, и управо сада, зиме Господње 2025. године.

Слободан Владушић је српски универзитетски професор, књижевник и есејиста. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Dušan Pokuševski on Unsplash

Извор: Нови Стандард