Слободан Владушић: Размишљања над Украјином

Када је почео рат у Украјини, нисам имао никакву жељу да о њему било шта напишем. Али рат је као вир, и он у себе полако увлачи све. Тако сам и ја, вођен необичним поривом, једне вечери дошао до полице с мојим примерком Хантингтонове књиге Сукоб цивилизација. А одмах поред ње налази се и друга, иста таква књига. Тај други примерак Сукоба цивилизација одавно сам био обећао једној драгој особи, која и даље живи у Украјини. Међутим, дуго је нисам видео и тај тужан и несрећан поклон, знак једног пријатељаства које и даље траје, још увек се налази код мене.

Отворио сам свој примерак Хантингтонове књиге. Ту на почетку налази се једна анегдота. Хантингтон описује састанак руских и америчких научника, у просторији у којој је била изложена застава Руске Федерације. А затим наставља: „Једини проблем, приметио је један Американац, био је тај што је застава окачена наопако. Пошто је на то указао руским домаћинима, они су брзо и тихо исправили грешку током прве паузе.“ Састанак који описује Хантингтон догодио се 3. јануара 1992. године, у Москви. Две недеље након што је СССР престао да постоји.

У Сукобу цивилизација постоји мапа цивилизација после 1990. године. На тој мапи Украјина и Русија су обојене истом бојом, јер припадају истој, православној цивилизацији. А одмах поред Украјине почиње тамна боја којом Хантингтон обележава цивилизацију Запада.

Православна катастрофа

Тако сам почео да гледам на рат очима Хантингтонове књиге. И ево шта сам закључио: рат између Русије и Украјине представља велику катастрофу за православну цивилизацију. Хипотетички нестанак Русије био би и крај православне цивилизације, јер нема ниједне друге, довољно моћне православне земље да одбрани остале православне народе. Хантингтон ми онда шапуће и то како се у историји није догодило да нека земља из једне цивилизације пређе у другу, не зато што поједине земље то нису покушавале већ зато што их, просто речено, друге цивилизације никада трајно нису прихватале.

Без Русије, преосталим православним земљама геополитичка цена би толико пала, да би их друге цивилизације у најбољем случају срозале на ниво одумирућих колонија. То, наравно, важи и за Украјину. Без Русије у суседству, Украјина би се показала као превелика, као што је, без Хладног рата, превелика постала и много мања Југославија, али и Чехословачка (иако није православна). Насупрот томе, Шпанија је остала у својим границама, јер каталонску независност нико није подржао. У тренутку када би Русија била савладана, а то значи, највероватније, подељена на неколико држава, иста судбина би вероватно дочекала и Украјину. Сви знамо шта значи реч балканизација.

Једина оптимална политика за Украјину била је политичка неутралност. То није била само теза Кисинџера већ и америчког професора Џона Миршајмера. Снимак његовог излагања студентима политичких наука у Кембриџу гледао сам  неколико дана пре почетка руске интервенције. Миршајмер је казао да је за напету ситуацију у Украјини крив НАТО, најпре зато што је 2008. године на самиту у Букурешту поздравио „евроатланску перспективу“ Украјине и Грузије, да би 2014. изазвао обојену револуцију чиме је политички конкретизовао увлачење Украјине у своју орбиту. За Русију су америчке ракете у Харкову, разуме се, смртна пресуда (као што су за Америку могле да буду и совјетске на Куби), па је јасно да нема цене коју Русија не би платила како би спречила могућност да се америчке ракете тамо и поставе. (Неколико дана након Миршајмеровог излагања Русија је заиста одлучила да плати ту цену).

Миршајмерова логика није последица љубави према Русији већ хладног, реал-политичког рачуна. Овај професор припада делу америчког естаблишмента који као главног ривала Америке види Кину. Зато је за Миршајмера затезање односа с Русијом стратешка грешка, будући да би кооперативна или бар неутрална Русија могла бити од помоћи Америци у дуелу с Кином.

Међутим, Миршајмер је у својој рачуници превидео једну чињеницу: „Запад“ данас није налик Западу крајем седамдесетих година прошлог века. У то време Запад је, наиме, био у стању да склопи договор с комунистичком Кином (1978), јер је био потпуно уверен у супериорност свог тадашњег система вредности. Уметност је тада могла да пропитује вредности америчког или западног друштва уопште, јер је око тог система постојао врло широк консензус. Алтернатива, заправо, није ни постојала.

То време је, међутим, сада прошло. Запад из седамдесетих година прошлог века данас више не постоји. Не постоје ни филмови попут Кополине „Апокалипсе сада“ или Форманове „Косе“ (1979) нити музичких албума попут „Зида“  групе Пинк Флојд (1979).

Данас постоји једино Мегалополис.

Карактер Мегалополиса

Кључна разлика између некадашњег Запада и данашњег Мегалополиса је у томе што се Мегалополис програмски одриче хуманистичког наслеђа Запада. Процедура је једноставна: раније је неко велико уметничко или филозофско дело били приписано свом (генијалном) аутору; данас се схвата као израз једне културе. Довољно је ту културу представити као политички некоректну (као „белачку“, „мизогину“ или колонијалну), па самим тим и дело постаје политички некоректно, што значи да је свако његово помињање злочин. Оно што се донедавно сматрало хуманистичким културним наслеђем које слави човека, данас тако постаје оваплоћено „зло“ кога се треба одрећи, како би се доказала сопствена коректност.

Људи који то не желе да учине сами дају оставке и одлазе с факултета на којима се доскора то културно наслеђе чувало и проучавало. Један од примера је Ј. П. Е. Харпер Скот, некадашњи професор теорије и историје музике на Ројал Холовеј универзитету у Лондону. У свом отвореном писму, које сам нашао на интернету, он објашњава зашто је својевољно напустио академски живот. Ево одломка из тог писма: „Погрешно сам претпостављао да би универзитети могли бити места критичког размишљања: међутим, они све више постају догматични. Размотрите следећу изјаву која у приличној мери илуструје став који све више преовлађује у данашњој музикологији – Музичка дела деветнаестог века [у Европи] била су производ империјалних друштава. Канон класичне музике мора бити деколонизован.“ Укратко то значи да безмало сва дела класичне музике тог периода треба да буду избрисана из академских програма. Сматрајући да су та дела ипак значајна достигнућа уметности, професор Харпер Скот није желео да учествује у том брисању. И зато је отишао. Али брисање је остало.

По описаној логици, могуће је избрисати не само музички канон већ и цело европско хуманистичко наслеђе: целу књижевност, ликовну уметност, филозофију.

Паралелно с овим брисањем, долази и до тривијализације знања. Проучавање хуманистичке уметничке традиције замењује се проучавањем савремених производа културне индустрије. Рецимо, студенти се неће бавити Хомером, који је одавно политички сумњив, већ неком тренутно популарном и политички коректном серијом. Њен рок трајања је кратак: свега неколико месеци или година, а после треба да се заборави, како би се на њеном месту појавила нека нова серија, која ће поново продавати. Академско проучавање популарних серија тако постаје само облик њихове проширене рекламе. Људе не треба више образовати да нешто знају или памте, већ само да купују и слушају.

Празно место које остаје брисањем хуманистичке традиције у Мегалополису попуњава се промоцијом појмова као што су „постхуманизам“ и „трансхуманизам“. Укратко речено, од Фукујамине књиге Крај историје и последњи човек (1992) до Хараријевог Homo deusa (2015) форсира се теза да се човек не разликује од животиње. И то је прави разлог укидања хуманистичког наслеђа (историје, уметности, филозофије). Свако ко је свестан овог наслеђа зна да се човек ипак разликује од животиње.

Када се у Мегалополису доврши процес убеђивања људи у то да су животиње, „човек“ ће постати само једна од бројних животињских врста које постоје на овој планети. А када се то прихвати, онда ће се „природно“ доћи до закључка да је човек „звер“ која је уништила пола екосистема и која прети опстанку планете, па ће се превентивно приступити регулацији густине популације. Наравно, они који одлучују о томе који ће део људске популације бити регулисан неће себе мешати с осталим људима. Они су себи наменили статус надљуди појачаних имплантима. А ево и како ће се ти надљуди односити у будућности (или садашњости) према људима: „Хтели бисте да знате како ће се суперинтелигентни киборзи понашати према обичним људским створовима од крви и меса? Најбоље да почнемо од тога што ћемо испитати како људска бића поступају према својим мање интелигентним животињским сродницима.“ Ово је цитат из књиге Homo deus, Ј. Н. Харарија, за коју Гардијан, судећи по тексту на корицама Лагуниног издања, тврди да је “чудесно дело које вас лагано опушта“.

Па да наставимо даље, тако лагано опуштени.

Случај Ђоковић

Сви они људи широм Мегалополиса који нису пристали да се вакцинишу или су то урадили тек када су им обе руке биле заврнуте, имали су мање или више мутно осећање да се не третирају као људи, већ као животиње. Зато су се и више плашили вакцине, односно „својих“ влада, него ковида. Мржња коју је Мегалополис развио према тим уплашеним, али још увек непокореним људима, достигла је врхунац у случају Ђоковић. Мегалополис је на примеру овог слободног човека, и најбољег светског тенисера свих времена, одлучио да покаже шта чека свакога ко се не буде покорио. Ускоро је цео свет присуствовао психолошком мучењу и медијском линчу човека чији је једини грех био тај што је желео да сачува слободу да сам одлучи да ли ће се вакцинисати или не.

Када се људи једном убеде да нису људи, већ само једна од животињских врста, они заједно са слободом губе и достојанство. Онај ко се одрекне свог достојанства пристаје да буде третиран као животиња, будући да животиња нема достојанство. Она има само нагоне од којих је најјачи онај за самоодржањем. Како су им моћи мале, животиње у свету осећају непрекидан страх. Исто важи и за становнике Мегалополиса – они подсећају на уплашене животиње.

То се добро види на колеџима и универзитетима, по којима некада одважни студенти данас корачају као по минском пољу, панично уплашени од потенцијалног прекидача трауме или сексуалног узнемиравања које вреба иза сваког ћошка и у сваком контакту. Зато уместо у читаонице, где се раније стицало знање, сада ти студенти журе у „сигурни простор“ где им се гарантује да неће бити изложени било каквој трауми. Тако Мегалополис образује генерације пацификованих, покорних, уплашених људи, лишених слободе и достојанства, који највише подсећају на домаће животиње. Њихова једина утеха и једино уздање је стандард, који је и даље виши од стандарда у неким другим деловима света. И да би се тај стандард сачувао – као једина вредност – безмало сви они пристају да учествују у перформансу „Два минута мржње“ када треба што гласније и што интензивније мрзети онога кога им Мегалополис одреди као мету и непријатеља.

Онај ко не искаже довољно јаку мржњу према Русима или Трамповим гласачима или Ђоковићу или људима који се нису вакницисали или кандаским камионџијама или било ком другом непријатељу Мегалополиса, ризикује да и сам буде проглашен за непријатеља. (Таква је судбина задесила Глена Гринвалда, врхунског новинара чији је једини грех био тај што је своје текстове писао држећи се начела, а не заповести Мегалополиса.) Дакле, ова хипертрофирана мржња коју становници Мегалополиса грозничаво исказују није знак њихове храбрости или снаге већ страха од Мегалополиса. И што је тај страх код обичног човека већи, већа је и мржња коју он осећа према непријатељима Мегалополиса. Човек се, просто речено, више не усуђује да зна. То што се данас у Мегалополису говори о постистини или постдемократији значи да је велики део људи толико заплашен да лаж уопште не мора више да личи на истину да би се прихватила као истина. Прихватиће се и да је 2 + 2 = 5 ако то признање човека треба да заштити од Мегалополиса.

Скорашње забране извођена Чајковског или предавања о Достојевском не значе, дакле, да су руски уметници искључени из европског културног наслеђа, него да су, парадоксално, искључени из Мегалополиса заједно с тим истим културним наслеђем. Тако долазимо до следећег закључка: Мегалополис мрзи Русију зато што Русија није Мегалополис. Она није загазила у сферу антихуманизма и зато (п)остаје цивилизацијска алтернатива Мегалополису. Из тог разлога Мегалополис развија русофобију до границе када више није могуће навести ниједан аргумент зашто, примера ради, неког Руса у Лондону не би требало на лицу места ликвидирати, ако би се открило да је Рус. Или га, у нападу „милосрђа“, оставити бар без имовине и депортовати. При томе, не треба заборавити да Велика Британија није у рату с Русијом. Али Мегалополис јесте.

Можда је светска историја наменила Русији баш ту улогу: да сачува хуманизам, идеју човека, и хришћанство које је дубље од хуманизма, као и велика дела европске уметности – све оно што се сада, у Мегалополису, рутински брише под разним изговорима, који прикривају суштину, а то је антихуманизам Мегалополиса.

Као што је ренесанса у Италији настала под утицајем античког наслеђа које су јој пренели учењаци из Источног римског царства (односно Византије, како су ову државу прозвали касније, на Западу) тако би и нека будућа обнова европске хуманистичке културе могла да почне под утицајем конзерваторске улоге Русије. То у овом тренутку изгледа мало вероватно, али то не умањује симболичку улогу Русије, а самим тим и опасност коју она представља за Мегалополис.

Зато Мегалополис никада неће дозволити постојање Русије, без обзира на геополитичке рачунице везане за ривалство с Кином.

Да закључимо: има неке горке, али и трагикомичне ироније у томе што Европљани своје конфронтирање Русији данас виде као чување „европских вредности“, а да се у исто време Орвелов култни роман 1984 – вероватно најпознатија критика тоталитарних друштава и једна од тих европских вредности – сигурније и слободније осећа у Москви, где га читају без икаквих забрана, него, рецимо, на Универзитету у Нортхемптону, где је студентима препоручено да га избегавају, јер може да их изложи потенцијалној трауми.

Тачније речено, зломисли, како то пише код Орвела.